Tag Archive | odvajanje

Odvajanje žita od kukolja ili Fenomen „endemske“ nefropatije

Paradigmatična priča o travi koja je hiljade ljudi oterala na dijalizu.

Pre jedno dvadesetak godina, u ona sretnija vremena, a sva su prošla vremena na ovim prostorima, izgleda, sretnija, pričao nam je jedan mladi nefrolog neke njihove doktorske, začkoljice i prepirke, kakve verovatno postoje i među svim drugim profesijama.

Kao, nađu se na užini, na pauzi, mladi specijalisti i specijalizanti, u restoranu društvene ishrane, u studentskom klubu, domu, ili gde već, i krene neko uobičajeno zadirkivanje. Kao, „šta vi kardiolozi znate, ceo život učite jedan mišić, 2 komore, 2 pretkomore, i to je to, nemate pojma o medicini“. Kardiolozi bi nadmeno odgovarali da je srce, ipak, najvažniji organ, i u poeziji, i u medicini, i u životu, pa kad srce stane, staje i sam život. Neurolozi bi odmah protestvovali tvrdeći da je mozak, najvažniji, jer mozak kontroliše sve druge organe, i samo je smrt mozga prava smrt, a svi drugi organi se mogu zameniti aparatima. Internisti i ostali bi im tada žestoko uzvraćali sa: „Eh, da mi je taj tvoj mozak samo 2-3 dana, da se malo odmorim.“

Hirurzi bi u tim zadirkivanjima uvek bili optuživani da su mesari, ortopedi da su kostolomci, a urolozi da su vodoinstalateri. Za razliku od ostalih lekara koji su ceo život teglili i čitali neke knjižurine, hirurzi su, kažu internisti, na posao dolazili sa „Sportskim novostima“, savijenim ispod miške, ispod već dobrano ojačanih bicepsa. Neprevaziđena je ostala ona čuvena anegdota, zapravo definicija, šta je to „dvostruko-slepi test“? Odgovor: dva hirurga gledaju EKG. Na šta bi se svi hvatali za stomak od smeha.

Po tim humornim stereotipima, internisti bi imali najveće znanje, ali bi malo šta znali konkretno da urade, dok je kod hirurga bilo obrnuto: oni nisu imali toliko znanje, ali su jedini znali operisati i rešiti pacijentu problem. Nefrologija među specijalnostima nije bila na posebnoj ceni, pa se čak govorkalo i da su na nefrologiji završili samo oni koji nisu mogli dobiti kardiologiju, jer je navodno, 95% nefrologa bilo primarno konkurisalo na kardiologiju, ali nisu prošli.

E, tada bi on, pričao nam je taj mladi nefrolog, ustao i rekao: „Gospodo, ako ste ikada uzeli u ruke, ijedan veliki svetski medicinski udžbenik, enciklopediju, ili neki drugi zbornik medicinskih znanja – ako ste, kažem, a trebalo bi da jeste (u šta nisam siguran), pogledali one poslednje stranice koje se zovu INDEKS ili KAZALO, da li ste ikada videli ijedno naše prezime, ijednog našeg medicinskog stručnjaka, naučnika, doktora, sa ovih prostora?“

Niste, naravno – nastavljao bi taj nefrolog – jer takvih tamo: nema! Nema nijednog našeg kardiologa, kardiohirurga, neurologa, ni ortopeda, ni drugih. Kada pogledate pod odrednicom Srbija, Jugoslavija, Hrvatska, Bosna… – videćete brojeve stranica koji će vas odvesti na samo jedno poglavlje, a to je gospodo: NEFROLOGIJA! Naši su autori u medicinskom svetu citirani, gospodo, samo u vezi Endemske nefropatije. I nigde, i nikada više.“

Eto, čime se i kako se branio taj nefrolog, dajući sebi i svojoj specijalizaciji, na značaju i praveći se važan pred kolegama.

Kad se zanemari zezatorski aspekt diskusije, i mladalačko preterivanje, ta je argumentacija bila u osnovi, tačna. Prezimena na „-ić“ u medicinskim enciklopedijama najčešće su se nalazila u poglavljima o endemskoj nefropatiji.

Danas, međutim, ta priča izgleda malo drugačije i nije upotrebljiva za odbranu časti nefrološke profesije.

Priča o endemskoj nefropatiji je postala priča o našim sudbinama, o našim naravima, o našem mentalitetu, pa na kraju i o našoj medicini, o društvu uopšte.

Kako se moglo desiti da prođe toliko vremena, a da se ne otkrije uzrok te bolesti?

Pojam „endemska“ znači: karakteristična samo za neka područja i nigde više.

Kako se desilo da samo jedna bolest, i to bubrežna, bude karakteristična, samo za neke zemlje, na tom tamo (brdovitom) Balkanu, a da je nikada i nigde drugo u svetu nema.

Istorijsko pitanje, za čijim se odgovorima sada već može početi tragati.

Uprkos trudu mnogih kod nas slavljenih i uvaženih medicinskih autoriteta, doktorska imena sa balkanskih područja su se u medicinskim enciklopedijama nalazila uglavnom povezana sa endemskom nefropatijom.

Kao da ništa drugo svetu nismo novo ili značajno dali osim te nesretne boleštine.

A onda se posle dugo godina, ispostavilo da ni to nije „naše“.

Prvi put se ta bolest počela pominjati 1956-7. godine. Po našim knjigama tu bolest je prvi uočio dr Vojislav Danilović, po bugarskim knjigama to je uradio dr Yoto Tanchev, Rumuni takođe imaju svoje prve otkrivaoce, tako da je toj bolesti dobro stajao naziv: Balkanska Endemska Nefropatija ili skraćeno BEN.

Bolest je bila karakteristična samo za određena sela!  Ta sela su uglavnom bila oko naših reka: Save, Kolubare, Morave, Drine, … i sličnih, nama manje poznatih reka u Bugarskoj i Rumuniji.

Balkan_endemic_nephropathy_map

Bolest se ispoljavala dosta kasno, u četvrtoj, petoj ili šestoj, deceniji života, i dijagnostikovala se uglavnom porastom ureje i kreatinina u krvi. Dakle, tipičnim znacima bubrežne slabosti. Bubrezi su se postepeno smanjivali, bolest je imala uglavnom spor tok. Ničim se nije mogla izlečiti ili zaustaviti, kada bi se jednom utvrdila. A utvrđivali su je, na osnovu laboratorijskih analiza, ultrazvučnih ili rentgenskih snimanja, prema porodičnim ili epidemiološkim podacima. Bolest je polako napredovala, dovodeći na kraju, do – dijalize.

