Tag Archive | kongresi

Ko su kreatori našeg javnog mnenja i zašto smo toliki poltroni?

Ili: Kaži mi ko te plaća, da bih znao šta ćeš nam to objektivno reći?

Zašto možemo proći ispod duge, ali ne možemo proći ispod radara?

Otkuda toliko poltronstva i podaništva u ovom(e) slobodarskom(e) narodu?

Poštovani čitaoci,

tekstovi našeg današnjeg Gosta, naizgled nemaju veze sa dijalizom i nefrologijom.

Ali, kad ih pročitate pažljivo, videćete da imaju.

Itekako.

Ko su kreatori našeg javnog mnenja?

piše: Nebojša Katić

Da li je svet u raljama malog broja bogatih ljudi koji kontrolišu javni prostor i posledično upravljaju životima svih nas? Da li su takve teze samo trućanje dokonih gubitnika koji svoju paranoju hrane oslanjajući se na nepouzdane izvore? Ako zavere zaista postoje, kakvi su mehanizmi kojima se one sprovode, ko učestvuje u tome i kako je satkan veo koji zavere skriva?

Koliko juče, prosvećena elita je prezrivo odbacivala svaku pomisao da je u zrelim, liberalnim demokratijama moguće grubo manipulisati javnošću. Danas stvari izgledaju nešto drugačije. Iako sa velikim zakašnjenjem i veoma selektivno, neke od zavera se delimično razotkrivaju i u tome učestvuju i najuticajniji globalni mediji.

U tom kontekstu, važan događaj bila je pojava knjige „Mračni novac“ Džejn Majer, novinarke reputabilnog „Njujorkera“, koja se bavila uticajem američkih tajkuna na političku i intelektualnu scenu SAD-a. Sve napisano je odavno poznato, ali su informacije bile rasute i najčešće su bile van žiže moćnih medija. Majerova je na jednom mestu sabrala obilje činjenica, objasnila je mehanizme manipulisanja javnošću i imenovala je ljude i organizacije koje u tome učestvuju. Pomenuta knjiga je „povukla nogu“ i sada je samo jedna u nizu knjiga na istu temu.

Američki poreski sistem je omogućio tajkunima ne samo da se prekomerno obogate već i da ogroman deo bogatstva, bez plaćanja poreza, usmere u dobrotvorne fondacije. Veliki deo toga novca troši se na kupovinu političkog, akademskog i medijskog uticaja, pa u krajnjem efektu fondacije ponajviše dobročinstava čine upravo svojim vlasnicima.

Tajkuni su ispravno procenili da nije dovoljno kupovati samo političare već da se mora neprekidno uticati i na javno mnjenje. Novcem fondacija izgrađena je mreža nevladinih organizacija i naučnih instituta, kupljen je i ogroman broj univerzitetskih profesora, čak i celih katedri. Nastavni programi vodećih univerziteta, pa i sam pravni sistem, menjani su delovanjem te moćne, zapanjujuće velike i razgranate mreže. Čuveni ekonomista Pol Samjuelson je rekao da ga nije briga ko piše zakone ako on piše ekonomske udžbenike.

Smisao tog višedecenijskog poduhvata je da se javno mnjenje uveri kako je dobrobit tajkuna istovremeno i dobrobit svih građana. Sistem koji neprekidno generiše sve veće socijalne razlike, koji gura veliki deo populacije u bedu, ili koji zarad novca vojno ili ekološki uništava ljude i prirodu, najbolji je od svih svetova i ne treba ga menjati. To će sa puno entuzijazma potvrditi uticajna intelektualna elita, i to se začudo ne smatra korupcijom, iako je “novac promenio ruke“. Da parafraziram Roberta Muzila – za razliku od čestitih seksualnih radnica koje za novac prodaju telo, intelektualci prodaju i dušu i telo.

Teoretičar zavere bi i kod Majerove mogao naći osnov za novu teoriju zavere. Iako dragocen, njen kritički pogled uperen je samo na jednu stranu koja sistematski podriva američku demokratiju – samo ka bogatašima koji dolaze sa desne, republikanske strane. Da li to znači da podrivanje demokratije postaje prihvatljivo kada dolazi sa suprotne strane političkog spektra, sa one strane na kojoj su finansijeri Demokratske stranke?

Primera radi, hiperaktivni Soros se u knjizi pominje samo u nekoliko rečenica i to u neutralnom kontekstu. Čuveno društvo „Mont Pelerin“ (finansirano od strane bogatih mecena), koje je snažno uticalo na oblikovanje i širenje doktrine neoliberalizma, u knjizi se pominje samo u jednoj fusnoti. To je neobično ako se zna da je upravo ova organizacija prva kreirala model delovanja koji Majerova opisuje. Nigde nije pomenuta ni organizacija „Atlas mreža“ (izdanak „Mont Pelerina“), koja je uticajna i u Srbiji, i koja na globalnoj sceni deluje na način koji Majerova opisuje. (Neke od članica „Atlas mreže“ jesu pomenute, ali ne i ta krovna organizacija.)

Ima li ovde kakve pouke i tiče li se sve to i Srbije?  Tiče se.

Kada domaći intelektualci iznose ili zastupaju neki stav, bilo bi korisno znati da li je taj stav autentično njihov ili je plaćen novcem, stranim ili domaćim, svejedno. Ko plaća putovanja na kongrese i studijska putovanja, ko plaća izdavanje knjiga i časopisa, ko naručuje i finansira izradu studija, itd.? Ko su mecene i sponzori i kako uspevaju da nagrade i rasporede svoje ljude baš tamo gde treba?

Rečju, važno je znati da li, kada intelektualci debatuju na javnoj sceni, oni to rade u ime uverenja, ili su zapravo na radnom mestu i pravdaju honorar – jer, kako je to davno primetio Apton Sinkler, teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.

Preneto sa Bloga Nebojše Katića, naslov i oprema teksta je redakcijska. (Tekst je pod naslovom „Tehnologija zavere“ objavljen i u dnevniku „Politika“ od 06.12.2017).

 

II

O duhu poltronstva i podaništva

(objavljeno u dnevniku „Politika“ od 16.08.2017)

U Srbiji, državi svakovrsnog diskontinuiteta, podaništvo, poltronstvo, često i beščašće, trajni su fenomeni. Menjaju se vođe, sistemi i ideologije, menjaju se granice države, menjaju se mehanizmi propagande, kontrole i represije, slabi ili jača uticaj spoljnih centara moći. Sve se menja, samo mehanizam vlasti koji počiva na udvorištvu ostaje isti i uvek sa istim, pogubnim posledicama po sudbinu države i njene budućnosti.

Da li je ustrojstvo države totalitarno, autoritarno ili demokratsko, da li je demokratija liberalna ili neliberalna, čini se da je nebitno za fenomen o kome je ovde reč. Možda bi zato trebalo uvesti nekakav novi pojam, npr. udvorička, ili karikaturalna demokratija.

Da li vođe iznuđuju duh udvorištva, ili taj duh stvara vođe? Da li je reč o specifičnim psihološkim profilima naroda koje je oblikovala mučna istorija? Da li je ovaj sindrom posebno naglašen kod „turskih Slovena“, u društvima bez aristokratske tradicije, kako to sugeriše Konstantin Leontjev?

Racionalnih opravdanja uvek ima i najčešće se vezuju za strah od represije koja prečesto prati istoriju nesretnih naroda. Ali, represija je prvi instinkt svake vlasti i nije usud samo Srba ili pravoslavnih Slovena. Narodi se razlikuju po tome kako na represiju reaguju i na kakvu žrtvu su spremni. Ta spremnost na žrtvu je brana despotiji još od vremena Magna karte i Džona bez zemlje.

Srećom, kroz vreme i istoriju, cena žrtvovanja je sve manja. Svi baštinimo slobodu za koju se neko žrtvovao, sužavajući prostor vladarske samovolje. Te žrtve nas i obavezuju. Nekada su se na kocku stavljali život i sloboda, a u modernom vremenu je to bilo radno mesto. Danas, u postmodernom vremenu, to je pre svega sinekura, mogućnost lagodnog života uz skute vlasti. Danas se čak i rizikovanje kakve sinekure, ne rizikovanje slobode ili hleba, čini prevelikom žrtvom. Glad za lagodnim životom je ono što demobiliše moderne elite. To danas nije samo srpski, već postaje globalni fenomen.

Sudbinu nacije ne određuje hrabrost u ratu, već je određuje hrabrost u miru. Ima li boljih dokaza za to od sudbina Srbije ili Rusije, na primer? Čin individualne hrabrosti daje materijal za poeziju, za mit, ali nije dovoljan i za promenu. Samo kolektivna hrabrost elite menja sudbinu nacije.

To je ona građanska hrabrost iza koje niko ne stoji, koju niko ne štiti i koja nikome ništa ne duguje – ni vlasti, ni opoziciji, ni domaćim, ni stranim centrima moći. U tom kontekstu, građanska hrabrost podrazumeva volterovsku podršku svakoj slobodnoj misli i kritici, bez obzira da li se sa njom slagali. Ta vrsta hrabrosti i solidarnosti je brana svakoj zloupotrebi i garancija je normalnosti društva. U Srbiji je bilo hrabrih ljudi koji su postajali žrtve režima, ali ne samo režima. Oni su pre svega bili žrtve ravnodušnosti i kukavičluka sredine, ili još gore, zlurade zavisti onih bez integriteta. Kada duha solidarnosti nema, svaki pojedinačni otpor postaje besmislen.

To delom objašnjava i kako je jedina državotvorna nacija nekadašnje Jugoslavije dovedena u stanje u kome je danas. Srpska elita, niko drugi, prokockala je i nastavlja da „prokockava“ državu. Ne pomažu izgovori o spoljnim okolnostima. Spoljne okolnosti i moćni spoljni faktori su uvek tu i oni su datost, ali to važi za sve narode i sva vremena.

Od otvorenog, vidljivog, vulgarnog poltronstva gore je samo poltronsko ćutanje institucija, ćutanje onih koji ne bi smeli da ćute, onih koji se prave da ne vide ono šta se oko njih dešava. Bolje nikada ne dolazi hodom vremena. Hodom vremena u kome nema otpora ludilu, sve što je loše postaje još gore.

