Tag Archive | operacija

Поред овакве трансплантације људе не треба плашити дијализом

Потресна прича мајке трансплантираног болесника

Снежана Ђошевска: Драги читаоци, кроз ову животну причу сусрешћете се са догађајима које смо ми као породица једног тинејџера преживели доневши одлуку да се нашем сину уради предијализна трансплантација.

Како је све почело

На почетку ћу навести да је Милош рођен 1988. године са аномалијом која није била примећена на времe. Од 1999. до 2006. године лечен је у Дечјој клиници у Тиршовој код академика проф. Саве Перовића. По препоруци и на инсистирање проф. Перовића, 2006. године пребацујемо се у Центар за трансплантацију код проф. Милутиновића на припрему за предијализну трансплантацију. Проф. Перовић није био за то да се трансплантација уради у Тиршовој јер је тек била у зачетку. Из Тиршове добијамо комплетну историју болести, коју прослеђујем проф. Милутиновићу преко супругове рођаке. Није прошло ни месец дана од прослеђене историје, и проф. Милутиновић нас позива телефоном да дођемо у центар. Био је април, негде пред Ускрс. У центру упознајемо докторку Благојевић која води припреме за трансплантацију, и докторку Ђокић која води постоперативни ток трансплантације, односно тзв. „Стерилни блок“ (који на све личи, сем на назив који носи). Они који нису били тамо, не могу ни замислити какав је то блок. Докторка Благојевић нам у кратким цртама објасни каква је процедура припреме и које све анализе треба одрадити, као и да треба доста времена да се све заврши. Постижемо договор да се у Центру уради само артериографија после типизације и мешане културе пошто нисмо знали ко би од супруга и мене био донор. Благојевићки се одмах нисам допала јер сам била доста упућена, како у термине, тако и у дијагнозе, и нисам дозволила да проведемо шест и више месеци у Центру ради припреме јер није било потребе да правимо толики трошак нашем заводу, већ сам била категорична да ћемо припреме завршити за месец дана код нас у Бору и Зајечару. Полазимо из Центра кући са коментаром да можда ипак не треба ту да радимо трансплантацију. Осећало се нешто у ваздуху у том Центру, исти осећај смо имали и Милош и ја, на шта је супруг искоментарисао да су нас у Тиршовој много размазили. Нисмо послушали своју интуицију, а требало је.

Припреме за трансплантацију

По доласку у Бор, супруг и ја заједно са Милошем почињемо припреме док чекамо типизацију. Наши доктори, сви до једног који су учествовали у нашим припремама, били су феноменални и немогуће је постало могуће, максимално су се потрудили да све буде перфектно одрађено како не би могли у Центру да нађу никакву замерку. У Зајечару је докторка Жељка са нуклеарне медицине водила наше припреме и такође је све било савршено одрађено. Врло брзо смо све завршили, у међувремену готова је била типизација и мешана култура. Поново одлазимо у Центар како би се одредио давалац и одрадила артериографија. Благојевићка нам у центру чита анализе типизације и како смо супруг и ја компатабилни даваоци велика Комисија која одобрава трансплантације оставила је одлуку: нама. Саопштавамо Благојевићки да смо донели одлуку да ће давалац бити супруг и она их смешта на одељење како би се одрадила артериографија. Наравно мене одмах удаљава са одељења онако арогантно дајући ми до знања да је она главна. Прогутам кнедлу, смирим себе и схватим да ћемо нас две ратовати. За свих пет дана док су били на одељењу, није пропустила ниједну прилику да ме отера како са одељења, ходника, па чак и из дворишта уз образложење да ја нисам пацијент и да немам ту шта да тражим. Њено понашање ми је само потврдило да јој никако не одговарам и да мојим супругом може лакше да манипулише. Крајем маја све су припреме биле готове и остао је да се утврди само датум трансплантације. У том размаку разговарам са проф. Милутиновићем како бих сазнала његово виђење, подсећам га да је Милош имао поприличан број хируршких захвата и ако треба било каква помоћ доктора из Тиршове и на самој интервенцији да није никакав проблем да се договорим са њима, само да им пар дана раније јавим, када ће бити интервенција. У том разговору Милутиновић се сложи са мном да би могли доктор Војкан и доктор Мирослав Ђорђевић да буду асистенти приликом трансплантације. А и он је разговарао са Војканом о Милошевом лечењу и добио информације које су му биле потребне. Том приликом доктор Војкан му је понудио помоћ за све што треба око Милоша. Уследио је позив за трансплантацију, било је то изненада: данас за сутра.

Предијализна ливинг трансплантација

Позвали су нас 28. 06. по подне, а трансплантација заказана за 30. 06, при чему је то последња трансплантација, коју раде пре одласка на годишњи одмор, док ће нове радити тек од октобра. Као да смо ми ту преко брда, као да не постоји процедура која се мора спровести. Милош са оцем одмах креће за Београд, а ја остајем како бих покушала да ујутру средим упуте и комисију без чега је немогуће и замислити да би их уопште уписали у болницу, а камоли радили трансплантацију. Наравно на комисији наши доктори чудом се чуде и не верују у такву неозбиљност, али ми излазе у сусрет и све педантно ураде без и једног пропуста. Рано ујутру одлазим у трансфузију да узмем резултат маркера за хепатит. Начелница трансфузије дајући ми резултате упита докле смо стигли, рекох јој да су Милош и Зоран већ у Центру и да ће трансплантација бити сутра. Предложи она да ми за сваки случај напише потврду у случају да буде потребна крв, да не јурим даваоце по Београду, већ да ће наш центар надоместити јединице крви. Веровали или не, али та потврда је била кључна и спашавању Милошевог живота.

Како сазнати шта се десило у операционој сали

Свануо је дан трансплантације. Рано ујутру у 7. сати ћерка и ја испратисмо Милоша и Зорана до операционе сале. Речено нам је да трансплантација траје најдуже три сата. После неких сат времена излази доктор, који нам се представи да је хирург Топузовић, који је вадио Зорану бубрег, рекавши да је Зоран пребачен на интензивну негу. Интервенција је, по његовим речима, протекла без проблема и да ћемо моћи да га видимо после два сата кад буде била посета. Из сале у којој је Милош, ни после 12. сати, још нико не излази, па сам већ почела да бринем шта се дешава. Негде око 13. часова зове ме доктор Мирослав Ђорђевић да пита како је прошло, а ја у чуду нисам ни знала да их је професор Милутиновић позвао тог јутра да не силазе у центар. То сазнање је толики бес изазвало у мени да речима не могу да опишем. Нешто пре 14. часова поред нас журно утрчава доктор Кузмановић са васкуларне кога иначе лично познајем преко проф. Перовића јер је био на две Милоше интервенције. У том тренутку не повезујем да он жури због Милоша, ни у лудилу не очекујем да се ради трансплантација без васкуларног хирурга. У том моменту силази Благојевићка, чак се и она забринула што Милоша још увек нема из сале. После неколико минута, враћа се и обавештава нас да је све под контролом да је стигао доктор Кузмановић и да ће све бити у реду. Слушам жену и не верујем да својим обавештењем она потврђује да су ми одвели дете на трансплантацију без васкуларног хирурга. Негде већ око 15. часова изводе Милоша из сале у јако тешком стању, прикључен на неким апаратима са милион цевки, цевчица и централним катетером у врату изгледао је ужасно. Захвалих се богу што је уопште жив. Смештају га у “ Стерилни блок“ пуштају нас на кратко да га видимо, јер како је то “ Стерилни блок“, ту само пацијенти бораве. И од тог тренутка за нас почиње хорор.

