Tag Archive | opasnosti

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Advertisements

Opasnosti tokom hemodijalize: VAZDUŠNA EMBOLIJA

Opasnosti tokom hemodijalize:  VAZDUŠNA EMBOLIJA

Hemodijalizni tretman je povezan sa brojnim rizicima i opasnostima. Komplikacije koje mogu nastati tokom svakog, rutinskog, HD tretmana, mogu biti tragične. Zato, osoblje dijalize i dijalizni pacijenti, moraju znati sve o tim opasnostima, a pre svega kako da ih izbegnu i kako da ih reše. Mehaničko ponavljanje uobičajenih radnji pri sprovođenju hemodijalize, stvara kod osoblja, pa i kod pacijenata, osećaj da je HD tretman jednostavna terapijska procedura, da je za 3-4 takve procedure dovoljna jedna medicinska sestra (ili m.tehničar), a da doktor tu više nije ni potreban. Upravo to omalovažavanje opasnosti koje vrebaju iz svakog HD tretmana, nanelo je najviše štete, i dijaliznim pacijentima (pre svega), i dijaliznim profesionalcima, njihovoj struci i ugledu. Svojevremeno je jedan načelnik hemodijalize izmislio pravilo da se za „komplikovanu hemodijalizu“ mora odvojiti (najmanje) jedna medicinska sestra, a za ostale „nekomplikovane“ tretmane može ostati odnos 4 : 1, tj. četiri takva tretmana će sprovoditi samo jedna sestra. Na prvi pogled, korektno je to procenjivanje (trijaža) i raspoređivanje kadra, ali, realno je – netačno. SVAKA JE HEMODIJALIZA KOMPLIKOVANA, DOK SE NE ZAVRŠI DRUGAČIJE! Drugim rečima, svakom tretmanu treba prići maksimalno odgovorno, a tek kad pacijent stigne kući, živ i zdrav, i bez tegoba, možemo reći da je dijaliza protekla bez komplikacija, da je bila „nekomplikovana“. To naravno, ne znači i da je bila jednostavna. Filozofi su do sada različito tumačili svet, ali radi se o tome da se on promeni – govorio je Marks, nalazeći zajednički imenitelj svim pravcima čovekovih promišljanja. Analagno tome, moglo bi se reći: nefrolozi su do sada različito sprovodili dijalizu, ali radi se o pokušajima da se ona učini asimptomatskom (neosetnom). Obzirom da su medicinska nauka i praksa još uvek daleko od toga da dijalizno lečenje učine potpuno asimptomatskim, bezopasnim, takoreći fiziološkim činom, moramo se iznova podsećati najvećih opasnosti koje sa sobom nosi svaki hemodijalizni tretman.

U vrhu liste tih opasnih komplikacija je: vazdušna embolija.

Šta je to vazdušna embolija?

Embolija je inače, reč kojom se označava rasejavanje, prenošenje cirkulacijom. Zavisno od materije koja se raznosi strujom krvi, embolus može biti u vidu krvnog ugruška, stranog tela, bakterije, tkiva, tumora, masti, pa i vazduha. Vazdušni čep se prenosi cirkulacijom kao i svaka druga materija, sve dok se negde ne zaglavi, u nekom uskom krvnom sudu i tu dovede do prekida snabdevanjem krvlju. Prekid cirkulacije u nekom delu tela, znači nedostatak ishrane, nedostatak kiseonika i prestanak funkcije tog dela tkiva, tj. dolazi do odumiranja, nekroze.

Vazdusna embolijaAko dakle, vazduh odnekud uđe u krvne sudove pacijenta, on će se prenositi arterijama do perifernih tkiva i organa, a ako uđe u venu prenosiće se do srca i do pluća. Kada vazduh prodre u venski krvni sud, krv se uspenuša i ti mehuri vazduha se lako prenose dalje sve do pluća gde izazovu refleksni grč i prestanak disanja. Dovoljno je da 20 ccm vazduha dospe u plućnu cirkulaciju pa da izazove smrt pacijenta. Smrt nastane usled naglog prestanka rada pluća, a onda i srca, jer zbog blokade u cirkulaciji srce ne može da ubaci krv u pluća, a istovremeno ostane i bez snabdevanja kiseonikom iz pluća. Ova dramatična komplikacija se odvija tako brzo, da su često sve terapijske mere nedovoljne i neuspešne, pa je sprečavanje vazdušne embolije praktično jedini način da se izbegnu sve njene štetne posledice. Po zakonima fizike vazdušni mehur uvek teži da izbije na površinu tečnosti, tako da kod sedećeg pacijenta vazduh može umesto u srce i pluća otići direktno u vene i kapilare glave, tamo izazvati oštećenje moždanog tkiva, neurološke poremećaje i čak smrt. Slično se dešava ako neki od sitnijih mehurića vazduha prođe plućne kapilare i preko levog srca završi u glavi pacijenta, izazivajući začepljenje moždanih kapilara i oštećenje funkcije mozga ili ako završi u srčanim arterijama, može izazvati akutni infarkt miokarda.