U ovakvim državama loše završavaju i sami moderni despoti. Okruženi besramnim udvoricama i laskavcima kakvih je u Srbiji uvek na pretek, oni počinju da veruju u sopstvenu državničku veličinu i nedodirljivost. Izolovani u opni virtuelne stvarnosti i oni i država se pretvaraju u karikaturu koja je više tragična nego smešna. Pre ili kasnije opna će pući, a udvorice će prve napustiti brod koji tone. Upravo oni koji su najglasnije vikali: „Osana!“, prvi će povikati: „Raspni ga, raspni!“ – ovoga puta u ime novog gospodara … ili na kakav mig spolja. Na kraju, mali despoti postaju žrtveni jarci kako bi iza njih nacija sakrila sopstvenu krivicu.

 .

.

O autoru:

Nebojša Katić je rođen 1955. u Valjevu. Kao samostalni poslovni konsultant živi i radi u Londonu od 1992. godine. „Korporativni“ život mu je bio vezan isključivo za beogradski Energoprojekt  u kome je između ostalog bio finansijski direktor radne organizacije Energoprojekt-Energodata i finansijski direktor holdinga Energoprojekt. Završio je osnovnu školu Drinka Pavlović u Beogradu, zatim Petu beogradsku gimnaziju, i diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. 

Pogledajte i ostale nastupe gospodina Katića:

Kako leteti ispod radara, a ne udariti glavom u zid?

https://www.youtube.com/watch?v=wW1eeH4lGKQ

. . . . ___________________________ . . . .

(link)

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=4_uPuSFrDSc

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=on5HiVKTc6U

.

.

. . . . ___________________________ . . . .

. . . . __________________________________________________________ . . . .

. . . . ___________________________ . . . .

DiaBloG – 2017

Advertisements

Senke nad Dijalizom

Hronika Dijaliznih Dešavanja (nastavak)

Ne volim jesen

ne volim kad pada lišće zlatno,

Ne volim centar za dijalizu,

a ne voliš ni ti verovatno.

M.I.

.

Poštovani čitaoci,

Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.

Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.

Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pok(o)rila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.

Samo nas pratite.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego je i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.

I evo nas opet, sa dijaliznim aktuelnostima, problemima i dilemama.

Ko je Kaluđer srpske dijalize? Kakva je veza između najveće privatne čistionice krvi zvane FMC i svinjske Big farme zvane Yuhor? Kome ili čemu 3 miliona evra, ako čovek ne zna s padeži? Ko su četiri jahača farmakolipse u srpskoj nefrologiji i dijalizi? Zašto su svi Predsednici udruženja pacijenata doživotni predsednici, a život im nije lak? Od koga kradu Frezenijusovi lekari kad rade za Miška? Za kim zvona zvone, a stanuje na vračarskom pašnjaku šeste kategorije? Zašto svaki rat protiv Nemaca započnu Srbi iz Republike Srpske, a završe Rusi? Da li je ubica pevačice pre nasipa viđen pored jednog dijaliznog centra? Hiljade drugih misterija, nelogičnosti i nedostataka dokaza ostalo bi pod nerazjašnjenim okolnostima da nije ovog sajta i vašeg prava da znate sve, a ne želite da promenite ništa. (Opa, počele i samokritike).

Za početak otkrivamo vam najpopularniji srpski dijalizni vic leta gospodnjeg 2017:

Doš’o Sveti Petar u Beograd i kaže doktorki Nadi: Nado gde ti je ovde put za Čačak?

A Nada mu kaže: Mani me se Petre, ja sam predsednik stručne komisije za dijalizu.

Na to njoj Sv.Petar podvikne: Pričaj, inače ne’š otići u raj!

  • E neš ni ti u Čačak!!!

Ko se zadnji smeje, nije čitao našu prethodnu hroniku.

Dakle, poštovani čitaoci, odvežite se, polećemo.

Nastavljamo tamo gde smo u prethodnoj Hronici Dijaliznih Dešavanja stali.

A stali smo, u Čačku.

Prvi kompletni dijalizni tender u istoriji srpske dijalize, desio se ove godine u Čačku. Da bi se izbeglo muljanje i nameštanje cena pri nabavkama brojnih pojedinačnih dijaliznih komponenti (a sve pod izgovorom da se mora nabaviti originalni materijal samo od proizvođača dijaliznih aparata, „zatvoren sistem“) jedino rešenje je bilo raspisati nabavku celokupnih trogodišnjih tretmana, sve sa aparatima, servisom i potrošnim materijalom. Tako je razbijen monopol, zvani „zatvoreni sistem“, tvrđava monopoliste koji je prvi ubacio svoje dijalizne aparate u 90% srpskih dijaliznih centara, još pre pola veka.

Kada bi ovo bila ona čuvena serija „Grlom u jagode“, onda bi, znate već, dokumentaristički narator, uz nostalgičnu muziku Zorana Simjanovića, pripovednim tonom, na kraju, rekao nešto ovako:

„Te 2017. godine, predsednik Tramp je inaugurisan i istraživan, Putin i Asad su pobedili u Siriji, Katalonija je proglasila nezavisnost, Kim Džong Un je ispaljivao rakete, a u Čačku je prvi put organizovan kompletan tender za dijalizu“.

Kao što smo i naslutili, bio je to tek početak.

Vrhunac je postignut u Ivanjici.

.

ŠTA SE DESILO U IVANJICI?

Ivanjica je do sada bila poznata po krompiru, a Arilje po gaćama. Odnosno, donjem vešu. Sad, ako radi fokusa na Ivanjicu, odbacimo gaće, imaćemo slagalicu: dva krompira, jedan dijalizator, i … šta je konačno rešenje: Kuratorijum? Skočko? ili Asteriks?

Ne, mi imamo reč sa osam slova: Surdialiks.

Odnosno, kako nabaviti kvalitetnu dijalizu, a da ne ostaneš bez gaća, potez može biti samo jedan: uraditi sve kao i Ivanjica. U širem smislu reči, kao Čačak i Ivanjica.

Jesu l’ ovo dva tendera?

Jeste to su dva tendera!

Je li ovo prava mera?

Jeste to je prava mera!

Dva tendera alal vera,

samo Nada tera kera.

Dva tendera prava mera,

monopole ko god gura

njemu dojde smrtna vura!

Mnogi ne znaju, ali Ivanjica je opština koja je među prvima u Srbiji proglašena za varoš, odmah posle Beograda. Među prvima je dobila hidrocentralu (1911), a 1912. i prvi fudbalski klub (Javor), da bi sada 2017, prva imala potpuno nenamešteni tender za dijalizu.

Zašto je Ivanjica konačno rešenje i pravi primer za sve naše dijalizne tendere?

Zato što je Ivanjica potpuno otvorila tender, bez ikakvih preduslova i poduslova.

Bez ikakvog nameštanja, zvanog „specificiranje“ ili „isključivo od proizvođača“ odnosno „po tipu mašina“ – mašina koje smo ovdena zatekli poslednjih 50 godina …

Портал јавних набавки

Портал јавних набавки

Nadamo se da ovo čitaju i oni ljudi koji druge ljude šalju u zatvor. Po opisu posla.

Ako i sami nisi saučesnici u dosadašnjim nečasnim nabavkama opreme i materijala za dijalizu, sad im je potpuno razjašnjeno gde je kriminal i kako se vrši.

Svi koji ne raspišu tender da se postigne najniža ukupna cena kompletnih dijaliznih tretmana, sve sa tehnikom, servisom, održavanjem i potrošnim materijalom, su kriminalci. Tačka. Kraj priče.

Oni koji raspišu nabavku pojedinih dijaliznih materijala i naznače da mora biti „original“ prema tipu mašine, tj. da je to uslov da bi mašina funkcionisala, znači da žele izbeći konkurenciju i da su nabavku već dogovorili, tendera tu nema..

Onaj direktor koji napiše da želi „zatvoreni sistem“ ne može ostati na slobodi.

Jedini „zatvoreni sistem“ koji država treba da mu obezbedi jeste Zabela ili Padinska skela.

Ako nismo u pravu, neka onda nas privedu zbog „uznemiravanja javnosti“ ili zbog „nanošenja štete poslovnom ugledu“ monopolista?

(Jedna digresija: Zamislite samo drskosti da dijalizna firma kojoj se sudi zbog masovnih trovanja ili ubijanja pacijenata, ovde u Srbiji govori o svom poslovnom ugledu i traži zaštitu države i političara. I ne samo države i političara, nego i podzemlja).

Jeste li se ikada zapitali zašto nikada niko neće da se upusti u borbu protiv farmakomafije?

Znate li ijednog živog ili „zaštićenog“ svedoka protiv farmakomafije?

A svi smo svedoci šta rade.

Zato,

vi koji kliknete na naslov „saznajte koji ste Karamazov“,

proverite prvo da niste Idiot.

.

KONGRESIJADA  ili  TELEMEDICINA

U današnjoj medicini, sve se može dovoditi u sumnju, samo je jedno sigurno: edukacija im je kontinuirana. Čak im je i skraćenica ista na svim jezicima: CME!

CME na jeziku Big Farme i turističkih agencija, znači: Continuirana Medicinska Edukacija.

Glagol koji se izvodi iz te skraćenice, ne odnosi se međutim, na medicinare, nego na pacijente.

Glagol glasi: UCMEKATI.

Tek kad se dobro edukuješ, obučiš, onda možeš i da ucmekuješ.

Jedan (relativno) mladi nefrolog, sa osmehom je saopštio kolegama svoj životni stav: „Kažem vam ja, samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. I niko mu nije protivrečio. Toliko se to umislilo. Toliko su oni kojima je posao da leče ljude poverovali da oni nisu ljudi.

Normalan čovek, bi se do sada već morao zapitati: kome danas, u 21. veku, u doba kada informacije i znanja oblete planetu brzinom svetlosti, kada su sve knjige i časopisi postali elektronski, kome treba edukacija po hotelskim sobama i to u poznatim turističkim destinacijama?

Pa, operacije se danas vrše sa udaljenosti od hiljadu kilometara i svi smo već čuli da se to zove telemedicina.

Zašto se naši doktori, sestre, bolničari i serviseri guraju po hotelima u najpoznatijim turističkim destinacijama? Da bi razmenjivali svoje sekrete? Tajne svog zanata.

(na engleskom sekret je tajna, prim.dr.sc).

Ne, razlog je daleko prozaičniji.

Opet je kažu, u pitanju telemedicina. Medicina za telad.

