Tag Archive | korporacije

Strani investitori, kapitalisti i njihov humanizam

1.

Vlasnici korporacija određuju Pravilnike?

Kako je moguće da smo u prošlom veku imali Pravilnik o vodi za piće koji je bio strožiji od onog koji se sada donosi?

Kako je moguće da naš stari Pravilnik nije bio usklađen sa EU i svetskim normama, pa ga je bilo potrebno prilagoditi, reformisati? Na kojim je to normama i hemijskim metodama bio zasnovan taj stari Pravilnik, zar je moguće da smo to mi tada doneli sami, na svoju ruku, bez razmatranja EU, SZO i drugih svetskih normativa o vodi za piće?

Zašto je dakle, sada, naš stari „jugoslovenski“ Pravilnik o kvalitetu vode za piće „prestrog“ i zašto će sada u vodi biti dozvoljeno više hemikalija nego ranije?

Zašto se pred svaku privatizaciju snižava kvalitet i vrednost opštedruštvene imovine, da bi privatni vlasnici zaradili što više, ne libeći se pri tome da ugroze opšte, narodno ili javno zdravlje?

Kako se među našim „stručnjacima“ i „profesorima“ uvek nađe dovoljno prodanih duša koje će za sitne pare staviti svoj potpis nad kriminalnim aktima i aminovati ih sa „stručnog“ stanovišta?

Jer, šta mi „pacijenti“ uopšte znamo ili treba da znamo o tome, kad ima ko je plaćen i školovan da to kontroliše?

Znaju li ostali i budući pacijenti da od kvaliteta vode za piće najviše zavisi kvalitet rada bubrega, pa i onih veštačkih, i transplantiranih?

Nema veze, doneta je odluka da je naš domaći Pravilnik o kvalitetu vode za piće bio prestrog i da se mora dozvoliti više nečistoća u vodi za piće.

Odjednom te hemikalije nisu tako opasne, kao što se smatralo? Odjednom smo svi postali jači i otporniji te nam se može sipati i malo više nečistoća?

Kome može biti u interesu da voda ne bude čista kao pre?

Treba samo pratiti trag novca…

Evo vesti:

„Novosti“, pišu.

POLEMIKE OKO NOVOG PRAVILNIKA O VODI ZA PIĆE: Zašto Evropa „muti“ našu česmovaču

B. RADIVOJEVIĆ-V. CRNjANSKI SPASOJEVIĆ | 15. maj 2019.

Promene pravilnika dozvolile znatno veću koncentraciju zagađujućih materija. Dozvoljeno pet puta više amonijaka.

Da li ćemo zbog drastičnog povećanja dozvoljenih koncentracija neorganskih materija u vodi za piće, dobiti higijenski lošiju česmovaču, kao što tvrde kritičari novih propisa, od kojih neki čak šire paniku da će takva voda da nas „truje“? Ili su izmene o kvalitetu vode samo administrativne, bez negativnih posledica po zdravlje, donete, kako navode u Ministarstvu zdravlja, u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i EU?

Prema izmenjenom Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće, koje su stupile na snagu 18. aprila, maksimalna dopuštena koncentracija amonijaka je pet puta veća nego ranije – 0,5 umesto dosadašnjih 0,1. Dozvoljeno prisustvo bora povećano je tri puta, sa 0,3 na 1. Tolerancija na hloride i natrijum podignuta je za oko 25 odsto: za hloride sa 200 na 250, a za natrijum sa 150 na 200.

Zvanično obrazloženje za izmenu pravila jeste da je naš propis, donet 1998. godine, iako je i tad u nekim delovima po oceni zvaničnika „bio prestrog“, u međuvremenu – zastareo.

– Prethodni Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće odgovarao je tadašnjim zahtevima, potrebama i saznanjima u oblasti kvaliteta pijaće vode – kažu u Ministarstvu zdravlja. – U međuvremenu je SZO bitno promenila definiciju plana za bezbednu vodu za piće, a u skladu sa tim su i mnoge zemlje izmenile pravne regulative. U procesu pristupanja EU i usklađivanju propisa u oblasti vode za piće, Radna grupa Ministarstva zdravlja je uskladila norme za parametre laboratorijskog ispitivanja. Oni su danas identični onima koji su propisani u Evropi.

Za zagovornike novog rešenja argument je i to da se u našoj česmovači sporne materije u najvećem broju slučajeva nalaze u koncentracijama znatno nižim od dosad dozvoljenih i da će u praksi tako biti i ubuduće.

Mišljenja stručnjaka, međutim, podeljena su i isključiva.

– Izmenama Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće dobijamo pad u odnosu na važeći. Iza toga stoji princip isplativosti prerade vode, koji pravi kompromis između zdravstvene bezbednosti i cene prečišćavanja. Taj princip je dominantan u Severnoj Americi i EU, čije države imaju najveći uticaj na Preporuke za kvalitet vode SZO – kaže Slobodan Grašić, šef mikrobiološke laboratorije u Fabrici vode Majdevo.

Kako tvrdi, povećanje dozvoljene mutnoće sa jedne NTU jedinice na dve – opasno je igranje sa zdravljem stanovništva:

– Dezinficijensi u vodi za piće (hlor, hlor-dioksid i hloramini) apsolutno su efikasni ako je mutnoća vode do 0,1 NTU. Ovaj limit osigurava relativnu bezbednost od 90 do 50 odsto, zavisno od prirode čestica. Prostije, što je više čestica u vodi, veća je mogućnost da mikroorganizmi, koji su prošli kroz proces prerade vode ili naknadno tu dospeli, nađu zaklon i tako izbegnu dejstvo sredstava za prečišćavanje. To posebno važi za viruse.

DR Ivana Ristanović Ponjavić, šef odseka za vode u Zavodu za javno zdravlje Beograda, smatra da je prestrogo normirati dozvoljenu koncentraciju amonijaka u vodi za piće na 0,1, kao što je bilo dosad, „jer je on prirodno prisutan u vodi i nema negativnog uticaja na zdravlje“. Amonijak može da bude i biološkog porekla i nije obavezno vezan za fekalna zagađenja.

NOVI pravilnik predložio je profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu Božo Dalmacija sa kolegama, jer su, kako kaže, „domaći standardi bili previše strogi u odnosu na SZO i EU“. Prof. Dalmacija ukazao je i da će to smanjiti cenu izgradnje postrojenja za pripremu vode za piće i cenu njihovog korišćenja.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:794654-POLEMIKE-OKO-NOVOG-PRAVILNIKA-O-VODI-ZA-PICE-Zasto-Evropa-muti-nasu-cesmovacu

.

„Srpski TELEGRAF“ piše:

Informacija da su dozvoljene količine amonijaka, bora, hlorida i natrijuma u vodi za piće u Srbiji drastično povećane izmenama u Pravilniku o ispravnosti vode, izazvala je burne reakcije na društvenim mrežama.

Javnost na to nije obratila pažnju sve dok se informacija nije pojavila na Tviteru, uz sliku izmena Pravilnika o higijenskoj ispravnosti za piće.

Po njima, količina amonijaka biće pet puta veća nego do sada. Za bor su se vrednosti utrostručile, dok su za natrijum i hlorid oko 25 odsto veće.

– Izmena Pravilnika, koja je stupila na snagu u aprilu, korak je ka usaglašavanju domaćih propisa sa propisima Evropske unije u oblasti vode za piće. Vrednosti koje su menjane su sada potpuno usaglašene sa evropskom direktivom o vodi namenjenoj za ljudsku upotrebu. Ovde nema razloga za zabrinutost – kaže dr Ivana Ristanović Ponjavić, šef odseka za vode pri Gradskom zavodu za javno zdravlje (GZJZ).

Ona dodaje kako se očekuje da uskoro bude donet ceo novi zakon o vodi za ljudsku potrošnju, kao i pravilnik koji proizilazi iz tog zakona, a koji će biti potpuno usaglašen sa evropskom direktivom.

Izmene su stupile na snagu 18. aprila ove godine.

Vest se brzo proširila društvenim mrežama i izazvala burne reakcije sa svih strana.

– Znači trovanje naroda legalizovano – napisala je Suzana.

Uskoro ćemo sijati u mraku – dodao je Aleksandar.

– Lakše se promeni propis, nego remontuje postrojenje za prečišćavanje vode, a i jeftinije je. Uskoro će cela Srbije piti vodu zrenjaninskog kvaliteta – dodali su treći.

Većina je ipak priznala da se ne razume u materiju, te da je ipak potrebno da ovu polemiku razreši struka.

A kako stručnjaci kažu, za zabrinutost nema mesta. Izmene su uvedene, kako bi se naš pravilnik uskladio sa evropskom direktivom i napretkom koji je postigla nauka.

– Pred nama je novi propis koji će sadržati ne samo ove, već i druge izmene. I to usaglašavanje je dobro. Naš sadašnji pravilnik je iz 1998. godine i u nekim apsektima je ipak bio prestrog. Od 1998. godine nauka je odmakla, a analitičke metode postale su znatno brže i vreme je da se domaći propisi usaglase sa EU – dodaje ona.

Kako kaže, ova povećanja nisu dramatična kako se na prvi pogled čini.

– Amonijak koji ovde upada u oči može da bude i biološkog porekla, odnosno amonijak nije obavezno vezan za fekalna zagađenja. Kada je to slučaj, prestrogo je ocenjivati amonijak normom od 0,1 kada je on prirodno pristuan u vodi i nema negativnih uticaja na zdravlje – pojašnjava ova doktorka.

