Tag Archive | optimalna

Dr Thomas Parker: Jesmo li se umorili od popuštanja?

Thomas Parker: Jesmo li se umorili od popuštanja?

Parker.

.

.

.

Thomas F. Parker III, doktor medicine, internista – nefrolog, poznati je američki ekspert u oblasti dijaliznih tretmana i trendova. Dr Parker je Glavni Medicinski Direktor, Stariji Potpredsednik i Predsedavajući Komiteta za kvalitet rada Renal Ventures Management, LCC, jednog od vodećih provajdera dijaliznih servisa. Daleke 1974. godine bio je osnivač Udruženja Nefrologa u Dallasu, Teksas, gde je radio kao Medicinski Direktor jednog od prvih ambulantnih dijaliznih centara u SAD. Dr Parker je učestvovao i u nastanku Instituta za Transplantaciju u Dalasu, jednog od vodećih i najvećih centara za transplantaciju u SAD. Ipak, svoj najveći doprinos Dr Parker je dao u oblasti dijalize, gde je objavio preko 100 naučnih radova, vezanih uglavnom za preskripciju, primenu i kvalitet dijaliznog lečenja. Rad i stvaralaštvo Dr Parkera prepoznati su od stručne javnosti po svojim kvalitetima, zbog čega je više puta nagrađivan za svoj izvanredni doprinos kvalitetu dijaliznog lečenja: od strane Nacionalne Bubrežne Fondacije proglašavan je za Lekara godine, a dobitnik je i Zlatne medalje koju dodeljuje Američka Asocijacija Bubrežnih Bolesnika.

Na skoro održanom 44. Nacionalnom Simpozijumu Američke Asocijacije Nefroloških Sestara (engl.ANNA), održanom u Las Vegasu, od 21-23.04.2013, Dr Thomas Parker je bio gost – predavač na otvaranju Simpozijuma, a naslov njegovog predavanja je bio: „Menjanje načina na koji razmišljamo o hemodijalizi, propisujemo je i dajemo pacijentima.“

Ono što je tada, u tom predavanju, rekao Dr Parker, sada se prepričava po svim dijaliznim sajtovima, širom sveta. Šta je to tada, u tom predavanju, na jednom sestrinskom kongresu, rekao Dr Parker, a što je zavredilo pažnju tolike dijalizne publike i pacijenata širom sveta?

DiaBloG, specijalno za srpske dijalizne pacijente, donosi suštinu poruka Dr Parkera, iznetih na tom njegovom, sada već čuvenom nastupu.

Tom-Parker-01-950x533

Dr Parker je podsetio prisutne na slučaj Roze Parks, američke radnice, koja se slavi kao heroj borbe za građanska prava crnačkog stanovništva (nešto kao što mi evropljani slavimo Rozu Luksemburg i 8.mart).

Prvog decembra 1955. godine Roza Parks se vraćala sa posla gradskim autobusom. U to doba, na američkom jugu, bili su zakonski odvojeni delovi autobusa (prednji) za bele građane, a zadnji za putnike crnce. Propisi su dalje predviđali, da ako se popune sva mesta za belce, crnci iz drugog dela treba da ustupe svoja mesta belcima, jer se nije smelo desiti da crnci sede, a da belci stoje u autobusu. Tog 01.12.1955. Roza Parks je jednostavno odbila da ustane i ustupi svoje mesto. Vozač autobusa nije mogao da veruje. Pozvao je policiju i policajac koji je došao, upitao je Rozu: „Zašto to radite? Jeste li umorni?“

–         Ne, rekla je Roza i dodala:   Zapravo,  jesam.  Umorna  sam od popuštanja.