Naša se telad ne daju odbiti od sise.

Oni su deca Big Farme, svete krave, kojoj niko ne može ništa. Ni države, ni pojedinci.

Bog sveti ne može pobrojati i popisati sve kongrese koji su se desili samo od našeg poslednjeg obrušavanja na ovu elementarnu nepogodu.

Tako su na primer, dijalizne sestre i tehničari pokazivali jedni drugima svoja znanja i iskustva u Soko-banji, čudotvornoj banji gde dođeš star, a odeš mlad.

Valjda zbog toga njima su se prišljamčili (zna se i o čijem trošku) i neki penzionisani doktori, a oni koji su imali mnogo do penzije, poveli su još i svoje stare majke, sestre i ostalu rodbinu (o onom istom trošku), da provere propagandu o toj Banji.

„Sponzori“ se ponovo nisu krili, štaviše, ponosno su istakli svoje štandove, prospekte, mašine i uređaje, a njihovi predstavnici bili su među najraskalašnijim, po naučnom skakanju na stolovima (u taktu muzike za ples).

Naslovi radova poput: „Uloga medicinske sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije lakih lanaca“ toliko su prikovali pažnju publike (kao da su u pitanju teški lanci), da se pojedini učesnici nisu mogli osloboditi tih stega skačući u disko klubu do 5 sati ujutro. Na stranu to što niko živi ne zna kakva je to posebna uloga sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije, ali svi su znali da je „rad“ samo formalnost koju treba ispuniti da bi se došlo i uživalo na „kongresu“.

Iako su se recepcioneri u čudu pitali zašto sestre za par dana boravka vuku po 2 kofera garderobe, vremenom sve se brzo razjasni. Koferi jesu bili teški, ali je oblačenje bilo vrlo oskudno, i očigledno postoji nepisano pravilo da se svakih 15 minuta moraju obući nove krpice, kako bi se ostalima pokazao svoj seksepil.

Seksepil je reč za ono što sekama stoji kao piletu sise.

 

U Sarajevu je bio Balkanski kongres nefrologa. Nema kaki gi nema: balkanski, podunavski, makedonski, srpski, hrvatski, bugarski, evropski, azijski, severnoamerički, južnoamerički, svetski, nije ni bitno, samo plaćaj voljena firmo! Nauko, eve nas!

Da ne mislite da su kod nas (ovde na sajtu) neke firme jednakije od Freseniusa, prozvaćemo mi sada i glavnog „sponzora“ sarajevskog „naučnog“ skupa, a to je bio, nećete verovati: Nipro!   Da, da, Nipro.

Japanski Nipro za čiji smo dolazak u Srbiju mislili da će srušiti monopol Freseniusa. (Nije greh reći, da smo i navijali, za pravdu). E, sad, šokantno otrežnjenje …

Zar i Japanci, sine Mitre? (Japanci su dosad bili: sine Morbo).

Šta reći?

Verovatno je to na izvoru i bio japanski Nipro, ali dosta se tu vode zamutilo, dok hotelom Holiday Inn nije potekao bosanski Nipro, sa izvesnim Mevludinom (ili tako nekim behabijom), čija je memorija kontanja glasila vako: kad’ mogu ba Švabe da Srbima uvaljuju Fresenius opremu po skupe pare, mogu i ja koju marku da obrnem na japancima u Federaciji, jašta bolan, valja se.

Kongres je i ovaj, mašala, bio dobro posjećen, a i na svakom predavanju bilo je najmanje 3-4 slušaoca, računajući predavača i onog mučenika što pušta slajdove.

Da li su u naučnom smislu pojedini učesnici ostali osunećeni, ne znamo.

Hotel je naravno bio u centru grada, vreme je bilo „lijepo“, pa su naučnici izašli da čuju kako srpski zvuči na bosanskom. Ili bošnjačkom, bem li ga, stalno mu menjaju ime …

Djevojke u Sarajevu se podstiču da nose burke i imitiraju Bliski Istok, a devojke u Beogradu se podstiču da nose tetovaže i pirsing, kako bi imitirale Daleki Zapad.

I u tome je naša jedina sličnost sa bivšom braćom. U toj slobodi za koju smo se generacijama borili, kako bi konačno svima pokazali da mi ne pripadamo istoj ljudskoj rasi.

Da smo budale svoje vrste.

.

OSTAVKE, SMENE i PROMENE

Desiše se, nekako naglo i neočekivano, promene rukovodstva u nekoliko nefroloških ustanova.

Kibiceri iz kojih progovara žal što nisu i učesnici, traže da prokomentarišemo i te događaje.

Naročito odlazak Doktora Naumovića, sina Doktora Naumovića.

Direktora krovne nefrološke ustanove u Srbiji (kakav krov, takva i kuća).

To je kažu, nezvanična pozicija Prvog nefrologa Srbije (PNS).

Ipak, kao i u slučaju Hrvatčevićevog odlaska iz Freseniusa, mi nemamo razloga za likovanje, jer ljudi, pojedinci, odlaze, ali sistem ostaje. Isti.

Politički se dođe, pa se politički i ode.

Iako se u par naših postova pominjalo i njegovo ime (oko nekih tenderskih nameštanja na republičkom nivou), o Naumoviću nećemo reći ništa. O bivšima, kao i o svim otišlima, neka bude mrtva tišina.

Teško je samo, ne prisetiti se proročanske rečenice, jednog „nazovi“-stručnjaka (ovo „nazovi“ znači da tu stavite neke od onih njihovih skraćenica kojima se da prostite kite), koji je još pre 3 godine predvideo ovakav rasplet u vrhu srpske nefrologije.

A rekao je, doslovce ovako: NADA VAS NEĆE OSTAVITI, ALI AKO VAM ONO I PADNE NAUM, DOBIĆETE ĐOKU.

Suština je u tome da na kraju svi dobijaju ĐOKU.

Faustovski podanici Big Farme, pravo iz njenih inkubatora idu za položajnike srpskih nefrologija.  Ima li igde izuzetka koji ne potvrđuje pravilo?

Ono što omogućava ovakav rasplet događaja jeste, ako i to nije sramota reći, sistem.

Sistem koji ostaje isti.

Sistem koji je pogrešan.

Sistem koji počiva na negativnoj selekciji, na kurvama i klanovima, na lobijima, intrigama, lažima, spletkama, ogovaranjima, podmetanjima, prevarama, … na sili, pohlepi i strahu.

Sve nesrećne nefrologije liče jedna na drugu: svaka ima svog Sušu, svog Škaću, svoju Ljilju ili Marinu, svoje Violete ili Kravljače, svog Jovana i svog Milana …

Naravno, imaju i Nadu, svi imaju Nadu, ili svi misle da imaju Nadu, ali Nada misli samo na sebe i želi da umre poslednja …

Sad, upitaće neko, a srećne nefrologije, jesu li one, svaka na svoj način srećne?

Odgovor našeg „nazovi“ stručnjaka bio je brutalno iskren:

Srećne nefrologije ne postoje.

Čak nema ni sretnih portala, sajtova, ni blogova o nefrologiji ili dijalizi.

Niti sretnih dijaliznih hroničara.

Navodno je još u XX veku, o tome napisao, jedan znameniti srpski pesnik, sledeću misao:

„Da si sretna pisala mi ne bi“.

.

OBELEŽAVANJE

U Srbiji postoje profesionalni obeleživači. Markeri, ili čmarkeri, takoreći.

Uvuku se nekome, nekima, udruže se u udruženja, sretnu se, onjuše i: obeležavaju.

Svi znamo kako najbolji čovekov prijatelj obeležava teritoriju.  Zapišavanjem.

A kako to rade najverniji prijatelji pacijenata?  Isto?  Zapišavanjem?

Pa, ne baš. Malo je sve to organizovanije i svečanije.

Izađe se za govornicu, pomenu se neki datumi, neke cifre, obeća se par poboljšanja, i tek onda se kaže: ko je za, nek digne nogu.

I obeleže.

Kao što su nekada u Srbiji bile profesionalne narikače, koje si regularno mogao da unajmiš, danas postoje profesionalne žene u crnom i profesionalni obeleživači u belom.

Kažeš im, na primer, da obeleže evropski (ili svetski) dan transplantacije bubrega, i oni ti odrade. Na stranu činjenica što su reči evropski (ili svetski) i transplantacija u negativnoj sprezi sa imenicom Srbija, ali ko te pita za odgovornost, važno je obeležavanje.

Niko od naših stalnih saradnika ne htede da ode na, ijedno u nizu takvih dešavanja, ali smo ipak, na jedno od tih dešavanja nagnali našeg najnovijeg člana redakcije, mladog i beskompromisnog izveštača, koji je takođe i NKVD agent, poznat pod kodnim imenom Mitar iz Dubiča, mlađi brat Mustafe Golubiča, Apisov posinak.

Trebalo je imati jak želudac i dosta hrabrosti pa se uvući tako duboko u neprijateljske redove, te je  Mitar iz Dubiča celo vreme pod jezikom držao tabletu Nifelata, ako ga uhvate …

Na sreću, nije otkriven, i evo Mitrovog prvog izveštaja, u originalu:

Осми септембар, 2017, Трибињање о трансплантацији у Коларцу. Након уводних докторских излагања и говоранција о значају трансплантације, донорских картица, проблемима у разговорима са породицама потенцијалних давалаца и како би требало донети нови закон по узору на шпански модел који су Хрвати само  препевали, итд, итд. започне и дискусија.

Та хрватска обрада шпанског закона довела је у недоумицу неке слушаоце: да ли је реч о закону о трансплантацији органа или правилнику о слању представника на евровизију. Извесна др Соња је углавном беседила о томе како је број пацијената који су припремљени за трансплантацију јако мали. Срам да нас буде, што нам је мали.

Након што су се сви сложили да немамо довољно пацијената који су припремљени за трансплантацију али да нам је потребно више донора, ушло се у намештени део програма, саморекламерство једног од учесника. За реч се „спонтано“ јавила госпођа Љиља чији је муж трансплантиран тих дана на ВМА, свима се захвалила и истакла како је он (њен муж) сам бринуо о томе да буде спреман када га позову (?!). Мирославу који је добацивао из публике је одговорила да нису ништа платили (?!), после чега се покренула жучна расправа. Момак који је закаснио остао је ускраћен за одговор на питање зашто је од 5500 пацијената који се налазе на хроничном програму дијализа (податак Љубинка) преобраћено за трансплатацију само 500-600 (опет Љубинко пали турбину). Само је др Соња констатовала да са таквим резултатима можда не би требало ни да улазимо у Еуротрансплант. Ко зна, крхко је знање…

Једини трансплантирани пацијент у сали, извесни Бошко Без Дијализе питао је предцсетника Љубинка шта су он и удружење учинили на промоцији трансплатације у Србији и констатовао да се не може бити успешан педеседник из Бора на дивану седећи све дуван пушећи и кафу пијући.

