Tag Archive | nefrolog

Ko je nefrolog koji uzima najviše para od farmaceutske industrije?

Ko je nefrolog koji dobija najviše para od farmaceutskih firmi?

Poštovani čitaoci,

uz vidljivu jezičku dilemu, da li naši nefrolozi dobijaju ili uzimaju pare od farmaceutske industrije, drugo nam ništa ne izgleda sporno …

Uzimaju ili dobijaju, sigurno.

Ko, kako i koliko, to se ne zna.

To svi kriju kao zmija noge.

Kakve su zakonske posledice takvih radnji, o tome ne bismo ovom prilikom.

Kakve su posledice za nas pacijente, od tih prilično koruptivnih radnji, o tome bismo da pričamo.

Da li onaj ko nas leči treba da bude toliko povezan sa farmaceutskom industrijom?

Da ga oni redovno plaćaju za svaki propisani njihov lek ili za svaki doprinos njihovom profitu?

Da li će onda takav doktor da vodi računa o najboljem lečenju pacijenta ili o tome kako on najbolje da zaradi?

Pošto nam se nameću Veber, Luter, Mirandola, protestantska etika, profiterski i pljačkaški zapadni kapitalizam, nemamo nikakve sumnje kakav će biti i izbor naših lekara.

I oni će se naravno opredeliti za sopstveni „uspeh“,  za:  bogaćenje!

Zar to nije tako ljudski?

Zar vi ne biste da ste na njihovom mestu?

(Da sad ostavimo ta moralna pitanja po strani 🙂 ).

Da li su baš svi takvi?

Da li ćemo možda da se ogrešimo o nekolicinu poštenih i nekorumpiranih, istrajavajući na ovoj temi i gurajući ih sve (nenamerno) u isti koš?

Možda.

A da li su oni sami (medicinari) učinili nešto da odvoje žito od kukolja? Da li su oni sami napravili neke kriterijume, kontrolna tela, asocijacije, onih koji su dokazano ispravni?

Koliko mi znamo: nisu.

E, upravo zbog toga, mi ćemo da udarimo po svima, a Bog će već poznati svoje (bezgrešne).

Dakle, poštovani čitaoci, za današnju temu smo izabrali davanje para lekarima (nefrolozima) od strane farmaceutske industrije.

Možda je tome doprineo nedavni evropski Kongres nefrologa u Beču, možda i ovaj srpski Kongres u Beogradu, koji će se održati u novembru ove godine, a možda i naš svakodnevni uvid u stvarnost i dokaze da veze između lekara i farmaceutske industrije cvetaju.

Šta država čini da bi pravno regulisala ovo stanje: ništa!

Pitanje je i da li ima snage i volje da se učini išta.

Povremeno se uhapsi neki nesretni medicinar radi koverte od 200 evra koju je primio od nekog (poturenog) policijskog pacijenta, ali i to se dešava tek kada zatreba unapređenje ili medijska promocija nekome inspektoru.

Redovne kontrole ili sprečavanja – nema. Pravna ili zakonska regulativa u ovoj oblasti je očajna.

Farmaceutska industrija je toliko moćna da kontroliše ne samo pojedina ministarstva, pojedine vlade, nego i pojedine međunarodne institucije i tela koja se bave „zaštitom stanovništva“. (Kao što reče Laki Topalović: Smrt je najsigurniji biznis).

Bubrežni bolesnici su idealna prilika za većinu farmako-medicinskih profitera.

Stvorena je fama da su to najteži bolesnici koji mogu postojati u ljudskom rodu, da je kod njih smrt normalna pojava (smrtni „ishod“), pa da samim tim nijedna firma, nijedna ustanova, nijedan lekar, nemaju razloga osećati se krivim ako se takvo šta i desi.

Iz istog razloga, „pošto se radi o teškim bolesnicima“ na njima se može isprobati svaka moguća terapija, jer realno: šta imaju da izgube – ništa.

Dalje, ta terapija obavezno mora da bude skupa. Jer, zaboga, to su teški bolesnici, kompleksni, pa i terapija mora da bude složena, tj. skupa.

E, zato jedan dijalizni tretman u Srbiji ili u Republici Srpskoj košta 110 evra, iako se sav potrošni materijal za taj tretman može na (nenameštenim) tenderima kupiti za 20 evra.

Kuda ide onih preostalih 90 evra, to je misterija.

Ispravnije bi bilo reći:  Kome ide preostalih 90 evra, je misterija.