Roza Parker je uhapšena zbog građanske neposlušnosti i strpana je u zatvor. Ali, njene reči su „zapalile vatru“ u Americi. Martin Luter King je izašao pred novinare i rekao istorijsku rečenicu: „Dolazi vreme kada su promene neminovne.“

Roza Parks_resize

Sada, 21.aprila ove godine, Dr Thomas Parker je podsetio nefrološke sestre kako je Roza Parks jednostavnim sedenjem na sedištu napravila revolucionarne promene i upitao prisutne, mogu li one nekim tako jednostavnim gestom promeniti način na koji dajemo dijalizu? „Zapalite vatru“ – rekao im je Dr Parker. „Dolazi vreme kada su promene neminovne.“ – ponovio je dr Parker reči Martina Lutera Kinga. „Sva istraživanja pokazuju da mi, medicinari, kada dođemo u situaciju da moramo ići na lečenje dijalizom, ne želimo da idemo u centre za dijalizu, nego za sebe biramo kućnu hemodijalizu. Dakle, mi lično, za sebe ili za svoje članove porodice, ne želimo da prihvatimo ono što dajemo drugima. Drugima dajemo „adekvatnu“ hemodijalizu, ali za sebe želimo „optimalnu“ hemodijalizu. Treba da nas je sve skupa sramota. Sramota!“

„Jeste li se umorili od održavanja statusa quo?“

Komentari ovog govora su bili brojni. Izdvojićemo samo mišljenje Gary-ja Patterssona, osvedočenog borca za prava dijaliznih pacijenata. Gary kaže: „Glavni problem su rukovodstva udruženja pacijenata, koja su sva korumpirana od strane dijalizno-farmaceutskog lobija. Zato u dijalizi opstaje status quo. Zato nema poboljšanja za pacijente. Zbog korupcije.“

Eto pravog pitanja i za nas, srpske dijalizne pacijente:

Jesmo li se umorili od popuštanja?

DiaBloG – 2013.

Picture1b

Advertisements

Kako da procenite svoju terapiju

KAKO PROCENITI DA LI DIJALIZNI PACIJENT IMA OPTIMALNU NEFROLOŠKU I DIJALIZNU TERAPIJU

Da li pacijent koji je na redovnom programu lečenja hemodijalizama ima optimalnu nefrološku i dijaliznu terapiju, može utvrditi jedino kvalifikovani nefrolog, a na osnovu kliničkih, laboratorijskih i drugih ispitivanja koja mora preduzeti.    (videti npr: http://www.nephrology-serbia.com/sr/7.html)

Kada su u pitanju parametri dijaliznog tretmana, o tome više možete saznati na sajtu naših kolega iz RS (kliknite ovde da preuzmete članak), ili o značaju dužine trajanja hemodijaliznih tretmana, u predavanju Dr Twardowskog, na istom sajtu  (preuzmi).

Za sve one koji vole brojke ili numeričke vrednosti određenih pokazatelja, donosimo pregled svih ostalih optimalnih vrednosti najvažnijih parametara koji pokazuju kvalitet vašeg lečenja i stepen rehabilitacije. Ako ispunjavate dole navedene kriterijume, onda možete biti prilično sigurni da imate optimalnu nefrološku i dijaliznu terapiju.

CILJNE VREDNOSTI:

–  nedeljni broj dijaliznih tretmana: 3 ili i više;

–  efektivno trajanje svakog dijaliznog tretmana: 270 minuta, najmanje;

–  tip krvnog pristupa: podlaktična A-V fistula, na nedominantnoj ruci, sa ukupnim protokom krvi kroz fistulu (ne kroz dijalizator): 500 – 700 ml/min, bez deformacija i infekcija, sa recirkulacijom < 15 %;

–  na svakom dijaliznom tretmanu: ekvilibrisani Kt/V-urea indeks > 1,6

–  predijalizni nivo serumskog beta-2-mikroglobulina < 20 mg/L;

–  kvalitet dijaliznog tretmana: volumen izdijalizirane krvi ≥  90 L, tokom svakog tretmana;

–  kvalitet hemodijafiltracije: volumen infuzata > 20 Litara pri postdiluciji, > 80 Litara pri prediluciji;

–  korigovan anemijski sindrom: Hb: 11 g/L (ili 10,5-12 g/L)

–  procenat hipohromnih eritrocita, HRC < 2,5 %

–  koncentracija hemoglobina u retikulocitima, CHr: 30 32 pg

–  srednji volumen eritrocita, MCV: 80 – 95 fL

–  saturacija transferina gvožđem (TSAT=Fe/TIBC):  30 %   (bez primanja Ferrlecita 14 dana);