На његову констатацију су узбућено реаговала два момка из Бора који су тврдили да и ако је провинцијалац прим.др Љубинко ипак може бити успешна перјаница савеза.

Бурно је реаговао и опаки бајица са фото-апаратом (касније је установљено да је он поглавицин син) који је скочио да брани татка, те није поглавица Љубинко крив због недовољне заступљености овог проблема у медијима, него недостатак слободног новинарства у Србији?!  Ето ти сад, Тодоровићи демократе? Ометени у диктатури.

Након овако турбулентне дискусије редитељ турбине Љубинко је морао да прекине трибину због истека времена закупа сале?!

Све у свему ништа ново, још једна представа Савеза, а финансирана средствима Секретаријата за културу Скупштине града Београда и Министарства за науку Републике Србије. Нек нам је на наук.

Eto, to je bio prvi izveštaj našeg mladog saradnika, Митра из Дубича, a čitaoci će odlučiti koliko ćemo mu još davati prostora.

Uglavnom, atmosfera je nekako kao u ona stara vremena kad su u „tamnici naroda“ arestovani proleteri došli na vrata saznanja i fatalistički se zapitali: „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“ (BM).

Tako nekako i mi dođosmo do analognog pitanja:

Da li će bubreg (transplantirani) umeti da piša, kao što je pacijent (dijalizni) plakao za njim?

Za sada, nema razloga za optimizam.

Naš redakcijski dijalizni pesnik, evo baš sada, u svoj dnevnik zapisuje stihove koji će se jednoga dana proučavati u čitankama:

„Još jedna godina prođe,

Bez transplantacije mi te,

Misao ista onespokoji me blago,

Te unutrašnji dijalog pokrenem ja,

Mozak kaže ne misli na nju,

Srce kaže prijavi se na Listu čekanja,

Jaja kažu počeši nas,

Šta mislite šta ću da uradim?“

 .

HDF  za  SVE !!!   Konačno, rezultat:  HDF 100% !!!

Narod kaže: Ko o čemu Stanija o skraćenju, Soraja o poštenju, a DiaBloG o HDF-u.

I to je tačno.

Kada smo na našem sajtu pokrenuli akciju „HDF za SVE“, a to je podsetimo se, bilo pre ravno 5 godina (link), ni sami nismo verovali koliko brzo će se ta ideja primiti među dijaliznim sapatnicima.

Nismo naime verovali, da većina dijaliznih sapatnika u Srbiji i ne zna šta je to HDF, a ako i sazna, onda je to i ne pogađa previše. Tako da je dijalizna farmakomafija dobro procenila da je za takvu pastvu i 20% kvalitetnih dijaliza dovoljno. I previše.

A nismo bogami verovali, ni da će većina dijaliznih sapatnika u Republici Srpskoj shvatiti šta je HDF i da će je to itekako pogoditi, te da se neće pomiriti sa tim njihovim javno-privatnim partnerstvom.  Ispade da je dijalizna farmakomafija u RS loše procenila da je za buntovne zemljake Gavrila Principa, Petra Kočića, Boška Buhe, Milana Tepića, Aleksandra Raduna i Gorana Ljuboje, dovoljno samo 10% HDF i to po trostruko većoj ceni od realne.

Zajebali su se grdno. Potcenili su prekodrinske Srbe.

UDTIHBBRS je, na kraju, pobedio.

Jeste da je to koštalo Aleksandra Raduna tri stenta na srcu, ali će sva rukovodstva dijaliznih Srba konačno imati pred sobom primer kako se treba boriti za sebe i svoje sapatnike. U RS sad svi imaju HDF 100%.

Kako je to uspelo Banjalučanima, a nije uspelo Ljubinku, Miškolcu, Zvonalisu i ostalim srpskim pacijentskim gaulajterima?

Da li su Srbi sa one strane Drine borbeniji, pošteniji, pravedniji, pametniji?

Zašto SOBIRS, Renalis, Miškud i ostala dijalizna bratija nemaju takve rezultate?

Obrni-okreni, samo je jedna razlika između udruženja u Srbiji i udruženja u Republici Srpskoj.

Rukovodstva dijaliznih pacijenata Republike Srpske nisu šurovala sa Freseniusom!

Dijalizni pacijenti iz RS su shvatili: da biste učinili išta korisno za svoje dijalizne kolege, ne smete sarađivati sa Big Farmom!  Faust nije opera.

Bežite od đavola i kad honorare daje!  Ili „sponzorstva“ za „aktivnosti“.

Tek kada se odmaknete od uticaja i interesa Big Farme, pacijenti i političari će vam poverovati da ne trpate u svoj džep i ne zbrinjavate svoju guzicu.

A šta rade naši vajni pokrajinski i ini precdtsednici u matici: izađu i javno kažu Fresenijus nam dao ovoliko, Medikon toliko, a kod ostalih još prosimo.

Devojka ne može biti malo trudna.  Rukovodilac ne može biti malo korumpiran.

Ne može se nikakvom rikom zabašuriti pitanje: Ili jesi ili nisi?

A čim vidite korice „časopisa za pacijente“ (ili za lekare, ili za sestre), kad vidite glupavi sadržaj i nebulozne reklame, sve vam postaje jasno.

Osim korupcije na vrhu, sledeći problem je strah, u bazi.

Zato je, za razliku od Republike Srpske, situacija u dijaliznim centrima Srbije još mračna, kao u pećini ili u Tunelu.

Većina naših dijaliznih sapatnika i dalje se boji Drekavca.

 .

KRADLJIVCI, POZAJMLJIVAČI ili LOPOVI?

Nazovi časopis, nazovi vojvođanskih dijaliznih pacijenata, opet nas pokrada naveliko. Ne znamo kako da ih više nazovemo.

Da li su to Kradljivci, Lopovi, ili Pozajmljivači?

Uglavnom, časopis koji je živi dokaz uspešne saradnje farmakomafije i izdajničkog rukovodstva pacijenata, bez ikakvog srama prenosi ilustracije i tekstove sa našeg sajta, bez navođenja odakle su to ukrali.

Lekari sa platnog spiska Freseniusa se ladno slikaju i potpisuju sa našom intelektualnom svojinom, koja jeste namenjena bolesnicima, ali ne onima koji šuruju sa Freseniusom.

Ta, izvinte molim vas, ko je ovde Okupator, ko Lopov, a ko Bolesnik?

Imamo li mi ovde neke crvene linije koje se ne smeju preći?

Ili sve što je crveno treba da pretvorimo u crno, da bi ličili na Evropu?

Naše tekstove i/ili ilustracije o Gvožđu, o Kalcifikacijama, o Hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji, odštampaše pametnjakovići javno, bez bojazni da će neko shvatiti ili saznati  odakle i kako kradu?

Miško, soberi se!

Za početak da objaviš javno izvinjenje i priznanje odakle si mažnjavao tekstove, u suprotnom, bićemo prisiljeni primeniti na tebe vudu magiju: bosti ćemo te Fresenius iglama tri puta nedeljno.

Veruj nam, to ti se neće nimalo dopasti.

Ni tebi ni „tvojim“ fmc doktorskim saradnicima.  Ni samom Frezenijusu.

Nije lepo da iz pokrajine koja insistira da bude Autonomna, njeni članovi kradu od sajta koji je izrazito srpski, propacijentski i propaćenički.

Budale koje furaju parolu ’di su naši novci’, morale bi da obrate pažnju i na pitanje odakle njima intelektualna svojina?

Znate li vi zašto Sveti Petar nikoga ne šalje na rentgen, skener ili magnet?

Nema potrebe.

Jer: Bog vidi sve.

.

POTEMKINOVA DIJALIZA

Na jedan neobičan događaj skrenuli su nam pažnju naši dijalizni izveštači iz Kliničkog centra Srbije.

Naime, zdravstveni rukovodioci KCS su, kao da su redovni čitaoci „dijaliza.wordpressa“, odlučili da malo prizovu pameti farmakomafijaše i njihove jatake.

Za nepoverovat.

Ali, nepobitno tačno, proveravali smo iz više izvora.

Elem, svi snabdevači dijaliznim materijalom KCS behu pozvani i postrojeni da odreše kesu i da učine nešto i za sirotinju raju, tj. za pacijente dotičnog centra.

Farmcima je nedvosmisleno stavljeno do znanja da se više ne smeju zajebavati sa Državom, i da svoje profite koje su godinama gomilali sada malo potroše na sređivanje samih prostorija centra (koje su inače dospele do nivoa stratišta).

Jasno im je predočeno i da organi vlasti sve znaju (otuda i naša pretpostavka da čitaju ovaj sajt) i da umesto plaćanja kojekakvih kongresa i putovanja, sada treba da dovedu majstore, molere, stolare, zidare, itd. i da barem malo upristoje uslove u kojima se pacijenti dijaliziraju.

Ne mogu njihove prostorije, firme i bolnice da izgledaju kao svemirski brodovi, a one u koje uvaljuju svoju preskupu robu da izgledaju kao štale.

Kažu da je otpora bilo, jer Big Farma je pokušala da protestvuje (posebno onaj što szschuszscka pri prvoj palatalizaciji), te kao nemaju oni u svojim firmama molere i slične majstore, te ovo je pokušaj ucenjivanja, pominjan je i onaj teniski rekvizit (reket), ali ih je vlast samo prostrelila pogledom i time je diskusija abortirana.

Evo, od naše redakcije, veliki plus direktoru KCS i svim drugim pokretačima ove aktivnosti.

Upravo su naši simpatizeri bili ti koji su po zidovima bolnice ispisivali parole: „Udri Milika sad je prilika!“.   (Časopisu Nefro dajemo dozvolu da objavi navedeni slogan).

Kamo sreće da i ostali direktori i nosioci vlasti po drugim gradovima, u unutrašnjosti, učine isto ovako. Da se virus ulepšavanja zapati.