Netter, ilustracija BENOsim znakova bubrežne slabosti, oboleli su imali i tipičnu bledo-žućkastu boju lica (kao slama), u različitim nijansama, gde je bledilo u stvari bila posledica malokrvnosti (anemije), a žutilo posledica bubrežne insuficijencije (taloženje urohroma i drugih pigmenata). Anemija je bila vrlo česta kod ovih bolesnika, a za razliku od drugih bubrežnih bolesnika, obično nisu imali povišen krvni pritisak (hipertenziju). U urinu bi se povremeno našla manja količina belančevina (proteinurija), ali je sediment urina bio „oskudan“. Osim anemije, u bolesnika sa endemskom nefropatijom su bili česti i tumori sluznica mokraćnih puteva, takozvani karcinomi uroepitela. Ti su se kracinomi uglavnom otkrivali pojavom krvi u mokraći, tako da je i to stanje (krvarenje) pogoršavalo anemiju. Na slici desno je prikaz bolesnice iz jednog od naših (srpskih) područja sa BEN, ilustracija koju je napravio čuveni Frank Netter.

Dominiranje anemije se inače objašnjavalo time što je na biopsijama bubrega uočeno da bolest zahvata uglavnom kanaliće i okolno tkivo srži bubrega (tubulointersticijum), a ne glomerularno klupko (mikro-filtere) bubrega. Hormon koji podstiče ili održava krvnu sliku, eritropoetin, luči se upravo u okolini kanalića bubrega, pa se time objašnjavala patogeneza anemije u obolelih od BEN.

Ali, uzrok, šta izaziva tu bolest, to niko nije znao.

Ili, bolje reći, skoro svi su znali, ili su mislili da znaju.

Nema kakvih se teorija nije našlo u „zvaničnoj“, „državnoj“ medicini i njenim udžbenicima.

Najduže su se zadržavale priče o BEN kao bolesti životne sredine i stečenih faktora.

Pošto se bolest pojavljivala u dolinama reka, sumnja je prvo pala na vodu (posle i u vodu). Optuživani su bili seoski bunari, objavljivani su pravi „naučni“ članci kako je uvođenjem gradske vode u ta seoska naselja „rešen problem endemske nefropatije“.

Sa lošom vodom su i teorije o teškim metalima, nekim specifičnim otrovima, toksinima, zagađenjima, i ko zna, kad ni OZNA, nije mogla saznati, šta je uzrok te boleštine.

Onda su se pojavile teorije o uzročnicima koji su uneti hranom. Kao što su neki teški metali ili minerali. Pa je, na primer, optuženo olovo, ili silicijum, ili neki drugi opasan mineral koji se oslobađao iz kamena kojim su seljaci mleli žito. Mnogo je „dobro fundiranih“ radova objavljeno o štetnosti tih minerala i metala i njihovoj direktnoj povezanosti sa nastajanjem endemske nefropatije (olovo, kadmijum, hrom, mangan, kobalt i živa).

Zatim je stvar okrenuta naopačke, pa je dokazivano da nije višak uzrok, nego manjak. Tačnije, nedostatak mnogih, neophodnih, elemenata, dokazan je kao uzrok nefropatije. Na primer, dokazan je nedostatak selena u tih endemskih bolesnika. Kao da nikome drugome na svetu nije nedostajao selen, nego samo tim našim nesretnicima.

Genetska teorija je objašnjavala da BEN nastaje usled naslednih faktora, jer i kad se odsele iz endemskih područja, članovi tih familija i posle 4-5 decenija odvojenosti od uticaja te sredine, opet dobiju ovo bubrežno oboljenje. Međutim, šema oboljevanja nije se uklapala ni u jedan poznati obrazac naslednih bolesti.

Godine 1990. razvijena je lignitska hipoteza, i to uz „pomoć“ američkih naučnika. Navodno su kosmički snimci rasporeda rezervi uglja lignita na Balkanu, bili slični rasporedu područja sa endemskom nefropatijom (bingo!). Teorija je bila da jedinjenja, toksični ugljovodonici, koji se oslobađaju iz tih naslaga uglja dospevaju vodotokovima u te ravnice odakle se žanje žito ili čak u seoske bunarove. Postepena intoksikacija tim štetnim materijama dovodila je navodno do bubrežne slabosti i pojave karcinoma. Kao da nigde drugde u svetu nije bilo uglja, no samo na Balkanu.

Infektivna teorija (Uzelac-Keserović) je počivala na priči o Corona virusima koji su izazivali ovo oboljenje. Navodno je to bila nova vrsta korona virusa, izmenjena, u odnosu na postojeće, ali, bolja elektronska mikroskopija nije dokazala ovu teoriju. Osim korona virusa, „dokazani“ su naravno i mnogi drugi virusi, kao uzročnici BEN (virus Zapadnog Nila, papiloma virusi (BK and SV40) i arenavirusi). Nađene su i teorije o povezanosti hemoragijske groznice i njenih virusa koje prenose miševi (Puumala, Hantaan, Dobrava) sa BEN. Inače, upala mokraćnih puteva, pijelonefritis je „dokazano“ povezana sa BEN, kao i nastajanje postoperativne sepse kod ovih bolesnika (da, da).

Vrlo je „filmična“ i teorija o DDT-iju kao uzročniku BEN. Naime, jedan naš profesor je dokazao da smo zaprašivanjem komaraca DDT-ijem doveli do pomora mačaka, a onda su se razmnožili miševi i pacovi koji su prenosili na nas razne viruse, uključujući i uzročnike endemske nefropatije.

Teorija o nadmorskoj visini je razvijena jer je „dokazano“ da je selo Donji Glogovac imalo više obolelih nego selo Gornji Glogovac. Možete na internetu pronaći još uvek i rad i autore koji citiraju tu teoriju. Razlika u nadmorskoj visini između ta dva dela jednog te istog sela Glogovac, bila je: 10-25 m. Sve precizno i argumentovano.

Onda se pojavilo novo i „konačno“ objašnjenje: uzrok endemske nefropatije je jedan toksin iz gljivica, mikotoksin, koji ima i zvučno latinsko ime: „Ochratoxin A“. Gljivice dospeju u žito, brašno, pa u hranu, i eto bolesti.