–  rezerva gvožđa, Ferritin: 300 – 500 µg/dL  (bez primanja Ferrlecita 14 dana);

–  predijalizni nivo serumskog kalcijuma, ukupni Ca: 2,30 – 2,65 mmol/L (jonski Ca++: 1,15 – 1,28 mmol/L)

–  predijalizni nivo serumskog fosfora: 0,81 – 1,78 mmol/L

–  intaktni parathormon, PTH:  100 – 300  pg/ml (10,5-30,02 pmol/L)

–  ultrazvukom izmeren promer svake paratireoidne žlezde < 6 mm

–  nivo 25(OH)D-vitamina u serumu: 75 150 nmol/L (30-74 ng/mL)

–  elektroliti, predijalizni Kalijum: 56 mmol/L

–  elektroliti, predijalizni Natrijum: 140 mmol/L (138-142 mmol/L)

–  elektroliti, predijalizni Magnezijum: 0,75 – 1,10 mmol/L

–  korigovan acido-bazni status: predijalizni bikarbonat, HCO3: 22 mmol/L

–  procenat glikozilacije hemoglobina, HbA1c: < 6,0 %

–  indeks telesne mase,  BMI: žene 19,1 – 27,3 kg/m2, muškarci 20,7 – 27,8 kg/m2

–  uhranjenost: stepen katabolizma proteina, PCR >  1,2  g/kg/dan

–  uhranjenost:  predijalizni albumin > 4,0 g/dL  (40 g/L)

–  uhranjenost:  ukupni proteini > 6,6 g/dL (66 g/L)

–  kontraktilnost miokarda, ejekciona frakcija > 55 % (bez EKG promena i anginoznih problema)

–  LDL holesterol ≤ 2,8 mmol/L (110 mg/dL); HDL holesterol > 1,2 mmol/L (46 mg/dL)

–  trigliceridi ≤ 1,69 mmol/L (150 mg/dL), 12 časova posle obroka;

–  nizak kardiovaskularni rizik, krvni pritisak:  110/60  do  140/90  mmHg, bez lekova (!)

–  nizak kardiovaskularni rizik, interdijalizni donos: 3 % tel.težine ili ultrafiltracija do 10 ml/kg/h;

–  markeri infekcije, CRP < 5 mg/L,   Leukociti: 4-10 x 109/L, normalne diferencijacije;

–  normalne vrednosti serumskih enzima, koagulograma, elektroforeze proteina, imunoglobulina, gasnih analiza, spirograma, osteodenzitometrije, hormona i tumorskih markera: se podrazumevaju;

–  indeksi komorbiditeta: Charlson < 5, Davies < 2, Khan < 2, Karnofsky > 80 %;   CAC skor < 100.

–  zaštićenost od B-hepatitisa: titar AntiHBs antitela > 12 mIU/ml.

.

Picture1b

Kako što duže odložiti dijalizu

Na brojne zahteve naših čitalaca, koji su skoro svi zainteresovani za savete kako da odlože dijalizu ili kako da je rade što ređe, ako su je već započeli, donosimo vam savete našeg stručnog tima, i za usporavanje napredovanja bubrežne insuficijencije i za produžavanje intervala između dve dijalize.