Ministarstvo zdravlja se takođe oglasilo povodom, kako kažu, „pokušaja uzbunjivanja javnosti, izazivanja opšte opasnosti i panike, plasiranjem proizvoljnih i neproverenih informacija putem društvenih mreža“.

Oni su istakli da kada je donet važeći Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće, on je odgovarao tadašnjim zahtevima, potrebama i saznanjima u oblasti kvaliteta pijaće vode. Ipak, u međuvremenu Svetska zdravstvena organizacija bitno je promenila definiciju plana za bezbednu vodu za piće. U skladu sa tim su mnoge zemlje promenile svoje pravne regulative.

– U procesu pristupanja EU i usklađivanju propisa u oblasti vode za piće, Radna grupa Ministarstva zdravlja je uskladila norme za parametre laboratorijskog ispitivanja. Navedeni parametri objavljeni u novom Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode su identični onima koji su propisani u državama EU – istakli su oni.

https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3058485-u-srbiji-se-dize-panika-zbog-vode-za-pice-sada-je-dozvoljena-kolicina-amonijaka-5-puta-veca-nego-ranije-a-evo-sta-o-tome-kazu-strucnjaci

.

2.

Drugi slučaj.

Da ne bi neko pomislio da smo mi ovde zaludni, paranoični ili skloni teorijama zavere, citiraćemo vam ponovo zvanične državne medije. Čak i tamo, ponekad, probije se malo istine o zločinačkom ponašanju farmakomafije. Najčešće to procuri zbog nekih internih mafijaških sukoba oko para, ali su svejedno činjenice nepobitne, a razmere tog kriminala užasavajuće.

„Politika“ piše:

Velika prevara farmaceutske industrije

Najveće farmaceutske kompanije nelegalno se dogovorile da uvećaju cene lekova za 1000 odsto i tako prevare potrošače u SAD i celom svetu za više milijardi dolara, navodi se u tužbi 44 američke savezne države.

Vodeće farmaceutske kompanije u SAD „postigle su međusobni dogovor i podigle cene lekova za neverovatnih hiljadu odsto, varajući američke građane u prevari za koju se pretpostavlja da iznosi milijarde dolara.”

Ova optužba, koja je skrenula pažnju američke javnosti na poslovanje farmaceutskih kompanija, ne samo u SAD nego i celom svetu, suština je zajedničke tužbe koju su protiv tamošnjih farmaceutskih firmi podnele 44 američke savezne države.

Na meti tužbe našle su se vodeće kompanije poput „Fajzera”, „Novartisa”, „Mailana”, „Teva” i drugih. Kako se ističe u tužbi farmaceuti su se međusobno dogovorili kako bi povećali cene više od 100 generičkih lekova, među kojima su i antibiotici, lekovi za astmu, dijabetes, rak, holesterol, kontracepciju, antidepresivi… Njihove cene su povećavane čak deset puta u periodu između 2013. i 2015. godine.

„Znamo da lekovi na recept mogu biti skupi, ali sada znamo da su visoke cene bile delimično podstaknute i nelegalnom zaverom farmaceutskih kompanija, rekao je nedavno Gurbir Grevol, državni tužitelj iz Nju Džersija.

Državni tužitelj iz Konektikata, Vilijam Tang, koji je posle petogodišnje istrage podigao zajedničku tužbu, kaže kako je prikupljeno dovoljno „čvrstih dokaza protiv farmaceutskih kompanija”.

U međuvremenu su se oglasile i prozvane kompanije, pre svega „Teva“ i „Fizer“ koje su demantovale navode iz tužbe, prenosi Si-En-En.

Među dokazima je elektronska pošta, sms poruke i transkripti telefonskih razgovora, koji potvrđuju nezakonito dogovaranje radi podizanja cijena i podele tržišta generičkih lekova.

Tužba je podneta u saveznom Okružnom sudu u Konektikatu u sklopu istrage nadzora cene lekova i nezakonitog kršenja antimonopolskih zakona.

Prema dokumentima koji su predati sudu, u zaveri je učestvovalo više desetina vodećih ljudi iz tuženih kompanija, uglavnom onih odgovornih za prodaju, marketing i utvrđivanje cene lekova.

http://www.politika.rs/sr/clanak/429883/Velika-prevara-farmaceutske-industrije

Da li je kod nas drugačije?

Da li je kod nas moglo biti drugačije?

Više o tome u narednom (junskom) postu.

3.

ПЛАН ИСТРЕБЉЕЊА ЦРНАЦА У АФРИЦИ: Намерно смо ширили сиду, изазвали смо епидемију

Јужноафричка Република сада има једну од најгорих епидемија ХИВ-а на свету, са 7,1 милиона људи, или нешто мање од 19 одсто становништва, који живе с тим вирусом. Црно становништво у Јужној Африци несразмерно је захваћено том болешћу, преноси хрватски портал „Дневно“ писање Гардијана“.

Тврдње да су бели плаћеници активно ширили сиду по јужној Африци осамдесетих и деведесетих година прошлог века објављене су у документарцу „Cold Case Hammarskjold“, који је ове године премијерно приказан на филмском фестивалу „Санденс“.

Те тврдње изнео је Александер Џонс, који је годинама радио као обавештајни агент у Јужноафричком институту за поморска истраживања (САИМР), пре три деценије, када је организовао државне ударе и друга насиља широм Африке.

Џонс тврди да је вођа САИМР-а Кит Максвел имао „расистичку, апокалиптичну опседнутост ХИВ-ом, односно сидом“, а група је имала намеру да створи белу већину међу становништвом у Јужној Африци и суседним земљама, тако то ће избрисати црну расу.

Кит Максвел се наводно представљао као лекар док је водио клинике у сиромашним, углавном црначким четвртима у подручју Јоханесбурга, што му је дало могућност да спроведе своје убилачке експерименте, пише „Дневно“.

„Који је најлакши начин добити заморца, него када живите у систему апартхејда?“, каже Џонс у филму.

„Црнци немају права, потребно им је лечење. Долази бели ’филантроп‘ и каже: ’Знате, отворићу клинике и лечићу вас‘. А он је, заправо, вук у јагњећој кожи.“

Кит Максвел је писао о „куги“ за коју се надао да ће уништити црну популацију, зацементирати владавину белаца и вратити конзервативне верске обичаје, показују документа на која се позивају творци документарца.

Знак на ординацији „Докотела [лекар] Максвел“ још виси испред канцеларије у граду Путфонтејну где се мештани сећају поштованог човека који је дословце имао монопол на здравствене услуге у том подручју. Нудио је чудне третмане, укључујући стављање пацијената у „цеви“, за које је рекао да су му допустили да види унутар њихових тела. Такође, давао је „лажне инјекције“, рекао је Ибрахим Каролиа, који је водио трговину преко пута.

Сваки интерес који је Максвел показао у јавности био је добронамеран. Клод Њубери, лекар који је познавао вођу плаћеника, потврдио је да Максвел нема медицинске квалификације, али је описао доделу хуманитарне помоћи.

„Био је против геноцида и покушавао је да открије лек за ХИВ“, рекао је Њубери у документарцу.

Чини се да документи које су прикупили творци филма показују да су се Максвелови приватни ставови јако разликовали од његових јавних ставова. Радови сугеришу његово језиво уживање у појави епидемије сиде.

Оно што је мање јасно јесте то да ли је имао стручност или средства за спровођење својих кошмарних визија. Џонс, бивши члан САИМР-а, тврди да јесте.

„Били смо укључени у пројект у Мозамбику, ширећи вирус сиде кроз обичне болести“, рекао је он.

.

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

Advertisements

Ko plaća naše dijalizne kongresmene?

Ko plaća naše dijalizne kongresmene?   („Neki to vole vruće – ili bar 29 stepeni C“)

Poštovani čitaoci,

Još uvek ima budala koje veruju da postoje ljudskost, humanizam, moral, pomaganje unesrećenima i obolelima, solidarnost, nesebičnost i žrtvovanje.

Po meri današnjeg poretka, u te stvari zaista veruju samo budale.

Da li smo svi mi koji čitamo ili stvaramo ovaj sajt stvarno budale ili smo samo naivni i neinformisani?

Posle čitanja ovog teksta, verovatno nećemo ostati ni naivni, ni neinformisani.

Zbog velikog interesovanja naše čitalačke javnosti zatražili smo od naših specijalnih izveštača detaljne i konkretne odgovore na pitanje iz naslova: Ko plaća sve naše dijalizne dušebrižnike, sestre, lekare, predsednike udruženja i ostale dijalizne „kongresmene“?

Krajem ove godine, održane su naime, tri vrste kongresa:

Kongres dijaliznih pacijenata, Kongres dijaliznih sestara i Kongres nefrologa (dijaliznih lekara).

Daćemo Vam kraći prikaz svakog od pomenutih istorijskih skupova.

idemo redom:

Kongres pacijenata

Dijalizne pacijentske kongresmene je pozvalo Udruženje koje štiti interese pacijenata na kućnoj hemodijalizi. Njih ukupno ima 1% (i slovima: jedan %) od ukupnog broja dijaliznih pacijenata u našoj državi. Ali, ovo udruženje voli da izmišlja kako se oni bore i za sve ostale pacijente.

U suštini, njihov (doživotni) Predsednik se bori samo za sebe, pre svega, zatim i za interese krupnih dijaliznih korporacija, a tek onda za ostale pacijente na kućnoj hemodijalizi. Formalno, navode oni i probleme u državnim centrima, ali samo da bi podstakli što veći broj pacijenata da iz državnih pređu u privatne dijalizne centre.