Znamo da zvanične plate sestara, tehničara i nefrologa nisu velike. Štaviše, za znanje i odgovornost koja se od njih traži, verujemo i da su vrlo male.

Sistem je tako napravljen, da ih Država gura u korupciju.

Čak i oni malobrojni, koji nisu korumpirani, koji ne traže niti uzimaju pare, bivaju ismevani kao nesposobni, „ne znaju da se snađu“, „pregazilo ih vreme“, neaktivni su, „zastarelih shvatanja“, još „pate za socijalizmom i samoupravljanjem“, itd, itd.

Tako se sada uspostavljaju novi kriterijumi morala i podobnosti, a da bi se umirila savest (ako je išta preostalo od tog pojma) i da bi se opravdao grabež.

Jer, nije problem pogledati imovinsku kartu ili imovno stanje svih direktora vodećih nefroloških institucija u državi.

Da li među njima ima siromašnih, skromnih, građana srednjeg sloja?

Nema, naravno.

Nije nikakav problem proveriti im pasoše i poreske prijave: gde su i o čijem trošku putovali, koliko su i na koji način zaradili?

A to je samo onaj vidljivi vrh ledenog brega, koji je prijavljen, koji je MORAO biti prijavljen.

A gde je onaj drugi, NAJVEĆI deo, koji je ostao nevidljiv, neprijavljen?

Da li to iko u našim državama kontroliše, prati, sankcioniše?

Niko.

Državni policijski i inspekcijski organi su osmislili svašta, i zaštićene svedoke i ubačene agente, i prislušne uređaje i obeležene novčanice, ali raskrinkavanje veze između farmaceutske mafije i lekara im nikako ne polazi za rukom.

A sve im se dešava ispred njihovih očiju.

Niko više i ne piše o tome.

Mafija kontroliše i medije i udruženja pacijenata (proverite samo ko su sponzori „Udruženja pacijenata“ i njihovih „aktivnosti“ pa će vam sve biti jasno: zašto je dijaliza skupa, a očajnog kvaliteta, i zašto niko ništa ne menja).

Mi smo jedan od retkih sajtova (medija) koji neće da napusti ovu tematiku.

Jer znamo koliko je ovo bitno za ozdravljenje pacijenata.

Za ozdravljenje pacijenata prvo se moraju uspostaviti zdravi odnosi u samom zdravstvu.

Tamo sada, nažalost, caruju korupcija i kriminal.

U svetu nije ništa bolje.

Taj zapadni model se raširio kao kancer po celom svetu.

Ipak, za razliku od nas, tamo mediji nisu potpuno ućutkani.

Tako dođosmo konačno i do povoda za ovoliki uvod.

Postoje jedne novine, samo jedne novine na svetu, koje su odlučile da pišu istinu o dijalizi!

Istraživačko novinarstvo, u iskonskom smislu reči, moralo je dati prave rezultate. Tekstovi koji su objavljeni u tom časopisu razbucali su slatkorečive propagande Freseniusa i drugih najvećih profiterskih multinacionalnih dijaliznih korporacija na kugli zemaljskoj.

Iz tih tekstova provejava samo užas, smrt, nebriga i nemar prema pacijentima koji su im povereni, a neumoljiva pohlepa i trka za profitom, po svaku cenu.

Za one koji se još nisu dosetili o kojem časopisu se radi, sada ćemo navesti i njegovo ime.

Radi se o američkim novinama: ProPublica. To su njujorške neprofitne novine sastavljene od timova za istraživačko novinarstvo sa visokim moralnim vrednosnim kriterijumima. Do sada su dobili već nekoliko Pulitzerovih nagrada za svoja istraživanja.

Ovde ćemo vam postaviti linkove za njihove ranije tekstove o stanju u dijalizi (iz 2010-12. godine).

https://www.propublica.org/article/in-dialysis-life-saving-care-at-great-risk-and-cost

https://www.propublica.org/article/new-study-shows-higher-mortality-risk-at-in-for-profit-dialysis-chains

https://www.propublica.org/article/when-needles-dislodge-dialysis-can-turn-deadly

https://www.propublica.org/article/federal-grand-jury-probes-major-dialysis-provider

https://www.propublica.org/article/editors-note-how-we-got-the-governments-secret-dialysis-data

https://www.propublica.org/article/dialysis-the-story-so-far

Ali, mi ćemo se sada posvetiti temi koju su novinari ovog časopisa obradili ove godine: koliko koji lekar uzima (ili dobija) od farmaceutskih firmi.