Usporavanje progresije hronične bubrežne slabosti

Kod naglo nastale ili AKUTNE bubrežne slabosti, povišenje kreatinina je privremeno ili prolazno, te ako se na vreme započne lečenje, onda bez obzira na uzročnu bolest, povredu ili operaciju, još postoji šansa oporavka bubrežne funkcije, ponekad i u potpunosti vraćanje vrednosti kreatinina na normalu. Ali kada su nekome povišene vrednosti kreatinina u serumu, recimo 180 µmol/l (ili više), sa ili bez lečenja, bile u trajanju preko 3 meseca, onda se smatra da ta osoba već ima HRONIČNU slabost bubrega, odnosno da već tada ima samo 50% normalne funkcije bubrega, a obzirom da je to stanje trajalo dugo vremena, smatra se i da je proces slabljenja bubrega već tada nepovratan i da više nikada ta osoba neće imati normalne vrednosti kreatinina niti normalnu funkciju bubrega, bez obzira koja je bolest, povreda, operacija ili šta već, dovelo do oštećenja te funkcije. Ako je to već tako, a jeste, onda pacijentima i lekarima samo preostaje da pokušavaju da uspore ili da odlažu dalje propadanje bubrežnih funkcija, jer nekog specifičnog leka kojim bi se to stanje definitivno prekinulo, a pacijent odjednom oporavio – nema. Kako dakle, što duže odložiti započinjanje dijaliznog lečenja, kako sprečiti ili usporavati dalji porast kreatinina u krvi (kao pokazatelja rada bubrega).

Prevencija-bubrezne-slabosti

U lečenju i usporavanju razvoja hronične bubrežne slabosti preporučuju se sledeće opšte mere:

–  optimalna hidracija organizma. Dnevna diureza (količina izlučene mokraće u 24h) ne bi nikada trebala biti manja od oko 2 litra. Donja minimalna granica je 1,5 litara dnevno, a unos tečnosti bi trebao biti oko 0,8 litara veći od dnevne diureze (jer se voda gubi i znojem, stolicom, itd). Čak i kad se u pacijenta pojave otoci oko gležnjeva, ne treba uskraćivati vodu, nego eventualno dati diuretik. Činjenica je da će svaka dehidratacija (npr. znojenjem, povraćanjem, prolivom) pogoršati funkciju bubrega. U slučaju nakupljanja tečnosti ili pojave otoka obično se daju Furosemid tbl. 40 (ili više) mg, na II ili III dan, prema proceni nefrologa;

–  neslana ishrana. Maksimalan unos soli: 3 grama dnevno.

–  smanjiti unos belančevina (proteina) na 0,6 – 0,8 grama po kilogramu telesne težine, dnevno. Ti proteini moraju biti visoko vredni, kako ne bi došlo do pothranjenosti, malnutricije.

–  striktna regulacija krvnog pritiska na < 130/90 mmHg. Od lekova za regulisanje krvnog pritiska preporučuju se oni koji se ne metabolišu preko bubrega (izbegavanje opterećenja). U tom smislu preferiraju se lekovi tipa npr. Presolol, Amlodipin, ili njihove paralele. Lekovi koji spadaju u ACE inhibitore (i ARB) se često propisuju i preporučuju za hipertenziju, posebno ako uz hipertenziju postoji i mikroalbuminurija ili proteinurija, ali sa ovim lekovima treba biti oprezan jer mogu dovesti i do pogoršanja bubrežne slabosti, odnosno porasta kreatinina ili kalijuma (u kom slučaju ih izostaviti i zameniti sa drugim lekovima). Od tih lekova Monopril se npr. izlučuje i preko jetre i preko bubrega, skoro svi ostali se izlučuju samo preko bubrega. Više o antihipertenzivima možete saznati ako kliknete na ovaj link.

–  u ishrani treba biti umeren i kada su u pitanju namirnice bogate kalijumom, a to su sve vrste voća i povrća (orijentaciono do 100 grama dnevno), jer se nivo kalijuma u krvi reguliše uglavnom bubrezima. Videti u našem postu Dijeta i ishrana tablicu sa namirnicama koje sadrže puno Kalijuma, i koje treba izbegavati.