Od ranije su poznati njegovi specijalni odnosi sa direktorom najveće dijalizne korporacije (link). Direktor te korporacije je napismeno izjavio da udruženje pacijenata uvek može napujdati na Fond zdravstva, ako mu zatreba da ostvari neke interese svoje firme.

Kongres dijaliznih pacijenata su predsednici ostalih udruženja prozvali „Zvongres“ po imenu udruženja koje ga je organizovalo, a koje se, takođe ovde uobičajeno, naziva „Zvonalis“. Treba li uopšte isticati da su Predsednik vojvođanskog udruženja pacijenata i Predsednik Saveznog udruženja dijaliznih pacijenata potpuno posvađani sa Zvonalisom, kao i svi oni međusobno, a zna se i zašto: ne zbog frizura, ne zbog nivoa obrazovanja, ne zbog brige o pacijentima, nego zbog para …

Svi se oni bore za naklonost istih gazda, kojima obično tepaju da su „donatori“ ili „sponzori“, ali u suštini radi se o „podmićavanju“.

Evo inserta iz ponude za pacijente koji su bili dijalizni kongresmeni:

Bazen – temperatura vode 29 stepeni, tursko kupatilo, ruska aroma sauna, finska herbal sauna i fitnes sala…

ponuda-kongresa

A cene, ko to sve plaća?

Doći ćemo i do toga.

Sada, par reči o „programu“ kongresa.

Kongres” se uglavnom sastojao od Zvonalisovih monologa, tj. on je pričao 90% ukupnog vremena trajanja “Kongresa”.

Uglavnom je pacijente ubeđivao kako je on jedini koji se bori za njihova prava, pa je malo pominjao i one opšte probleme pacijenata koje je pronašao na ovom našem sajtu: ograničena sloboda kretanja, loš Pravilnik, itd, ali nije mogao a da ne zaštiti svoje “sponzore” od konkurencije, pa je ustvrdio i da 2 litra nije dovoljno za ispiranje dijalizatora koji su sterilisani gama ili elektronskim zracima, jel u njima ima dosta otpadnih produkata (?!). Toliko je on “stručan”. I nepristrasan.

U razgovorima koje je “nezvanično” vodio, pokušavao je da deluje kao da on nema ništa sa Frezenijusom, pa je čak sa nekom pacijentkinjom komentarisao kako je prilikom poslednjih korišćenja Frezenijusovih rastvora za dijalizu imao hipertenziju, i kako taj rastvor ne valja. (Sad kad je proizvodnja tih rastvora ugašena, lako je biti hrabar).

Mnogo vremena je posvetio i ključnom “problemu” pacijenata na kućnoj hemodijalizi:  a to su loši uslovi u kojima se izvodi dijaliza u državnim bolnicama. Opšti utisak svih prisutnih je da je time hteo da promoviše privatne centre za dijalizu, koji su uglavnom Frezenijusovi.

Sve “kongresmene” je “darivao” svojim Sabranim delima – gomilom napabirčenih opštepametujućih pisama koje je on slao na razne adrese, RFZO, ministarstva, vladu, i sl.    Haos.

kongres-dijaliznih

Pomenuti su i sledeći problemi: nedavanje Beviplexa nakon HD, uključivanje na HD pri većem protoku krvi nego što je pravilo.

Jedna od prisutnih pacijentkinja se žalila da je ona navodno zbog hepatitisa C izbačena iz privatnog dijaliznog centra Novi Sad.

Bila je i Priča o ishrani u raznim centrima tokom dijalize – loša hrana.

Zatim, priča o dugotrajnim čekanjima za transplantaciju, itd, itd.

sponzori-zvongresa

Od prisutnih predstavnika institucija koji su pozvani na Kongres (a pozvani su svi mogući), jedino su se odazvali: Milorad Krivokapić (Odbor za zdravlje i porodicu Narodne skupštine RS) i levi Pomoćnik gradonačelnika Loznice.

Medijski je dešavanje bilo malo propraćeno – snimala je lokalna televizija.

Ni na jedno od pitanja koje je Udruženje postavljalo Ministarstvima i RFZO, Milorad Krivokapić nije dao nikakav konkretan odgovor (poziva se da je sve prosleđeno RFZO). Na kraju izlaganja obećava da će se ozbiljno založiti za dalje… i tako dalje.

E sad, o parama.

Kongres je održan pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja Srbije, što je malo jače naglašavano, a sponzorska “pomoć” koja je organizatoru data od strane farmaceutske i dijalizne industrije uopšte nije isticana, štaviše, reklo bi se i da je čak sakrivana. Jedino što je celo vreme upadljivo naglašavano jeste razočarenje što je Ministarstvo pravde odbilo da im uplati i jedan jedini dinar od sredstava prikupljenih odlaganjem krivičnih sankcija, a što su ranije mnoga udruženja dobijala. To je inače novac kriminalaca kojim se oni nagode sa sudom, a država onda (iz najbolje namere) uplati te pare „našim“ udruženjima.

Stavka od 200 000 dinara za nekakvu medijsku (samo)promociju izgleda vrlo upečatljivo, a ni predavači ni „koordinator“ kongresa nisu bili baš neki volonteri, sudeći po zvanično uzetim sumama.

Zvanično, evo na šta su pare otišle:

gde-odose-pare

Nezvanično, koliko je stvarno para dobijeno i raspodeljeno, zna samo onaj ko je sve ovo i napravio.

Problemi dijaliznih pacijenata će naravno i dalje ostati isti kao i do sada, doživotni predsednik Zvonalis se kao humanista svima popeo na glavu, ali niko, niko nikada neće saznati: Koliko je on tu zaista bio dobar?

Plaćaj voljena zemljo.

Kongres sestara

Dijalizne sestre su praktični sprovodioci dijaliza. Bez dobrih sestara nema dobre dijalize.

Lekari bi navodno trebali znati kako se i zašto dešavaju bubrežne bolesti, kako se iste sprečavaju i kako se leče, ali sami konkretno ne znaju da izvrše ni najobičniju bikarbonatnu dijalizu.

Mlade sestrice, u toku obuke, uz neku stariju i iskusniju sestru, vrlo brzo ovladaju postupkom sprovođenja dijalize, ali način na koji im se prenosi „znanje“ je vrlo problematičan.

U praksi, to izgleda npr. ovako: „Ako ti se u toku tretmana upali ovaj ovde crveni alarm, onda ti pritisni ovaj ovde plavi taster, smanjiš ovu vrednost ovde levo i onda će mašina nastaviti da radi“.

Tako konkretni sprovodioci dijalize zaparavo nikad ne shvate u potpunosti šta to one i zašto rade, kako se i zašto nešto dešava tokom tretmana.

Lekari, koji bar teoretski, sve znaju, obilato se koriste tom prednošću, kako bi sestre učinili još nesigurnijim i još ih više potčinili svom (i inače hipertrofisanom) egu.

Lekari su ti koji su sestrama nametnuli, potpuno prekopirani svoj organizacioni sistem, sistem koji je inicijalno bio ustrojen samo za njih, lekare.

Tako su i sestre „podstaknute“ da formiraju udruženja, da počnu skupljati bodove za licence, i sad moraju da pišu stručne i naučne radove, moraju „da pronađu sponzore“, i da idu na domaće i inostrane „kongrese“. Sama prijava jednog jedinog rada za Kongres izgleda kao referat od desetak stranica sa sve biografijom i bibliografijom autora i njegovih saradnika.

Zamislite kako to izgleda kada nekog sa srednjom (medicinskom) školom stavljate na muke da određenim statističkim metodama obradi rezultate svog „istraživanja“, da ih potkrepi literaturnim referencama iz prethodnih svojih ili tuđih objavljenih radova i da na osnovu toga izvede određene zaključke i diskusiju.

Sve je to opšta laž, naravno. I svi to znaju.

I svi učestvuju u toj igri, pozorištu, takoreći.

U praksi, sestrama te „radove“ za „Kongrese“ pišu lekari, u 95% slučajeva.

Obično, neki mlađi, koji se lakše daju umoliti, ako sestra-„kongresmen“ nije već ranije uspela ostvariti „tešnje veze“ sa nekim od starijih i iskusnijih šefova, načelnika ili direktora.

Doktori, dakle, su ti koji sestrama ceo život vise nad glavama, pa ih naravno, ni na kongresu ne puštaju da budu samostalne.

Pogledajte samo tu bulumentu učesnika na kongresu sestara:

specijalni-ucesnici

Na kongresu je izvesna profesorka N.D. ladno podučavala svoje koleginice sestre kako se pravi obično predavanje u Power Pointu. Tek toliko da im pokaže šta ona stvarno misli o njihovim naučnim i stručnim kapacitetima.

Zamislite smeh u sali, koji je kod sestara svaki put izazivalo pominjanje izraza Kurikulum izvesnog Vidojka iz Niša.

sestre-su-same-izabrale-teme

Osim zbog želje za dobrim i besplatnim provodom, lekari se na kongres sestara uvaljuju jer, jednostavno, ne mogu da odole onom što se zove „zov govornice“, pijedestala, bilo kakvog izdignuća iznad ostalih, oni tome jednostavno ne mogu odoleti. Kao što mušice idu na svetlost lampe, tako i ove ego-manijake neodoljivo privlači mogućnost „da se obrate skupu“, „da im održe lekciju“, da održe neko „predavanje“, da budu u nekom „odboru“, „radnom predsedništvu“, Komisiji za ocenu radova, ma gde oni da propuste tako nešto…

Čim utole glad za isticanjem svoga lika i dela, kreću na popunjavanje svoga blagoutrobija, a onda i na zadovoljavanje svih ostalih čula.