Постоперативно праћење

Покушам после да дођем до Милутиновића, али од њега ни трага ни гласа, нестао је, видела сам га тек 10. септембра. Покуцам код Благојевићке и она је нестала, само што сам њу видела после неколико дана. Добити информације у том тренутку о трансплантацији и компликацији која је наступила, јер очигледно је нешто било, а колико и шта, није било могуће сазнати. Следећег дана, долазим, нема никог од доктора, само сестре које наводно не знају ништа. Милош боље изгледа, али примећујем да кеса за урин можда има свега 100 мл, помислих можда је сестра испразнила, па је приупитах и добих негативан одговор. Наравно да сам ћутала и да ништа нисам питала, можда би ме и оставила да будем ту, али сигурно је имала наређење да ако почнем да запиткујем, да ме удаљи. Један од пацијента је успео да ми дошапне да је Милош имао јако тешку ноћ. Замолих га да колико је у могућности да му припомогне јер ово је први пут за његових седамнаест година да је без мене у болници. Сутрадан поново исто: нема доктора, само сестре које и даље „не знају“ ништа. И тог дана иста ситуација са кесом за урин ништа се не миче, иако Милош константно прима брзе инфузије. Тако дан за даном. Све исто, пролази већ цела недеља. Напокон, појављује се Благојевићка, улазим код ње без питања да ли је слободна тражећи да ми објасни шта се дешава. По њој је све у најбољем реду, а ја сам као умислила да није у реду. Покушавам лепим да јој кажем да ја своје дете познајем и знам кад нешто није у реду, а што је било више него очигледно. Захтевам да видим резултате и операциони лист, и тог тренутка улазимо у жестоку свађу, која се завршава претњом да ако не будем напустила одељење, позваће полицију. Излазим из њене лекарске собе и видим да ту нећу успети да сазнам ни сад ни на даље ништа што они сматрају да не треба да се зна. Сутрадан већ долазим са другом стратегијом. Почињем да остварујем контакте са пацијентима на одељењу који су на припремама, разговарам са њима уз кафу и полако улазим у систем функционисања чувеног центра. Сазнајем које су сестре за сарадњу, односно на страни пацијената, кад раде, где стоје историје болести, да се анализе раде у Клиничком центру, и ко их доноси. Може се бити и уз пацијента у блоку. До сад ко год је из породице хтео да буде ту, био је, што је за мене била новина. Са тим сазнањем, ја лепо одем код главне сестре Добриве и саопштим да се више нећу померити од Милоша и да Благојевићка може да зове сто полицајаца, а ја ћу позвати сто новинара. Не знам да ли јој је пренела, али мене више нико није дирао. Тог истог дана пресретнем спремачицу, која доноси резултате, отмем јој резултате, пронађем Милошев, вратим јој остале и шлогирам се кад видим да креатинин са трансплатираним бубрегом 1300. Ујутру улетим код Благојевићке чим сам видела да је стигла. Бацим резултат на сто, захтевам да ми се објасни како је то све у реду по њој. Наравно није очекивала да ћу им ипак доскочити. Седам за сто, и у том тренутку водимо нормалан разговор, онако како доликује доктору да саопштава стварно стање, па макар оно било црно најцрње.

Како објаснити да је дијализа једини спас

После обављеног разговара, постижемо договор да се Милош укључи на дијализу, али да покушам да му то што безболније саопштим. Прво саопштавам супругу и објашњавам да му тако спашавамо живот у противном ће се угушити од воде у плућима јер константно прима инфузију, а бубрег не даје знаке рада. Тог тренутка Милош је имао вишка течности преко 15 литара, дисао је све теже и теже. Врло тежак разговор са Милошем, не прихвата да крене на дијализу. Докторка Ђокић га подржава да не мора, може још неки дан да се сачека, нема везе што може да падне у кому од креатинина. Водили смо тешку борбу да пристане. У ствари био је то страх од дијализе који смо му ми усадили несвесно причајући како мора да се уради предијализна трансплантација „да не би завршио на дијализи“. Тог дана смо некако успели да договоримо да се од сутра укључи. Пошто је већ имао централни катетер, био је спашен да му бар то не пласирају. И тако крене Милош на дијализу уз коментар да је знао да то није ништа тешко, не би ни пристао на трансплантацију. Дефинитивно бубрег ни 15. дан не показује знаке рада иако му је укључен допамин и даље прима велике количине инфузије. Превијају га сваки дан по три пута, дрен не престаје да цури, правдају то лимфом. Ја и даље покушавам да дођем до суштине проблема, у сталном сам контакту са нашим докторима из Тиршове и уз сталне консултације почињемо да размотавамо клупче.

Откривање проблема

Милош се стално жали на бол у нози, али нико од њих не обраћа пажњу на тај бол. Доктору Топузовићу приликом превијања Милоша током дежурства, било је чудно да дрен још увек толико цури. Милош му се пожалио на бол у нози, доктор је тражио да му покаже тачно место где га боли. Објаснио је Милошу да му је трансплантирани бубрег прикачен за екстерну и да не би требало да га боли бубрег јер није тежак да екстерна вена не би могла да га држи. Обећао је да ће ујутру пренети на јутарњем састанку да се одради ЕХО који ће показати ако нешто није у реду. Од те вечери доктор Топузовић је постао наш савезник у борби. Ујутру после визите воде Милоша на ЕХО, са њим иде и Топузовић. Кад су завршили снимање, Милош излази и ја пошаљем супруга да га одведе на одељење. Чекајући доктора пред вратима, чујем свађу између њега и арогантне докторке Ристић, али не могу да разазнам о чему расправљају, а сигурна сам да се ради о Милошу. Топузовић излази бесан вичући Ристићки да се створи код Благојевићке у соби. Ја трчим за њим у лифт, питам о чему се ради, шта није у реду, он ћути, не одговара, а видим му у погледу да и те како има шта да ми каже. Ристићка је пешице већ стигла пре нас, видим ја да дебело нешто није у реду. Зовем супруга да дође испред лекарске собе и укратко му објасним да морамо да спопаднемо Топузовића да је нешто видео што му се не свиђа. Чим је изашао из лекарске собе, спопали смо га ко пијавице, али ништа. Објаснио нам је да са кокошкама не може да изађе на крај и да је он Зоранов доктор и нема права да доноси одлуке везане за Милоша. Упитах га да ли сматра да Милош треба поново да иде у салу због трансплантираног бубрега. Гледао ме зачуђено, али са одобравањем, рекла сам да већ неко време пратим тајно резултате, да сам дошла до историје болести прочитала оперативну листу и да сам све то показала докторима из Тиршове и пратим њихове смернице за даље. Рекао нам је да не бринемо да ће он изнаћи начин да се све добро заврши.

