Tag Archive | koordinator

Najbolja transplantacija na svetu

Čiji je model transplantacije najbolji na svetu?

Poštovani čitaoci,

Već nekoliko meseci imamo zahtev da napišemo nešto aktuelno i o transplantaciji bubrega. Naravno, da smo već pisali o transplantaciji, imali smo nekoliko analitičkih tekstova o toj temi (,), a prenosili smo i direktna iskustva nekih od Vas, na primer u postu: .  Ali, hajde da ipak poslušamo glas čitateljstva (Vox populi – Vox dei) – pomislismo, koliko baš juče. Zašto juče?

Pa, juče bio neki dan, Dan nečega …

Nismo ni sigurni čega. Valjda nekih donora. Donatora. Davalaca. Ispravno je valjda: davalaca organa.

Ako tako nešto u Srbiji uopšte postoji.

Ali, proslave postoje. I to proslava Evropskog dana davalaca.

Čim se ukaže neka prilika, godišnjica, važan datum, slava, Dan ovoga, Dan onoga, eto ti naših “aktivista” (izgmižu odnekuda kao gliste posle kiše), namakla se sredstva, izašlo se u narod, “u mase” i krenule “aktivnosti”. Postave se mikrofoni, čojani stolovi, šareni baloni, dele se kartice, obrate nam se “nadležni”, uključe se “poznati”, aktivnosti, takoreći: “vrhune” .

I pre, i u toku, i posle tih aktivnosti – situacija ostaje ista.

Transplantacija nam je najgora u Evropi.

Najslabiji rezultati.

Najmanje izvršenih kadaveričnih transplantacija, najmanje davalaca.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/2066728/Srbija+na+dnu+evropske+lestvice+po+broju+donora+organa.html

RTS-o-obelezavanju-dana-davalaca

http://www.palo.rs/srbija-drustvo/srbija-na-pretposlednjem-mestu-po-broju-donora/1375874/

A sve smo planirane “aktivnosti” uredno sproveli: kampanje na televiziji, na bilbordima, obilazili firme, kasarne, domove zdravlja, bolnice, vršili smo edukacije, objašnjavanja i da izvinete, “obeležavanja” svoje velike misije.

I opet, rezultat: jedno veliko ništa.

Tolike pare podeljene “aktivistima”, za teške “napore”, ali rezultati – nikakvi.

Svi su začuđeni, a neki čak iznenađeni i uvređeni (kao Šojić).

Zašto logika i matematika ne funkcionišu?

Kako je moguće da: 15 proslava + 17 obeležavanja + 6 edukacija + 3 promocije + 19 kampanja ≠ nije jednako: bar 2 transplantacije više.

Svi zdravstveni analitičari (a ima i takvih) su na korak od trenutno vladajuće mantre: naš narod je naopak, glup, lenj, ružan, zatucan, ne vredi sa takvim narodom razvijati evropske vrednosti.

Prosto je neverovatno kako je tako zatucan narod uopšte imao sreću da dobije tako pametne rukovodioce i aktiviste.

Eto, tako bi ukratko mogli sumirati sve dosadašnje rezultate kampanja zaveštanja organa, podizanja svesti, preumljenja našeg naroda, sve aktivnosti vezane za transplantaciju.

Zašto je to tako, već smo Vam objašnjavali u postu: .

Loši ljudi, loše metode, loše vreme, pa ni rezultati ne mogu biti drugačiji nego: loši.

A ko bi od nadležnih bio u stanju priznati da je to tako i prepustiti svoju poziciju nekom drugom? Kod nas? Niko, naravno. Najlakše je optužiti narod.

Da li se bar iko setio da kaže: Ako nam je transplantacija tako loša, ajde bar da napravimo dijalizu boljom, dajmo svima hemodijafiltraciju!

E, to se ne može desiti, jer bi to pomenutima, izmaklo kamen temeljac svih njihovih kampanja. Sva njihova propaganda je i sagrađena na ideji da je dijaliza nešto najgore na svetu i da nam samo učlanjenje u Eurotransplant predstavlja svetlu budućnost. Drugi razlog zašto ne treba talasati oko tih nesretnih dijaliza, jeste što bi se time zamerili moćnoj dijaliznoj industriji, a od koga ćemo onda namaći sredstva za propagandne aktivnosti? (Sami proizvođači imunosupresiva, nisu dovoljni).