Istorijska pozadina:

Da bi potvrdio pretpostavku da ubrizgavanje vazduha u krvnu cirkulaciju izaziva smrt jedinke, Redi, italijanski naturalist, opisao je davne 1667. godine smrt životinja kojima je to učinio. Prva potvrda te opasnosti na ljudima, opisana je 1818. godine u jednom anesteziološkom izveštaju. U pionirskim danima dijalizne tehnologije, vazdušna embolija je bila najčešća fatalna dijalizna komplikacija, sve dok se nisu počeli instalirati senzori kao detektori vazduha na venskoj komori. Zahvaljujući tom uređaju, danas su fatalne vazdušne embolije znatno ređe, ali i dalje nisu 100%-no isključene, naročito ako dođe do oštećenja funkcije detektora ili pogrešnih manipulacija ispod njegovog nivoa. Objavljeni su radovi u kojima je pokazano da se Doppler ultrazvukom mogu registrovati brojni mikromehurići u venskoj cirkulaciji iznad nivoa AV fistule.

Kako na hemodijalizi dolazi do vazdušne embolije?

Spajanje krvne cirkulacije pacijenta sa vantelesnom (ekstrakorporalnom) cirkulacijom dijaliznog seta u jedinstveni cirkulacijski sistem, pruža brojne mogućnosti za prodor vazduha u taj sistem. Srčana i dijalizna krvna pumpa spojene u jedan prošireni cirkulatorni sistem omogućiće kretanje i vazduhu koji prodre u taj sistem. Kao uzroci prodora vazduha u dijalizni set navode se:

a)  neadekvatno određen protok krvi (ako je arterijska fistulna igla uska, a „krvna pumpa“ podešena na veliki broj obrtaja). O tome koji protok možemo podešavati za koji prečnik igala, smo već pisali – link1);

b)  tokom insercije ili propiranja arterijske igle može nastati i vazdušna embolija periferne arterije (ali je venska embolija ubedljivo češća i opasnija);

c)  uvrtanje arterijske krvne linije u prepumpnom delu;

d)  loše spajanje (konektovanje) krvnih linija pre krvne pumpe;

e)  mesto za injekcije i infuzije na arterijskoj liniji, lateks-injekcioni port, ne dihtuje kako treba;

f)  nizak nivo krvi u krvnim komorama;

g) neispunjavanje heparinskim rastvorom heparinske infuzione linije pre startovanja heparinske pumpe;

h) nedihtovanje klipa i tela brizgaljke (šprica) za heparin;

i)  neuklanjanje mehurića vazduha tokom pripreme dijalizatora;

j)  ostavljanje otvorene infuzione linije na arterijskom kraju, prilikom ispiranja dijalizatora;

k) neadekvatna deaeracija (uklanjanje vazduha) iz dijalizatne strane dijalizatora (naročito ako se koristi veliki negativni pritisak na dijalizatnoj strani, tj. ako je UF volumen veći);

l)  hladan fiziološki rastvor, ako se koristi za ispiranje dijalizatora, u dodiru sa toplijom dijaliznom tečnošću, može dovesti do kondenzacije na membranama i izazvati stvaranje mehurića vazduha;

m) korištenje vratne ili subklavične (podključne) venske kanile za hemodijalizu;

n) isključen ili oštećen detektor vazduha na venskoj krvnoj liniji;

o) popuštanje kleme na kraku centralnog venskog katetera dok sestra spaja krvnu liniju sa infuzijom za isključenje;

p) na isključenju, potiskivanje krvi pacijenta nedovoljnom količinom fiziološkog rastvora, posle kojeg nepažnjom nastavi da ulazi vazduh preko venske fistulnu igle;

Koji su znaci i simptomi vazdušne embolije?

Bez obzira na sve detektore i alarme, potrebno je da osoblje i pacijenti uvek prate tok krvi ka pacijentu. Ponekad se u krvnoj liniji može jasno uočiti mehur vazduha ili penušava krv koja se kreće ka pacijentu. Pravovremenim klemovanjem plastične cevčice na venskoj fistulnoj igli može se blagovremeno sprečiti ulazak tog mehura vazduha u krvotok pacijenta. U suprotnom, doći će do prodora tog vazdušnog embolusa sve do vitalnih organa, a simptomi i znaci vazdušne embolije su onda sledeći:

–  nagli bol i stezanje u grudima, praćen otežanim disanjem, kašljem i cijanozom (plavetnilom usana);

–  naglo nastali poremećaji vida, uključujući i pojavu dvoslika i slepila;

–  zbog prodora vazduha u srčane šupljine stetoskopom se nad srcem ponekad može čuti bućkanje ili klokotanje.

–  neurološki ispadi, uključujući dezorijentisanost, nemir, strah, mišićnu oduzetost, konvulzije i komu;

–  smrt.