Ono istina, farbanje zidova, krečenje i gletovanje, nemaju veze sa efikasnošću dijalize, sa kvalitetom dijalizatora i zalaganjem osoblja, ali odnekud se mora početi.

Estetika ambijenta pokrenuće i želju za estetikom tretmana. Od estetike do etike, ispada samo par slova, a nekima već ispao jezik.

Znamo da će žuta banda i slični SNS protivnici odmah da zagalame kako je u pitanju lakirovka, ali na njihovu nesreću, pamtimo mi dobro i kako je bilo u njihovo doba.

Oni behu ti koji poslaše srpsku dijaliznu krv na ceđenje kod privatnika!

I da nesreća bude kompletna, kod nemačkih privatnika.

Ovih dana saznasmo da je Putin lično obelodanio svetu zašto Amerikanci skupljaju krv Rusa.  Za pravljenje biološkog oružja.

A kod nas i dokazana nepodopština sa ispitivanjem smrti u privatnim dijaliznim centrima prođe nekažnjeno.

Elem, razmislite zašto „Nikad nije kasno“ da shvatimo predstavu „Tvoje lice zvuči poznato“.

Jer, mi smo Crvenkapa.

A lovce još sastavljamo.

.

U BANJE KROZ GUSTO GRANJE

Ako je neko pomislio da ćemo olabaviti kritiku iluzioniste Todorovića i njegovih popečiteljki, prevario se.

Uz gađenje, pogledali smo ovlaš, listu njihovih „aktivnosti“.

Znate ono slikavanje na sve strane, na izletima, radionicama, podrškama, simpozijumima i sličnim zajebavanjima u zdrav mozak, onih koji ga imaju.

(Npr. reklamerstvo Jehovinih svedoka, pod izgovorom da ga ostali nisu udostojili odgovora, itd)

Ipak, postoji jedna posebno suluda situacija na tim njihovim „aktivnostima“ po fejsbucima, sajtovima i sličnim duševnim mrežama, koja nadmašuje sve viđene morbidnosti.

Naime, kad im umre neki član, oni mu ture sliku na fejsbuk, napišu da je umro, a ispod toga napišu nešto kao Tanja Majstorović-Preradović i još 6 njih vole ovo.

Vole što je neko umro.  ?!

Tako ispada kad se srpski običaji (saučešća) unose u amerikansko špijunsko sokoćalo na koje su se idioti nahvatali ko muve na lepak.

Stari ljudi, treće ili zlatno doba, umesto da uzmu senior karticu ili „uzmi račun i pobedi“ oni zapeli da vole sve što vole mladi.

A mladi su već sada Otpisani.

Ne znaju ko je bio vojvoda Vasa, ali znaju sve što je napisao Tupak.

Takav je danas tipični srpski šupak.

(Da izvine zlotvor zovemo ga i analni otvor).

Kad smo kod toga da se vratimo na sadržaj fejsbuk aktivnosti.

Laprdalo se i o aktiviranju dijaliznih aparata u Vrnjačkoj banji.

Ali se nijedan nesretnik ne seti da bi prvo trebalo izboriti se sa promenom Pravilnika koji reguliše ko ima pravo na banje. Pa kada u Pravilniku o lečenju u banjama budu i dijalizni pacijenti, onda se vredi boriti i za dijalizne aparate po banjskim mestima.

Ovako, u banje će moći ići samo oni koji imaju pare da ih sami plate, odnosno rukovodioci privatnih „udruženja“ pacijenata, na primer.

Evo, dok gledamo redovne dijalizne objave, pade nam na pamet šta da poručimo izdajničkim rukovodstvima dijaliznih pacijenata, Sobirsu, Renalisu, Miškudu i sličnima, povodom njihove poslednje „aktivnosti“.

Jebo vas „Festival zdravlja“.

Pa vi ste bolesnici.

Kakav vas festival spopao? Za čije babe zdravlje? SOBIRFEST?

Ima li na tim vašim fejsbucima i tviterima ikoga kome rade moždane vijuge?

Hoće li ikome proraditi crv sumnje?

Ljudi, zar ne vidite obmane?

Šta se čeka sa inicijativom za kvalitetnu dijalizu?

Već drugi put odlažete svoj osnivački skup.

Da ne bude, što rekao pevac Sofronije, dvaput ništa je ništa, matematika je jasna, crva nije ni bilo.

Neki moraju stalno da pričaju, ali mi ne.

Mi smo DiaBloG.

Mi na ljutu ranu, stavljamo travaricu mladu.

 

Udruženje svako po fejsbuku nam luta,

to sada vidi svaki od nas, član.

Godinama smrtnost na dijalizi raste,

a Predsednici, vode nas na izlet.

 

Proš’o im je davno svaki mandat,

al’ presto nikom ne ostavljaju ti,

aktivnosti razne svakog dana,

a rezultati nikad neće doć.

 

I još da mi je Predsednikom biti,

i na Fejsbuku nalog otvorit,

lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

Lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

Predsednik stari konkurenta nema,

on sa Big farmom sarađuje sam,

Zaboravit moram šta nam rade,

Jer onaj ko laže, tvrdi da ne krade.

2x

I još da mi je Predsednikom biti,

i na Fejsbuku nalog otvorit,

lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

.

SAOBRAĆANJE

I na kraju, brate, treba reći otvoreno: ministarstvo saobraćaja sabotira napore za naš položaj.

Znate li vi koliko ima očajnih ili depresivnih ljudi u Srbiji?

Mnogo, naravno.

I sad, umesto da se popu kaže pop, a depresivnom uzmi Zoloft pizda ti materina, šta radi naše ministarstvo saobraćaja?

Pored svih puteva postavljaju bilborde sa porukom: Uspori, neko te voli!

Hiljade nevoljenih, očajnih i depresivnih, svakoga dana pale auto i izlaze na puteve samo da bi videli svojim očima: da i njih neko voli.

I prihvatajući poruku toliko su usporili saobraćaj da su sada gužve na sve strane.

Kolone automobila nagomilane iza depresivaca i gubitnika postale su kilometarske.

A ono nazovi naše udruženje SOBIRALIS, umesto da uputi prekore Ministarstvu saobraćaja, oni opet izdajnički ćute.

Prava parola koju ministarstvo saobraćaja treba da proglasi obaveznom na svim putevima treba da glasi:

„Ubrzaj, neko te voli.  Centar za transplantaciju“.

Eventualno može i : „Slobodno dodaj gas, mi dijalizni te volimo. Produži život.“

 

 

 

DijaBloG – 2017

.

.

_____________________________

________________

________________

_____________________________

Ko je nefrolog koji uzima najviše para od farmaceutske industrije?

Ko je nefrolog koji dobija najviše para od farmaceutskih firmi?

Poštovani čitaoci,

uz vidljivu jezičku dilemu, da li naši nefrolozi dobijaju ili uzimaju pare od farmaceutske industrije, drugo nam ništa ne izgleda sporno …

Uzimaju ili dobijaju, sigurno.

Ko, kako i koliko, to se ne zna.

To svi kriju kao zmija noge.

Kakve su zakonske posledice takvih radnji, o tome ne bismo ovom prilikom.

Kakve su posledice za nas pacijente, od tih prilično koruptivnih radnji, o tome bismo da pričamo.

Da li onaj ko nas leči treba da bude toliko povezan sa farmaceutskom industrijom?

Da ga oni redovno plaćaju za svaki propisani njihov lek ili za svaki doprinos njihovom profitu?

Da li će onda takav doktor da vodi računa o najboljem lečenju pacijenta ili o tome kako on najbolje da zaradi?

Pošto nam se nameću Veber, Luter, Mirandola, protestantska etika, profiterski i pljačkaški zapadni kapitalizam, nemamo nikakve sumnje kakav će biti i izbor naših lekara.

I oni će se naravno opredeliti za sopstveni „uspeh“,  za:  bogaćenje!

Zar to nije tako ljudski?

Zar vi ne biste da ste na njihovom mestu?

(Da sad ostavimo ta moralna pitanja po strani 🙂 ).

Da li su baš svi takvi?

Da li ćemo možda da se ogrešimo o nekolicinu poštenih i nekorumpiranih, istrajavajući na ovoj temi i gurajući ih sve (nenamerno) u isti koš?

Možda.

A da li su oni sami (medicinari) učinili nešto da odvoje žito od kukolja? Da li su oni sami napravili neke kriterijume, kontrolna tela, asocijacije, onih koji su dokazano ispravni?

Koliko mi znamo: nisu.

E, upravo zbog toga, mi ćemo da udarimo po svima, a Bog će već poznati svoje (bezgrešne).

Dakle, poštovani čitaoci, za današnju temu smo izabrali davanje para lekarima (nefrolozima) od strane farmaceutske industrije.

Možda je tome doprineo nedavni evropski Kongres nefrologa u Beču, možda i ovaj srpski Kongres u Beogradu, koji će se održati u novembru ove godine, a možda i naš svakodnevni uvid u stvarnost i dokaze da veze između lekara i farmaceutske industrije cvetaju.

Šta država čini da bi pravno regulisala ovo stanje: ništa!

Pitanje je i da li ima snage i volje da se učini išta.

Povremeno se uhapsi neki nesretni medicinar radi koverte od 200 evra koju je primio od nekog (poturenog) policijskog pacijenta, ali i to se dešava tek kada zatreba unapređenje ili medijska promocija nekome inspektoru.

Redovne kontrole ili sprečavanja – nema. Pravna ili zakonska regulativa u ovoj oblasti je očajna.

Farmaceutska industrija je toliko moćna da kontroliše ne samo pojedina ministarstva, pojedine vlade, nego i pojedine međunarodne institucije i tela koja se bave „zaštitom stanovništva“. (Kao što reče Laki Topalović: Smrt je najsigurniji biznis).

Bubrežni bolesnici su idealna prilika za većinu farmako-medicinskih profitera.

Stvorena je fama da su to najteži bolesnici koji mogu postojati u ljudskom rodu, da je kod njih smrt normalna pojava (smrtni „ishod“), pa da samim tim nijedna firma, nijedna ustanova, nijedan lekar, nemaju razloga osećati se krivim ako se takvo šta i desi.

Iz istog razloga, „pošto se radi o teškim bolesnicima“ na njima se može isprobati svaka moguća terapija, jer realno: šta imaju da izgube – ništa.