Kongresi sestara su poznati po najotkačenijem i najraskalašnijem ponašanju svojih učesnika. Retko šta može toliko da obraduje sestre kao mogućnost da vide te svoje strašne šefove i „autoritete“ kako se odjednom više ne deru na njih i ne prave se važni, nego se preždrani i polupijani batrgaju na plesnom podijumu, slineći nad sestrinskim dekolteima, koji ne da ništa ne sakrivaju, nego naprotiv: ističu sve do erupcije.

Kako izgleda deo te poznate „kongresne“ atmosfere, možete videti na zagrevanju koje je prikazano na javnim društvenim mrežama:

https://www.youtube.com/watch?v=Ndqv2kwKhL8

Malo „predavanja“, pa malo „igranke“, pa malo (više) šopinga, malo turizma i obilazaka znamenitosti – uglavnom, kongresi sestara su najmasovniji i najbolji provod u svetu dijalize.

I opet na kraju dođemo do ključnog pitanja: Ko to sve plaća? (Medicinari sigurno ne).

Ko stoji iza tog celokupnog ustrojstva, tog sistema koji se održava decenijama.

Nije nikakva tajna.

Farmaceutske i dijalizne firme. Korporacije.

One su se i javno „očitovale“ na posebnoj stranici „Zbornika“ sestrinskih radova, koji takođe nastaje u njihovoj produkciji.

sponzori-sestara1

Sve su to Zapadne firme, predstavništva koja su nam instalirana iz uređenih pravnih i demokratskih zemalja, gde nema korupcije ni kriminala u zdravstvu, gde je pacijent u centru sistema, pa sve ovo što kod nas sprovode je u potpuno istom cilju …

Sve se ovo plaća od naših para i u našem je, pacijentskom, interesu.

Prosto je neverovatno kako ima nekih koji to još uvek ne primećuju.

Tu korist.

Kongres Lekara

Veze između nefrologa, dijaliznih lekara, i farmakomafije, su brojne i dobro dokumentovane. Samo na ovom našem sajtu podastrli smo vam brojne i nesporne dokaze o tim specijalnim vezama.

A ako se igde te veze javno ispoljavaju, onda je to prilikom njihovih Kongresa.

Kad kažemo „njihovih“ onda mislimo na farmakoindustriju.

Oni su gazde.

Oni sve određuju i sve kontrolišu.

Zar zaista postoji neko u ovoj zemlji ko će poverovati da srpski nefrolog može od svoje zvanične (i bedne, recimo i to) plate, da uplati traženu kotizaciju za učešće na kongresu.

Kongresi su im sada uglavnom u prestižnom, Crown Plaza hotelu, bivšem Interkontinentalu.

Kotizacija za učesnike „srpskog“ kongresa iznosi 200 evra.

Trećinu plate da lekar da za papir na kome piše da je bio učesnik i dobio 8 bodova.

Naravno, da niko od njih nije ni zavukao ruku u svoj džep.

Svi su oni zavukli ruku u naše džepove.

Sve se to plaća iz cene farmaceutskih i dijaliznih proizvoda, koje firme „sponzori“ naplaćuju nama, pacijentima ove jadne države.

Dakle, svima je sve bilo plaćeno.

Uključujući i odlazak u pozorište, jer drugačije, teško da bi sami odvojili pare za taj luksuz.

kongres-nefrologakongres-nefrologa-2016

kulturno-uzdizanje-nefrologakongres-nefrologa-2016-e

Svima je sve bilo plaćeno, a neki su bogami i zaradili.

Poučeni prošlogodišnjim iskustvom, organizatori nisu u Programu naglasili koja su predavanja bila plaćena, a tarife plaćanja su krili, kao i uvek.

Ipak, morali su ih navesti u rasporedu, pa su i poslednje kongresne ovce saznale ko su pastiri koji su ove godine bili plaćeni za propovedanje u slavu farmakodijaliznih korporacija.

Da u ovoj državi ima pravde i zakona, za ovakve stvari bi (kao i na RTS-u) trebala da stoji napomena svim posetiocima:

Program koji sledi sadrži plasiranje robe!

nezamenjivost

Sprdanje sa auditorijumom je poprimilo takve razmere da su autori programa valjda (videti temu na kraju) otvoreno motivisali učesnike da radi sopstvene bolje budućnosti sagledaju sadašnjost samih autora predavanja.

I to izgleda deluje.

Kad ih već ne sagledavaju drugi organi ove države, takvi autori će naravno postati uzor sadašnjim blejačima, koji pažljivo uče kako se to radi.

O kvalitetu stručnih i naučnih radova dovoljno govori podatak da su prihvaćeni i objavljeni i radovi autora koji do dana današnjeg nisu naučili da se reč intenzivna piše sa 3 slova „n“, a ne sa dva.

Istu tu grešku čine i sa rečju:transplantiran.

(Ne stavljaju ono srednje „n“, eto, da im bar sada i ovde, ukažemo na grešku).

Izbor gostiju je tek igranka za sebe. Zamislite ironiju Gazde kongresa da nam u zemlju Srbiju, gde u dijaliznim centrima nema dovoljno sterilnih gaza, dovede predavača sa temom: „Transcriptomics, Proteomics and Metabolomics in Chronic Kidney Disease“ (?!).  Zamislite uživanje Gazde kongresa dok je iza neke zavese gledao srpske nefrologe kako bulje u naslov i lome jezik da bi najavili uvaženog inostranog gosta koji je došao da ih prosvetli, a oni jadni jedva da imaju Tarzn ingliš level …

Onaj koji plaća ima pravo da diktira uslove i da nameće ono što on hoće.

Pa ne mogu zvanični i formalni domaći „organizatori“ da sami biraju, mnogo je to za njihove kapacitete. Zajebaće nešto. Zato im Gazda ne dozvoljava da biraju ni goste, ni teme, ni gostujuće predavače, sve je to suvereno pravo Gazde, onoga ko plaća Kongres. Tako je svuda u svetu. Sve redakcije, svi naučni odbori, sva istraživanja, sve je kontrolisano (i namešteno), od strane onoga ko plaća.

Ne vredi vam da slušate ono što stalno, papagajski ponavljaju: „O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama konsultujte se …“ – s kim god da se konsultujete svi će vam reći samo ono što ih je Sponzor naučio.  Nema više medicine koju sponzori ne kontrolišu. A sponzori ne mare za istinu, nego za zaradu.

Iz pouzdanih izvora saznajemo da je Gazda čak imao uslov da se zabrani učešće na Kongresu jednom od nefrologa za kojeg se sumnja da je saradnik ovog sajta. Naravno, uvek će se naći neko ko će nam došapnuti tu (njemu radosnu) vest, da bi dobio pohvalu za smrtnu opasnost kojoj se izložio da bi nam tu vest preneo.

Tako ovde stoje stvari.

U državi čije je zdravstvo po svim ocenama najgore u Evropi (gore nego u Albaniji), u državi gde vodeći političari pred kamerama svečano otvaraju lift ili semafor, para još uvek ima, za naše dijalizne kongresmene …

Pare smo im dali mi, a preko Sistema koji ovde nesmetano funkcioniše već nekoliko decenija.

Ni za poslednji lekarski nefro-dijalizni kongres „Sponzori“ se nisu krili. Hvale se da imaju i svoje Udruženje za primenu inovativnih tehnika za prikrivanje njihovih nezakonskih aktivnosti: „Sinovija“ .

Svi su logoi njihovih firmi oslikani na oltarima kongresa, pastiri zapevaju njima u čast, a pastva ih horski prati: „Gospodi pomiluj, a sirotinji ne diraj. Podaj gospodi …“sponzori-lekara4kongres_baner_finale

U Americi je pobedio Tramp.

Narod je kažu, glasao iz protesta.

Protiv establišmenta. Protiv odnarođene elite.

Odnekud sad i kod nas, dijaliznih, provejava nada.  Da li i mi imamo snage da se pobunimo protiv naše samozvane elite, protiv naših dijaliznih elektora?

Da su odnarođeni od nas, to svi znamo.

Ali, da li smo spremni da to i dalje trpimo?

Volovi trpe jaram, a ne ljudi.

Ili su udruženja za zaštitu životinja posvećenija svom poslu od naših udruženja.

Čekaćemo.

Zima je.

Hladnoća svuda.

Ali,

ne zaboravite:

Ko se smrzao kao govno,

takav će se i otkraviti.

.

.

.

DiaBloG – 2016

.

_______________________________________

.     .     .     .     .

_______________________________________

 

Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji

Nova poglavlja u Dosijeu Fresenius: ko je, kako i zašto omogućio Freseniusu da namiče profit iz kase srpskog Fonda zdravstva?