Naših takvih novina, ili takvih podataka nema, naravno, pa smo morali da vam prezentujemo ono što smo jedino i našli.

Svi znamo da se i dan-danas ova pojava (plaćanje lekara od strane farmaceutske industrije) negira.

Svi tvrde da su to samo priče, bez jasnih dokaza. Mit.

E, takvi će sada biti iznenađeni (i uvredjeni, što reče Šojić).

Jer, sada je dato sve!

Sve cifre, konkretno!

Sva imena konkretno!

Na Zapadu važi jedno pravilo: samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno!

Svi datumi, kad je ko uzeo, koliko je uzeo, i zašto je to dobio.

Listali smo sa uživanjem ogromnu listu, ogroman dokazni materijal ovog izvanrednog časopisa.

Dolari za doktore“, takav je bio naslov ove istrage.

Tražili smo oblast: nefrologija.

Nas interesuju samo nefrološki i dijalizni bolesnici.

I nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

Nefrolog i jeste specifičan!

Najčešće je uzimao!

I još nešto nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

To je naše gore list.

I nije On,  nego: Ona!

Žensko.

Nefrološkinja koja je najviše para uzela ili dobila

od farmaceutskih kompanija,

je:

Ana Stanković!

Nikad čuo, reći će većina od vas čitalaca.

Ni mi, da budemo iskreni, nikad za dotičnu nismo čuli.

Ali, eto, tako se potrefilo.

ProPublica je baš nju apostrofirala kao nefrologa koji u USA najviše uzima ili dobija novca od farmaceutskih firmi.

Novinari ProPublica su analizom ustanovili da doktori koji primaju pare ili poklone od farmaceutskih firmi mnogo više propisuju lekova od tih firmi nego oni koji ne primaju ili primaju manje od istih firmi. Dakle, dokazan je direktni robno-novčani odnos.

Evo i detalja objavljenih članaka.

   ProPublica-printscreen01       ProPublica-printscreen0a

ProPublica-printscreen00aProPublica-printscreen01cProPublica-printscreen01aProPublica-printscreen02aProPublica-printscreen03aProPublica-printscreen04aProPublica-printscreen05aProPublica-printscreen06aProPublica-printscreen07aProPublica-printscreen08aProPublica-printscreen09aProPublica-printscreen10aProPublica-printscreen11aProPublica-printscreen12aI tako dalje, i tako dalje …

Ana Stanković je dakle dobila skoro 820 000 dolara iz 1719 donacija od avgusta 2013. do decembra 2014. godine. Pare je dobijala od 30 farmaceutskih kompanija, što ukazuje na podatak da nije imala svoje favorite, nego je svima davala šansu „za saradnju“.

Najviše para je potrošila na klopu, zatim na putovanja i smeštaj, a najmanje za edukaciju (nažalost).

Pri tome, moramo biti pošteni i reći: nefrolozi uopšte nisu najgori, po tom pitanju, štaviše, oni su još i skromni.

Najviše para uzimaju oftalmolozi, porodični lekari, zatim pedijatri, kardiolozi i ortopedi, pa neurolozi.

Eto, to bi bilo sve što smo uspeli da pronađemo na ovu temu.

I da se razumemo, nemamo mi ništa protiv Dr Ane.

Nekima od nas možda i imponuje što se „naša Ana“ tako dobro snašla vani, u inostranstvu.

Nešto drugo nas više brine.

Kad je ona, za nas praktično anonimna, toliko uzimala ili dobijala, ostaje nam samo da se pitamo ili da nagađamo, koliko dobijaju ovi naši ovde, poznati i „ugledni“ nefrolozi.

Tu već moramo da stanemo.

Boli glava.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

za one koji žele da vide originalne tekstove na engleskom:

https://www.propublica.org/article/doctors-who-take-company-cash-tend-to-prescribe-more-brand-name-drugs

https://www.propublica.org/series/dollars-for-docs

Advertisements

Nefrolog koji je interese pacijenata stavio iznad farmaceutskih i svojih prihoda

Dr Daniel W. Coyne:

nefrolog koji je interese pacijenata stavio iznad farmaceutskih i svojih prihoda.