I tako, eto, već godinama gledamo iste glumce, istu scenografiju, isti šablon, obrazac, matriks, pominju nam se svi uspešni “katolički” modeli: španski ili hrvatski, na primer. Nameće nam se, po ko zna koji put, osećaj krivice, osećaj manje vrednosti, a šta posle toga sledi, takođe znamo …

Ono što nikada, ali nikada, nećete čuti od tih vajnih stručnjaka i propagandista jeste jedan drugi slučaj, jedan drugi primer uspešnog rešavanja nedovoljnog broja davalaca.

Ali, zato je tu vaš najbolji dijalizni sajt, da vam i to saopšti.

Verujete li da na svetu postoji jedna država, jedna jedina država na svetu, gde se uopšte ne čeka na bubreg – nemaju nikavih listi čekanja, još od 2000. godine?

Štaviše, u toj državi donori bubrega čekaju na primaoca?

Paradoksalno, medijski najsatanizovanija država sveta (pored Severne Koreje, Rusije i Srbije) ima sistem lečenja uremičnih bolesnika na kojem joj zavidi i Amerika.

Nema transplant turizma.

Nema crnog tržišta organa.

Nema čekanja na listama za transplantaciju.

Nema enormnog trošenja para za dijalize.

Nema mučenja sa pristupima za dijalizu i dijaliznim komplikacijama.

Nema laži, nema prevare: sistem funkcioniše.

Reč je o državi: Iran.

Iranski-teolog-gostovao-u-SANU

Prva transplantacija bubrega je u Iranu izvršena 1967. godine. Od te 1967. godine do 1985. godine učinili su ukupno oko 100 transplantacija. Očajno malo.

Tragali su za rešenjem i našli su rešenje.

Godine 1988. država je odlučila da plaća svakom davaocu. Prema Vikipediji to je iznos jednak sumi od 3000 – 6000 dolara. U ugovoru se ne pominje da je plaćanje za bubreg, nego za troškove koje će davalac imati tokom operacije kojom spašava jedan život. Ono što je bitno, jeste da je država ta koja isplaćuje davaoca, a on pre toga nikada nije ni poznavao primaoca. Nijedan doktor ni članovi medicinske ekipe ne mogu biti uključeni u plaćanje, niti smeju posredovati između davaoca i primaoca. Osim plaćenog iznosa, davalac bubrega dobija i još neke pogodnosti, u vidu besplatnog osiguranja, odnosno lečenja, a često dobije i dodatni novčani poklon od porodice primaoca, kada se napokon upoznaju, posle transplantacije. Davaoci su zdravi i mladi ljudi 25-35 godina, i moraju imati saglasnost bračnog druga ili roditelja za davalaštvo.

Da bi se sprečio transplant-turizam (dolazak bogatih zapadnjaka i kupovina iranskih organa) zakon je naložio da se organ može dati samo pripadniku iste nacije! Na primer, izbeglica iz Avganistana može u Iranu dobiti transplantirani bubreg, ali samo ako je davalac Avganistanac.

Tako je Iran postao prva zemlja na svetu koja već 15 godina nema liste čekanja za transplantaciju bubrega. Vreme od utvrđivanja potpune bubrežne slabosti do transplantacije je 2-3 meseca, koliko je neophodno za razna snimanja i ispitivanja, i to je sve. Sada se godišnje u Iranu učini oko 2000 transplantacija. U nekim bolnicama postoje čak i Liste čekanja za davaoce.

Godisnji-rast-broja-transpl-u-Iranu

Nema kartica, nema zaveštavanja, nema slikavanja i propagandnih spotova estradnih zvezda i lekara.

Ipak, dan-danas, svi naši transplantacioni stručnjaci će vam laprdati o katoličkim modelima transplantacije (španskom, hrvatskom..) a o ovom koji funkcioniše (decenijama), niko vam neće reći ni reči!

Zašto je to tako?

Pitajte vašeg koordinatora za transplantaciju! Oni sve znaju, oni sve koordiniraju, oni se non-stop slikavaju za medije, oni su ti koji su umislili da su jedini altruisti u ovoj državi i u ovom narodu, pa im to daje za pravo da “nagovaraju” sve ostale “da pođu njihovim stopama”.

Neki od tih “humanista” nisu spremni platiti taksi davaocu organa da dođe do njihove bolnice, ali ladno traže od drugih da daju svoj deo tela drugome.