Poštovani čitaoci,

U mnogim dosadašnjim postovima redovno smo vas obaveštavali o mahinacijama globalističke profiterske dijalizne korporacije zvane Fresenius. Zašto? Zato što se to zlo ukorenilo i na ovim prostorima i što je svoje pipke pustilo i među srpske dijalizne pacijente, kako bi i njih uvuklo u svoju smrtonosnu utrobu. Ta mamutska dijalizna korporacija već gospodari sa 3000 dijaliznih centara u svetu, i u svom korporacijskom lancu drži oko 300 000 dijaliznih pacijenata, ali tamo gde ona caruje (SAD, prevashodno) smrtnost dijaliznih pacijenata je najveća i ništa se ne menja već decenijama (link), sve dok Freseniusove gazde mogu da izvlače profit iz lokalnih Fondova zdravstva. Scenario je uvek isti: prvo podmite nefrologe, koji onda sa stručnog aspekta objasne prednosti pripadanja Freseniusovim lancima, zatim potkupe političare, donosioce zakona, ovi onda isforsiraju privatizaciju prethodno ruiniranih državnih dijaliznih centara, a na kraju kupe i službenike u Fondu zdravstva, koji im srede da na tenderima nemaju konkurenciju. Kupljeni mediji, novinari i udruženja pacijenata, takođe poguraju prelazak pacijenata iz državnog zdravstva u privatne FMC ruke (link), a onda kada država definitivno ostane bez svojih dijaliznih kapaciteta i bez alternative, onda počinje prava otimačina: u svojim centrima primenjuju isključivo sve svoje: aparate, dijalizatore, rastvore, igle, lekove, sve – a onda krenu da podižu cene tog materijala po svom nahođenju, traže nadoknadu ako im ne pristigne planirani broj pacijenata, totalnim „uštedama“ lekova i materijala zakidaju na dogovorenom nivou usluge (link), a pacijenti nestaju jedan po jedan – u tišini. Posle pravih epidemija smrti u njihovim centrima i usled grešaka na njihovim materijalima, najpoznatiji svetski dijalizni hroničar (Gary Peterson) je napisao post pod naslovom: Vreme je da se rasturi Fresenius Medical Care. (Nažalost, kod nas ga upravo vaspostavljaju). Iz Hrvatske su ih proterali, u Federaciju BiH nisu ni ušli, kao ni u Makedoniju, ali u Republici Srpskoj i u Srbiji su izgleda olako našli domaće doktore, političare i fondovske činovnike, i: tu rade li rade.

Već smo vam pokazali kako i šta rade u Republici Srpskoj (1, 2, 3, 4, 5), a sada ćemo vam pojasniti i kako namiču profit i u državi Srbiji. Naime, nama u redakciji ovog sajta nije promakla vest da je Fresenius Srbija i prošle godine poslovao pozitivno: ukupan promet Freseniusa u Srbiji bio je 6 milijardi i 461 miliona dinara, a prijavljeni neto dobitak je 707 miliona dinara.  (Šest miliona evra, ej!) „Prihodovalo“ se znači žestoko, iako se u toku prošle godine prodalo mnogo više stranih (kvalitetnijih) dijalizatora, u odnosu na Freseniusove iz Vršca. Sada je već opštepoznata činjenica da vršački Fresenius dijalizatori ni po ceni, ni po kvalitetu, nisu mogli parirati kvalitetnijim japanskim, švedskim i američkim (Baxterovim) dijalizatorima.

Onda je neko postavio logično pitanje: ako su počeli da gube tržište dijalizatora, kako su onda povećali zaradu? Dobro pitanje. Kako se dakle, dogodilo, da i pored drastičnog pada prodaje Freseniusovih dijalizatora, Fresenius poveća svoje prihode. Kako? Ovo je tekst o tome.

Citajte sta vam pise na ekranu

Otkrili smo nekoliko mehanizama (ne sve, naravno) kako se izvlače pare iz srpskog Republičkog Zavoda za Zdravstveno osiguranje, tj. od svih nas.

Naravno, ništa od ovoga Fresenius ne bi uspeo da nije imao krtice, svoje agente koji su u državnim strukturama radili za njega. Doći ćemo i do njih. (Mi smo došli, a da li će i drugi državni organi doći do njih, preostaje nam samo da sačekamo i vidimo dalji razvoj situacije).

Za sada, saznali smo za 4 (četiri) glavna načina namicanja državnih para u Freseniusovu kasu.

1).  PRVI  NAČIN

Prvi i osnovni način je: zaradom od prodaje „materijala po tipu mašine“ za dijalizu. O ovom neviđenom kriminalu već smo pisali u tekstu pod naslovom „Pljačka države po tipu mašine„. Fresenius je prvo rasporedio svoje mašine za dijalizu, po većini dijaliznih centara u Srbiji, zatim je preko svojih „sponzorisanih“ doktora uticao na donošenje „Pravilnika“ kojim je sa „stručne“ i sa „podzakonske“ strane propisano da veći deo dijaliznog materijala mora biti „po tipu mašine“. Ukratko, čija šerpa, njegova i supa.

Zasto se aparati doniraju

Najbolje je biti jedini

A kako su se tolike Freseniusove mašine našle u dijaliznim centrima širom Srbije i zašto nijedna druga firma nije mogla da ubaci svoje dijalizne aparate i opremu (čak ni besplatnom donacijom), e to je već kriminal posebne vrste. O tome kako su se dijalizni aparati koji su završili svoj radni vek, izraubovani dakle, prebacivali noću iz Republike Srpske u centralnu i Južnu Srbiju, tek spremamo detaljan i poseban tekst. Za sada samo da kažemo: ono što se radi dijaliznim pacijentima u Srbiji je kriminal neviđenih razmera, a niko o tome ni reč da progovori, čak ni pacijenti kojih se to valjda najviše tiče. Da su makar pogledali broj radnih sati na poleđini svog aparata, videli bi da skoro NIJEDAN nema manje od dozvoljenih 25 000 radnih sati!

Ali, korumpirani načelnici dijaliznih centara će radije držati te izraubovane krntije i time ugrožavati život pacijenata, nego što će staviti nove dijalizne aparate koji im stoje u podrumu, neotpakovani, u celofanu. Ko ne veruje, neka svrati u Sremsku Mitrovicu, Šabac, Loznicu, da ne nabrajamo dalje, da ne otkrivamo svoje izvore. Zašto doktori ne sklanjaju Fresenius aparate, zna se: zato što se materijal „po tipu mašine“ kupuje samo od Freseniusa, a Fresenius ih „voda po kongresima“ u najinteresantnije evropske i svetske destinacije, svake godine, redovno, neke „važnije“ doktore i češće. A one koji su mu najvernije služili u državnim bolnicama, Fresenius na kraju preuzme i zaposli za stalno. Ali bi bilo interesantno proveriti kako su i koliko radili za Fresenius i dok su bili na državnim jaslama.

2).   DRUGI NAČIN

Drugi način na koji Fresenius namiče pare iz srpskih Fondova u svoju kasu jeste: paprenim naplaćivanjem „servisa“ za svoje dijalizne aparate. Nasuprot javno rasprostranjenom mišljenju da nas servis aparata za koje se plaća potrošni materijal po tipu mašine dođe besplatno, istina je potpuno drugačija. Fresenius naplaćuje sve! Radne sate servisera, dnevnice, put, kilometraža, utrošeni materijal, neutrošeni materijal, sve. Kad kažemo neutrošeni materijal mislimo na takozvano poboljšavanje softvera, „upgrade“, ili na poseban Freseniusov izum za dranje glupih srpskih blagajnika: „preventivni servis“. Ne verujete? Imamo crno-na belo, kopije plaćenih računa za preventivni godišnji servis na 8 Fresenius aparata koji je bolnicu koštao milion i dvesta hiljada dinara – bez ijednog utrošenog materijala. Divota.

Placanje servisa u KC Nis

Da se razumemo: verovatnoća da bi ovo Freseniusu uspevalo, a da u tome ne učestvuju i lokalni, bolnički serviseri, odnosno mehaničari i inženjeri zaposleni od naše države, koji daju saglasnost, paraf o neophodnosti tih intervencija – je mala. Dakle, pozivamo nadležne državne organe da dobro ispitaju i povezanost bolničkog tehničkog osoblja sa firmama od kojih naručuju „spoljne usluge“, jer, nešto nam govori da se ti inženjeri ne bi dugo zadržavali u bolnici da žive samo od svoje skromne bolničke plate. A Fresenius je sada tako napravio svoje mašine, da lica koja nemaju identifikacionu Fresenius karticu, ne mogu ni prići, a kamoli popravljati tu mašinu. Jednostavno, pre bilo kakve popravke, ekran mašine traži (kao bankomat): Ubacite servisnu karticu! A onda dolaze Goran i Laza sa servisnom karticom, ubace je, ponište alarm, napišu u zapisniku šta god hoće (to im ionako niko ne može proveriti ni osporiti, jer niko drugi i ne zna ništa o tim mašinama) i dostave račun blagajni na naplatu.

Ulazak samo za odabrane    Da bi bili serviser morate imati

Svako normalan bi se zapitao, a zašto bolnica ne pošalje svog servisera na obuku da samostalno popravlja aparate i da on dobije karticu, kako ne bi morao čekati na Gorana ili Lazu, e to i jeste problem. Fresenius to nikada neće dozvoliti. Gospodo iz državnog zdravstva, to ste trebali da pitate kad ste dozvoljavali tim mašinama da vam uđu u bolnicu. Sad je gotovo. Plaćaj, ćuti i trpi.