Нове компликације

У међувремену, Милошу почињу да расту трансаминазе, питам докторку шта се дешава због чега сад имамо и тај проблем, урадиће додатне анализе, па ће нас обавестити. Позовем ја нашег доктора Пеђу у Бору, ишчитам му резултате. Његова препорука је била да се ураде маркери. Не чекам ја сутра већ одмах код Стошовића који је био дежуран затражим да се одмах одраде маркери. Одраде они то и пошаљу на анализу, али кад је дошао резултат, не кажу нам да је Милош покупио хепатит Б. Наравно, како сам била неповерљива, одем до приватне лабораторије да питам да ли можемо донети узорак крви на анализу за хепатит. Рекоше ми да није проблем могу да ураде. Позовем супругову сестру да дође до центра, која је иначе здравствени радник, објасним да мора да дође да кришом узме Милошу крв како би однели узорак на анализу. Одрадисмо ми то и добисмо резултат, наравно позитиван на Хепатитис Б. Наравно поново водимо борбу доказивања да се и даље манипулише резултатима. Стошовић онако неупућен у ситуацију каже да смо вероватно донели од куће хепатит, као и воду у плућима. Покушам да без тензија објасним да смо од куће донели и резултат и снимак који другачије каже у односу на његову тврдњу, и да се све може погледати у историји. Не вреди лепим, не постижем ништа, кренем паљбу по свима њима тако да су сви пацијенти изашли из својих соба да виде шта се дешава. Све је он саслушао што сам ја изговорила, одмахну руком и оде са одељења. Ујутру визита, саопштавају нам да је Милош вероватно покупио хепатит на апарату за дијализу, јер „неко од пацијената је био непоштен и није пријавио да је позитиван“. Ето, то тако функционише у Центру, увек је неко други крив и никад нема њиховог пропуста.

Експлозија

Већ смо ушли у двадесет трећи дан од трансплантације, ништа се није променило. Топузовић је дошао у визиту и превија Милоша, ћаскамо онако необавезно. Саопшти он да ће извадити дрен који и даље не престаје да цури и да ћемо се видети вечерас у неко доба. Искоментарисах са сестром да се доктор нешто побркао, да је данас субота и да он није дежуран на одељењу како би нас обишао увече. Сестра ми рече да он ту ноћ дежура са тимом за хитне интервенције на Клиничком центру. То сазнање у мени убаци неки црв сумње, покушавам да повежем ствари, али не долазим ни до каквих назнака шта то може да се деси и шта је хтео да каже тиме да ћемо се видети вечерас. Иначе, тог дана сам од раног јутра осећала неку нелагодност, просто необјашњиву, и велику дозу страха. Због тога нисам излазила са одељења, ниједног минута се нисам удаљила од Милоша. Предвече је супруг дошао са одељења да са Милошем одгледају неки филм, а ја сам за то време легла да одспавам и рекла супругу да ме пробуди кад буде кренуо да спава. Кад су одгледали филм, пробудили су ме, испратили смо Зорана до његове собе, вратили се до купатила, вечерали. Милошу се спавало, сместила сам га у кревет, ушушкала, рекох му да ћу бити испред бокса и да ћу читати књигу. Немир ме није напуштао, а неки страх се увећавао. Покушавам да се сконцентришем на оно што читам, али не иде, читам, а ниједна реченица се не задржава у глави. Можда је прошло пола сата од покушаја читања кад је Милош из сна вриснуо. Кад сам се окренула видела сам ужас, крв на све стране, стомак му се отворио од одоздо, па све до горе, колики је био рез – све је попуцало. Покушавам да дозовем сестру са одељења, али ме она наравно не чује. Милош вришти да га не остављам, а морам да доведем помоћ. Трчим до краја ходника, вичем хистерично не би ли ме чули и успем да их дозовем. Чули су ме и они и са других спратова: и сестре и доктори. Сви су се сјатили, сестре су биле баш спремне, доктор који је дежурао био је млад и сав се спетљао, тако да га је сестра са одељења склонила да не смета. Посматрам хаос око себе, гледам страх и смрт у очима свог детета, а немоћна сам да му било како помогнем. Не могу чак ни да му кажем да се не плаши и да ће бити све у реду јер ја сам уплашена више него он. У себи се ломим да ли да пробудим Зорана или не, хиљаду слика у секунди пролази пред очима. Ипак, одлучујем да га пробудим јер ми разум говори, ако се заврши лоше, никад ми неће опростити што га нисам пробудила, а ја бих хтела само да га заштитим. Одлазим до собе, будим га, враћамо се код Милоша и онда видим Топузовића са осталим докторима како се журно спремају да га уведу у салу, коју нису успели да откључају јер се брава заглавила, а време постаје највећи непријатељ. У тренутку доносе одлуку да сиђу у доњу салу. Зоран и ја силазимо пешице, док смо се ми спустили, они су већ ушли, на међуспрату срећемо докторку Драгану која је дошла од куће са својим супругом који је директор клинике на којој смо. Госпођа је баш била љута што је морала да дође, вероватно, па ми је одбрусила да треба сви да се смиримо и да то што Милош вришти то му ништа неће помоћи. Погледала сам је само, имала сам битније ствари него упуштати се у расправу са њом. Сви пацијенти су сишли код нас онако у тишини, давали су нам подршку, јер у таквим ситуацијама не постоје речи утехе. Минути су пролазили као сати, сати као вечност, а тишина тежа од свих планина света. После неколико сати, излази Топузовић, и у његовим очима виде се сузе које покушава да задржи. Саопштава нам да трансплантирани бубрег морају да одстране, пукао хематом који је био пун крви тежине око пет килограма разнео је половину бубрега и покидао екстерну у нози. Рекли смо му да нам је битно само да се Милошу спаси глава да бубрег више и није битан, да не размишљамо о њему.

Одлука о ампутацији

А онда је уследио нови шок. Још већи проблем је нога коју планирају да одсеку и не могу да се усагласе. Добила сам напад хистерије викала сам колико ме грло носи да се не играју, да им то неће проћи живи одатле неће изаћи, да смо довели дете на две ноге и да не планирамо да га враћамо у колица. Милош је до последњег дана док није дошао у центар, активно играо фудбал, а да како год знају изнађу начин и промене своју одлуку јер то сигурно нећемо прогутати, као све ово до сада. Топузовић се вратио унутра пренео је оно што смо рекли и они донесу одлуку да ногу повежу на периферне крвне судове, пошто је млад и бавио се спортом постоји могућност да периферни крвни судови повуку функцију. Негде око пет ујутру су завршили и извели Милоша из сале, сместили га у интензивну, позвали нас да уђемо и да га видимо. Прво што сам урадила, открила сам га да видим да ли има обе ноге. Топузовић нам саопштава да морамо да чекамо четири сата да видимо да ли ће померати ногу, ако не враћају га поново у салу, морали су да одморе Милоша јер нису могли да одржавају притисак више приликом интервенције. Да се не бринемо, све ће то бити како треба, да ни њему као доктору није било нимало лако и да он кући има ћерку Милошевих година. Најбоље је било да се мало приберемо и сачекамо да видимо да ли ће време бити наш савезник у овој борби. Ништа нам није преостало морали смо да чекамо. Попели смо се са доктором да заједно чекамо. Док смо седели и чекали, појави се докторка Драгана и ничим изазвана почиње да коментарише да није ништа страшно, да се то дешава, да смо ми довели болесно дете, а такође, и да је он потписао за себе и оца да је сагласан за сваки ризик који са собом носи интервенција. „Тачно“, рекох јој, „слажем са Вама, довели смо болесно дете да га лечите, а не да га убијете или осакатите, и сад нам лепо вратите исто такво дете какво смо довели. А што се тиче потписа боље да уопште нисте начели ту тему. Дали сте малолетном детету да потпише за себе и оца, поред оца који је пунолетан. Ја сам лепо то извукла из историје фотокопирала оверила у суду, па ако буде било потребе сигурно ћу то и употребити против Вас“. Поче она да виче да ја измишљам да је Милош 88. годиште, и да није малолетан. „Нажалост, докторка, изгледа да поред медицине, лоше стојите и са математиком. Милош јесте 88. годиште, али ће осамнаест година напунити тек у октобру“. Нисам сачекала њен коментар, само сам изашла из лекарске собе. Ближило се време да сиђемо у интензивну. Позвао нас је Топузовић да кренемо. Док смо ми сишли, васкуларци су већ стигли код Милоша и причали са њим. Били су задовољни, Милош је померао ногу, што значи да је одлука била на месту и да су периферни крвни судови почели да раде своје.