O naučnoj argumentaciji, koja se potezala uz svaku teoriju, mogu se sada knjige napisati. Ima tu baš onako „teške artiljerije“ i fascinantnih potkrepljujućih detalja, tipa: neopterin, CD3+CD8+CD16+CD56+, interferoni, HLA I i II, interleukini, apoptoza, imunoglobulini, ceruloplazmin, ferritin, beta-2-mikroglobulin, alfa-1-antitripsin, hromosomalni markeri (3q25), pyren, anthracen, anilin, naphtylamin, cytochromi P450, CYP1A1, CYP2D6, CYP2E1, polimorfizmi glutathion-S-transferaze i N-acetyl-transferaze 1 i 2, lecithin-cholesterol-acyl-transferase, 1q36-c src, 3p25 raf-1, and 6q23 myb, itd, itd …

Pedantni hroničari naše medicine, zabeležili su preko 50 „opisanih“ uzroka endemske nefropatije, od kojih su neki bili i kombinacije već „opisanih“ uzroka.

Više su nego zanimljvi i sami naslovi koji su se (do pre nekoliko godina) objavljivali u stručnoj (zapadnoj) literaturi, npr:  BEN- still more questions than answers“ , „Fifty years of Balkan endemic nephropathy: daunting questions, elusive answers”, i slični.

Mnogo je naših stručnjaka, mnogo godina provelo istražujući “endemsku” nefropatiju. Mnoge su pozicije i titule, magistarske, doktorske, akademijske, stečene zahvaljujući ovoj nefropatiji.

Mnogo je para utrošeno, mnogo je fondova ispražnjeno, mnogo je reagenasa i raznih uzoraka potrošeno, ali se uzrok nije otkrio. Bar ga naša, medicina, nije nalazila, a pošto je ta bolest bila samo kod nas, Balkanaca, ni ostali nisu ništa mimo nas mogli reći o uzrocima te bolesti.

A nije da nije bilo dolazaka i pomoći sa Zapada.

Mnoge velike strane firme i mnogi istraživački fondovi, instituti, laboratorije i naučnici su bili uključeni (na primer: Ciba Foundation Study Group, 1967. godine).

Ali, u pitanju je bila “balkanska” bolest.

Kad su naši “stručnjaci” videli da će stranci pokupiti uzorke i sami objaviti “epohalno” otkriće, a otkriće uzroka endemske nefropatije se očekivalo kao epohalno – naši su počeli sa opstrukcijama i podmetanjima.

Ako nema naših, kao vodećih, pri objavljivanju tih publikacija, onda ga nećete majci, ni vi saznati. To je bio naš “endemski” rezon i on je ostvarivao rezultate. Ni stranci nisu mogli da otkriju uzrok.

Da bi to postigao jedan je ugledni (vojni) nefrolog, inače strašno veliki “autoritet”, slao strancima mokraću konja ili goveda, a ne pacijenata obolelih od endemske nefropatije. Iako je ugovorom sa strancima imao plaćeno učešće u studijskom ispitivanju te bolesti, iako su svi troškovi laboratorije i prevoza bili pokriveni od zapadnih sponzora, osećaj da bi oni mogli pokupiti naučnu slavu ili kajmak, zahtevao je takvu prevenciju, tj. podmetanje pogrešnih uzoraka.

Lažni uzorci urina (od konja i krava, zdravih), lažni uzorci zemljišta i nalazi sa otvorene biopsije bubrega obolelih lečenih kortikosteroidima (pod dg/BEN-membranoproliferativa).

A nesaznavanje prave etiologije bolesti donosilo je i dalje razne koristi: pozicije, titule, katedre, predavanja i putovanja po kongresima, nova istraživanja, nova ulaganja. (Kao u onom vicu kad stari pravnik kaže sinu koji se pohvalio da je iz prve rešio neku njegovu parnicu: „E, moj sine, ta je parnica tebe odškolovala“). Tako je bilo i sa BEN.

Što je bilo više potencijalnih uzročnika, to su tekstovi i predavanja bila duža, interesantnija, stručnjaci popularniji, a bolest mističnija.

To što su u međuvremenu stotine hiljada ljudi završile na dijalizi ili pod zemljom, zahvaljujući takvom ekstenzivnom naučnom progresu, nikog nije posebno zabrinjavalo.

Prvo pitanje kojim su strani nefrolozi presretali goste sa Balkana, bilo je: “A šta je po Vašem mišljenju uzrok endemske nefropatije?”

I bez obzira što niko tačno nije znao, svaki se osećao počastvovan da “da jedno svoje viđenje”, a na osnovu dugogodišnjeg i bogatog “iskustva” na ovom području.

Područje, ne zaboravimo, je sinonim za nešto endemsko.

Endemsko je bilo ponašanje balkanske nefrološke nauke u otkrivanju etiologije endemske nefropatije.

Ovde sada treba reći da se u svim nefrološkim udžbenicima (i našim i stranim) pominjala i bolest nazvana “Nefropatija od kineskog bilja” ili engleski: “Chinese herb nephropathy“. Ta bolest se viđala na Tajvanu, u Kini i okolnim zemljama, a izazivale su je neke biljke, čije su čajeve njihovi stanovnici pili. I procentualno imali najveći broj pacijenata na dijalizi u svetu.

Balkanska endemska nefropatija i nefropatija od kineskog bilja su smatrane posebnim bolestima.

Međutim, onda se desilo nešto što ih je povezalo:

  • 1993. godine nekoliko stotina mladih žena u Belgiji završava na dijalizi zato što su u jednoj medicinskoj klinici u Briselu dobijale biljne pilule za mršavljenje. Pilule su sadržavale i biljku Aristolochia clematitis.

  • japanski pacijenti kojima je kožna alergija (atopijski dermatitis) lečena aristolohijskom kiselinom takođe dobijaju bubrežnu slabost i završavaju na dijalizi.

  • Belgijankama koje su dospele na dijalizu, jer su uzimale pilule sa aristolohijskom kiselinom, učinjena je i transplantacija bubrega. Ali i tada su zbog dejstva aristolohijske kiseline mnoge od njih (45%) dobijale karcinome mokraćnih puteva, uključujući i karcinom mokraćne bešike (40%).

Kad su stručnjaci pogledali patohistološke nalaze tkiva bubrega u obolelih Belgijanki i u obolelih od „endemske“ nefropatije, videli su da je to praktično, jedna te ista bolest. (Znači, dovoljno je bilo da oboli nekoliko desetina Belgijanki pa da se učini prava dijagnostika, a na Balkanu su desetine i desetine hiljada pacijenata završili na dijalizi ili su pomrli od karcinoma i krvarenja – ne znajući šta ih je snašlo. Cele porodice, cele generacije, su nestajale, i još nestaju, ne znajući gde su to pogrešili).