D.CoyneDr Daniel Coyne je nefrolog, doktor medicine koji leči obolele od bubrežnih oboljenja i pomaže im da dijalizom produže život. Njegovi pacijenti dolaze tri puta nedeljno, po nekoliko časova, na dijalizni aparat koji im prečišćava krv i odstranjuje višak tečnosti iz organizma.  To je iscrpljujuća procedura, posebno za starije pacijente, a prosek starosti pacijenata dr Coyne-a je 65 godina. Mnogi od njih takođe boluju od drugih bolesti, kao što su dijabetes i povišeni krvni pritisak, te imaju dosta poteškoća u sadašnjem sistemu zdravstvene zaštite. Ali, dr Daniel smatra da je brinuti se za takve pacijente, za njega privilegija. „Mi radimo u jednoj urbanoj sredini, okruženi ljudima koji su često zanemareni od našeg sistema zdravstva“ – objašnjava dr Coyne. „To je jedan od razloga zašto sam odabrao nefrologiju, kao specijalnost. Na neki način, radi se o populaciji koja je potpuno zaboravljena i vrlo su zahvalni za lečenje“.

Dr Coyne rukovodi dijalizom u Chromalloy američkom centru za bolesti bubrega, pri Univerzitetu u Vašingtonu, a radi i u dva podružna dijalizna centra za ambulantne pacijente. Oko 500 pacijenata sedmično se leči dijalizom na te tri lokacije. Ali briga dr Daniela prema dijaliznim pacijentima prevazilazi njegov rad u tim univerzitetskim centrima. On je jedan od doktora koji čvrsto veruje da interesi pacijenta uvek moraju biti na prvom mestu i taj princip ga je inspirisao i učinio vođom optužnice protiv širokorasprostranjene, prekomerne upotrebe anti-anemijskog preparata eritropoetina (Epogena) kod dijaliznih pacijenata.

U sopstvenim istraživanjima, na kojima je proveo više od 8 godina svoje karijere, utvrdio je da tesne veze između farmaceutskih kompanija i lekara mogu dovesti u pitanje živote pacijenata. „Den je vrlo rano i principijelno ustao protiv prekomerne upotrebe sintetskog eritropoetina u lečenju dijalizne anemije“, kaže dr Marc Hammerman, profesor nefrologije i načelnik Odeljenja za bolesti bubrega u Chromalloyu.  „I drugi su se možda dvoumili oko upotrebe velikih doza tog leka, ali su izabrali da se drže po strani. Za razliku od njih, Den je imao i naučne akreditive i hrabrost svojih uverenja da učini prave stvari za pacijente.“ U većine dijaliznih pacijenata nastaje hronična anemija zato što ne mogu proizvesti dovoljan broj crvenih krvnih zrnaca, koja nose kiseonik od pluća ka ostalim tkivima. Teži nedostatak crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) može biti opasan po život i godinama se standardno rešavao transfuzijama krvi, ali i to takođe, nosi određene rizike.

Onda je 1989. godine američka administracija za hranu i lekove (FDA) odobrila lek Epogen za podsticanje stvaranja eritrocita i sprečavanje potreba za transfuzijama u dijalizi. Epogen je postao jedan od najprofitabilnijih lekova u SAD, donoseći 2,5 milijardi dolara profita godišnje samo iz dijalizne upotrebe. Ali, marljiva istraživanja Dr Coynea su pokazala da je korist od tog leka prenaduvana, a da se potencijalno smrtonosna neželjena dejstva, kao što su srčani i moždani udari, prećutkuju.

„Tokom 2004. godine shvatio sam da doktori nepotrebno preteruju u lečenju anemije i da daju prevelike doze tog leka.“ – objašnjava Dr Coyne. „Moja ispitivanja su bila fokusirana na nedostatak podataka o agresivnom lečenju anemije i štetnim efektima EpO.“ Dr Coyne ne spori da je Epogen životno-neophodan lek za pacijente sa teškom anemijom. Njegova zabrinutost se odnosi na visoke doze ovog leka koji je rutinski primenjivan u lečenju blage do umerene anemije. Čak i danas, većina dijaliznih pacijenata prima Epogen, „ali ne morate im davati toliko mnogo tog leka da biste prevenirali potrebu za transfuzijama“, kaže on.

Kao deo svojih istraživanja, Coyne je otkrio nedostajuće podatke o Epogenu u velikoj studiji objavljenoj 1998. godine u NEJM-u (The New England Journal of Medicine). Rezultati te studije povećavaju zabrinutost u vezi bezbednosti primene tog leka, pokazujući trend ka većoj smrtnosti, mada statistička analiza u časopisu nije pokazala celu istinu. Umesto toga, ti podaci su naveli lekare da pretpostave da ti rezultati nisu dostigli statističku značajnost i da više doze leka pomažu pacijentima da se osećaju bolje.