Dalje, ta terapija obavezno mora da bude skupa. Jer, zaboga, to su teški bolesnici, kompleksni, pa i terapija mora da bude složena, tj. skupa.

E, zato jedan dijalizni tretman u Srbiji ili u Republici Srpskoj košta 110 evra, iako se sav potrošni materijal za taj tretman može na (nenameštenim) tenderima kupiti za 20 evra.

Kuda ide onih preostalih 90 evra, to je misterija.

Ispravnije bi bilo reći:  Kome ide preostalih 90 evra, je misterija.

Znamo da zvanične plate sestara, tehničara i nefrologa nisu velike. Štaviše, za znanje i odgovornost koja se od njih traži, verujemo i da su vrlo male.

Sistem je tako napravljen, da ih Država gura u korupciju.

Čak i oni malobrojni, koji nisu korumpirani, koji ne traže niti uzimaju pare, bivaju ismevani kao nesposobni, „ne znaju da se snađu“, „pregazilo ih vreme“, neaktivni su, „zastarelih shvatanja“, još „pate za socijalizmom i samoupravljanjem“, itd, itd.

Tako se sada uspostavljaju novi kriterijumi morala i podobnosti, a da bi se umirila savest (ako je išta preostalo od tog pojma) i da bi se opravdao grabež.

Jer, nije problem pogledati imovinsku kartu ili imovno stanje svih direktora vodećih nefroloških institucija u državi.

Da li među njima ima siromašnih, skromnih, građana srednjeg sloja?

Nema, naravno.

Nije nikakav problem proveriti im pasoše i poreske prijave: gde su i o čijem trošku putovali, koliko su i na koji način zaradili?

A to je samo onaj vidljivi vrh ledenog brega, koji je prijavljen, koji je MORAO biti prijavljen.

A gde je onaj drugi, NAJVEĆI deo, koji je ostao nevidljiv, neprijavljen?

Da li to iko u našim državama kontroliše, prati, sankcioniše?

Niko.

Državni policijski i inspekcijski organi su osmislili svašta, i zaštićene svedoke i ubačene agente, i prislušne uređaje i obeležene novčanice, ali raskrinkavanje veze između farmaceutske mafije i lekara im nikako ne polazi za rukom.

A sve im se dešava ispred njihovih očiju.

Niko više i ne piše o tome.

Mafija kontroliše i medije i udruženja pacijenata (proverite samo ko su sponzori „Udruženja pacijenata“ i njihovih „aktivnosti“ pa će vam sve biti jasno: zašto je dijaliza skupa, a očajnog kvaliteta, i zašto niko ništa ne menja).

Mi smo jedan od retkih sajtova (medija) koji neće da napusti ovu tematiku.

Jer znamo koliko je ovo bitno za ozdravljenje pacijenata.

Za ozdravljenje pacijenata prvo se moraju uspostaviti zdravi odnosi u samom zdravstvu.

Tamo sada, nažalost, caruju korupcija i kriminal.

U svetu nije ništa bolje.

Taj zapadni model se raširio kao kancer po celom svetu.

Ipak, za razliku od nas, tamo mediji nisu potpuno ućutkani.

Tako dođosmo konačno i do povoda za ovoliki uvod.

Postoje jedne novine, samo jedne novine na svetu, koje su odlučile da pišu istinu o dijalizi!

Istraživačko novinarstvo, u iskonskom smislu reči, moralo je dati prave rezultate. Tekstovi koji su objavljeni u tom časopisu razbucali su slatkorečive propagande Freseniusa i drugih najvećih profiterskih multinacionalnih dijaliznih korporacija na kugli zemaljskoj.

Iz tih tekstova provejava samo užas, smrt, nebriga i nemar prema pacijentima koji su im povereni, a neumoljiva pohlepa i trka za profitom, po svaku cenu.

Za one koji se još nisu dosetili o kojem časopisu se radi, sada ćemo navesti i njegovo ime.

Radi se o američkim novinama: ProPublica. To su njujorške neprofitne novine sastavljene od timova za istraživačko novinarstvo sa visokim moralnim vrednosnim kriterijumima. Do sada su dobili već nekoliko Pulitzerovih nagrada za svoja istraživanja.

Ovde ćemo vam postaviti linkove za njihove ranije tekstove o stanju u dijalizi (iz 2010-12. godine).

https://www.propublica.org/article/in-dialysis-life-saving-care-at-great-risk-and-cost

https://www.propublica.org/article/new-study-shows-higher-mortality-risk-at-in-for-profit-dialysis-chains

https://www.propublica.org/article/when-needles-dislodge-dialysis-can-turn-deadly

https://www.propublica.org/article/federal-grand-jury-probes-major-dialysis-provider

https://www.propublica.org/article/editors-note-how-we-got-the-governments-secret-dialysis-data

https://www.propublica.org/article/dialysis-the-story-so-far

Ali, mi ćemo se sada posvetiti temi koju su novinari ovog časopisa obradili ove godine: koliko koji lekar uzima (ili dobija) od farmaceutskih firmi.

Naših takvih novina, ili takvih podataka nema, naravno, pa smo morali da vam prezentujemo ono što smo jedino i našli.

Svi znamo da se i dan-danas ova pojava (plaćanje lekara od strane farmaceutske industrije) negira.

Svi tvrde da su to samo priče, bez jasnih dokaza. Mit.

E, takvi će sada biti iznenađeni (i uvredjeni, što reče Šojić).

Jer, sada je dato sve!

Sve cifre, konkretno!

Sva imena konkretno!

Na Zapadu važi jedno pravilo: samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno!

Svi datumi, kad je ko uzeo, koliko je uzeo, i zašto je to dobio.

Listali smo sa uživanjem ogromnu listu, ogroman dokazni materijal ovog izvanrednog časopisa.

Dolari za doktore“, takav je bio naslov ove istrage.

Tražili smo oblast: nefrologija.

Nas interesuju samo nefrološki i dijalizni bolesnici.

I nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

Nefrolog i jeste specifičan!

Najčešće je uzimao!

I još nešto nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

To je naše gore list.

I nije On,  nego: Ona!

Žensko.

Nefrološkinja koja je najviše para uzela ili dobila

od farmaceutskih kompanija,

je:

Ana Stanković!

Nikad čuo, reći će većina od vas čitalaca.

Ni mi, da budemo iskreni, nikad za dotičnu nismo čuli.

Ali, eto, tako se potrefilo.

ProPublica je baš nju apostrofirala kao nefrologa koji u USA najviše uzima ili dobija novca od farmaceutskih firmi.

Novinari ProPublica su analizom ustanovili da doktori koji primaju pare ili poklone od farmaceutskih firmi mnogo više propisuju lekova od tih firmi nego oni koji ne primaju ili primaju manje od istih firmi. Dakle, dokazan je direktni robno-novčani odnos.

Evo i detalja objavljenih članaka.

   ProPublica-printscreen01       ProPublica-printscreen0a

ProPublica-printscreen00aProPublica-printscreen01cProPublica-printscreen01aProPublica-printscreen02aProPublica-printscreen03aProPublica-printscreen04aProPublica-printscreen05aProPublica-printscreen06aProPublica-printscreen07aProPublica-printscreen08aProPublica-printscreen09aProPublica-printscreen10aProPublica-printscreen11aProPublica-printscreen12aI tako dalje, i tako dalje …

Ana Stanković je dakle dobila skoro 820 000 dolara iz 1719 donacija od avgusta 2013. do decembra 2014. godine. Pare je dobijala od 30 farmaceutskih kompanija, što ukazuje na podatak da nije imala svoje favorite, nego je svima davala šansu „za saradnju“.

Najviše para je potrošila na klopu, zatim na putovanja i smeštaj, a najmanje za edukaciju (nažalost).

Pri tome, moramo biti pošteni i reći: nefrolozi uopšte nisu najgori, po tom pitanju, štaviše, oni su još i skromni.

Najviše para uzimaju oftalmolozi, porodični lekari, zatim pedijatri, kardiolozi i ortopedi, pa neurolozi.

Eto, to bi bilo sve što smo uspeli da pronađemo na ovu temu.

I da se razumemo, nemamo mi ništa protiv Dr Ane.

Nekima od nas možda i imponuje što se „naša Ana“ tako dobro snašla vani, u inostranstvu.

Nešto drugo nas više brine.

Kad je ona, za nas praktično anonimna, toliko uzimala ili dobijala, ostaje nam samo da se pitamo ili da nagađamo, koliko dobijaju ovi naši ovde, poznati i „ugledni“ nefrolozi.

Tu već moramo da stanemo.

Boli glava.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

za one koji žele da vide originalne tekstove na engleskom:

https://www.propublica.org/article/doctors-who-take-company-cash-tend-to-prescribe-more-brand-name-drugs

https://www.propublica.org/series/dollars-for-docs

Klupko se odmotava: Eminentni srpski nefrolozi – u policiji!

U toku je opsežna akcija policije i tužilaštva na istrazi nezakonitosti u snabdevanju dijaliznim materijalom.

Poštovani čitaoci,

Ono o čemu smo više puta govorili, i na šta smo više puta upozoravali, izgleda da je konačno počelo da dobija i svoj pravni epilog. DiaBloG iz pouzdanih izvora saznaje da su svi najpoznatiji srpski nefrolozi, direktori, profesori, načelnici velikih klinika, instituta i dijaliznih centara, oni koji su učestvovali u radu stručnih i sličnih tenderskih komisija, oni koji su na bilo koji način povezani sa višedecenijskim monopolom jedne firme na našem dijaliznom tržištu, konačno stali pred lice nadležnih istražnih organa ove države, a radi davanja izjave i pod pretnjom privođenja, ukoliko se ne odazovu tom pozivu. Dobro upućeni kažu, da su naši „uvaženi“ i „ugledni“ lekari, bili šokirani takvim razvojem događaja, jer zaboga oni su samo doktori koji vode računa o lečenju pacijenata i ništa se ne razumeju u te pravničke i ekonomske zavrzlame.

Pravnici RZZO protiv FMCahttps://dijaliza.wordpress.com/2014/08/06/

Ipak, državni organi su (konačno) otvorili i ovu istragu i ostaje nam da se nadamo da će je savesno i do kraja sprovesti. Po zakonu.