Нови проблем: крварење

Оно што је било за нас и Топузовића забрињавајуће то је крварење које је константно истог интензитета. Међутим, васкуларцима је то било апсолутно нормално. Упитах ја ко је од њих радио Милоша, ниједан од њих није, они су дошли у дневну смену и имали су обавезу да прате дешавање код Милоша. Рекоше да ће из сваке смене долазити неко од доктора све док то буде било потребно, и врло вероватно да ће и неко од три доктора који су радили интервенцију доћи и у приватној режији, па ћемо моћи да се информишемо. Дефинитивно са ногом  било је све како треба, али крварење не престаје. Дежурна докторка у интензивној нас позива да сиђемо код ње како би нам рекла да јој се ситуација никако не свиђа са интензитетом крварења код Милоша. Била је поноћ кад нас је позвала. Питамо како ми можемо да помогнемо. Међутим, нема одговора на наше питање. Све што је било у њеној моћи, она је покушала. До тог тренутка Милош је примио 46 јединица крви и послала је требовање за још две. Онда је почела да зове на осталим клиникама које имају интензивне неге не би ли јој неко од колега рекао да је имао такав случај. Ни после два сата покушавања и разговора са осталим колегама, не долази до решења, а васкуларци тврде да је то нормално. Докторка почиње да води рат са докторкама из центра и васкуларцима сматра да се не предузима све потребно, а да се сва одговорност сваљује на њу јер је она дежурна, а немоћна је без сарадње са осталима. Поново је питам ако сматра да ми можемо нешто да помогнемо или има било какав предлог, ми ћемо то и урадити. На то нас она пита да ли имамо ми неког ту у Београду, неку везу која би се заложила, вршила притисак да се реши ситуација, иначе изгубићемо дете, вероватно због решиве ситнице, јер можда може још четири јединице само да прими и више не. И опет нам време цури, опет је неко ту ко је вољан да помогне, а немоћан је као и ми. Питам ја докторку ако бих позвала нашег професора Перовића или директора Тиршове да ли би то помогло, или било ког она сматра, а не може да зове. Наравно да би помогло, али не можемо чекати да сване. Па нећемо ни чекати, одмах ћемо звати, поделимо се Зоран и ја ко ће кога звати да то брже иде без обзира што је било пола три ујутру ми смо имали слободу да сваког из Тиршове можемо да зовемо у било које време јер смо тамо провели шеснаест година. Наравно наши позиви су уродили плодом. Ми смо позвали наше докторе, Зоранова сестра је звала своје са Института за мајку и дете, они су звали своје колеге и за три сата сјатили су се и доктори и директори клиника. Само чувене докторке из центра се нису појавиле, ипак је то било доста рано за њих. И наравно кад се толико људи укључи, решење се пронађе. Сви су се усагласили да треба позвати трансфузиолога који ће сигурно зауставити крварење. Тако је и било. Кад је дошао доктор из центра за трансфузију, рекао је да ће за два сата зауставити крварење, само се морају набавати инјекције. Морали смо да сачекамо да се апотеке отворе како бисмо купили угурал, а доктор је написао налог да из главне клиничке апотеке донесе остатак који је неопходан да се споји са угуралом. Чим смо имали све потребно, доктор је направио коктел који је укључио Милошу, а морало се израчунати колико капи у минуту може да прими. После првих петнаест минута, интензитет крварења је почео да се смањује и тачно за два сата је престало. Наравно сви смо били срећни јер смо добили још једну борбу. Међутим, докторки Драгани се све то није свиђало и била је упорна да врати Милоша у Центар. Али начелница интензивне, докторка Филимоновић, која је обожавала Милоша, позове нас да нам то саопшти и тражи дозволу од нас да Милош остане ту код ње докле год се не опорави у противном не гарантује да ће у центру имати адекватну негу. Наравно ми се сложимо да треба да ту остане, свесни смо колико се ту доктори залажу за Милоша. Водиле су њих две рат око Милоша, али ипак је победила докторка Филимоновић. Било је ту свега и свачега у том њиховом ратовању. А ја уз све покушаје да стигнем до васкуларца који је оперисао Милоша, никако не успевам. Сестре из центра, које су се смењивале код Милоша, имале су изричиту наредбу да не смеју да нам кажу кад васкуларци долазе да обиђу Милоша. Милош није смео у интензивној да има мобилни код себе и никако није могао да нас обавести да је васкуларац у обиласку. Али наравно увек има неко ко је вољан да помогне. Тако сазнам ја да се доктор прво најави за које време стиже и онда сестра из центра силази код Милоша. Код следеће докторове посете сестра ме обавести да силази јер долази доктор, а остало је на мени како се снађем. Сачекам ја да она сиђе, па после кратког времена сиђем и ја неопажено дођем до ходника, видим да је доктор код Милоша, вратим се на почетак ходника и сакријем се у ормар. После краћег времена, чујем кораке како се приближавају искочим из ормара испред доктора и препаднем га. Нисам ни размишљала да ћу да препаднем човека јер је ту мрак. Извиним се ја, кажем да сам Милошева мајка и да није постојао други начин да ступим у контакт са њим. Питам ја за интервенцију, међутим, и он је био само дежуран који је био у обавези да обиђе Милоша, али да не постоји никакав проблем да дођемо сутра ујутру код њиховог шефа одељења доктора Марковића, који је оперисао Милоша. Он ће га позвати телефоном да сутра пре подне обави разговор са нама. Ето тако смо ми дошли до доктора Марковића, који је укупно скоро четири године пратио развој периферних крвних судова на тој нози и ништа није препустио случају. Милошево стање је варирало због вишка воде коју је имао морали смо да вршимо притисак на докторку Драгану да му се раде ванредне дијализе, вршили смо притисак да му се искључи имуно супресија, коју није ни требало да пије јер је трансплантирани бубрег извађен. Вршили смо притисак да му се укључи имуноглобулин како би могао брже да се опоравља. Све смо морали сами да гурамо, притискамо да претимо. А у свом том хаосу спопали су нас новинари из разних новина и емисија којих сам се једва отарасила, нико од њих није хтео да разуме да спашавате детету живот и да није време давати и њима простора за манипулације како би били читани или гледани.