U suštini, kada Epogen povećava broj crvenih krvnih zrnaca i prevenira potrebu za transfuzijama, on takođe povećava rizik od srčanog udara, tromboza i smrti. Taj lek takođe, ne produžava živote pacijenata držeći anemiju pod kontrolom, kako se verovalo. Ali, bez ozbiljne statističke analize, smrtonosna neželjena dejstva su zanemarivana, jer dijalizni pacijenti često umiru od srčanih oboljenja, kaže dr Coyne.

Posle objavljivanja studije, upotreba Epogena je enormno porasla kod pacijenata sa blagom anemijom, a pod marketinškim uticajem Amgena, proizvođača leka. Tokom 2005. godine Epogen je koštao fond osiguranja (Medicare) 2 milijarde dolara godišnje, više nego ijedan drugi lek. Doktori i dijalizni centri su dobijali finansijske podsticaje da propisuju velike doze Epogena, kaže Coyne, zato što su mogli označiti svoj deo od cene leka koji se primenjivao za vreme dijalize. Što su više Epogena propisivali, to su veći profit zarađivali.

U svojoj sopstvenoj praksi, na medicinskom fakultetu, Coyne nije primetio koristi od visokih doza Epogena. Takođe, informacije koje je o pacijentima na dijalizi prikupljala američka zdravstvena služba, nisu pokazivale prednosti u preživljavanju. „Gledali smo podatke o preživljavanju, godinu za godinu“, objašnjava Coyne, „ali pacijenti na dijalizi, uprkos milijardama dolara koje su potrošene na taj lek, nisu živeli nimalo duže. Tako je jasno da agresivno lečenje anemije nije bilo korisno za većinu pacijenata.“

Isfrustriran, dr Coyne je 2008. godine popunio Zahtev za dostavljanje informacija od javnog značaja FDA, tražeći kompletne rezultate od ranije studije objavljene u NEJM-u. Prošlo je 3 i po godine dok su mu odgovorili. Čak i sa podacima u ruci, Coyne uviđa značajne razlike između stvarnih podataka i rezultata objavljenih u NEJM-u. On vidi da su nekorigovani rezultati bili statistički značajni – bilo je više srčanih udara i smrti među pacijentima koji su primali više doze Epogena – ali ta informacija nije objavljena. Kompletni podaci takođe, pokazuju da više doze Epogena nisu poboljšale kvalitet života pacijenata.

Dve nedelje pre nego što je dr Coyne primio studijske podatke, FDA je dodala novo upozorenje na pakovanju Epogena. Danas, dr Coyne oseća da je uradio pravu stvar.

„Novo upozorenje kaže da nisu sve doze leka bez određenih rizika, i da je održavanje pacijenata u umerenoj anemiji bolje i nesumnjivo bezbednije, nego davati im velike doze leka koje sa sobom nose rizik nastanka srčanog i moždanog udara,“ kaže on.

I pored promene na pakovanju Epogena, Coyne je nastavio da analizira podatke o leku i objavljene rezultate. U časopisu „Naučnik“ (The Scientist), maja 2012. godine, Coyne piše: „Konačno, ma koliko to čudno izgledalo, ja sam jedini autor publikacije o predefinisanim primarnim i sekundarnim rezultatima najveće studije o Epogenu kod dijaliznih pacijenata, iako nisam čak ni učestvovao u izvođenju te studije.“

Preko razjašnjavanja dejstva Epogena, Coyne se potpuno vratio na Univerzitet. „Velika snaga vašingtonskog univerziteta je u tome da mi dozvoljava nastavak ovih finansijski nepopularnih, ali ka pacijentu usmerenih istraživanja, koja pokazuju kako farmaceutske i dijalizne kompanije postavljaju svoje sopstvene interese iznad interesa samih pacijenata.“

I posle nastavljanja sopstvenih istraživanja o rizicima primene Epogena, dr Coyne uspeva da obezbeđuje izuzetnu negu za svoje dijalizne pacijente. Danas, veći deo njihovog pristupa je multidisciplinarni, a uključuje tim lekara, sestre, dijetetičare i socijalne radnike.