Zahtev za istragu su, kako saznajemo, podnele u Tužilaštvu, firme koje su godinama bezočno potkradane ili eliminisane iz svake raspodele dijaliznog kolača u ovoj državi. Njima je definitivno prekipelo i spremni su, ne žaleći pare na sudske troškove i advokate, da se teraju „do Štrasbura“, odnosno do međunarodne arbitraže i zaštite svojih prava. Normalan čovek ne može da nema razumevanja za njihov takav postupak i nema šta da prigovori takvoj inicijativi. Verovatno su i ambasadori zemalja čije su firme oštećene u toj raspodeli dijaliznog kolača, intervenisali na najvišem („državnom“) nivou – i tako je stvar krenula.

Ne radujemo se tuđoj (ovaj put lekarskoj) nevolji, ali više puta smo na ovom sajtu upozoravali: ko sa (dijaliznim) đavolom tikve sadi, o glavu će mu se olupati. Šta je privlačilo naše „eminentne“ nefrologe, da i pored glasa razuma, ulaze u takve avanture, više nama nije ni bitno. Bitno je, nadamo se, da će sada ostali konačno shvatiti svu istinitost one izreke: „neke ljude možeš lagati sve vreme, sve ljude možeš lagati neko vreme, ali ne možeš sve ljude lagati sve vreme“. Da li su to naši lekari shvatili?

Ne, nisu. Nema šanse. Privlačnost tendera, moći i uticaja, na njih deluje kao sijalična svetlost na insekte.

Kako znamo?

Pa, lepo. Čim je prva garnitura „eminentnih“ srpskih nefrologa osetila moć države i brže bolje se povukla iz svih stručnih komisija i tenderskih sastanaka, oni njihovi potčinjeni, koji su do tada bili skrajnuti iz tih odlučivanja, jedva su dočekali da sednu na njihova mesta.  Ha, ha 🙂

Tako su tenderske i slične „stručne“ komisije odmah popunjene, bez dana zastoja u nastavljanju stare prakse. Doduše, svi se slažu da je to sada Treća liga nefrologa, ali Bože moj, prvenstvo ide dalje, takmičenje ide dalje, show must go on.

Motivacioni govorFresenius je takođe povukao neke poteze, bar da više ne bode oči kao nekada, da više ne čačka mečku. Tako srpski Fresenius ove godine nije vodio lekare na njihov (nefrološki) kongres u London. Kao da će ta odluka izbrisati ranije višedecenijsko vodanje. Bosanski (ili RS) Fresenius ni ove godine nije prekidao tu praksu. Oni ne zarezuju nikoga. Iz svakog centra najmanje po jednog povedeše na Kongres, o svom, ili o našem trošku, shvatite to kako hoćete. O bahatosti i samouverenosti u sopstvenu snagu ovog FMC ogranka, već smo više puta pisali na ovom sajtu, tako da sada nećemo ni trošiti reči na te pojave.

No, da se vratimo na dijalizne istražne radnje u državi Srbiji.

Ne možemo, ovom prilikom, a da se ne zapitamo, da li su zaista iskrene namere države da zavede red u oblasti snabdevanja dijaliznim materijalom? Malo je previše licemerja u celoj ovoj akciji.

Jer, ako je država zaista odlučila da zavede red u ovoj oblasti, onda joj je naravno, najlakše bilo udariti po najslabijoj karici. Ako se izuzmu pacijenti (koji su srećom, ili nesrećom) bili izuzeti iz ove priče, sledeća najslabija karika u dijaliznom lancu su, naravno: lekari. A lekari ipak nisu organizatori, oni u krajnjem ishodu mogu biti samo (svesni ili nesvesni) saradnici u izvršavanju krivičnih radnji.

Što se tiče pravnika, ekonomista, direktora i drugih profesionalnih „ugovarača“, stvar je jasna: sve one koji ne znaju svoj posao ili su počinili krivično delo – nemilosrdno „procesuirati“. Ali, ni oni nisu nalogodavci. Cilj je pronaći „naručioca“ krivičnog dela. Ko su „inspiratori“ i kakva je „politička pozadina dijaliznog naručivanja“?

Stvar je postala sumnjiva jer se i jedan dokazano provladin tabloidni list uključio u suđenje i pre istrage, po kod nas već viđenom scenariju. Na ljude se prvo puste medijski hajkači, stvori se atmosfera linča, a onda istraga više nije ni bitna, jer ni ona neće moći drugačije. Tako je i Kurformer, navodno žaleći dijalizne pacijente i državne pare, u stvari poterao kampanju protiv jednog čoveka (link). Pošto je čovek već bivši, nadležni su to odobrili, jer su ga oni i uklonili. Ali, u jednoj stvari su se zeznuli. Poterali su lisicu, a isterali vuka. Ceo čopor vukova. Poterali su Momu, a isterali Raleta, Vilhelma i … ko zna koga još (Šuleta više i ne računamo). I onda je sve stalo. Neko je dao nalog da se medijska akcija zaustavi. Hajka je opozvana, psi su vraćeni u kućice. Već posle drugog nastavka, kada je izbila u prvi plan priča o Bisfenolu A, i o tome čiji su dijalizatori najštetniji, cela priča je ostavljena bez ijednog daljeg nastavka (link). Na internetu su svi komentari zaustavljeni ili debelo profiltrirani. Medijima su ponovo zapušena usta.

Zato pozivamo one druge državne organe, organe sile i pravde, da udare odmah tamo gde je i epicentar svih dijaliznih kriminalnih aktivnosti: u politiku, u političare, bivše i sadašnje. Bez njihove saglasnosti, prećutne ili otvorene, nikada nijednoj monopolističkoj firmi ne bi bilo dopušteno da se ponaša, onako kako se ova „naša“, dijalizna, ponašala svih prethodnih decenija. Nefrolozi su tu (na saslušanjima) s pravom negodovali, jer oni su zaista „male bebe“ u tom kriminalnom uzgajalištu. Za mali deo kolača ili čak samo obećanja o kolačima, oni su rizikovali ili žrtvovali svoje titule, pozicije i „ugled“, zavedeni javnim (preko medija) prikazima druženja naših vodećih političara sa predstavnicima te monopolističke firme, višestrukim otvaranjem njenih „pogona“, pohvalama i obećanjima da će se njima omogućiti svi uslovi za nesmetano poslovanje (link), jer takvih, nama stranih investitora, ova zemlja još nije videla, itd, itd.

E, ali za tu vrstu privođenja,

nije se, da izvinete, stvorio „ambijent“.

Pa, dobro, sačekaćemo i takvo, ambijentalno uređenje.

Do tada, krv će ići u dijalizatore, za koje sada imamo sva potrebna obaveštenja da njihova upotreba može dovesti do brojnih neželjenih reakcija, koje uključuju i smrt pacijenta.

Stvar je u tome da smo sada obavešteni (link) i da ne možemo reći da nismo bili upoznati.

To, trenutno, nije predmet istrage.

Čekaćemo ambijent.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

.     .     .     .     .      .

Kurir od 23.05.2015e.     .     .     .     .      .

Priznanje-citajte kako je napisano.     .     .     .     .      .

Kako je to lepo.     .     .     .     .      .

lepo za slikanje.     .     .     .     .      .

Kad-tad.     .     .     .     .      .

Ishodi.     .     .     .     .      .

motivacioni govor1.     .     .     .     .      .

https://www.youtube.com/watch?v=n3mUdc8Yc4E

.     .     .     .     .     .



Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima

Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i materijalom za dijalizu, ili: Da li je 8 miliona neispravnih dijalizatora dovoljan razlog da neko proveri i šta se radi u Frezenijusu u Srbiji?

Hroničari dijaliznih dešavanja, koji godinama prate sve muljavine vezane za profitni dijalizni biznis, već su se uverili da ni u 2014. neće ostati bez tema za razmatranje. Najviše na udaru biće naravno, oni najbeskrupulozniji profiteri, oni koji su zbog sopstvene pohlepe spremni ugroziti ljudske živote i posle sve zataškati, kao da se ništa nije ni desilo. Oni koji su zatvorili ceo sistem: naše ljude leče u svojim bolnicama, na svojim aparatima, svojim potrošnim materijalom. Ko će od njihovih zaposlenih rizikovati svoje radno mesto da bi stao u zaštitu npr. pacijenata, a ne aparata ili materijala? Danas, verovatno niko. Ostaje samo spoljna, državna kontrola, ako naravno izabrani stručnjaci, kontrolori, nisu finansijski povezani sa kontrolisanom dijaliznom firmom. A jesu. Svi do jednoga. Zato nam je dijaliza u stanju, u kakvom jeste.

Na zapadu međutim, nema ustručavanja kada treba izvršiti kontrolu, superviziju ili nadzor rada privatnih dijaliznih bolnica i kompanija. Nisu baš svi medicinari tako bedno plaćeni da se mogu kupiti za par putovanja na kongrese ili autorske honorare. Zato primedbe na kvalitet dijaliznih aparata, dijaliznog materijala i dijaliznih firmi, možete naći samo na internetu. Kod nas, nikada. Nema šanse. Dotirani mediji, kompromitovani kontrolori, pohlepni vlastodršci, a firme dobrostojeće. Tržište sve reguliše, sretnu se ponuda i potražnja: osiromašeni medicinari nude svoja „ekspertska“ mišljenja, a bogati dijalizni privatnici to kupuju i time mašu kad treba prodati aparat, opremu ili uslugu državi – po skupe pare. Tako da i kod nas tržište, na neki osobeni način, već uveliko funkcioniše.

Zato nijedan domaći internet sajt ne objavi nikada ništa o monopolizmu, o enormnim zaradama, o profitu iz dijalizne opreme, o naduvanim cenama i materijala i usluga. Ne računa se ovaj blog-portal, sa nekoliko (anonimnih) zviždača, koji lupaju u web šerpe i duvaju u virtuelne pištaljke, koje niko ne zarezuje. Drži ih jedino nada da će ono što je trajanovski u internetu zakopano, jednoga dana niknuti na drugom dnevniku, i da će tada sve medijske svirale znati kakve su dijalizne uši, ono što sada možete čuti jedino ovde.  Pssst.