3.)    TREĆI NAČIN

Treći način na koji je Fresenius povećao svoje prihode u proteklom periodu jeste: enormnim povećavanjem potrošnje setova za akutne dijalize. Naime, za akutne dijalize najveći broj aparata u Srbiji je takođe Freseniusov, i tu nema konkurencije: ceo materijal se nabavlja od Freseniusa. U taj materijal spadaju i dijalizatori i dijalizna tečnost zapakovana u kese. Cena jednog kompleta (dijalizator, linije i kese) je 10x veća od cene dijaliznog seta na standardnim dijaliznim mašinama. Iako se akutne dijalize mogu raditi i na standardnim dijaliznim mašinama, iako sva poštena svetska istraživanja pokazuju da nema nikakve razlike u kvalitetu ta dva načina lečenja, naši doktori su odjednom drastično povećali broj dijaliza na akutnim mašinama. Primera radi, u proseku, naši su veliki klinički centri godišnje imali 10-15 dijaliza na tim akutnim Multifiltrat mašinama. I većina naših kliničkih centara: KCS, VMA, KCV, KCN i KCKg, nisu mnogo odstupali od tog broja, sve do nedavno. A onda je odjednom ta potrošnja u nekim centrima podivljala: broj dijaliza na Freseniusovim akutnim mašinama je u Novom Sadu prošle godine dostigao cifru od 420! A i ove godine se nastavilo istim tempom (već je 300). Plaćaj voljena zemljo. Zdravlje košta. A to su teški bolesnici, ti dijalizni. Tu ne treba da se žali.

Cena materijala za HD na akutnim aparatima

Po uputstvima samog Freseniusa, aparat za akutne dijalize, Multifiltrat, treba da se koristi kontinuirano, stalno, dan i noć, a jedan dijalizator je predviđen da traje 48 sati. E, to bi već bilo previše maltretiranja i za osoblje i za pacijenta, tako su naši stručnjaci ocenili, i: prekidali tretman posle 6-8 sati, u proseku. Ali, zato svaki dan novi dijalizni set, pa opet po 6-8 sati traje jedan dijalizator – takvu potrošnju Fresenius nije zabeležio ni u jednoj zemlji zapadne hemisfere. To je originalni srpski doprinos Freseniusovoj strategiji za namicanje para iz državnih zdravstvenih fondova. Naravno, u Novom Sadu će vam reći da nisu imali dovoljno kapaciteta na standardnim mašinama, da je gužva, itd, itd., ali bi ih svaki iole razborit sagovornik odmah upitao: a ko je za to kriv, ko je kriv što nema kapaciteta u dijalizi Novog Sada. Pa bi onda tamo svaki, iole promućuran inspektor, vrlo brzo utvrdio da je dugogodišnji šef novosadske nefrologije završio karijeru zaposlenjem baš u Freseniusu, kao što je i svog sina prebacio tamo, jer mu kardiologija u Kamenici nije baš išla najbolje. Pa to već ceo grad zna. I ništa. Plaćajmo onda zajedno.

4)   ČETVRTI NAČIN

Četvrti način namicanja para iz srpskog Fonda zdravstva u Fresenius je otkriće našeg čitaoca. Uvek budni pretraživač interneta, naš dopisni član, poznat pod pseudonimom Mile Lajkovac, skrenuo nam je pažnju kako Fresenius uzima pare iz RZZO Beograd. Po njemu, princip je sledeći: usluge hemodijalize se u privatnim Fresenius centrima obavljaju bez tendera, bez ikakve javne nabavke, nema tu ni pregovaračkog, ni otvorenog postupka, samo prećutni dogovori. Prećutnim dogovorom iz RZZO Beograd se u Freseniusove dijalizne centre upućuju važniji (VIP) pacijenti, za ostale nema mesta i oni se upućuju ili u Lazarevac ili se nesretnici teraju na peritonealnu dijalizu (cev u trbuh i ispiraj se sam). Po prećutnom dogovoru, sebi upućene pacijente Fresenius prihvata oberučke i uredno fakturiše svaki tretman, čak štaviše, navuče i one nesretne iz poplavljenog Obrenovca, telefonom poziva čak i one iz beogradskih državnih centara, neće li se koji preseliti kod njih, jer oni su eto tu, bliže mu je da bude kod njih nego da putuje sa onu stranu mosta, itd.itd. Za sve učinjene dijalizne tretmane Fresenius tačno kao sat dostavlja fakture na naplatu u RZZO-BG. Dalje, valjda, Fond te fakture ignoriše, jer nema para, jer nije bila javna nabavka, šta li, uglavnom Fond njima ne plati. Onda Fresenius tuži Fond zdravstva Srbije, jer, eto dotle je došlo, takvi su to protivnici, da oni svoje sporove ne mogu drugačije rešiti nego sudom! Ali, zainteresovana javnost nikada neće moći prisustvovati tim suđenjima, iako bi bilo zaista zanimljivo prisustvovati iznošenju prljavog veša tih decenijskih životnih saputnika. Zašto? Zato što suđenja NEMA. Dogovorili se mangupi. Nagodili se. Zna se i kako. Mi ćemo platiti sve. Mi, tj. Fond, svejedno. Ko želi dokaz, neka pogleda stranu 17. dokumenta o troškovima Fonda u 2013. godini: http://www.rfzo.rs/download/FINANSIJSKI%20IZVESTAJ%20ZA%202013.pdf

Nasi troskovi poravnanja sa Freseniusom

Tamo lepo piše: najveće troškove plaćamo za sudska poravnanja sa Freseniusom zaključena pred Privrednim sudom u Beogradu … Ništa od sučeljavanja, od odbrane, kontraargumenata, jok, daj im odmah i tako nam to svima odgovara. Ako ne svima onda bar pojedincima (zvučnih imena, kao što su: Šule, Sale, Rale, Spale, i drugim brojnim, ovde nepomenutim pripadnicima Freseniusovog klana, trenutno najjačeg u Srbiji i RS).

A za one koji ne znaju, imamo još i jedan desert, na kraju: na sumu dobijenu na ovaj način Fresenius ne mora ni porez da plati.

Zemljo, otvori se.

Uzmi nas odmah, ne ostavljaj nas dželatima našim.

Amin.

 

DiaBloG – 2014

.     .     .

Korupcija.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!       Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

privatizacija

.     .     .

Kako ići na putovanje sa svojim aparatom za hemodijalizu?

Novosti u proizvodnji prenosivih aparata za hemodijalizu

Večiti san dijaliznih pacijenata: spakovati dijalizni aparat u prtljažnik automobila i krenuti na odmor gde ti srce želi, a ne gde ima mesta u dijaliznom centru – izgleda da je sve bliži ostvarenju. Na stranu skupoća, cene, nezaposlenost, siromaštvo i reforme, kojima smo izloženi, dijalizni pacijenti su bili i ostali vezani za skalameriju zvanu uređaji za prečišćavanje gradske vode i aparat za hemodijalizu.

Čak i oni koji u svojoj kući imaju sve te uređaje u privatnom vlasništvu (kućna hemodijaliza) ne mogu sa takvim mašinama da putuju kud hoće ili kuda bi želeli. Ukratko, vezani su.

Oni koji se dijaliziraju u bolnicama ili dijaliznim centrima, su u još goroj poziciji. Moraju pisati, zivkati, moliti, sve one već prepunjene turističke dijalizne centre (link), izlagati se rizicima dijalize u nepoznatoj sredini, a date (velike) pare, nikada neće u potpunosti refundirati.  Muka.

Najmanje 50 godina su velike globalističke dijalizne profiterske korporacije sprečavale i gušile male firme, koje bi se drznule da eksperimentalno krenu u osmišljavanje manjih i portabilnih aparata za hemodijalizu. Trustovi bi to doživljavali kao upad u njihov zabran, pokušaj da im se smanji masna zarada na kabastim konfekcijskim mašinčinama, koje su zasejavali po celom svetu, a zatim na njima ubirali rentu, kroz specifični potrošni materijal. Tako su sve male, inovativne i perspektivne modele aparata za HD, otkupljivale skupa sa patentima, firmama i vlasnicima, a zatim bi te projekte pridavile i sahranile, da se više nikada ne pojave, ni kao konkurencija, niti kao šansa za pacijente.

Najveća profitersko-globalistička farmakodijalizna korporacija, koja u svojim dijaliznim lancima drži oko 300 000 pacijenata, ne može pred istorijom i pred pacijentima izbeći svoju odgovornost za katastrofalno stanje u svetskoj dijalizi (posebno u američkoj, gde ima i najviše tih svojih centara i aparata), jer je smrtnost od te terapije praktično ista poslednjih 50 godina, a o rehabilitaciji, kretanju, kvalitetu života ili radnoj aktivnosti pacijenata, neće ni da razmišljaju.

Ali, vremena se menjaju. Kriza je. Bara je sve veća, krokodila je sve više, a para je sve manje. Zato su se neki od tih globalnih igrača, setili tih malih i eksperimentalnih projekata, koje su otkupili za sitne pare i sklonili u podrum. Procenili su: sad je vreme da se ponudi nešto novo! Sintetske dijalizne membrane, vrhunske klirense, konvektivne tehnike (HF i HDF), sada imaju skoro svi dijalizni ponuđači, sad treba baciti novu kosku doktorima, a pre svega pacijentima. Šta bi to moglo biti, za pacijente najprimamljivije? Pa, ona stara ideja o manjim i prenosivim aparatima za hemodijalizu.

1.   Vivia

Na 2014. godine održanom evropskom Kongresu lekara dijalize i transplantacije, u Amsterdamu, velika američka dijalizna korporacija, Baxter, ponudio je novi hd aparat. Aparat se zove Vivia.

Nije jogurt, ali je izazvao ubrzan rad creva kod konkurencije. Da se razumemo, Baxter korporacija, nije ništa manje profiterska i nehumana u odnosu na Fresenius i druge multinacionalne aždaje, a tragediju sa krpljenjem poderanih dijalizatora i vraćanjem istih na tržište siromašnih zemalja, nećemo joj nikada zaboraviti (link). Ali, vreme je učinilo svoje, porodice žrtava su isplaćene, Baxter je ojačao perito-segment, zatim je kupio firmu Deka (vlasnik patenta za Segaway), koja je vlasnik i odličnih hd patenata firme Aksys, zatim je kupio i ceo Gambro HD pogon, i evo ih ponovo u sedlu, i sa novim trkačem: Vivijom. Šta je interesantno na Viviji?