–  slično je i sa metabolizmom fosfata, i on većinski zavisi od funkcije bubrega, ali pošto su fosfati uglavnom sadržani u proteinima, onaj ko drži dijetu sa ograničenim unosom proteina ne bi trebao imati problema sa hiperfosfatemijom. (Osim, ako npr. unosi mnogo Koka-kole i sličnih napitaka sa mnogo ortofosforne kiseline, ili namirnice sa mnogo konzervanasa i aditiva). Preporučeni dnevni unos fosfata, kao i kalcijuma, ili natrijuma, ili kalijuma je: 1 – 2 grama. Pacijent sa bubrežnom slabošću se mora informisati u kojim namirnicama ima mnogo npr. kalijuma ili fosfora, i značajno redukovati unos tih namirnica, dok mu prve analize (kalijuma i fosfata u krvi) ne pokažu da li je dobro, slabo ili preterano držao dijetu. Ukoliko dijeta ne pomogne u normalizaciji nivoa fosfora, potrebno je uzimati neki od lekova „vezivača“ fosfata u probavnom traktu (npr. Kalcijum-acetat ili Kalcijum-karbonat: 1-2 tbl. uz svaki obrok, prema proceni nefrologa). Ako je fosfor normalan, a postoji niži Kalcijum, pacijentu se preporučuju i male doze vitamina D (npr. AlphaD3 kapsule od 0,25 µg po jedna uveče ili na II dan) zavisno i od nivoa vitamina 25-OH-D u krvi.

–  u pogledu ugljenih-hidrata, odnosno kalorija, preporučuje se dijeta od 35 kcal/kg telesne težine dnevno, a ako pacijent ima utvđenu šećernu bolest ili sklonost hiperglikemiji, on se mora pridržavati dijabetične dijete date od nadležnog endokrinologa, te strogo nastojati održavati kontrolne vrednosti glukoze u krvi u normalnim granicama,

–  ako pacijent ima povišene vrednosti urata u krvi, odnosno soli mokraćne kiseline, onda mora dobiti uputstva o namirnicama čije unošenje povećava nivo urata u serumu, pa ako te mere ne budu dovoljne, nefrolog će propisati i neki od lekova inhibitora sinteze mokraćne kiseline (npr. alopurinol),

–  kada su u pitanju masnoće, mora se nastojati imati što niže vrednosti LDL-holesterola, a što veće vrednosti HDL-holesterola, pa se u tom cilju mora voditi računa i ako treba smanjiti unos lipida, pa ako to ne bude dovoljno uzimati i lekove, tzv. hipolipemike. Za ovim lekovima ne treba olako posezati jer su vrlo toksični za organizam, posebno za jetru i mišiće.

–  unos hidrosolubilnih vitamina se može preporučiti (B i C, npr), ali samo u dozama koje zadovoljavaju dnevne potrebe (npr. čaša Multivite ili Cedevite) i koje neće izazvati hipervitaminoze. Ne preporučuje se unošenje kombinacija vitamina i minerala, jer neki liposolubilni vitamini, a posebno minerali, se već nakupljaju u višku prilikom slabljenja bubrežne funkcije. Za vitamin D smo rekli da je potreban ako pacijent ima niži kalcijum i vitamin D u krvi, visok parathormon, a normalan fosfor.

–  redovne kontrole nalaza krvi i urina, kada se jednom utvrdi bubrežna slabost, treba imati na 1-3 meseca, bar u početku, dok se ne stekne osećaj kakav trend postoji kod pacijenta. Pa, ako trend bude miran, tj. u prve 3-4 kontrole ne bude značajnijih odstupanja od normale za većinu posmatranih parametara, onda se interval između kontrola može produžiti i na 4-6 meseci. Od momenta utvrđivanja hronične bubrežne slabosti ne treba više raditi nikakva snimanja sa kontrastom (intravenskim), jer sva ta kontrastna sredstva mogu značajno oštetiti ionako oslabljenu funkciju bubrega.

–  izbegavanje i/ili lečenje svih infekcija je neophodno, a pri tome posebno treba voditi računa da se izbegne korištenje dokazano nefrotoksičnih lekova, kao što su npr. analgetici i aminoglikozidni antibiotici.

–  za nadoknadu gvožđa postoji mnogo peroralnih preparata u slobodnoj prodaji, ali ako nadležni nefrolog proceni da vrednosti kontrolnih parametara Fe statusa (Fe, TIBC, TSAT i feritin) nisu adekvatne, on može propisati i primenu Fe preparata preko infuzija;

–  u slučaju izražene anemije (malokrvnosti), nadležni nefrolog će prvo isključiti sve event. uzroke gubitaka krvi krvarenjem, a posle toga može propisati i lekove stimulatore rasta eritrocita, kojima se kompenzuje nedostatak fizološkog dejstva eritropoetina kod bolesnika sa hroničnom slabošću bubrega.