U zemlji koja ima najmanja primanja u Evropi, najgoru socijalnu situaciju, zemlji koja je i svoje praunuke zadužila uzimajući svakodnevno neke kredite, zemlji gde najbolje rezultate postižu samo „prinudni izvršitelji“ – neko je odlučio da apeluje na davanje bubrega posle smrti.

U zemlji gde su im te organe vadili naživo štićenici tih istih Evropljana, koji nam obećavaju pristup otvaranju poglavlja.

Nema brale, od toga ništa.

Da se ne lažemo.

Nije narod lud.

Narod sve oseća.

Možda i ne ume jasno da “artikuliše” svoj stav, ali – oseća.

Oseća da to tako ne može da ide.

U eri gde se javno propagira protestantska etika, pragmatizam, tržišne vrednosti, sveopšta privatizacija i otimačina – ti od nekog tražiš da poklanja svoj deo tela.

Dečko, daj još dve edukacije, pa da idemo …

 

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

Reference:

 

Paying kidney donors: time for following Iran, MJM, 2008.pdf

Iranski model plaćanja i regulisanja živih nesrodnih donacija bubrega, 2006.pdf

Iranski model donacije organa kao odgovor na aktuelnu krizu nedostatka organa, IJKD, 2015.pdf

 

.     .     .

.     .     .     .     .     .

Advertisements

Intervju sa doktorom kurirom

Intervju sa doktorom kurirom

Poštovani čitaoci,

U nedeljnom izdanju dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, u njegovom „medicinskom“ dodatku koji se zove Dr Kurir, kao tema broja postavljeni su Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji. Ispod ovog nadnaslova plasiran je bombastičan naslov (u skladu sa imidžom tog lista):

Poražavajuće: godišnje umre 750 pacijenata na dijalizi.

Tekst je potpisala izvesna Ružica Kantar, koja je na jedan tas stavila izlaganje doktorke Snežane Gajić, nefrologa iz KBC „Dr Dragiša Mišović“, a na drugi tas je stavila izlaganje predstavnika pacijenata Dr Ljubinka Todorovića, pacijenta na hemodijalizi u Boru i predsednika udruženja bubrežnih invalida Srbije. Šta je Kantar pokazao, odnosno pokazala, možete videti i direktno, sa fotografije članka, koju prenosimo iz primerka kojeg smo uredno platili.

Ovo o plaćanju smo napomenuli, pošto se ceo tekst može naći i na internetu, ali mi prosto nismo mogli verovati da je to sve, ceo tekst?!

http://www.kurir.rs/zabava/doktor/porazavajuce-godisnje-umre-750-pacijenata-na-dijalizi-clanak-1666971

Ceo tekst, svi Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji svedeni su na 3, slovom i brojem: tri.

To su: fistula, prevoz, banja.

Pogledavši malo bolje taj medicinsko-prosvetiteljski zdravstveni dodatak uvidesmo da se ceo taj kurirski prilog sastoji od niza naplaćenih reklama za kojekakve čudotvorne preparate tipa: Herbamed, Asai Beri, Sibra 1990, Probotanic ulja, Aptamil mleko i ulje Ilang-langa. Toliko o brizi za zdravstveno prosvećivanje naroda ili o načinu da se ćapi još koji dinar hvaljenjem farmakoindustrijskih čudotvornih proizvoda („za 6 meseci 10 godina mlađi“).

Inače listovi tipa Kurformer su omiljena glasila svih naših vlastodržaca, pa su i za većinu naroda svakodnevna literatura. U situaciji kada se država dnevno zadužuje 9,5 miliona evra, kada има историјски буџетски дефицит од 300 милијарди динара; историјски спољни дуг од три хиљаде и 172 милијарде динара, губитак Народне банке Србије од 45 милијарди динара, када народ живи све лошије, сиромаштво све веће, плате смањене, а пензије опљачкане, ситуација у привреди све гора, радних места све мање, а народних кухиња све више, е у таквој ситуацији glavni društveno-politički problem naše države i tema broja dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, je: elitna prostitucija, svingeraj i striptiz barovi.

Čak se i ministar kulture oglasio izjavom da će taj list prijaviti kao pornografski.

Eto, poštovani čitaoci u takvom okruženju, nađoše se i naši, problemi na dijalizi.

Šta da se radi. Moramo prihvatiti realnost.