Сучељавање

Крајем августа вратили смо се у Центар из Интензивне са Милошем, видно опорављеним. И докторка Благојевићка се вратила са одмора видно забринута кад су јој ујутру рекли шта се догодило Милошу није имала појма. Среле смо се на ходнику, ја сам излазила од Милоша, а она је ушла, донела му је поклон из Шпаније. Док смо се мимоилазиле, рекла мије да дођем после код ње да поразговарамо. Одговорила сам јој да немамо о чему. Онда кад је требало да разговарамо, она није хтела да дође на клинику иако сам објаснила њеном супругу колико је хитно и шта се догодило. Правдала се како је ујутру путовала, а позвала је докторку Драгану и она јој је рекла да је све у реду и да нема потребе да долази ни једног момента јој није рекла шта се догодило. Одговорила сам да ме не занима, звала сам је ја код куће, а не докторка Драгана. Тако смо се Благојевићка и ја заобилазиле у широком луку све време док смо били у центру. Стигао је и септембар, вратио нам се и професор Милутиновић, који је стално бежао од нас. Пустили смо га неколико дана, па смо га једног дана пресрели супруг и ја. Рекли смо му да то није лепо и да нема потребе да се тако понаша, да је Милош његов пацијент и да очекује да га његов доктор обиђе и да се распита како је. Истакли смо да нама објашњења сада ништа не значе и нема потреба да нам ишта објашњава, ми смо и без њега и Благојевићке успели да спасемо наше дете. Међутим, основни је ред да се јави и да се укључи да превазиђемо заједно и покушамо да поправимо нешто ако би се дало поправити. После тог разговора, створио се однос да све што је било у Милошевом интересу професор се максимално залагао да се то спроведе.

Проблеми око приступа за дијализу

Како се Милош дијализирао преко централног катетера, дошло је време да се уради фистула. И наравно поново креће рат. На јутарњем састанку они доносе одлуку ко ће урадити фистулу и заказују и стављају га на листу. Дознајемо ми јер већ увелико имамо доушнике. Одмах зовем доктора Пеђу код нас на дијализи да разговара са доктором Животом око Милошеве фистуле шта препоручују , и евентуално хоће ли доктор Живота да уради Милошу фистулу. Доктор Пеђа је обавио разговор, доктор Живота не одбија да уради, али пошто смо већ у Београду, било би паметно да искористимо, и ту одрадимо или евентуално код Делића у Ћуприји. Одлазимо супруг и ја код проф. Милутиновића са једним јединим питањем колико успешних фистула је урадио доктор коме је додељен Милош. Милутиновић хвали доктора, као дипломирао је са десетком тралала, ја га прекидам и питам: колико? Добијам одговор делимично. Не постоје делимичне фистуле или раде или не раде. Кажемо му да не долази у обзири и напомињемо да како зна и уме откаже интервенцију и скине Милоша са листе, уопште нас не занима како ће то извести, а ми ћемо наћи доктора који ће урадити фистулу. Питао нас кога имамо на уму и да ли смо већ разговарали са неким, рекох му да ће Кузмановић радити. Нисмо разговарали, али ће он радити. На то нам он каже да Кузмановић не ради годинама фистуле. Рекох му да знам да не ради, али такође знам да их је урадио на стотине и да ће сигурно нама изаћи у сусрет. Професор је успео не знам како код директора клинике да обустави Милошеву интервенцију. Ми смо се са Кузмановићем договорили пристао је без проблема, једино није могло да се ради на васкуларној јер се већ неколико година тамо не раде. Договорили смо се да ће се радити у центру да он каже ког дана, а ми ћемо обезбедити салу. И тако је и било – ми притиснемо професора да регулише салу да буде слободна. Доктор Кузмановић дошао, урадио перфектно иако их није радио добрих осам године, ипак осећај није изгубио, а Милош има јединствену, урадио му је на палцу. Наравно пре првог буђења, договорили смо се да прво идемо код њега да обележи и ни случајно пре двадесет и првог дана не дозволимо да се боде. Међутим, како се фистула лепо развијала, запели они да га боду, па то ти је, јер треба пласирати нови централни катетер, па да га не муче наводно. Међутим, како им иначе нисмо веровали, скупимо се и одемо код Кузмановића. Наравно он лепо напише да се фистула не сме дирати. А усмено нам каже да ће он доћи кад буде требало да се проба. Тако је Милош морао да истрпи замену катетера који му је служио још само три дијализе и после је почео да користи фистулу. А хвала богу користи је и дан-данас.

Немогућност изласка

Како смо већ све доводили на место колико је то било могуће, полако смо се припремали да напустимо центар, и кад год би споменули да треба да нас пусте да идемо кући, нико од њих није реаговао. Била сам у сталном контакту са нашим доктором Пеђом, тражила сам и његово мишљење да ли је сагласан да дођемо и да ли Милош може код нас неометано да се дијализира. Одговор је увек био – ако сматрате да сте све позавршавали – знате да сте овде добродошли. Свануо је дан Милошевог рођендана, пунио је осамнаест година, ми смо већ звали наше да дођу по нас тог дана иако отпуст није ни био на видику. Покушасмо ми да се некако договоримо да нас отпусте, али нико не би заинтересован за наше жеље. Договоримо се да чим Милош заврши дијализу, ми кренемо кући. У међувремену се поквари апарат, дође мајстор да га поправи. Било је 9 кад је дошао, а у пет поподне га још није поправио. Опет ја зовем доктора Пеђу, испричам у кратким цртама шта се дешава, питам сме ли Милош без дијализе до сутра ујутру да кренемо кући. Нама наш драги доктор Пеђа даде благослов да кренемо кући и да ће Милоша ујутру у седам чекати спреман апарат. Тако док смо ми скупљали ствари да кренемо, сестре су викале: „Где ћете, чекајте сад ћемо да га укључимо, па нико вас није пустио да идете ми ћемо имати проблем?“ Нисмо се више окретали, ниједно од нас. Били смо сигурни да ћемо их ујутру обрадовати кад буду видели да породице Ђошевски више нема у Центру.

Било је ту још много тога. За мене је и ово превише, јер док сам писала, морала сам све поново да преживим, и верујте да је јачина емоција била истог интензитета, као и тада.

.

Снежана Ђошевска

(текст је пренет из „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних болесника Србије, опрема редакцијска)

.

.

            Milos1            Milos2           Milos3

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Advertisements

Bitka za ranjenike

Bitka za ranjenike ili IV ofanziva  –  ZONA SUMRAKA

Situacija na dijaliznom frontu je vrlo napeta. Trenutno je najveća borba oko toga ko će opremiti i voditi centar u kome će se rehabilitovati dijalizni pacijenti. 4500 dijaliznih ranjenika okruženi su sa svih strana nemačkom tehnikom i njihovim domaćim pomagačima. Bosna je već pala. Svi dijalizni centri u Bosni su u nemačkim rukama. Još nisu sasvim pokorili Foču (Srbinje) i Trebinje, sve ostale centre Srbi su predali Nemcima u ruke. Ili njihovim domaćim gaulajtnerima.

Nemci i dalje nadiru. Skoro svi vojvođanski centri su već pod njihovom kontrolom. Najjača postaja im je Vršac. Tu imaju i svoje fabrike, tu prave dijaliznu opremu i šalju je odmah u prve borbene redove. Na Srbe. Kompletno udruženje i časopis Nephro su prešli pod njihovo „sponzorstvo“. Sad rade, u pravom smislu reči, izdanja. I šire ih po celoj Srbiji, kao pravi nemački propagandisti.