Prvi koji je ovo uočio i objavio bio je briselski (opet taj Brisel) patolog Jean-Pierre Cosyns, sa saradnicima, 1994. godine, u prestižnom naučnom časopisu Kidney International.

Posle (prošlo je još jedno 10 godina od) toga, su se svima, i našima i strancima, „upalile lampice“. Definitivno.

Sve je odjednom leglo na svoje mesto, i sve se uklopilo.

Endemsku“ nefropatiju izaziva korovska biljka koju naš narod naziva Vučja stopa ili Vučja jabuka, a na latinskom se zove: Aristolochia clematitis. Ta biljka raste u jarkovima, pored puteva, ali i na periferiji žitnih polja. Seme te biljke je trouglastog, srcolikog izgleda i značajno je veće od zrna pšenice (vidi slike ispod teksta). Ako žeteoci ili kombajneri i zakače koju stabljiku Vučje jabuke, ona neće dospeti u ishranu, ako je selekcija dobra.

Ako seljaci pošteno odvoje žito od kukolja.

Prosejavanje je vrlo važno.

Problem je međutim, što su mnogim seljacima otvori na situ (rešetu), na vršilicama (ili kombajnima) bili oštećeni, razvaljeni ili veći, veći nego što su smeli da budu, veći od promera pšeničnih zrna.

Tako je u brašno dospevala i Aristolohijska kiselina (AA) iz semena biljke Aristolohije. Iz hrane u krv, iz krvi u bubrege. U bubregu su AA-adukti ostajali i decenijama posle unošenja. Tako su nastajali svi njihovi štetni efekti: toksičnost, genske mutacije, karcinomi, bubrežna slabost…    Ishod bolesti direktno zavisi od doze (količine) unete kiseline.

Nema, dakle nikakve „zaraze“ brašna. Nego je bila u pitanju ili pohlepa (neka je što više stabljika), ili nemar (netrebljenje korova, nepopravljanje rešeta), ili svesna radnja (ma šta fali malo i tih zrna) naših seljaka.

Tako se otkrio uzrok „endemske“ nefropatije. 

Uzrok je tipično naški, endemski, balkanski: neznanje, nemar, ignorancija.

(Oni oni koji nisu odvajali žito od kukolja pri pravljenju hrane, doživeće da im se dijalizom odvajaju štetne materije iz organizma, iz krvi. Odvajanje je neophodnost i neminovnost. U korenu reči dijaliza je takođe pojam odvajanje).

A onda je na svetlost dana isplivala još jedna neprijatna istina. Neprijatna za naš, domaći korov, zna se.

Jedan srpski doktor, Milenko Ivić (1905-1978), profesor histologije i embriologije u Nišu, je već davno (1969), i to sam, mnogo pre „zapadnih“ autora, označio aristolohijsku kiselinu kao uzročnika BEN, slikao polja pšenice prošarana tim korovom, i dokazao na životinjama nefrotoksičnost i kancerogenost ove biljke. Sve korektno naučno obrađeno i objavljeno u domaćim časopisima, pre ravno 45 godina, sada to svi priznaju.

Ali, ko je još na Balkanu želeo verovati nekom Milenku iz Niša, 1969. godine?  Srbi,  prvi,  nisu!

E, sad, kad su im to dokazali Grollman, Cosyns i ostali – to je već druga stvar. Ali, Milenko, i to pre 45 godina, ne može!  Idi, begaj.

Tako se ispostavlja da je priča o „endemskoj“ nefropatiji zapravo paradigma, obrazac po kome se ovde stvari odvijaju.

Ni nauku, ni struku, ne vode najbolji, niti najpošteniji. Oni koji se probiju na vrhove, imaju neke specifične osobine, za preživljavanje u svim uslovima, za isticanje, za širenje, za napredovanje i za opstajanje.

Selekcija nam je najslabija tačka. Sito ili rešeto, niko ni danas da popravi.

Naši najpoznatiji naučnici uspevali su u inostranstvu, ali ne i u svojoj sredini.

Selekcija je takva bila i ostala.

Aristolochia clematitis se i danas kod nas nalazi u mnogim apotekama i drugim zdravstvenim ustanovama.

Ne da nije zabranjena, nego cveta.

„Endemska“ nefropatija je paradigma stanja u našoj nefrologiji (klinikama, bolnicama i dijaliznim centrima).

U našoj nauci.

U našoj politici.

U našoj državi.

Ne odvajamo žito od kukolja.

Zato smo tu gde jesmo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

Aristolochia-clematitis-01.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis.

Trava-koja-izaziva-bubreznu  Aristolochia clematatis-02

.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont.

Milenko ivic.

Aristolochia-clematitis-04.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont2.

Fotografije (kao ilustracija) posle teksta, preuzete su iz knjige i iz predavanja o BEN, prof. dr Jovana Nikolića. Kraći deo ovog teksta objavljen je u prvom broju vašeg i našeg „Dijaliza“ časopisa.

 