Ishod vazdušne embolije zavisi ne samo od količine vazduha (i 5 ccm vazduha može biti fatalno, ako je sva količina dospela na fatalnu lokaciju, što se retko događa), nego i od brzine prodiranja vazduha. Mehurići vazduha se mnogo bolje tolerišu ako sporije ulaze u kapilarnu mrežu. Sporije doticanje mikromehurića povećava mogućnost njihovog rastvaranja i iščezavanja iz krvi.

Kakvo je lečenje, šta se može preduzeti kada nastane vazdušna embolija?

1)   odmah zaustaviti vantelesnu cirkulaciju, klemovati vensku liniju;

2)   postaviti pacijenta u kosi ležeći položaj sa glavom na dole i na LEVI bok;

3)   proveriti vitalne parametre (da li puls, pritisak i disanje prestaju);

4)   dati kiseonik;

5)   započeti reanimaciju: airway, endotrahealna intubacija, itd, ali bez masaže srca;

6)   transportovati pacijenta u ovom položaju do bolnice ili urgentnog odeljenja.

Zašto se pacijent postavlja na levu stranu i sa glavom na dole, u tzv. Trendelenburgov položaj?

Već je rečeno da mehur vazduha uvek teži da izbije na površinu tečnosti tj. na vrh krvnog prostora. Ako je pacijent u sedećem položaju mehurići vazduha mogu direktno ili indirektno (ako prođu plućne kapilare) završiti u glavi pacijenta, izazivajući začepljenje moždanih kapilara i oštećenje mozga. Zato se postavljanjem pacijenta sa glavom nadole, želi izbeći upravo to. Postavljanjem pacijenta na levi bok, tj. sa desnim ramenom na gore, nastoji se vazduh iz plućne cirkulacije skupiti u vrhu desne srčane pretkomore, gde će ostati zarobljen, kao u kupoli. U literaturi se opisuje i postupak perkutanog (spoljnjeg) aspiriranja tog vazdušnog čepa dugačkom kardijalnom iglom i velikim špricem, ali to se u našoj praksi ne viđa. Isto važi i za primenu kortikosteroidnih lekova (da bi se smanjio otok mozga) ili heparina (da bi se poboljšala mikrocirkulacija) ili hiperbarične oksigenacije. Kiseonik se daje (100%-ni) da bi se podstakla difuzija azota i izlazak istog iz vazdušnog mehura. Masaža srca se ne preporučuje dok se ne ukloni vazduh iz desne komore. I pored ovih (skromnih) terapijskih mera, vazdušna embolija može imati fatalan završetak, zato se akcenat mora staviti na mere prevencije vazdušne embolije.

Koje su mere prevencije (sprečavanja) nastanka vazdušne embolije?

Svi spojevi na dijaliznom setu moraju biti čvrsto utegnuti. Spoj između arterijske fistulne igle i arterijske linije. Spoj između heparinskog šprica i arterijske linije. Spoj između arterijske linije i dijalizatora, spoj između venske linije i dijalizatora, kao i spoj između venske linije i venske igle, te spojevi merača arterijskog i venskog pritiska sa odgovarajućim linijama. Svi navedeni spojevi moraju biti otkriveni i celo vreme nadgledani, a posebno treba proveravati da nema mehurića u venskoj komori ili ispod nivoa vazdušnog detektora. Detektor vazduha uvek mora biti očišćen i funkcionalan, a nivo krvi u venskoj komori mora zauzimati najmanje 3/4 njenog kapaciteta. Parcijalna tromboza u venskoj komori može ponekad zamaskirati postojanje mikromehurića vazduha i omogućiti njihovo dalje rasejavanje.

Sve intravenske infuzije u ekstrakorporalnu cirkulaciju se mogu puštati samo iz kolapsibilnih plastificiranih pakovanja (a ne iz flaša), obzirom da se tako izbegava ulazak vazduha iz njih. Izbegavati puštanje infuzija na arterijskom (prepumpnom) delu dijaliznog seta, gde krvna pumpa stvara negativan (sukcioni, tj. usisni) pritisak, a preferirati davanje infuzija preko nastavaka na vrhu venske komore. Nipošto ne vršiti „isključivanje pacijenta vazduhom“, tj. vraćanje krvi iz venske linije u pacijenta ne vršiti podizanjem linije i puštanjem da stub krvi slobodno pada do fistulne igle. Maksimalan oprez je potreban prilikom rukovanja sa privremenim centralnim venskim kateterima. Svaka manipulacija sa krakovima CVK, bilo da je u pitanju priključenje krvnih linija, isključenje cirkulacije, uzimanje uzoraka krvi za analize, propiranje ili konzervacija kanile – svaka od tih radnji nosi sa sobom mogućnost prodora vazduha u centralnu venu, odnosno nastanak vazdušne embolije.

Ko se čuva i Bog ga čuva, kaže narod.  U ovo veruju i ateisti.

.

DiaBloG – ST

Vazdusna embolija1

.

.     .     .

Picture1b.

.     .     .