U Beogradu Nemci imaju dva svoja dijalizna centra i mnogo drugih, koji su isto pod njihovom kontrolom, tj. oni ih snabdevaju dijalizatorima, mašinama i koncentratima. U tim centrima su Srbi, upućeni od strane lokalne Krankenkasse. Jedan nemački centar je na Novom Beogradu, na levoj obali Save, u blizini ranijeg logora Sajmište, a drugi je u Starom gradu, odmah pored Centralnog zatvora. Iz ovog najvećeg zatvora u Beogradu zatvorenici i ne pokušavaju bekstvo, jer kažu da gde god da počnu kopanje završe u susednom, nemačkom, centru za dijalizu.

Od trenutka kada je Struga prestala da bude u srpskoj, odnosno jugoslovenskoj državi, 4500 dijaliznih ranjenika je ostalo bez mogućnosti za banjsko rehabilitaciono lečenje. Nemačka dijalizna komanda u Srbiji zato sve svoje snage sada usmerava na jug Srbije. Na teren je upućen oberštrumfirer Croatčević. Započela je tajna operacija pod šifrovanim nazivom „Baba Rosa“. (Smatra se da je baba Rosa bila dijalizni ranjenik sa najdužim stažom čekanja na upućivanje na banjsko lečenje, ali ovaj podatak nije istorijski proveren).

Nagnut nad kartom dijaliznih centara u Srbiji, oberštrumfirer Croatčević je izdavao poslednja naređenja svojim saradnicima: „Prvo, moramo sabotirati plan saveznika za otvaranje dijaliznog centra u Vrnjačkoj Banji, zatim, idemo u osvajanje Niša. Napravićemo lažni manevar, da zbunimo protivnika. Kao Niš smo izgubili, zatvoren je i digli smo ruke od njega. A onda odavde, a ne iz Niša, jer tamo naše snage ne stoje dobro, ćemo popunjavati centar dijaliznim ranjenicima, s tim što će oni na rehabilitaciju ići u Nišku banju, 9 km odatle, ali nas to i ne interesuje, bitno je samo da zadržimo Niš“.

Ovde oberštrumfirer napravi značajnu pauzu, pa nastavi: Naše najjače snage, grupa armija E, pojačana sa grupom armija F, na čelu sa šturmanfirerom Žapcem (po engleskoj kodifikaciji poznat i kao Granmotherfucker), vodiće ovaj napad. Oni će nadirati kroz sredstva informisanja, kroz medije, to nam je najvažniji front. General Žabac će u ovaj zadatak voditi her Šunatovca i specijalce iz F61.0 do F70.0 grupe, neoznačeno. Na tom pravcu ne očekujem veći otpor. Političari su već kupljeni, ostaju još samo bolesnici. Tu oberštrumfirer zastade i ustremi pogled na svog brkatog potrčka: „Stevo, tvoj zadatak je da se ubaciš među bolesnike. Kao lažni Valter. Ovde su ti svi potrebni dokumenti o postavljenju. Ekavski već znaš, a i izgledaš kao bolesnik. Poveži se na terenu sa Zvoncetom i Miškom, to su naši ljudi. Ako ti šta zatreba, tu je i fon Gruber.

Pokušaj da se infiltriraš kod Ljubinka. Kaži mu da imaš podršku svih u ministarstvu, u udruženju nefrologa, a sada i u Fondu. Kreni odmah. Lozinka je: „Želim da uvećam profit svoje dijalizne firme“, a odgovor je „bljesak treperi, sprema se oluja“.

General Bakutaner se usudi da upita: „A šta ako Pera krene u proboj fronta na Vrnjačkoj Banji. Koliko se njemu uopšte može verovati? Siguran sam da on i sa saveznicima održava kontakte. Čujem da se sprema da im pokloni generator“.

„Kralj Petar je moja briga, ništa vi ne brinite. Sastanak je završen!“, odbrusi im oberštrumfirer i jako zveknu potpeticama, salutirajući:

  • Haj flaks!*
  • Haj flaks!*

Otpozdraviše mu prisutni.

Tolika zveka potpetica, natera me da otvorim oči.

Kakav grozan san, pomislih, trljajući glavu..

Bio sam sav u znoju, ko vino da sam pio.

Brisao sam maramicom čelo, ali me pogled na okolinu ponovo zabrinu.

Ako je sve ovo bio samo san,

otkuda onda ja na Fresenius aparatu i u Fresenius bolnici?

A u Beogradu, krajem 2014-e.

 

 

dijaliza.wordpress.com


*) „high-flux“ = haj flaks (visokopropusna membrana za dijalizu, prim.prev)

Sva imena u ovoj priči su izmišljena, ali je priča nastala prema stvarnim događajima (prim.prev).

Poslednja uputstva

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .

Krv nije voda

………………………………………………………………………………………………………

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .

Picture1b

Od tuge do nade. Ili: priča o Jovani Prvulović

Od tuge do nade.  Ili:  priča o Jovani Prvulović

Poštovani čitaoci,

Ne propuštamo priliku i običaj da na ovom sajtu objavljujemo i vaše lične priče, priloge ili dogodovštine, razne vrste.

Ipak, ono što smo dobili prošle nedelje, nadmašilo je sve do sada objavljene priče. Evo nas, redakcijski okupljenih, na jednom od naših omiljenih sastajališta, kako ćutimo i šokirani gledamo tekst i materijal koji smo dobili. Da se razumemo: svi mi imamo problema. I sa zdravljem, i sa lečenjem i sa socijalnim statusom.

Ali, ovako nešto još nismo videli.

Tekst je napisan od strane drugog lica i sadrži i apel za pomoć. Pomoć od nas, od svih, uopšte.

Nikada do sada nismo objavljivali slične sadržaje, dovoljno nam je bilo iskustava sa lažnim humanitarcima i lažnim prikupljanjem para za „lečenje u inostranstvu“.

Ovaj put, međutim, nismo ništa proveravali.

Objavljujemo sve, i tekst i snimke, onako kako smo to i dobili.

Pa vi sami odlučite, po svojoj savesti.

Evo teksta priče o Jovani Prvulović

Poštovani,

Pacijent Jovana Prvulović je rođena 1987. godine. Bubrežni je bolesnik od svoje devete godine života. Živi sa porodicom u selu Drajinac, kod Svrljiga. Bubrežni bolesnik je postala kada ju je deda, pod uticajem alkohola, pregazio zaprežnim kolima punim sena.

Početkom 2013. bubrežna slabost joj je toliko uznapredovala da je morala ići na bolničko lečenje. Visok krvni pritisak joj se teško regulisao lekovima, počinju krize svesti i epileptički napadi. Prva dijaliza joj je učinjena 14.05.2013. Posle godinu dana operacijom joj odstranjuju bubreg koji joj je bio potpuno oštećen, a onaj drugi koji je radio sa samo 10% ostavljaju. To je sve urađeno u cilju pripreme za transplantaciju, koja joj je pre par meseci i učinjena. Otac joj je dao svoj bubreg, iako ni sam nije u najboljem zdravstvenom stanju.

Opština Svrljig spada u grupu najsiromašnijih opština u Srbiji i život na jugu je uvek bio težak, a naročito onda kada ste bolesni i nemoćni.

Jovana živi u uslovima koji bi škodili i zdravom čoveku, a kamo li njoj.

U uslovima u kojima sada živi, ona neće moći još dugo da preživi.