Vivia

Vivia je sistem: jedan pacijent-jedna dijalizna mašina. Sve za jednog i sve u jednom. Aparat je isključivo namenjen za hemodijaliziranje jednog pacijenta. U gornjem delu je hemodijalizni aparat, a donji deo je kompletno postrojenje za preradu gradske vode u ultračistu vodu za hemodijalizu. Sav potrošni materijal se menja tek na mesec dana! Sav materijal, uključujući dijalizator, Aksysov PHDlinije, bakteriološke filtere, sve. Vivia radi sve vrste dijaliznih tretmana: kratke svakodnevne, duge noćne, ili standardne, klasične hemodijalize. Ima intuitivni softver sa animacijom, senzor za sprečavanje dekonekcije (VND), bežičnu komunikaciju za telemedicinu (nadzor lekara iz udaljenog centra), ima jednostavno spajanje (na lavabo i na utičnicu), automatsko testiranje, automatsko čišćenje i automatsku administraciju svega. Ekonomski je isplativa, ekološki čista, prva klinička iskustva na pacijentima su vrlo povoljna, dobila je CE znak za prodaju u Evropi.  Sa druge strane, neki od ovde prisutnih naših saradnika (koji su nam pomagali da spremimo ovaj prikaz) tvrde da je i dalje bolje i lepše rešenje predstavljao Aksisov PHD aparat (Personalni HemoDijalizni sistem), u čijem su stvaranju učestvovala dva velika i često citirana nefrologa na ovom sajtu (C.Kjellstrand i Z.Twardowski). PHD je bio stvoren kao lako prenosivi dijalizni aparat za česte i kraće hemodijalize, kojima bi se na mnogo bolji način zamenila nedostajuća funkcija bubrega. Međutim, Baxter ih je sve skupa kupio i sva njihova rešenja iz PHD iskoristio u stvaranju Vivije. Ostaje da vidimo da li će to proći i na tržištu.

2.  NxStage

Aparat za kućnu hemodijalizu, nazvan NxStage, je u prodaji još od 2005. godine i postao je vrlo popularan u Americi, gde se zbog ovog aparata sve veći broj pacijenata odlučuje za kućnu hemodijalizu (pre pojave tog aparata zanemarljivo malo Amerikanaca je bilo na kućnoj hd).  Ovaj HD aparat je nastao po uzoru na aparate za automatsku peritoneumsku dijalizu (tzv. ciklere), pa ga neki nazivaju i Ciklerom za hemodijalizu. To znači, da je ovaj aparat manjih dimenzija (visine 39, širine 37 i debljine 46 cm) u odnosu na standardne kućne dijalizne aparate, težak je samo 30 kg, koristi fabrički gotov set za hemodijalizu, koji se samo umetne u ležište unutar aparata.

NxStage System One & PureFlow

Set se satoji od malog dijalizatora, površine 1,5 m2, ima krvne linije smanjenog (100 ml) volumena punjenja, nema komora (ceo set, sa dijalizatorom=200 ml), a omogućava protoke krvi od 50-600 ml/min, i volumetrijsku ultrafiltraciju do 2,5 L/sat.  Aparat ima sve merače pritisaka, alarme, detektor vazduha, ekran sa komandama na dodir, kao što to imaju i „veliki“ aparati. Najinteresantnije je kako su rešili problem reverzne osmoze, odnosno uređaja za pravljenje dijalizne tečnosti. Vrlo pametno. Napravili su dve opcije za dijalizat: za kod kuće, i za putovanja. Prva opcija aparata se zove Nx-Stage Pure Flow, gde korisnik uz HD aparat dobije i jednu veću metalnu kutiju za vodu, koja služi i kao podmetač pod aparat. Taj rezervoar ima kapacitet od 60 litara, i kada se napuni vodom sa česme, onda se uključe strujni prekidači kojima se izvrši dejonizacija (demineralizacija), tj. stvaranje ultračiste vode za HD.  Na kraju se iz posebnih pakovanja u tu vodu ubacuju neophodni pufer i elektroliti, pa ta voda postaje spremna tečnost za dijalizu. Sa preporučenim protokom dijalizata od 200 ml/min, jedan rezervoar može trajati za 7 časova HD tretmana, a sa manjim protokom i više.

NxStage faze

Druga opcija jeste Nx-Stage Sistem One, a kod njega se dijalizna tečnost naručuje u fabričkim pakovanjima, u kesama od 5 L, koje se kače iznad aparata i po preskripciji lekara, može da se koristi 15-60 litara dijalizne tečnosti za jedan tretman.  Pacijent može izabrati i obe opcije, da ima kod sebe.  Da kod kuće koristi rezervoar, a kad putuje da ponese kese, ili kako već želi.  Aparat Nx-Stage radi sve vrste dijaliznih tretmana: hemodijalize, hemofiltracije, hemodijafiltracije, izolovane ultrafiltracije, sve vrste kontinuiranih dijaliznih tretmana (u jedinicama intenzivne nege), pa čak i terapijske izmene plazme (plazmafereze). Za jedinice intenzivne nege imaju i neku vrstu opcije SLEDD tretmana (spore i slabije, ali svakodnevne dijalize), koju nazivaju SHIFT tretmanima.

NxStage primeri

U Americi firma Nx-Stage već ima oko 5000 pacijenata na ovom aparatu, neki ga uspešno koriste već 8 godina, a do sada je na ovim aparatima učinjeno oko 5 miliona hd tretmana. Osim u SAD NxStage se već koristi i u svim zemljama zapadne Evrope, Australiji, Novom Zelandu i u nekim istočnoevropskim zemljama. Aparat se posebno istakao u hitnom dijaliznom lečenju postradalih u katastrofama, npr. pri zemljotresu u Turskoj, gde su ovi aparati pod šatorima, na akumulatorima i sa kesama dijalizne tečnosti, spašavali ljudske živote, kao u pravom dijaliznom centru.

nxstage dialysis

Na internetu se mogu pronaći celi video zapisi o svim aspektima rada sa NxStage aparatom (npr: 1.Priprema 2.Tretman 3.Isključenje).

homehemo-nxstage

Eto toliko o NxStageu, kada se pojavi njihovo zastupništvo ili predstavništvo u našim krajevima, nadamo se da ćemo biti u prilici da Vam damo podrobnije informacije o ovom aparatu, uključujući i naravno, pitanje cene i kvaliteta tretmana.

3.  Quanta

Engleski aparat za kućnu dijalizu Quanta Self-care se razvija od 2008. godine.  Firma koja ga proizvodi shvatila je težnje pacijenata za Quanta_imgkretanjem iz mesta u mesto, a da pri tome imaju svoj sopstveni dijalizni aparat.  Quanta Dialysis SystemRQuanta je zato takođe maksimalno smanjenih dimenzija: širine samo 37 cm, visine 48 cm i debljine 45 cm.  Modul za stvaranje dijalizne tečnosti Quanta je uzela od klasične Gambrove mini reverzne osmoze, uz nekoliko adaptacija i inovacija. Ono što je zaista jedinstveno i skoro revolucionarno u Quanta sistemu jeste činjenica da krv i dijalizna tečnost nigde i nikada ne ulaze u aparat. Naime, proizvođač je stvorio jedinstven set (kertridž) na kome su sve linije (i krvne linije i linije dijalizne tečnosti) fiksirane i zavarene u plastiku, koja se samo natakne na odgovarajuća ležišta na aparatu za hemodijalizu. Ceo ovaj dijalizni set se posle upotrebe baca, tako da je dijalizni aparat uvek čist i spreman za novi tretman.

Quanta Selfcare-cartridge

Shema Quanta sistemaNema dezinfekcije, nema pripreme, nema toplotne niti hemijske sterilizacije, odmašćivanja i dekalcificiranja. Toliko jednostavno, a ipak niko se drugi u svetu nije setio da to napravi.  Osnovni parametri tretmana podešavaju se i kontrolišu vrlo intuitivnim softverom preko ekrana osetljivog na dodir. Dijalizni set je jedinstven, a dijalizator je klasičan, dijalizator iz standardne proizvodnje za kućnu ili kliničku hemodijalizu.

Naravno, ni ova firma nema ni predstavništvo ni zastupništvo u našoj državi, tako da još uvek nemamo podrobnije informacije o cenama ili iskustvima korisnika ovog aparata, ali se iskreno nadamo da će bar neki od ovih noviteta preskočiti sve prepreke domaćih monopolista i pojaviti se i kod nas.

4.  Tablo

Sličan Viviji je i aparat Tablo, koji je proizvela firma Outset. Prema prvim informacijama aparat je dizajniran po sistemu: „sve u jedan“, tj. u donjem delu ima filtere za prečišćavanje vode, a pozadi je hidraulika za dijaliznu tečnost, dok je na poklopcu prostor za koncentrate, infuzije i ostale medikamente. LCD ekran sa pojednostavljenim rukovanjem (ceo tretman u svega 10 poteza) je namenjen laicima, tj. pacijentima na kućnoj HD, ali je aparat registrovan i za bolničke akutne i hronične dijalize.

tablo-01                    Tablo-02

Tablo-03        Tablo-04

Detaljniji prikaz dizajna i funkcija dijaliznog aparata Tablo možete videti klikom na link: https://www.youtube.com/watch?v=VPToOsccD4w.  Prenos svih podataka o tretmanu vrši se bežično gde god je potrebno poslati te podatke.