Tu smo – gde smo.

Iz ove kože se ne može.

Ipak, za nauk našim doktorima, našim predstavnicima pacijenata i našim novinarima, osećamo potrebu da im pružimo nekoliko objašnjenja:

Dijalizni kateter, plastična cev koja se hirurškim putem uvodi u stomak, blizu pupka, je kateter za peritoneumsku dijalizu, dijalizu u trbušnoj duplji, a vaskularni kateter, centralni venski dvolumenski kateter se postavlja u velike vratne ili preponske vene i služi za hemodijalizu. (Nauk: ne pristajte na intervju, ako vam novinari ne budu garantovali autorizaciju teksta koji će se pojaviti u javnosti).

Broj od 750 mrtvih godišnje na dijalizi, nije tačan. Nije ni naveden izvor, kako su uopšte došli do tog broja? Ne postoji nezavisna statistika niti izveštaji iz kojih se može saznati tačan broj umrlih na dijalizi, ali verujemo da je mnogo veći od priznatog. Opravdano se sumnja da medicinari u tu cifru ne računaju one koji su na dijalizi bili samo 3-6 meseci, a među tom grupom je najviše umrlih (početnici, sa kateterima). Dalje, ukupan broj pacijenata na dijalizi u Srbiji nije 4,5 hiljada – što svi godinama ponavljaju kao pijani, nego je preko 5,5 hiljada. Ali, kao što rekosmo: ovo je potpuno nesređeno područje srpskog zdravstva, te prave cifre niko živi ne zna.

O dijalizi u Kuriru 25.01.2015

A što se tiče problema dijaliznih bolesnika u Srbiji, evo napravićemo vam kratak rezime, listu do koje smo došli prelistavajući dosadašnje izjave, dopise, predavanja, tekstove i mišljenja na tu temu:

  • u dijaliznim centrima nema osnovnog sanitetskog materijala: nema dovoljno rukavica, gaza, maski, dezinficijenasa, flastera za fistule, itd.itd. Tek kada se reši taj problem može se smanjiti smrtnost od infekcija, bilo preko katetera, bilo preko fistule;
  • dijalize se pacijentima masovno skraćuju. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati centri koji svim pacijentima mogu obezbediti dijalizu od 4,5 časova. Eto još jednog uzroka velike smrtnosti na dijalizi;
  • u centrima za dijalizu je opšta nehigijena: dušeci na kojima pacijenti leže su krvavi, nema jastuka ili su prljavi, podloški nema, čistih čaršafa i posteljine takođe nema, kreveti su neispravni, ne može se pacijentu podesiti uzglavlje, a o televizorima i drugim sadržajima za prekraćivanje vremena, da se i ne govori. U dijaliznim centrima se mogu sresti gušteri i miševi, a bakterije i bube su redovna pojava;
  • aparati na kojima se pacijenti dijaliziraju su gotovo svi sa isteklim rokom upotrebe, ne zna se ni njihovo vlasništvo, ni nadležnost održavanja i servisiranja, ništa to nije regulisano. Bilo bi dobro da Predsednik udruženja pacijenata pronađe podatak o zakonski dozvoljenom broju radnih sati aparata za hemodijalizu i da zamoli pacijente da pogledaju otpozadi svog aparata koja cifra stoji na brojčaniku, da sakupi te podatke, pa da izađe u javnost sa njima;
  • kvalitet dijalize u Srbiji je očigledno nezadovoljavajući, bez obzira po kojem parametru ga merili: bilo po volumenu izdijalizirane krvi, bilo po procentu hemodijafiltracija, bilo po prosečnom trajanju tretmana, svi su ti parametri daleko ispod preporučenih, pa onda ne treba ni da čudi prevelika smrtnost;
  • nedostatak osnovnih lekova za dijalizne bolesnike: u celoj državi koristi se samo jedan vezivač fosfata (kalcijum-karbonat), čak ni onaj najjeftiniji Ca-acetat nije registrovan, a kamoli Fosrenol, na primer. Nema Beviplexa, C-vitamina, Folana, problemi su i sa eritropoetinima, a o ampulama gvožđa da se i ne govori. Cene visoke, farmakomafija caruje, doktori putuju, a pacijenti trpe;
  • laboratorijske analize se ne rade po propisima koje su sami nefrolozi doneli, nema reagenasa za PTH, za feritin, za vitamin D, za beta-2-mikroglobulin, za CRP, itd.itd. Pacijenti se šalju kod privatnika koji odvaja procenat i za onog koji ih je poslao, korupcija cveta.
  • redovni periodični pregledi neophodni dijaliznim bolesnicima (eho srca, eho abdomena, pregledi kardiologa, kontrola hormona, tumorskih markera, itd) ne sprovode se nigde;
  • kontrole ispravnosti vode za hemodijalizu, kontrole koncentrata i dijalizne tečnosti, nigde se ne rade po propisima, a doktore niko i ne tera na to, sve dok se povremeno ne desi – katastrofa;
  • nema individualizacije dijalizne terapije, koriste se dijalizni koncentrati neadekvatnog sadržaja, propisuje se napuštena terapija vezivačima kalijuma i vezivačima fosfata (aluminijumskim);
  • donešeni su potpuno nestručni Pravilnici o dijalizi, kojima su štićene dijalizne firme, a ne pacijenti;
  • vreme koje doktori provedu sa pacijentima na dijalizi je očajno malo, neki ne svrate ni jednom u 2-3 meseca, sestre stalno izlaze na puš-pauzu, a i inače ih nema dovoljno. Svi su malo plaćeni i nemotivisani. Razmišljaju samo o prelasku kod privatnika, koji im uzimajući od istog Fonda, daje duple plate;
  • redovni izveštaji lekara iz dijalize se ne rade ni jednom godišnje, a kamoli mesečno; pacijenti se upućuju u druge centre bez preskripcije ili bilo kakvih virusoloških i drugih podataka iz istorije bolesti; O jedinstvenom umreženom dijaliznom sistemu za dijalizne bolesnike, nema ni govora;
  • u salama nema elektroničara ili servisera-tehničara za popravku aparata, a i kad ga ima on ili ništa ne zna ili ništa ne sme, jer nema ovlašćenje za pristup softveru aparata;
  • ni u jednom dijaliznom centru u Srbiji ne postoji timski rad. Tim za lečenje dijaliznih pacijenata treba da sačinjavaju: glavna sestra centra, nefrolog-načelnik centra, dijetetičar, vaskularni hirurg, socijalni radnik, psiholog, itd.);
  • korupcija pri nabavkama dijaliznog materijala traje decenijama. Mora se hitno izvršiti demonopolizacija tržišta, ne mogu samo 2 firme da drže celokupno snabdevanje dijaliznim aparatima, filterima, linijama, koncentratima i ostalim potrošnim materijalom;
  • kapaciteti centara za dijalizu se hitno moraju proširiti, ne sme se dozvoliti da „nema mesta“ i da nam se nude privatnici i drugi mešetari, kao „rešenje problema“;
  • mora se preseći osovina farmakomafija-nefrologija, kako bi se lekari odvukli od nagrađivanja prema učinku za farmakomafiju. Nagrađivanje im treba organizovati prema učinku na spašavanju života i zdravlja pacijenata;
  • operativno formiranje AV fistule mora biti hitan i neodložan hirurški zahvat: unutar 4-6 časova od pregleda bolesnika;
  • moraju se otvarati i uposliti predijalizne ambulante, za pregled i kontrolu funkcije bubrega za sva lica preko 50 godina starosti, nefrološki-sistematski, bar jednom godišnje;
  • nezavisna kontrola rada svih zaposlenih u nefrološkim i dijaliznim jedinicama u celoj Srbiji. Imenovanje nacionalnog koordinatora i kontrolora za dijalizu;
  • o prevozu i nedostatku centara za rehabilitaciju dijaliznih bolesnika je već rečeno, pa da ne ponavljamo;
  • humanizacija dijaliznog lečenja: zalaganje za dijalizu sa ljudskim licem, ocenjivanje osoblja od strane korisnika dijaliznih usluga, anonimno i sveobuhvatno;

 

 

Eto, poštovani intervjuisani doktori, pacijenti, kao i novinarko Kantar,

kad drugi put budete pravili tekst o Problemima na dijalizi, izaberite ipak, malo više od tri koje ste pomenuli,

pa ćete možda i moći shvatiti zašto je poražavajuće veeeelika smrtnost pacijenata na dijalizi.

Ništa u životu nije tek tako.