Slike uslova u kojima žive Vam dostavljam u prilogu, a ono što bih htela da kažem je i to da je Jovana prekjuče ponovo dolazila kod mene i da je zbog prehlade koju je dobila, neadekvatne ishrane i stresa, cela njena rana prekrivena herpesom.

Kuca u kojoj Jovana zivi.

Ulaz u kucu.

Prozor1

.

Prozor2.

Plafon kuce.

Jovana sa majkom u kancelariji opstine.

Rana puna herpesa

.

Moja molba, kao humanitarnog radnika i kao predsednice udruženja žena „Etno forum“ iz Svrljiga, je da svi koji mogu finansijski nam pomognu da im kupimo neku prosečnu kuću na selu, ali kuću u kojoj ima voda i kanalizacija (jer u ovoj u kojoj Jovana sada živi, toga nema). Ponavljam: u uslovima u kojima Jovana sada živi, ona neće moći još dugo da preživi. Njen otac, Slavuj Prvulović, je dijabetičar ima jedan bubreg, a ona dva, od čega joj jedan radi sa samo 10%.

Ukoliko želite da me kontaktirate, moj broj telefona je 062/667002.

Moj broj telefona u opštinskoj upravi opštine Svrljig je 018/821-018.

Hvala Vam unapred.

Sa poštovanjem,

Jelena Radojković

predsednica udruženja žena „Etno forum“ Svrljig
http://www.etnoforumsvrljig.rs/
http://www.svrljig.rs/

Medicinski nalazi1

.

u nastavku:

Samo dan posle objavljivanja (28.09.2014) Priče o Jovani,  posećenost našeg sajta se udvostručila,

a krenule su i konkretne akcije:

već 29.09.2014. otvoren je i namenski račun za kupovinu kuće Jovani Prvulović,
broj računa je : 325-9500700030098-14
(Broj telefona Centra za socijalni rad u Svrljigu je 018/821-038 i tamo se svi zainteresovani donatori mogu bliže informisati i uveriti u istinitost podataka. Osoba za kontakt je Tanja Lazarević, a možete razgovarati i sa direktoricom Vesnom, javlja nam Jelena Radojković, autor priloga o Jovani Prvulović).
.
Priču o Jovani preuzeli su sa našeg sajta i preneli mnogi drugi:
npr:

https://www.facebook.com/pages/Savez-organizacija-bubre%C5%BEnih-invalida-Republike-Srbije/356423551181849

Dnevni list „ALO“ od 08.10.2014. najavio je preko cele naslovne strane intervju sa Jovanom:

Jovana u medijima1

sa opširnijim tekstom, na celoj četvrtoj strani:

Jovana u medijima2

priča se nastavila na javnom servisu Republike Srbije: dana 02.11.2014. u Dnevniku2 na RTS1 cela 2 minuta su posvećena Jovani Prvulović:

.

.

I na kraju …

.

DOKAZ da još ima ljudi koji nisu prestali biti ljudi: 

Zahvalnica DiaBloGu

Za samo mesec dana prikupljeno je 7.000 evra, što je bilo dovoljno da opština Svrljig kupi kuću i tamo useli Prvuloviće.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Dostavljam Vam slike kuće koja je kupljena porodici Prvulović iz sredstava koja su sakupljena tokom humanitarne akcije.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Na slikama možete videti Jovanu Prvulović i njene roditelje, kao i narodnog poslanika Miliju Miletića iz Svrljiga, koji je uvek podržavao ovakve akcije; Ninoslav Ranđelović, predsednika Udruženja roditelja dece ometene u razvoju „Zajedno do svetlosti“ koji se priključio akciji sa svojim udruženjem; Tanja Lazarević geronto domaćicu iz Centra za socijalni rad u Svrljigu koja obilazi Jovanu i koja je u stvari Jovanu dovela kod mene da bismo zajedničkim snagama pokrenuli akciju i prikupili novac.

Slike su sa slave sveti Vrač, koja je kućna slava porodice Prvulović, a koju su najzad proslavili u svom novom domu.

Hvala Vam još jednom što ste nas podržali i nadam se da ćemo i dalje uspešno sarađivati.

Sa poštovanjem,

Jelena Radojković

Pomoćnik Predsednika opštine Svrljig
www.svrljig.rs
018/821-018
i predsednica udruženja žena „Etno forum“ Svrljig
www.etnoforumsvrljig.rs
062/667002

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

To je sve. HVALA SVIMA.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

dijaliza.wordpress.com

.

.     .     .

Picture1b.     .     .

Donel Batista: jedna tužna priča o ljubavi, bubregu i odbacivanju

Na predlog ženskog dela redakcije ovog bloga, za ove letnje dane donosimo vam jednu neobičnu i tužnu ljubavnu priču.

Donel Batista: jedna tužna priča o ljubavi, bubregu i odbacivanju

Gospođa Donel Batista (Dawnell Batista) je bila na stranicama svih vodećih tabloida Amerike. Ona se našla u sred nečega što će od sada biti poznato kao ‘bubrežni razvod’.

Dawnell Batista

Ovo je priča o toj neverovatnoj ženi, koja je izdata i od strane svog tela i od strane svog muža.

Njen razvod od  Dr Ričarda Batiste je bio vrlo bolan, razvlačio se četiri godine, i u tom periodu ona je bila najviše zabrinuta za svoju decu.

Ali baš kad je njihovo suđenje trebalo da počne, taj hirurg je podigao ulog. Njegov advokat,  Barbara Dominik, izjavila je da je Dr Batista svojoj supruzi Donel svojevremeno donirao bubreg i da ga sada želi nazad – ili da mu ona isplati protivvrednost od 1,5 miliona dolara. Preko noći cela zemlja je bila prekrivena medijskim prikazima tog neobičnog razvoda. Dr Batista je bio gost i kod Lerija Kinga u njegovom šou programu.

‘Sada su paparaci ispred moje kuće’ kaže Donel tužno. ‘Moja deca se plaše da se istuširaju u kupatilu iz straha da će biti uslikani kroz prozor i da će te slike osvanuti u medijima’.

To je rijaliti šou u kojem nije želela da bude, ali takođe ne želi ni da ono što ona tvrdi da su laži, da to bude prošireno po celom svetu, bez demantija.

Imala je tri transplantacije bubrega i duplu mastektomiju (odstranjivanje dojki). Ima troje dece i vratila se svom poslu medicinske sestre. Šta reći o takvoj ženi? Mislite li da nije jaka?

Kako je sve počelo?

Batistae

‘To nije bio srećan brak od početka’ kaže Donel, obučena u skromnu rolku sa blejzerom.

‘Ali i dalje smo bili zajedno. Uvek se nadate promeni. Uvek se nadate da će se stvari promeniti na bolje.’

Nije bilo suđeno. Tačka preokreta, ona kaže, je bila jedne noći u junu pre četiri godine kada joj je telefon zazvonio.

Kako ona kaže, provela je popodne u dugoj sesiji bračnog savetovanja sa mužem, iako se osećala slabo zbog operacije i iako je bila i dalje u zavojima i vezana.

‘Moram da izađem odavde’ njen muž je rekao, izašavši iznenada nakon terapije. ‘Iznerviran sam.’

Bilo je prošlo samo nekoliko dana kako su joj doktori otvarali grudi, da bi se izvadili ekspanderi koje hirurzi ubacuju nakon duple mastektomije. Ali je sada njeno srce bilo to koje će upravo primiti udarac.