Sve što ste oduvek želeli znati o hepatitisu C, a niste imali koga da pitate

Sve što ste oduvek želeli znati o hepatitisu C, a niste imali koga da pitate

  • Šta je to hepatitis C?
  • Hepatitis C je upala jetre izazvana virusom hepatitisa C (HCV). Virus C hepatitisa se dobija pri kontaktu sa krvlju već obolelog od hepatitisa C.
  • Postoji li vakcina za zaštitu od C hepatitisa?
  • Ne. Nažalost.
  • Kojim se laboratorijskim testovima proverava postojanje C hepatitisa?
  • Postoji nekoliko testova koje treba učiniti da bi se utvrdilo da li ste oboleli od C hepatitisa. Vaš doktor može tražiti samo jedan ili kombinaciju od nekoliko različitih testova za utvrđivanje C hepatitisa. To su sledeći testovi:
  • Anti-HCV antitela (određivana tehnikom EIA, enzyme immunoassay, ili tehnikom CIA, enhanced chemiluminescence immunoassay). Anti-HCV test se obično radi prvi. Ako je pozitivan, taj nalaz treba potvrditi narednim testovima.
  • Potvrdni test je određivanje Anti-HCV antitela RIBA tehnikom (recombinant immunoblot assay). Anti-HCV test nam, nažalost, ne može pokazati da li su antitela na HCV prisutna zbog novonastale C virusne infekcije (akutne) ili su posledica dugotrajne (hronične) infekcije ni da li infekcija više i postoji. Zato se onda rade testovi za određivanje virusa, a ne antitela. To su takozvani PCR (pi-si-ar) testovi i njih ima dve vrste:
  • kvalitativni HCV-RNA test i kvantitativni HCV-RNA test. Ovim prvim, kvalitativnim HCV-RNA testom samo se potvrđuje ili negira postojanje virusa u krvi, a ovim drugim (kvantitativnim) HCV-RNA testom određuje se tačan broj (titar) virusa u krvi. Jedan pozitivan PCR test je dovoljan da potvrdi postojanje infekcije sa C virusom. Ali, jedan negativan PCR test nije dokaz da osoba nema infekciju C virusom. Ako se sumnja na infekciju, a PCR je bio negativan, treba ponavljati PCR testiranje.
  • Može li test na Anti-HCV antitela biti „lažno pozitivan“? Lažno pozitivan, znači da osoba realno nema HCV infekciju, a test pokazuje (pogrešno) da antitela, tj. infekcija, postoji?
  • Da, može. To se posebno dešava u osoba koje nemaju veliki rizik obolevanja od C hepatitisa, a test im lažno pokazuje da su pozitivni na HCV-antitela. Zato je važno da se prvi pozitivni Anti-HCV test potvrdi narednim, preciznijim, testovima.
  • Može li Anti-HCV test biti „lažno negativan“? Lažno negativan, znači da test ne pokazuje postojanje antitela, odnosno infekcije C virusom, a ta infekcija realno postoji.
  • Da, može. Osobe koje su se tek zarazile virusom C hepatitisa, ali nisu stigli da razviju antitela u dovoljnom broju da bi ta antitela utvrdili testom. Takođe, treba znati da je imunitet nekih osoba toliko oslabljen da ne može ni stvoriti dovoljan broj antitela da bi se ona otkrila testom. U takvih osoba potrebno je učiniti PCR testiranje.                                                                                                                                                                                                   
    Najčešće greške   Najcesce greske.
  • Koji je najpouzdaniji test za sigurnu potvrdu hepatitisa C?
  • Biopsija jetre. Zlatni standard za dijagnozu, kao i za praćenje toka lečenja, odnosno prognozu ishoda bolesti.
  • Koliko vremena prođe od zaraze virusom C hepatitisa do pojave anti-HCV antitela koja se mogu dokazati testom?
  • Uglavnom posle 4 nedelje. U oko 70% pacijenata se anti-HCV antitela mogu naći čim počnu simptomi infekcije, a u oko 90% pacijenata se nađu tokom 3 meseca od početka simptoma hepatitisa C. Ipak, ono što treba imati na umu, jeste činjenica da mnoge osobe dobiju C hepatitis, a nemaju nikakvih tegoba ili simptoma bolesti.
  • Koliko vremena treba da prođe od zaraze virusom C hepatitisa da bi PCR testovi bili pozitivni?
  • Već posle 7 do 14 dana od infekcije virus se može dokazati PCR metodom.
  • Koga bi obavezno trebalo testirati da se utvrdi ima li C hepatitis?
  • Na postojanje C hepatitisa obavezno treba testirati: sve pacijente na hemodijalizi (najmanje svakih 6 meseci, redovno), sve pacijente koji imaju znake ili simptome oštećenja jetre (povišene enzime AST, ALT, GGT, ALP, bilirubin), sve zdravstvene radnike koji su bili u kontaktu sa krvlju hepatitis C pozitivnog pacijenta (ubodom na iglu, prskanjem u oči), svu decu rođenu od majki koje su HCV pozitivne, sve osobe koje su primale transfuziju krvi pre nego što je zakonski postalo obavezno testiranje davalaca na HCV virus, sve intravenske narkomane (čak i ako su samo nekada davno i samo jednu injekciju primili).
  • Koji je sledeći korak, šta raditi ako Vam je potvrdni Anti-HCV test pozitivan?
  • Treba učiniti osnovne laboratorijske analize (kompletnu krvnu sliku, sedimentaciju, fibrinogen ili CRP, enzime jetre: AST, ALT, GGT, ALP, bilirubin) i sa rezultatima tih analiza javiti se specijalisti za lečenje hepatitisa: infektologu ili hepatologu. Postoje lekovi za lečenje C hepatitisa i jako je bitno da budete redovno pod kontrolom nadležnog specijaliste za hepatitise.
  • Može li se desiti da ja imam normalne sve nalaze funkcije jetre (enzime i bilirubin), a da i dalje imam hronični C hepatitis?
  • Da, može. To je vrlo česta pojava u pacijenata koji imaju hronični C hepatitis: vrednosti enzima jetre (transaminaza) u krvi mogu da Vam rastu ili opadaju, mogu u nekim periodima da budu i potpuno normalni ili skoro normalni. Čak i kad su ti periodi i po godinu ili više dana, to ne znači da Vi nemate hronični C hepatitis.
  • Mogu li biti davalac krvi, ako imam hepatitis C, B ili bilo koji?
  • Ne, ne možete. Ako Vam je bilo koji test bio pozitivan na hepatitis C, B, A ili bilo koji drugi, ne možete biti davalac krvi, čak i ako nikada niste bili bolesni, niti imali tegobe od strane jetre.
  • Kako neko uopšte dobija C hepatitis? Kako se zarazi?
  • Virus C hepatitisa se prvenstveno prenosi u direktnom kontaktu sa krvlju obolelog od C hepatitisa. Na primer, virus C hepatitisa možete dobiti
  • ako ste na hemodijalizi koristili opremu ili medicinska sredstva na kojima je bila nečija krv,
  • ako ste ikada imali seksualni odnos sa osobom koja je zaražena virusom C hepatitisa,
  • ako ste ikada primali krv ili derivate krvi, ili transplantirani organ, od davaoca čija krv je sadržavala virus C hepatitisa,
  • ako ste ikada primali injekciju ili imali intervenciju (ili povredu) nekim medicinskim instrumentom na kome je bila krv nekog ko ima hepatitis C,
  • ako je Vaša majka imala C hepatitis u vreme kad Vas je rodila,