5.  Awak

Awak je mnogo poznatiji kao vrhunski model džepnih ili portabilnih aparata za perito-dijalizu (PD), ali isti dizajnerski tim radi i na razvoju Awak aparata za hemodijalizu. Evo nekoliko prikaza tog dizajna:

        Awak-1          Awak-4

6.  Ostali

Ima još nekoliko manje poznatih primera minijaturizacije, inovacija i prilagođavanja aparata potrebama dijaliznih bolesnika. U novinama je osvanula i priča o 18-ogodišnjoj devojci koja je sama konstruisala aparat za kućnu hemodijalizu koji košta svega 500 dolara!!!

Pogharian-dialysis-01

Pogharian-dialysis-02Opširnije o ovom izumu, možete pročitati ako kliknete na sledeći link: http://www.cbc.ca/news/canada/montreal/anya-pogharian-montreal-teen-inventor-takes-portable-dialysis-machine-to-the-world-1.3194176

7.  Hemodijaliza na točkovima

Na Zapadu ima dosta primera adaptacije kamp-prikolica, kamiona, automobila, pa čak i autobusa za kompletno sprovođenje hemodijaliznih tretmana. Zašto bi dijalizni pacijenti bili uskraćeni za putovanja, avanture i turističke obilaske svih mogućih destinacija? Upravo to im omogućava adaptacija standardnih vozila, tj. njihovo opremanje sa uređajima za prečišćavanje vode i klasičnim aparatima za hroničnu hemodijalizu. Na internetu se može pronaći bezbroj primera za „Hemodijalizu na točkovima“.

Mobile Dialysis Unit_01a

Mobile Dialysis Unit-05a          Mobile Dialysis Unit-07

Postoje i specijalizovane firme koje prave dijalizne autobuse ili dijalizne kamione, u kojima se montira nekoliko dijaliznih aparata, za grupna turistička putovanja dijaliznih pacijenata. Pacijenti mogu grupno putovati svojim kolima, vozom, autobusom, brodom ili čime već žele, a hemodijalize će im biti obezbeđene u mini pokretnom dijaliznom centru.

Mobile-Dialysis-Clinic-01Mobile Dialysis Clinic Odulair-01Mobile Dialysis Unit-01bMobile Dialysis Unit-01d

Mobile Dialysis Unit-04         Mobile Dialysis Unit-03

Postoje i sanitetska vozila sa ugrađenom kompletnom opremom za hemodijalizu i mogu se iznajmiti zajedno sa medicinskim osobljem koje će vam sprovoditi tretmane.

Mobile Dialysis Unit-02         Mobile Dialysis Unit-04a

Mobile Dialysis Unit-09a

mobile-dialysis-vehicle_img_big2          Mobile-Dialysis-Unit-01

Nažalost, sve navedeno za pacijente ovog podneblja je nedostupno. Mi ne možemo obezbediti aparate ni u stacionarnim zdravstvenim objektima, a kamoli mobilne dijalizne jedinice.

8.  „Naši“ snabdevači dijaliznom opremom i aparatima

Gde su na ovom polju naši stari poznanici: Fresenius i Gambro? Pa, skoro da ih nema nigde. Njih izgleda želje i interesi pacijenata ne dotiču previše. Njima je bitno da ispune očekivanja uprava bolnica, menadžera i političara koji odlučuju o kupovini opreme i materijala na veliko, a male pojedinačne mašine, pih … tu nema profita. A čim nema profita, za tim nema ni potrebe i o tome se i ne razgovara. Fresenius, na primer, poslednjih 60 godina pravi sandučaste dijalizne mašine, sve nalik jedna drugoj, masivne kao frižiderčine (vidi sliku).  Da se smrzneš kad ih vidiš.Rukopis masovnog proizvodjaca

Čak i one aparate koje su kao dizajnirali za pacijente na kućnoj dijalizi i dali im ime „baby“, nisu nimalo ni smanjili ni učinili pokretljivijim (link). To je naravno, poslužilo kao crno-humorna inspiracija pojedinim karikaturistima, ali to je tako bilo i ostalo, do dana današnjeg. FMC ne moze

Istina, bilo je nekih šuškanja, da će FMC otkupljivanjem Allient sistema, dijaliznog aparata koji je zasnovan na prečišćavanju i regenerisanju jednog te istog dijalizata (samo 5 L), FMC-ovo PAK-ovanje napraviti svoj sopstveni transportabilni dijalizni aparat kakav je nekada bio tzv. READY sistem (kofer za hemodijalizu na putovanjima).  Čak se zna i ime tog novog Freseniusovog projekta: zvao se PAK.  Nažalost, struja okrenuta postojećim (više nego dobrim zaradama) od X008 skalamerija, nije dozvolila završetak tog projekta. A i priča o aparatima sa regeneracijom dijalizata nije ni delovala perspektivno, jer je već nekoliko puta u istoriji dijalize to pokušavano i – uvek je propalo.

A šta reći za Gambro? Gambro, nekada moćna i inovativna dijalizna firma, danas nije ni bleda senka one vrhunske švedske tehnologije. Gambro je bio pionir u proizvodnji aparata sa kontrolisanom ultrafiltracijom, prvi su uveli kompjuter u aparat za hemodijalizu, prvi su uveli suvi bikarbonat, prvi su masovno pravili aparate za hemofiltraciju i hemodijafiltraciju, itd.itd. Treba reći i da su prvi napravili pokretnu dijaliznu platformu, gde su pored standardnog HDF aparata postavili mini-reverznu osmozu i omekšivač gradske vode, te takvu pokretnu dijaliznu jedinicu predvideli za pacijente na kućnoj hemodijalizi. AK200UWSF2 Međutim, iste takve trijade su našle svoje mesto i u jedinicama za intenzivnu negu, u šok Gambro-ak96WROsobama, za lečenje hemodijalizama bolesnika koji se zbog opšteg teškog stanja, zbog vezanosti za aparat zvani veštačka pluća, ne mogu transportovati do dijaliznog centra. Ova Gambrova pokretna HD oprema koja je hemodijalizu učinila mogućom u bilo kojoj bolesničkoj sobi (gde ima lavabo i strujna utičnica), postala je osnova za razvoj nove dijalizne metode zvane SLEDD (ili u prevodu: spora slabo-efikasna svakodnevna dijaliza). Kao što mu ime kaže, SLEDD se primenjivao za teške, životno ugrožene bolesnike, sa srčanom i bubrežnom slabošću, pa su takvima primenjivane svakodnevne, spore (krvni protok i protok dijalizata oko 150 – 200 ml/min) dijalize, sa malim dijalizatorima i malom ultrafiltracijom 2-3 litra za 8-12 časova.  (Ranije primenjivane tehnike kontinuiranih dijaliza koristile su dijaliznu tečnost iz kesa, što ih je činilo 6-10 puta skupljim od AK97SLEDD metoda.  Nažalost, u Srbiji se i dalje koriste te stare kontinuirane, CRRT metode, jer firmama i našem zdravstvenom menadžmentu izgleda i dalje odgovara ono što je skuplje, a ne ono što je za pacijenta bolje, a za ustanovu jeftinije). Tužna je istina da tu davno osvojenu mobilnost HD opreme, Gambro nije iskoristio da nastavi sa prilagođavanjem iste pacijentima koji žele da putuju zajedno sa svojim dijaliznim aparatom. Tako da današnja Gambrova najmanja dijalizna mašina, jeste nešto mršavija od one standardne, ali je to i dalje daleko od transportabilne dijalizne jedinice.

GambroAK97

Gde su u ovoj priči firme dalekoistočnih proizvođača: Japana, Kine, Koreje? Gde su kod nas ti čuveni majstori minijaturizacije? majstori minijaturizacije Kod nas ih očigledno nema nigde. Naši pacijenti, sestre, doktori, niko nije ni video ni radio dijalizu na japanskim aparatima. Zašto je to tako? Zašto možemo kupovati japanske, kineske ili korejske automobile, a ne možemo dijalizne aparate iz tih zemalja.  Po svemu sudeći predstavništva tih dalekoistočnih firmi u našoj državi su nesposobna. Nesposobna da rade u atmosferi nejasne pravne regulative i visoke korupcije. Zato ćemo morati još čekati dok se domaći monopolisti ili oligopolisti ne zasite i dok ne prezasite tržište. Posle neće ni biti mesta i gotova priča.

O pacijentima, njihovim potrebama, o otvaranju tržišta, o raznovrsnosti ponuda, tržišnoj utakmici, možemo i dalje samo da laprdamo. Ništa od toga ne postoji. Pacijenti su izgleda svuda, ne samo u dijalizi, zadnja rupa na svirali.

Pa da budemo do kraja iskreni:

ni jedna od svih ovde pomenutih dijaliznih mašina

(ni Vivia, ni NxStage, ni Quanta, ni Tablo, ni AK97)

nije u pravom smislu reči

pokretna i prenosiva, transportabilna, dijalizna mašina.

Mada,

što bi rekao Bajaga:

Zna da bude.

Kad je sunčan dan.

 

.

 .

DiaBloG – 2014

.

još sličnih tekstova:

Šta je prava istina o razvoju i perspektivama minijaturnog i nosivog veštačkog bubrega?

Hemodijaliza i putovanja

Šta trebate pitati pre nego što izaberete dijalizni centar?

Kako do KUĆNE hemodijalize

Koliko je zaista hemodijafiltracija skuplja od obične hemodijalize?

.

.     .     .

Picture1b

.     .     .