-spore intravenske infuzije mogu značajno oboriti vrednosti azotnih materija (ureje i kreatinina) i usporiti napredovanje bubrežne insuficijencije. Sastav tih infuzija se obično prilagođava pacijentovim biohemijskim nalazima, da bi mu se nadoknadili nedostajući elektroliti i minerali, a da mu se smanji ono što je u višku. Infuzije su dakle, različite, od 5% rastvora glukoze, 0,9% fiziološkog rastvora, 4,2% (ili jačeg:8,4%) rastvora NaHCO3, Ringerovog rastvora, Hartmanovog rastvora ili čak Bergmanovog (za dijabetičare) ili Hejkalovog rastvora. U infuzije se obično dodaju i neki od lekova za poboljšanje cirkulacije (od Trentala pa nadalje..) i na kraju skoro obavezno se daju: diuretici, sredstva za podsticanje mokrenja (npr. Lasix, Edemid, ili Yurinex). Tako se bubrezi malo „isperu“ i pacijentovi nalazi koliko sutra budu i do 30% bolji, ali nijedna nefrološka klinika ili poliklinika ne želi da se svaki dan zamajava sa ovim infundiranjem pacijenata, kad se time dijaliza samo odlaže, a bolest i pacijent se ne mogu time izlečiti.

–  najčešće laboratorijske analize pri redovnim nefrološkim kontrolama su: kompletna krvna slika, sedimentacija, CRP, urea, kreatinin, albumini, proteini, kalcijum, kalijum, fosfor, natrijum, magnezijum, bikarbonati, hloridi, gvožđe, TIBC, bilirubin, AST, ALT, GGT, alkalna fosfataza, acidum uricum, glikemija, trigliceridi, holesterol: LDL i HDL. Posle 6-12 meseci trebaće (najverovatnije) proveriti i nivo vitamina D u krvi: 25OH-D, transferina, Feritina i parathormona.

–  potrebno je proveriti HBsAg, AntiHBc, Anti-HCV, Anti-HIV antitela, kao i titar Anti-HBsAt (radi pravovremenog započinjanja vakcinacije: najm. 6 mes.pre dijaliznog lečenja (npr.EngerixB 40µg 0,1,2,6. mesec)

–  u urinu, osim diureze, urinokulture i običnog kompletnog pregleda urina, posebno se gleda nalaz sedimenta urina, mikroalbuminurija, proteinurija (po Biuretu), i eventualno klirensi ureje i kreatinina.

–  od morfoloških pretraga, praktično je dovoljan nalaz ultrazvuka bubrega, posebno izmerena veličina parenhima bubrega i provera da je derivacija urina uredna, tj.da nema opstrukcije oticanju mokraće. Kod sumnje na renovaskularne poremećaje sprovodi se i tzv. Doppler-sonografska analiza cirkulacije u krvnim sudovima oba bubrega, a pregled očnog dna je neophodan kod pacijenata sa dijabetesom i/ili povišenim krvnim pritiskom, jer nalaz na kapilarima očnog dna je vrlo podudaran sa stanjem kapilara u bubrezima.

-u četvrtom (predijaliznom) stadijumu hronične bubrežne slabosti pacijent se mora uputiti hirurgu radi operativnog formiranja pristupa za dijalizu, za hemodijalizu: AV fistula ili graft, ili dugotrajni kateter, a za peritonealnu dijalizu: peritonealni kateter. Predijalizne transplantacije su još uvek samo teoretska opcija (kod nas).

Nadamo se da Vam je već iz napred navedenog jasno koliko je složena terapija i kontrola hronične bubrežne slabosti i zbog čega se sve napred navedene mere moraju sprovoditi pod nadzorom Vašeg nefrologa.

.     .     .


cuti i cuvaj bubrege


.     .     .

A pacijent koji već ide na hemodijalizu, koliko dugo može izdržati bez hemodijalize?