  • ako živite sa nekim ko ima C hepatitis, pa koristite njegov pribor za brijanje ili njegovu četkicu za zube.
  • Da li se na dijalizi smeju koristiti isti termometri, hvataljke, makaze ili merači pritiska, za hepatitis negativne i za hepatitis C pozitivne pacijente?
  • Ne. Kompletan medicinski pribor mora biti odvojen. Preporučuje se čak i spoljno označavanje bojom pribora za HCV pacijente (crvenom bojom) i za HBsAg pozitivne pacijente (žutom bojom). Nedovoljan broj osoblja u centrima za dijalizu je glavni uzrok da se propisi ne poštuju i da se širenje virusa ne može zaustaviti (link1).
  • Koliko dugo virus C hepatitisa može opstati na nekom predmetu i preneti infekciju?
  • Istraživanja su pokazala da virus C hepatitisa može opstati na spoljnim površinama i na sobnoj temperaturi najmanje 16 časova, ali ne duže od 4 dana.
  • Da li se virusom C hepatitisa možemo zaraziti tokom neke medicinske ili stomatološke intervencije?
  • Da. Ako je istim instrumentom vršena intervencija kod pacijenta sa C hepatitisom, a što po propisima ne bi smelo da se radi.
  • Da li se C virus prenosi seksualnim odnosom?
  • Da. Ali, ne uvek. U svakom slučaju ne bi trebalo rizikovati i zato treba koristiti prezervativ uvek, ako niste sigurni da partner(ka) nema C hepatitis.
  • Da li se virus C hepatitisa može preneti tokom oralnog seksa?
  • U principu, ne. Ako ne postoje neke (mikro)ozlede na sluznicama, ali to je već kontakt sa krvlju.
  • Da li se virus C hepatitisa može dobiti korištenjem istih predmeta u zajedničkom domaćinstvu sa obolelim od C hepatitisa?
  • U principu da, ali to nije tako često. Ako se i desi, to je usled direktnog kontakta sa predmetima na kojima su bili (neprimetni) tragovi krvi obolelog od C hepatitisa. Obratite pažnju da Vam koža nije ogrebana, ispucala, da nemate zanoktice, ranice i sl.
  • Da li se virus C hepatitisa može preneti tretmanima kod pedikira, manikira, tetoviranjem ili akupunkturom?
  • Da, ako nisu poštovani propisi o načinu izvođenja ovih procedura (uvek otpakovati novi sterilan pribor za svakog pacijenta).
  • Obzirom da se sada krv svih davalaca testira na viruse C hepatitisa, postoji li mogućnost da se u današnje doba primanjem transfuzije krvi ipak dobije virus C hepatitisa?
  • Nažalost, da. Mada je ta mogućnost vrlo mala: ako je davalac krvi bio u fazi kada još nije imao razvijena antitela, a imao je virus u krvi.
  • Da li se virus C hepatitisa može preneti ubodom komarca ili krpelja?
  • Ne. Hepatitis C se ne prenosi ubodima komaraca ili krpelja.
  • Koja je verovatnoća da će dete rođeno od majke obolele od hepatitisa C, tokom porođaja i samo postati zaraženo virusom C hepatitisa?
  • Istraživanja pokazuju da se to dešava u 4 od 100 takvih slučajeva. To se dešava samo tokom porođaja i za sada nema načina da se taj rizik potpuno izbegne.
  • Da li porodilje koje boluju od hepatitisa C smeju da doje decu? Da li se virus C hepatitisa prenosi dojenjem?
  • Nema dokaza da se hepatitis C širi dojenjem, ali ako majka ima naprsline kože (ragade) oko bradavica, onda ne sme da doji dete.
  • Kada treba testirati na hepatitis C bebu rođenu od HCV pozitivne majke?
  • Bebu ne treba testirati dok ne napuni 18 meseci, jer u njenoj krvi sve do tada mogu postojati anti-HCV antitela od majke. Ali, ako je potrebna sigurnija dijagnoza, a to znači ne test na antitela nego test na virus (PCR metoda), onda se određuje HCV-RNA posle 1-2 meseca starosti. Naravno, PCR treba opet ponavljati na narednim posetama, bez obzira na prvobitni rezultat.
  • Šta osoba koja je HCV pozitivna može učiniti da ne prenese virus C hepatitisa nekom drugom?
  • ne sme da bude davalac krvi, organa za transplantaciju, tkiva ili semena,
  • ne sme da dozvoli da još neko koristi njene lične stvari, kao što je pribor za brijanje, četkica ili konac za zube, grickalice za nokte i slično,
  • treba da zavije ili prekrije flasterom spoljne ogrebotine ili posekotine kože,
  • treba da upozori ostale, npr. pri nekom tretmanu, intervenciji ili direktnijem kontaktu da je HCV pozitivan.
  • Da li osoba obolela od hepatitisa C treba da primi vakcinu protiv hepatitisa B?
  • Da. Ako nije ranije vakcinisana ili već preležala B hepatitis, a obavezno mora da primi vakcinu ako je izložena riziku dobijanja B hepatitisa.
  • Da li pacijent sa HCV infekcijom koji ima samo jednog dugogodišnjeg seksualnog partnera treba da nešto menja u upražnjavanju seksa?
  • Ne. Mala je verovatnoća širenja HCV infekcije običnom seksualnom aktivnošću sa jednim partnerom. A da biste smanjili i tu verovatnoću možete koristiti latex kondome, u svakom slučaju.
  • Kolika je pouzdanost zaštite prezervativom od HCV infekcije tokom seksa?
  • Nema tačnih podataka kolika je efikasnost prezervativa u zaštiti od HCV infekcije, ali njihovo pravilno korištenje sigurno smanjuje verovatnoću dobijanja HCV infekcije seksualnim putem.
  • Šta oboleli od hepatitisa C može učiniti da zaštiti svoju jetru?
  • Mora potpuno prestati sa uzimanjem alkohola. Mora ići na redovne kontrole kod specijaliste infektologa-hepatologa. Ne sme uzimati nikakve nove lekove ili (biljne) preparate iz slobodne prodaje, dok mu to ne odobri nadležni infektolog-hepatolog. Treba se vakcinisati protiv drugih hepatitisa (B i A), ako već ima oštećenje jetre.
  • Postoji li specijalna dijeta za obolele od hepatitisa C?
  • Da. Mnoge od tih dijeta su dostupne i preko sredstava javnog informisanja, ali se morate uvek konsultovati sa svojim lekarom pre započinjanja dijete.
  • Da li se virus C hepatitisa može preneti zagrljajima, kijanjem, kašljanjem, rukovanjem, korištenjem istog pribora za jelo, hranu ili piće?
  • Ne. Virus C hepatitisa se ne prenosi uobičajenim kontaktima, zagrljajima, kijanjem, kašljanjem, korištenjem istog pribora za jelo, hranu ili piće.
  • Da li HCV pozitivni trebaju biti odvojeni od negativnih, u školi, na poslu, vrtiću ili drugim mestima rada ili okupljanja?
  • Ne. Ne trebaju biti niti odvojeni niti na bilo koji način diskriminisani zato što su hepatitis C pozitivni.
  • Da li se virus hepatitisa C prenosi preko dijaliznog aparata?
  • Istraživanja su pokazala suprotstavljene rezultate: jedni kažu da se prenosi, a drugi su utvrdili da se ne prenosi. Evo primera istraživanja gde je utvrđeno da se virus preneo: Link2, Link3. A evo i istraživanja gde se tvrdi da se ne prenosi: Link4, Link5. Pošto nema opšte saglasnosti, treba biti obazriv, kao da je prenos moguć. Najčešće su spojnice merača venskog i arterijskog pritiska, mesta gde krv prodre u aparat i tako aparat postane kontaminiran.