„Najmanje jednom sedmično mi obiđemo sve naše pacijente na dijalizi i suočavamo se sa bilo kojim novim problemom kojeg oni mogu imati,“ kaže dr Daniel. „Radeći zajedno, moje kolege imaju veliku ulogu u održavanju zdravlja i zadovoljstva naših pacijenata.“ Dr Coyne nastavlja da pacijentima obezbeđuje lečenje koje je u njihovom najboljem interesu. „Priča o farmaceutskoj kompaniji koja spinuje istraživanja da bi prodala lek se pojavljuje i opet će se pojaviti“, kaže on. „Ja zaista mislim da postoji jedan napredak u dostupnosti kliničkih podataka javnosti i medicinskim naučnicima, ali pred nama je još veliki put, i ja još nisam ubeđen da je bezbednost pacijenta na vrhu našeg sistema.“

(Sa engleskog originala: http://news.wustl.edu/news/Pages/25870.aspx prevod i obrada – NV)

Dodatna literatura (na engleskom): https://ajkdblog.org/2016/04/03/nephmadness-2016/

DiaBloG – 2013

.

.     .    .

.

Daniel Coyne_1.

Daniel Coyne_02.

         .     .     .

.

Picture1b.

        .     .     .

Dr Peter Lundin: Prvi nefrolog dijalizni pacijent

Dr Peter Lundin: Prvi nefrolog dijalizni pacijent.

U svojoj 19-oj godini života Andrew Peter Lundin, student univerziteta Santa Clara u Kaliforniji, saznaje da boluje od hroničnog gomerulonefritisa, a 1966. godine mu je utvrđen potpuni prestanak funkcije bubrega. U to vreme dijaliza je bila dostupna samo za odabrane „važnije građane“, pa nezaposlenom i siromašnom studentu nisu davali nikakve šanse da preživi. Srećom, njegov otac pronalazi u novinama da se traže dobrovoljci za (bolnički nadzirani) program kućnog samolečenja hemodijalizom u Vašingtonu i on se prijavljuje za taj program. Posle 3 meseca učenja kako da sam sebe dijalizira, vratio se u Kaliforniju, da završi studije, a već tada počinje da mašta o medicinskom pozivu. Na univerzitetu u Stanfordu danju pohađa pun program nastave, a dijalizira se noću, 3 puta nedeljno, po 10 časova. Posle diplome na Stanfordu, više puta pokušava da se upiše na bilo koji medicinski fakultet, ali ga nijedan ne želi primiti, jer se dijaliza u to vreme smatrala privremenim lečenjem, koje ne može trajati dugo, a pun program medicinskih predavanja i vežbi je bio vrlo naporan.

Ipak, 1968. primaju ga na medicinski fakultet u Bruklinu, u Njujorku, a mentor mu postaje nefrolog, Dr Eli Fridman. Tokom celog studiranja medicine Peter se dijalizira 3 puta nedeljno, i to po 14 časova, svaki tretman. Istovremeno uspeva osnovati i pokrenuti Američku Asocijaciju Bubrežnih Bolesnika (AAKP).

Medicinu je završio sa najvišim ocenama, a uskoro zatim i specijalizaciju iz imunologije i nefrologije, te time postaje prvi nefrolog koji je ujedno bio i dijalizni pacijent. Kao vrhunski nefrolog primao je brojne nagrade, napisao mnoge radove i učestvovao u radu mnogih stručnih nefroloških tela i komiteta. Ceo svoj život je posvetio očuvanju zdravlja i unapređenju kvaliteta života bubrežnih bolesnika.

Kao pacijent bio je i na kućnoj hemodijalizi i na dijalizi u dijaliznom centru, a sredinom devedesetih imao je i transplantirani bubreg, koji mu je funkcionisao 6 godina. U istoj bolnici je ulazio na jedna vrata kao doktor, a izlazio na druga kao dijalizni pacijent. Interesantno, preko 30 godina imao je jednu jedinu AV fistulu.

Godine 1990. Dr Peter Lundin je postao Predsednik AAKP, organizacije koju je osnovao 20 godina ranije. Kao predsednik AAKP poboljšao je kvalitet rada tog udruženja, proširio je prava pacijenata, pa je i po isteku svog mandata pozivan kao počasni član saveznog odbora i mentor mnogima iz sadašnjeg rukovodstva.

Nijedan dijalizni pacijent nije učinio više za dijalizne pacijente od Dr Petera Lundina. On je i ličnim primerom dokazivao da dijalizni pacijent može imati normalan, produktivan i uzbudljiv život. Uživao je, teško je naći bolju reč, da pomaže drugima, i mi se nadamo da ćemo šireći ovu priču inspirisati druge da čine to isto.

(This article originally appeared in aakpRENALIFE, Vol. 16, No. 5, March 2001)

Pete_Lundin_2001_Headshot_3_000

Andrew Peter Lundin III (1944–2001)

.

Picture1b