 

Srdačan pozdrav,

 

DiaBloG – 2015

 

 

resenje koje ne nudi problem

 

Šta radi Fresenius u Republici Srpskoj

Šta radi Fresenius u Republici Srpskoj
Nakon materijalno dokazanih muljavina Frezenijusa u Srbiji, proučili smo malo bolje ponašanje ove profiterske multinacionalne globalističke aždaje i u Republici Srpskoj. Nažalost, ni tamo stvari nisu ništa bolje. Ako su već i američki dijalizni sajtovi provalili nemilosrdni odnos Frezenijusa prema pacijentima koji su im povereni (link), ako su već neslavno raskrinkani u Hrvatskoj (link) i Srbiji (link), da li je u Bosni i Hercegovini moglo i biti drugačije? Naravno da nije, ali ovde smo dužni jednu napomenu: Frezenijus nema nijedan dijalizni centar u Federaciji BiH. Svi su mu u Republici Srpskoj. Zašto je to tako? Zašto muslimansko-hrvatska Federacija nije htela ili nije si mogla priuštiti tako skupe tretmane, a ludi ili potkupljivi Srbi, pristali odmah i to za skupe pare. Istini za volju, treba reći da je glavni promoter i lobista dolaska Frezenijusa u RS bio čovek koji je po ključu postao ministar zdravlja, ujedno i glavni nefrolog Republike Srpske (link). Prošle godine, dan posle odlaska u penziju, počeo je i zvanično da radi za Frezenijus, da regularno prima platu od njih, a ujedno je nastavio da bude Glavni koordinator za dijalizu u Republici Srpskoj. Niko od nadležnih tu nije video nikakav sukob interesa. Čovek radi za privatnu firmu i istovremeno je jedini koji kontroliše tu firmu i za to uzima dnevnice od države. Idila. Bar za njega i za Frezenijus. Nema nikakvog sukoba interesa, samo interes.
Frezenijus Srbima ne veruje
Iako u Federaciji nije uspeo da kupi nijedan dijalizni centar, Frezenijus je procenio da rukovodjenje nad srpskim centrima ne sme biti srpsko. Odmah po preuzimanju dijaliznih centara u Republici Srpskoj, menadžeri, upravitelji (generalni, ekonomski i medicinski) im dolaze iz Federacije: iz Tuzle i iz Sarajeva. Frezenijus BiH nije imao povjerenja ni u jednog srpskog nefrologa, pa im nije dodelio nijednu rukovodeću ulogu. Za glavnog doktora određen im je izvesni G. Imamović iz Tuzle, čovek bez ikakvog nefrološkog i dijaliznog znanja ili iskustva. Za glavnu sestru im je postavljen Nusret Mehmedović, nije greška, čovek se sam potpisuje kao glavna sestra, što se može videti i na zvaničnim dokumentima Frezenijusa u Republici Srpskoj.

Glavni u HD RS

Za nemale pare koje uzimaju od Fonda Republike Srpske, Frezenijusovci su mogli bar radi šminke ili radi ključa, ostaviti makar privid poštovanja mušterije, tj. korisnika, pa odrediti nekog od poznatijih ili iskusnijih nefrologa iz Republike Srpske. Ali nisu ni toliko poštovanja hteli pokazati. O svim mahinacijama Frezenijusa u Republici Srpskoj nezavisni novinari državne radio-televizije Republike Srpske (RTRS) su napravili jednu vrlo objektivnu reportažu (link).
Ipak, niko od nadležnih tužilaca, sudija, političara, nije ni prstom mrdnuo da to ispita. Velika firma, velika zarada, pa joj izdaci za kontrolu situacije ne padaju teško. Teško je samo nama koji znamo da su to naše pare. Kao što reče onaj sindikalni medicinar iz TV priloga, dijaliza je u državnim centrima koštala 70 maraka ili 35 evra, a sada po jednoj dijalizi stranci uzimaju 110 evra, a za HDF naplaćuju 120 evra ili 240 konvertibilnih maraka. Poređenja radi, sav potrošni materijal za hemodijalizu u Srbiji i danas košta manje od 40 evra, a i ta je cena prenaduvana. Pa i red je da Srbi malo pomognu siromašnu Nemačku našim parama, iz naših Fondova. Ne postoje bogati koji su se obogatili, a da niko nije osiromašio. Ovo je priča o tome kako su strani nefro-kerovi oglodali srpski zdravstveni budžet, do koske.