Ulazak virusa u aparatNajčešća mesta ulaska krvi i virusa u aparat za hemodijalizu.

  • Koji su simptomi, tegobe, znaci obolevanja od hepatitisa C?
  • Različiti su i različito izraženi. Povišena temperatura, zamaranje, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, bolovi u trbuhu, tamnija mokraća, stolica boje ilovače, bolovi u zglobovima, žuta boja kože i sluznica oka.
  • Koliko vremena prođe od ulaska virusa u organizam do pojave prvih simptoma i znakova bolesti?
  • Ako se uopšte pojave simptomi i tegobe, to je u proseku oko 6-7 nedelja posle zaražavanja virusom, ali može da bude u rasponu od 2 nedelje do 6 meseci.
  • Da li je moguće imati hepatitis C, a ne znati za to uopšte?
  • Da. Mnogi ljudi upravo tako imaju C hepatitis, a da uopšte nisu toga svesni.
  • Da li i osobe koje imaju HCV, a nemaju nikakve tegobe i znake aktivnosti bolesti, isto mogu da prenose virus?
  • Da, apsolutno da. Ljudi koji i ne znaju da imaju C hepatitis mogu isti preneti drugim osobama.
  • Kakav je tok bolesti kod hepatitisa C? Da li se može desiti spontano ozdravljenje?
  • U 75-85% osoba virus C hepatitisa prouzrokuje dugotrajnu (hroničnu) infekciju.
  • U 60-70% pacijenata se održava hronično oštećenje (bolest) jetre.
  • U 5-20% pacijenata može se razviti ciroza (sušenje) jetre, tokom narednih 20-30 godina.
  • 1-5% osoba razviju teške (smrtonosne) forme bolesti: karcinom jetre ili cirozu.
  • Hepatitis C je najčešća indikacija za transplantaciju jetre.
  • Da li je moguće spontano prebolovati, preležati hepatitis C, bez ikakve terapije?
  • Da. Akutni hepatitis C u oko 15-25% slučajeva završi ozdravljenjem i bez lečenja. Ali, ako se dijagnostikuje, lečenje treba sprovesti da bi se sprečio rizik prelaska u hronični C hepatitis, koji se teže leči.
  • Šta je terapija za hronični hepatitis C?
  • Kombinovana terapija pegilovanim interferonom i ribavirinom je terapija koja je do sada pokazala uspeh u određenom broju slučajeva. Noviji lekovi su tzv. inhibitori proteaza: boceprevir (Victrelis™), telaprevir (Incivek™), Simeprevir (Olysio™) i Sofosbuvir (Sovaldi™). Uspeh terapije je najviše zavisio od podvrste (genotipa) virusa C hepatitisa. Genotip 1 je imao nešto slabije rezultate u odnosu na genotipove 2 i 3. Sam interferon (kao monoterapija) se obično daje pacijentima kod kojih je primena Ribavirina kontraindikovana. Ribavirin se ne daje sam, jer kao monoterapija nema efekta.
  • Koji su neželjeni efekti lečenja interferonom?
  • Brojni su. Većina pacijenata se žali na simptome identične simptomima gripa: groznica, zima, jeza, drhtavica, glavobolja, bolovi u mišićima i zglobovima, ubrzan rad srca. ovo se obično dešava na početku lečenja, a posle su ove tegobe manje izražene. Kasnije se javljaju zamaranje, gubitak kose, pad broja leukocita, trombocita ili eritrocita, problemi sa mišljenjem, promene raspoloženja, depresija. teške nuspojave (u oko 2% slučajeva) su bolest štitaste žlezde, porast šećera u krvi, suicidalni porivi, epileptički napadi, akutna srčana slabost, problemi sa disanjem, vidom i sluhom, infekcija. Moguće je ček i pogoršanje funkcije jetre, koje može biti i fatalno. Doza interferona se zato morala smanjivati u većine lečenih (60%), a mnogima je tretman i prekidan zbog nuspojava (15%). Trudnicama je zabranjeno davati interferon.
  • Koji su neželjeni efekti kombinovane (interferon + ribavirin) terapije?
  • Osim nuspojava gore navedenih za interferonsku terapiju, ribavirin može izazvati težak pad eritrocita, anemiju. Ne daje se ni pacijentima sa insuficijencijom bubrega. Ribavirin može izazvati i poremećaje kod ploda pa se ne sme davati trudnicama.
  • Šta znači genotip virusa?
  • Genotip je pokazatelj genske strukture virusa. Postoji najmanje 6 različitih genotipova virusa C hepatitisa. Genotip 1 je najčešći u našim krajevima. Njegovo lečenje traje 12 meseci, a genotipova 2 i 3 šest meseci.
  • Da li treba uraditi određivanje vrste genotipa virusa C pre terapije?
  • Da. I genotip i titar (broj replikacija) virusa. Postoji najmanje 6 genotipova i preko 50 podvrsta HCV, pa je za doziranje i trajanje lečenja potrebno saznati i ove karakteristike virusa. Kada se jednom odredi genotip, to se više ne mora ponavljati, jer se genotip ne menja tokom infekcije.
  • Zašto većina pacijenata ostaje infektivna?
  • Zato što pacijent zaražen sa HCV stvara antitela na delove virusa, a svaka promena virusa tokom infekcije ima za posledicu da ga postojeća antitela više ne prepoznaju. Zato C virus postiže i održava dugotrajnu infektivnost.
  • Da li pacijenti na hemodijalizi trebaju biti odvojeno dijalizirani, na posebnim aparatima, u posebnim prostorijama i sa posebnim osobljem?
  • Oko ovog pitanja postoje različiti stavovi i različita praksa u pojedinim državama i u pojedinim centrima, ali je sve veći broj centara i država koji odvajaju hepatitis C pozitivne pacijente na posebne aparate, a ponegde i u posebne prostorije. Osoblje ne sme preći od jednog dijaliznog pacijenta ka drugom, dok ne opere ruke i dok ne stavi nove zaštitne rukavice. Prema evropskim propisima odvajanje (aparata, pacijenata i osoblja) se posebno preporučuje u centrima ili državama gde postoji veći procenat HCV pozitivnih pacijenata (preko 5%).