Donel je podigla slušalicu. Bio je to blizak prijatelj.

‘U restoranu sam.’ prijatelj reče. ‘Ričard ti je ovde. Sa nekom mladom ženom.’

Donelini prijatelji razleteli su se u akciju poput neke JSO jedinice. Dvoje je otišlo do njene kuće; jedan da prati njeno troje dece, jedan da bude u kolima sa njom i jedan da nadgleda restoran.

Dok su stigli tamo, doktor i njegova pratilja napustili su restoran. Donelin drug ih je pratio, dajući Donel instrukcije. Donel je stigla do nepoznate joj kuće i ugledala je muževljev auto na prilazu kući. Bila je skoro ponoć i svetla su bila ugašena, ali je ona otišla do kuće i pozvonila.

Neka žena je otvorila vrata i Dr Batista je bio iza nje. Donel je pitala ženu da li zna da je taj oženjen. Nije znala, rekao joj je da je razveden. To nije bila istina – još.

Donel je podnela zahtev za razvod sledeće nedelje.

Veruje da je to bila božanska intervencija. ‘Ja sam duhovna osoba’, rekla je Donel. ‘Hvala Bogu da je moj prijatelj bio u tom restoranu’.

Dr Batista je imao tokom prethodnih godina ljubomorne izlive besa na Donel, jer je ona uprkos svim bitkama sa zdravljem, izgledala kao Sindi Kroford. Čeprkao je po njenim fiokama, njuškao i tražio dokaze da mu je neverna. Sumnjao je na njenog fizioterapeuta. Ona kaže da je uvek bila verna.

‘Znam svoju istinu’ rekla je.

Dr Batista je Leriju Kingu rekao da je povod za njegov razvod ‘neverstvo’. Nije rekao da je njegovo.

Donel se rasplače kad pomisli na to kako je publicitet uticao na njenu decu. Njena najstarija ćerka, pametna toliko da je preskočila jedan razred, je otišla na internet i prva stvar koju je videla bilo je lice njene majke. Ispod njega, neki bloger je napisao da bi Donel trebalo izmaskrirati skalpelom. Jer, zaboga: čovek joj dao bubreg, a ona ga ostavlja. Sme li se ostaviti čovek koji ti je dao život?

Ovo je par koji je učinio neverovatnu stvar zajedno. Kada je Donel 1999. saznala da je trudna sa trećim detetom, rečeno joj je da će njen bubreg, kojeg joj je donirala sestra, verovatno otkazati.

Prvu transplantaciju bubrega je imala još sa 13 godina, bubreg joj je tada donirao otac. Donel je u to vreme radila kao učiteljica katehizma nedeljom, nijednog trenutka nije ni pomislila da okonča trudnoću i bila je na neprestanim kontrolama.

Pričamo o ‘običnom heroju’. Iz treće trudnoće Donel je dala život dečaku, koji je bio prevremeno rođen i bio je na neonatalnoj intenzivnoj nezi nedeljama. Ali živ. Sada ima 9 godina i igra fudbal.

Zaista, kako su doktori i predviđali, tokom te treće trudnoće, sa Dr Batistom, Donel je izgubila (drugi) bubreg koji joj je dala sestra. Pružila je sina Dr Batisti, i on je njoj posle toga dao bubreg. Bio je to prelep, velikodušan čin. Ipak, on to sad koristi protiv nje, govoreći da želi protivvrednost od 1,5 miliona dolara, jer su u toku podele imovine.

Ima sve na svetu na čemu bi trebao da bude zahvalan, ipak, sreća mu je izostala.

Batistin advokat Barbara Dominik, u sudu izgleda kao pitbul terijer koji se bori za svog gazdu. Kaže da je Dr Batista gradio sebe ni iz čega. Prvi Amerikanac u svojoj generaciji, prošao je kroz Kornvel medicinsku školu i postao vaskularni hirurg. Oženio se sa medicinskom sestrom Donel, koju je upoznao kao stažerku u istoj bolnici. Sada ima 49 godina i razvodi se od te iste žene (44 godine) kojoj je dao svoj bubreg, jer joj je prethodni bubreg otkazao dok je nosila njegovo dete. Sudski proces traje već 4 godine. Dr Batista je ogorčen, hoda okolo po medijima i priča svoju priču. Kako je on toj ženi dao život, a ona ga gleda kao smeće.

U sudu Donel i Ričard Batista sede na suprotnim krajevima sudnice, ne govore međusobno i ne gledaju jedno drugog uopšte. Dr Batista ne izgleda nimalo oštećen time što ima samo jedan bubreg. Ali on ne može da podnese pomisao da žena koja ga odbacuje, čini to sa njegovim, zdravim, bubregom u sebi. ’Možete li zamisliti išta bolnije od saznanja da vaš organ održava u životu onoga ko vam otima decu. Šta reći?

Richard Batista

Imao je lepu, pametnu ženu i ima tri prelepa deteta koja žele da obnove odnos sa njim. Ali on ne može da savlada bes i nađe se na pola puta sa njima.

Dr Batista je rekao Kingu da više od svega želi da vidi svoju decu. Doktor je rekao da je Donel ‘otrovala’ njihove umove protiv njega.

‘Nije uradila ništa tog tipa’ rekao je Donelin advokat  Daglas Rotkopf, specijalista za porodična prava. ’Bubreg nije materijalno dobro i ne podleže podeli imetka’- kaže on. Na muževljev zahtev za odštetu, gleda podsmešljivo. Kaže da su mu šanse nikakve.

Dr Batista tvrdi da se oseća oštećenim i u rasporedu koji je dobio za kontakt sa decom.

Deca su najveće žrtve i ovog razvoda.

‘Imamo ćerku tinejdžera koja je u srednjoj školi, drugu ćerku koja je skoro u sredini osnovne i dečaka koji je u osnovnoj školi’ kaže Donel.

‘Bogu hvala, veoma su aktivni, zauzeti, školom i sportom. Imaju različita interesovanja, različite aktivnosti. Teško je za njih da obustave sve i da svo troje naprave jedan blok vremena za nešto što bi im svima bilo interesantno, u periodu kada po nalogu suda moraju da budu kod oca’.

Na kraju, evo šta reći.

Hej, doktore, nije to ništa lično. Svi prođemo kroz to.

Dr Batista je poznat po tome što postane nervozan čim pokupi decu. I uvek ih vraća 15 minuta kasnije.

Neki to zovu ‘mačo’ tendencijom. Ako je to tačno, to bi oštetilo sav njegov imidž: otac je gospodar, imidž koji je forsirao iz prethodnih generacija.

Dr Batista kaže da je pre svih ovih dešavanja oko razvoda, dakle pre četiri godine, bio otac 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.

Možda je čitao svojoj deci čudesnu knjigu  doktora Seusa (Dr. Seuss) ‘Da li sam Vam ikada rekao koliko ste srećni?’,  koja nas sve poučava da brojimo blagoslove i nastavimo sa životom.

Ako ne, trebalo bi da je proveri.

Doktore, počni da se lečiš.

.

Joanna Molloy, NYDailyNews.com

jmolloy@nydailynews.com

(engleski original teksta je na: http://www.nydailynews.com/new-york/dawnell-batista-wife-center-kidney-case-breakup-finally-tells-dramatic-story-news-article-1.423771)

(prevod: N.V.)

.

.

.     .     .

.

Picture1b.