Odgovor:  Zavisi od pacijenta.  Odnosno od onoga što on radi, jede i pije, dok ne ide na dijalizu. Za pacijente na dijalizi 2 stvari su najopasnije: Kalijum i Tečnost.  Sve drugo (urea, kreatinin, fosfor, itd) jeste bitno i može izazvati određene probleme, ali ne može naglo ugroziti život pacijenta, a višak kalijuma ili vode – može. Zato onaj ko misli odložiti svoju redovnu dijalizu mora strogo da vodi računa da ne unese previše kalijuma ili vode. Kad ide redovno na dijalizu 3 puta nedeljno, pacijent koji se pridržava dijetnih ograničenja dnevno dobija na težini 1-1,5 kg. To je ono što je uneo jedenjem i pijenjem, kad se odbiju gubici stolicom ili znojenjem, jer uzmimo na primer da ne mokri ništa. Od jedne do druge dijalize nakupi se znači oko 3-4 kg, odnosno 3-4 litra, što za pacijenta prosečne težine 75 kg ne bi trebalo da predstavlja problem da se ukloni na narednoj dijalizi. Ali, ako bi preskočio tu i sledeću dijalizu, a nastavio sa istim unosom hrane i tečnosti, znači da bi za 7 dana imao u sebi oko 10 litara tečnosti viška. Prevelika količina tečnosti u organizmu može izazvati slabost srčanog mišića i nakupljanje vode na potkolenicama, u trbuhu ili u plućima (nastane gušenje). Zato pacijent koji planira da preskoči redovni dijalizni termin, mora prvo da pazi da maksimalno smanji unos hrane i tečnosti, kako do sledeće dijalize ne bi imao gušenje i srčanu slabost, odnosno da do te sledeće dijalize nema preveliki porast težine (vagati se svaki dan, u isto vreme). Osim smanjenja unosa sve hrane i pića, posebno ne sme unositi namirnice koje imaju mnogo kalijuma (voće i povrće). Ako pacijentu kalijum poraste preko 6,5 mmol u krvi, makar to bilo i dan posle dijalize, to može biti kobno za srce (videti članak o kalijumu). Dok pacijent ne ide na dijalizu njemu u krvi raste količina ureje i mokraćne kiseline (koje se stvaraju iz hrane, posebno od belančevina), a raste i količina kreatinina (koji se stvara od mišićnog rada i metabolizma). Povišene količine ureje, mokraćne kiseline i kreatinina, ako rastu postepeno, pacijenti obično podnose bez većih tegoba. Već kad se povećaju za 50% više nego inače, počinju mučnine, malaksalost, povraćanje ili proliv. Iako su to znaci opasnih pogoršanja, organizam se u stvari tako brani od te unutrašnje zatrovanosti. Tako se povraćanjem ili prolivom izgubi dosta kalijuma, pa i dosta tečnosti, pa pacijentu opet bude malo lakše, jedno kratko vreme. Porast krvnog pritiska koji se može pojaviti, kao i u pacijenata koji nisu na dijalizi, kod dijaliznih je obično posledica unošenja mnogo soli (natrijuma) i vode, ili je posledica nedostatka lekova, antihipertenziva. Obzirom da visok krvni pritisak može izazvati moždani ili srčani udar, rast krvnog pritiska treba blagovremeno sprečavati: neunošenjem soli, smanjenjem tečnosti, pojačanjem antihipertenziva ili dijalizom. Uglavnom, viđali smo situacije da pacijenti koji su zbog viših sila morali negde da putuju, a nisu želeli da se dijaliziraju u tuđim centrima i tuđoj državi, mogli su da preskoče svoja 2 redovna dijalizna tretmana, da bi nakon 7 dana, uz strogi post, došli ponovo na svoj aparat sa donosom od 5-6 litara, sa urejom u krvi oko 40, a kreatininom oko 1500 umol/l, i sa kalijumom oko 6,6 mmol/l. Ali, sve je to lutrija. Suviše rizično. Igranje sa životom. Ko ne mora, neka to nikada i ne pokušava.

.     .     .


dijalizna kosulja


.     .    .

.

Picture1b