Sistem prebacivanja srpskih para u nemačke džepove
Gde su glavne mutne radnje Frezenijusa u RS? Tamo gde su mogućnosti da se uzmu pare, naravno. Pre svega, Frezenijus je svu svoju robu počeo uvoziti zaobilazeći prelaz i carinu u Gradišci, kako ne bi ni marku platio ili ostavio u Republici Srpskoj. Odmah po preuzimanju dijaliznih centara u RS, sva Frezenijusova roba je počela ulaziti u BiH preko carine u Orašju. Umesto špeditera iz R.Srpske posao uvoza su dobijale firme iz Federacije. Osnovni cilj: ni marku ne ostaviti u RS, ako se ne mora.
Drugo, Frezenijus je raskinuo sve ugovore sa firmama, saradnicima i dobavljačima, koji su bili iz Republike Srpske, a snabdevali su dijalizne centre u Republici Srpskoj. Odjednom je kompletno snabdevanje lekovima, deterdžentima, hemikalijama i drugim potrepštinama, počelo stizati iz firmi iz Federacije. Republika Srpska je davala pare Frezenijusu, ali od njih nije mogla biti udostojena ni povratne marke.

Citajte sta vam pise na ekranu
Treće: osim nepovoljne cene, ugovor je doveo do skoro potpunog prelaska nefrološke službe Republike Srpske u ruke privatnika. Jer, R.Srpska je u skoro svakom većem gradu imala po jednog nefrologa u lokalnoj bolnici. Sada su svi oni preuzeti od strane Frezenijusa, i samo za dijalizu, pa su bolnice ostale bez nefrologa. Da situacija bude potpuno apsurdna, pacijente koji su na dijalizi doživeli pogoršanje, FMC nefrolozi su upućivali na prijem u državnu bolnicu, iako su znali da tamo više nema nefrologa. To više nikoga nije interesovalo, takav je bio Ugovor u Zvorniku, u Šamcu i Doboju. Bolnički internisti su onda te pacijente slali u Tuzlu, kod tamošnjeg nefrologa, a to je za RS bio novi namet na vilajet. Ugovor fmc za doboj i zvornik

Četvrto: Frezenijus koji sam proizvodi i primenjuje sav potrošni materijal za dijalizu, povećao je cene svim tim proizvodima, kako bi prikazao da nema praktično nikakve zarade koja bi mu ostala, a da bi na taj način izbegao plaćanje poreza na prihode u Republici Srpskoj. Pošto sam proizvodi i sam određuje svoje cene, knjigovodstveno gledano sve je ispravno. Ranija zarada i porez koji je ostavljao prethodni menadžment, sada je nestala. Tako je potpuno zaokružen i usavršen sistem isisavanja srpskih para u džepove nemačkih „investitora“, a preko bošnjačkih menadžera.
Peto, ali ne i najmanje važno: Šta je sa pacijentima? Šta je sa brigom za naše ljude koji dospeše u nemačku bolnicu, a za srpske pare? Kako se pokazala mnogo proklamovana briga o pacijentima, koji su naravno u centru pažnje svakog zdravstvenog sistema. Pa ništa, o njima se u svemu ovome najmanje vodilo računa. Već smo rekli da Frezenijus sam proizvodi i primenjuje sav potrošni materijal za uslugu hemodijalize, koju sam i pruža. Takav sukob interesa, sprečava bilo kakvu mogućnost zaštite pacijenata od neispravnih dijaliznih sredstava, jer i sredstva i doktori, koji bi trebalo da brinu o zaštiti pacijenata, svi su Frezenijusovi. Tako se nikada nije desilo da Frezenijusovi doktori prijave nijednu tehničku ili proizvodnu grešku na Frezenijusovima aparatima, dijaliznim koncentratima, linijama ili filterima. Zna se da im to Frezenijusovi menadžeri ne bi tolerisali, pa to niko nije ni pokušavao.
A u samoj Americi je nastao veliki skandal, jer su zahvaljujući insajderima, pacijenti saznali da u internim Frezenijusovim mejlovima postoje podaci o smrti 950 pacijenata usled neispravnosti u radu Frezenijusovih aparata i osoblja (link).
Da li se to smelo sakrivati ili prećutkivati kao poslovna tajna. Nipošto, ali niko od Frezenijusovih medicinara to nije obelodanio. Da u Americi nije bilo anonimnog insajdera, javnost nikada ne bi saznala za ta ubistva. Tek posle toga krenule su stotine sudskih postupaka i zahteva za odštetu. Taj isti problem koji su imali američki pacijenti, centralizovano mešanje i spravljanje jednog te istog dijaliznog koncentrata za sve pacijente u dijaliznoj smeni, vršeno je i u svim Frezenijusovim centrima u Republici Srpskoj (osim u Gradišci). I još se vrši!!! Kakve su posledice takvog načina rada, koliko i kojim pacijentima je to naškodilo, niko nije ni prijavio niti razmišljao o tome, u RS. Toliko o brizi za pacijente. Inače, taj centralni mikser je uveden da bi se ostvarile uštede, da se ne bi kupovao poseban dijalizni koncentrat individualno, za svakog pacijenta (prema njegovim potrebama), kako se inače radi tamo gde se brine o pacijentima.
Kako su se pacijenti proveli u Frezenijusovim centrima najbolje govore njihova pisma, koja (osim ovog sajta, naravno) niko nije hteo objaviti (link, link).
Situacija je eskalirala do te mere, da su prvi put u poslednjih 50 godina, dijalizni bolesnici morali štrajkovati da bi ostvarili svoja prava. Radije su birali smrt nego poniženja koja su doživljavali kao pacijenti (link). Ministar zdravlja koji se sažalio nad njihovom sudbinom i koji je usvojio sve njihove zahteve, ekspresno je smenjen i izbačen iz vlade, nedugo posle toga (link).
Imamo i masu dokaza iz interne Frezenijusove prepiske, gde oni sami priznaju svoje probleme, računajući da će to ostati sakriveno. Evo, na primer, kakvi su rezultati lečenja, prevencije zaraznih oboljenja ili priprema za transplantacije, sada kada bi o tome trebalo da brine sam Frezenijus. Pokazaćemo Vam samo deo naših podataka dobivenih iznutra iz samog Frezenijusa (piše npr. „Nepovoljni trendovi u Šamcu, Zvorniku, Prijedoru, Banjaluci, Bijeljini i Brčkom“):