Oznacavanje aparataAparati i pribor za dijalizu hepatitis C pozitivnih pacijenata obično se označavaju crvenom bojom.

  • Da li se jedna osoba može zaraziti sa jednim, pa posle i sa drugim genotipom virusa C hepatitisa?
  • Da, nažalost. Iz gore navedenog razloga, prethodna infekcija izazove stvaranje antitela koja ne mogu da zaštite pacijenta od ponovne infekcije istim ili drugačijim genotipom virusa. Iz istog razloga, ne postoji efikasna preventivna ili postekspozicijska (posle izlaganja virusu) terapija (npr. imunoglobulini).
  • Koliki je rizik od zaražavanja virusom C hepatitisa zdravstvenog radnika koji se ubode na iglu kontaminiranu HCV pozitivnom krvlju?
  • Ubodom na iglu zaraženu sa krvlju HCV pozitivnog bolesnika oko 2 % zdravstvenih radnika dobije hepatitis C (opseg 1-10%).
  • Šta zdravstveni radnik treba da učini ako se ubode ili povredi predmetom kontaminiranim krvlju obolelog od C hepatitisa?
  • Treba da dobro ispere i očisti ranu, da uzme laboratorijske (svoje i krvi pacijenta) analize krvne slike, parametara upale, hepatitis testova (anti-HCV, HBsAg, HIV) i funkcije jetre (AST,ALT,GGT,ALP i bilirubin), da odmah prijavi povredu na radu i da se javi nadležnom infektologu radi daljeg praćenja, dijagnostike i eventualnog lečenja. Nikakav interferon, ni imunoglobulin, ne smeju da se daju u tom (postekspozicijskom) periodu. U daljem praćenju vrše se testiranja na HCV (anti-HCV i HCV-RNA) već posle 2-6 nedelja, a zatim na 3-6 meseci, zajedno sa određivanjem nivoa transaminaza.
  • Da li zdravstveni radnik zražen virusom C hepatitisa može da nastavi da radi sa pacijentima na svom radnom mestu ili ga treba premestiti na radno mesto gde nije u kontaktu sa pacijentima?
  • Nikakva ograničenja se ne trebaju nametati zdravstvenom radniku koji se zarazio HCV virusom. Rizik prenošenja HCV sa zaraženog zdravstvenog radnika na pacijenta je vrlo, vrlo mali, a standardne mere zaštite, uključujući pranje ruku, zaštitnu odeću, rukavice i pažljivo odlaganje oštrih predmeta, se podrazumevaju.
  • Ako je pacijent Anti-HCV pozitivan, a HCV-RNA negativan (PCR), šta to znači?
  • Antitela na HCV ne koreliraju sa prisustvom HC virusa u krvi. Postoji nekoliko objašnjenja zašto neko ima ovakve rezultate:
  • HC virus se negde zakopao u dubini tkiva jetre i nije u krvotoku da bi se otkrio testom,
  • HC virus se u krvi može pojavljivati i nestajati, tokom određenih perioda vremena,
  • broj kopija virusa je bio toliko mali da PCR test nije bio dovoljno osetljiv da bi registrovao virus,
  • Anti-HCV antitela mogu postojati u krvi pacijenta jer je bio inficiran, ali mu je virus odavno nestao iz organizma,
  • Anti-HCV antitela se mogu dobiti pasivno, iz transfuzija krvi, ali u tom slučaju nestaju posle nekoliko nedelja.
  • Može biti da je (ELISA) test za Anti-HCV antitela bio lažno pozitivan, u tom slučaju treba učiniti i potvrdni (RIBA) test na anti-HCV antitela.
  • Jedino ako se utvrdi postojanje anti-HCV IgM klase, onda to prilično pouzdano ukazuje na akutno postojanje virusa C hepatitisa u krvi pacijenta.
  • Pacijent koji je anti-HCV pozitivan smatra se infektivnim, osim ako se potvrdnim testom ne utvrdi lažna pozitivnost prvog testa.
  • Da li Anti-HCV pozitivne, a HCV-RNA negativne pacijente treba izdvojiti od ostalih Anti-HCV i HCV-RNA pozitivnih pacijenata?
  • Ako je HCV-RNA negativnost nastala kao posledica lečenja, treba ih odvojiti od HCV-RNA pozitivnih, da ne bi dobili reinfekciju, ali im i dalje treba proveravati negativni status, da nisu možda lažno negativni.
  • Da li pacijentima koji dolaze iz drugog centra treba uraditi anti-HCV i PCR testove?
  • Da. Anti-HCV obavezno, a prema preporukama (KDIGO) nefrologa potrebno ga je i ponoviti ako je bio negativan. PCR test obavezno odmah uraditi, ako su transaminaze povišene. A ako se sumnja na svežu HCV infekciju, PCR treba uraditi i svim pacijentima sa kojima je inficirani bio u kontaktu ili u istoj dijaliznoj prostoriji.
  • Koliko u svetu i kod nas ima zaraženih virusom hepatitisa C?
  • Broj hronično inficiranih virusom hepatitisa C u svetu je oko 150 miliona ljudi ili svaki 12. stanovnik. Godišnje se pojavi 3-4 miliona novoobolelih. U Srbiji je ukupno oko 500.000 inficiranih, a godišnje se leči tek njih nekoliko stotina. U 2011. godini na terapiji je bilo 367 obolelih, tokom 2012. registrovani broj novoobolelih porastao je na 602, dok je broj zvanično lečenih pao na 309.
  • Šta svetska medicinska udruženja preduzimaju u borbi protiv hepatitisa C?
  • Da bi ukazala na značaj i razumevanje problema hepatitisa Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je ustanovila Svetski dan borbe protiv hepatitisa. Za taj dan izabran je: 28 juli.

 

Toliko.

.

Ako bude još neko pitanje, rado ćemo odgovoriti i na njega.

.

DiaBloG – ST

2014.

.

.

Dodatna stručna literatura (na engleskom):

http://www.kidney-international.org/article/S0085-2538%2816%2900292-1/pdf

Zašto još uvek nema novootkrivenih lekova protiv C-hepatitisa u našim apotekama:

fond-strateske-kulture/tihi-ubica-ili-kome-nema-leka-hepatitis-c-i-zapadna-farmaceutska-industrija/

 

.

.

.     .     .

Uvek recite istinu

Edwin Tan 2013

.     .     .