Neadekvatna terapija kostiju i minerala
Kakva je zaštita od hepatitisa, šta je Frezenijus preduzeo da dijalizni pacijenti ne dobiju osim bubrežne i bolest jetre. Evo izveštaja, od njih samih, ali ne našim, nego FMC organima („manje od potrebne 3 HBV vakcine u prvih 6 mjeseci boravka u centru se bilježe iskazanim brojem pacijenata“ na donjoj slici):

Zastita pacijenata od B hepatitisa
Šta tek reći za Mondo studiju. Frezenijusovci su sami objavili u stručnim časopisima da su nad pacijentima iz Republike Srpske sprovodili istraživanja o umiranju, bez da su ikoga obavestili o tome (link). Nijedan pacijent ništa nije znao o tome, čak ni osoblje, ni doktori, a o zakonskim obavezama, odobrenjima etičkih komiteta i nadležnih agencija i da se ne govori. Kako bi se Vi osećali da znate da neko sakuplja Vaše nalaze da bi video kada ćete umreti i da li mu se to uklapa u njegove procene. A pri tome ništa Vam ne govori i ništa ne misli ni preduzeti da bi to sprečio.

Mondo -01a_resizeMondo, nase brojke do 2013_resize

A drugi, naravno, nisu bili toliko glupi ili naivni. Hrvati, na primer. Oni su privatnicima rekli ovako: Zbog težine bolesti i brojnih komplikacija, dijalizni centri koji su u krugu bolnice moraju i ostati u krugu bolnice i u rukama države, odnosno ministarstva zdravlja! Nikakvi privatnici, njihova ispitivanja i zarade preko naših fondova. Ukratko, Hrvati su im ovako odgovorili:

Hrvati protiv Privatnika
Sve skupa, jeftina kolonija, pogodna za eksperimente uživo, koja sama (skupo) plaća ceo taj cirkus.
To smo mi.

Priznanje

.

.     .    .

DiaBloG – 2014

(redakcija sajta se zahvaljuje  gospodinu M. Biliću na ustupljenim dokumentima i komentarima)

.

 

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Yi Zhang: Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu    Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata    Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV    Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day    Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?     Ponovo smrtni ishodi zbog korištenja Freseniusovih rastvora za hemodijalizu

neocekivano dobar pocetak