A do tada, da se vratimo na povod ovome uvodniku. Naime, 15.januara 2014. američka agencija za hranu i lekove (FDA) uputila je novo upozorenje firmi Fresenius Medical Care, a ovaj put zbog dijaliznih aparata. U pitanju su aparati tipa 2008, tačnije, modeli 2008H, 2008K, 2008K2, 2008k@Home i 2008T, svih serijskih brojeva. U SAD je 111 504 ovakvih aparata, a u Kanadi 3 638. Problem zbog kojih ih FDA opominje i prisiljava na popravku jeste problem sa punjenjem seta fiziološkim rastvorom u fazi pripreme aparata ili u fazi recirkulacije. Svaki normalan čitalac će se ovde zapitati koliko tih aparata ima u našoj državi i ko kod nas proverava punjenje dijaliznog seta fiziološkim rastvorom u fazi pripreme aparata ili u fazi recirkulacije. Tačnije: ko bi kod nas imao časti i hrabrosti da prijavi ovako nešto. Zaista, teško pitanje.

A u SAD to izgleda ovako:

FDA to FMCza detalje pogledati na sajtu:

http://www.accessdata.fda.gov/scripts/enforcement/enforce_rpt-Product-Tabs.cfm?action=Expand+Index&w=01152014&lang=eng#devices

Nedugo potom FDA je upozorila Fresenius i na neispravnosti skoro svih modela dijalizatora tipa Optiflux.
Upozorenje FDA odnosilo se na sledeće tipove Optiflux dijalizatora (FDA Product Recalls from the Enforcement Report for March 5, 2014)
• Optiflux F160NRe High Flux Dialyzers, 3 460 672 komada,
• Optiflux F160NR High Flux Dialyzers, 6 720 komada,
• Optiflux F180NRe High Flux Dialyzers, 3 744 122 komada,
• Optiflux F180NR High Flux Dialyzers, 52 752 komada,
• Optiflux F200NRe High Flux Dialyzers, 317 796 komada,
• Optiflux F200NR High Flux Dialyzers, 19 596 komada,
• Optiflux B200 Flux Dialyzers, 100 008 komada,
• Optiflux F18Nre Flux Dialyzers, 34 752 komada.

FDA to FMC
Razlog upozorenja Freseniusu jeste curenje dijalizne tečnosti na konektorima svih navedenih serija dijalizatora (Dialysate Port Leak During Priming of the Dialyzers).
Ukupno je prijavljeno 7 736 418 dijalizatora sa greškom. U Srbiji se tako nešto nikad ne može desiti: ovde niko nikada nije prijavio nijedan problem na Fresenius opremi ili dijalizatorima. Blago nama sa takvim medicinarima.

Ipak, cifre su zastrašujuće. Da li je zaista 120 000 grešaka na dijaliznim aparatima i 7-8 miliona neispravnih dijalizatora malo da bi se neko usudio da proveri šta se radi u Frezenijusu u Srbiji? Ali neko ko nije na spisku njihovih honorarnih saradnika i putnika na kongrese.

Ili, da verujemo u sve što nam FMC i njegovi saradnici kažu, pa da se nadamo da se nama neće dogoditi „hrvatski scenario“ (link), jer i tamo se niko nije usudio proveravati „uvozne komponente“ za „domaći proizvod“.

Pa na kraju: tragedija, bruka i sramota.

Puj, daleko bilo.  Neće valjda.

.

DiaBloG – 2014

.

Dialysis Recall Warning

.

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke      Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

.

.     .     .

Picture1b.     .    .

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

Sedmi padež, KORUPTIV: kome i koliko?

Kada se pomenu korupcija i pljačka, javnost se obično zgražava i osuđuje takve pojave.

Uvreženo je mišljenje: korupcija i pljačka, to su drugi. Ja, ili mi, ne, taman posla.

Ili: moji, moja porodica, ne oni ne, oni nikada ne bi učinili takvo nešto ili učestvovali u tome. Taman posla, moj otac, majka, braća, sestre, ne mi nismo takvi. U lancu korupcije i pljačke učestvuju neki drugi ljudi. Pa, da vidimo, koji su to likovi?

Ipak, već na početku, jedna napomena: stvari nisu tako crno-bele, kakvim se nastoje predstaviti.

Govoriću vam iz svog iskustva i na osnovu ličnih saznanja. Zaposlen sam, nije bitno gde, i pacijent sam, nije bitno od čega. Za ovu priču, to zaista nije bitno.

Bitno je da sam promišljajući na temu, koju ste vi načeli u svom (karikaturalnom) postu: Zašto je HD materijal skup?, odlučio da i sam napišem svoje viđenje tog problema.

Činjenica je da su cene dijaliznog materijala uvećane za jedno 3-4 puta. Zašto?

Zato što jedan deo tog novca ide na podmićivanje političara i organa vlasti. Znači, prva grupa u lancu korupcije su političari. Bez njih nema ni registracije firme, zastupništva, predstavništva, „fabrike“, distributivnog centra, ili čega već. Osim svih mogućih dozvola, birokratskih peripetija, kontrola, inspekcija i agencija, najvažnije je imati „svog (jakog) čoveka“ ili svoju stranku, a najbolje je finansirati, tj. davati „dobrovoljne“ priloge i poziciji i opoziciji, da ne bi bilo problema pri promenama vlasti.

Drugi deo u lancu korupcije su oni koji primenjuju dotična medicinska sredstva ili lekove, a to su medicinari, tj. doktori. Jedan deo cene hd materijala se odvaja za njih. Doktori su oni koji naručuju, specificiraju neophodni im materijal i dijalizne setove, ili učestvuju u propisivanju uslova tendera, pa nije svejedno kojoj firmi i čijem materijalu će biti naklonjeniji ti uslovi. Medicinarima, doktorima (pa u manjem obimu i sestrama, čak) se lova odvaja pod izgovorom sponzorstava tj. finansiranja njihovih kongresa, stručnih skupova, udruženja, usavršavanja u zemlji i (naročito u) inostranstvu itd.itd.  Država, tj. klinike, bolnice i fakulteti, obično nemaju fondove za finasiranje ovakvih (uglavnom potrebnih) aktivnosti, pa se prećutno pušta da to rade farmaceutske firme i to opet državnim tj. našim novcem, koji se uzima kroz (nerealno uvećane) cene materijala i lekova. Kroz raznorazne studije ili klinička ispitivanja (koja uvek dokažu odličnu efikasnost) farmaceutskih proizvoda, velike svote novca se daju institucijama (klinikama, bolnicama, centrima), ali i osoblju, medicinarima koji regrutuju „dobrovoljce“. Svi ti troškovi ulaze u cenu gotovog leka ili dijaliznog proizvoda.

PODMAZIVANJE-KORUPCIJE

Treći deo novca iz cene materijala i dijaliznih setova ide „Udruženjima pacijenata“, a to su oni koji se kao bore za bolje uslove lečenja i ostvarivanje svojih prava, naročito ako se to poklapa sa interesima i potrošnjom materijala od firme koja ih sponzoriše. To su udruženja koja izdaju svoje „časopise“ (koji su prepunjeni reklamama određenih dijaliznih i farmaceutskih firmi), koja imaju svoje sajtove i fejsbuk grupe, a njihov uticaj na Fond ili na medije, nije za zanemariti kad treba pogurati neki od projekata, npr. projekat Privatne bolnice za hemodijalizu, projekat novih lekova za retke bolesti i slične. Za svoje „sledbenike“ predsednici tih udruženja povremeno organizuju takmičenje u pikadu, u stonom tenisu i slične „manifestacije“ koje im služe kao opravdanje da iskamče finansiranje i opstanak (i bukvalno) svojih udruženja. Kad jednom postanu predsednici udruženja pacijenata, više nijedan predsednik ne dozvoljava izbore, smenu, rotaciju, bilo kakvo sklanjanje sa (očigledno) korisne pozicije. Jedan je čak napisao i objavio svoju knjigu (kao pacijent i predsednik), bez ikakvih stručnih kvalifikacija za oblast o kojoj piše. I distribuira je po svim dijaliznim centrima. Ne treba ni pominjati ko je sve omogućio izdavanje te knjige.

Četvrti deo novca od cene hd materijala ide na finansiranje „elitnih“ stručnjaka. To su obično akademici, šefovi „referentnih“ ustanova, klinika, fakulteta i drugih domaćih i međunarodnih institucija, koji sede u Komisijama koje izrađuju „Pravilnike“, „Nacionalne“ ili „Evropske vodiče i smernice“, koji odlučuju i sastavljaju „Pozitivne liste“ za bilo šta. E, ti uzimaju i traže najviše, jer oni su elita i moraju im i primanja biti elitna. Pošto im se rad u tim Komisijama uglavnom slabo ili nikako ne plaća, od strane onog ko bi trebao da im plaća taj rad (a to je država), onda oni dobijaju (i ne odbijaju) ono što im daju zainteresovane firme. Zainteresovane da njihovi lekovi i materijali uđu na „Pozitivne liste“, u „Pravilnike“ „Vodiče“ itd. itd., jer bez tih odobrenja neće moći ni oni koji bi koristili te materijale da ih naručuju. Zato među „elitom“ vlada prava tuča ko će dospeti na rukovodeću (inače slabo plaćenu) funkciju i žrtvovati svoje slobodno vreme za dodatni rad na poboljšanju našeg zdravstvenog sistema.

Ostali (najveći) deo novca od cene hd materijala ostaje domaćoj firmi i njenim kooperantima. Njeni kooperanti su npr. turističke agencije preko kojih razvoze lekare i organizuju kongrese, to su prevoznici, marketinški stručnjaci, snabdevači svim i svačim, ali uvek uz samo jedan obavezan uslov: da se deo novca vrati onome ko ih plaća i snabdeva poslom. Kad vrate sve proizvođačke i manipulativne troškove, ostaje im itekako dovoljno, čak mnogo više nego u bilo kojoj grani trgovine ili proizvodnje. Zato je hd materijal kod nas, kao i u većini drugih zemalja: vrlo skup.

Koliko HD aparata se ukrade

Ono što sve nas treba da zabrinjava jeste činjenica da se tako uvećane cene lekova, dijaliznih aparata i potrošnog materijala plaćaju iz državne (RZZO) kase, koja se puni od (prisilno uzetog) dela zarade svih nas. Tako smo svi postali saučesnici u ovom lancu. Teret korupcije i pljačke se na kraju raspodeli na široke narodne mase, da bi se valjda lakše prihvatilo njegovo postojanje.

Iako to negde, u podsvesti svi znamo, niko neće ništa da učini da se to izmeni. Kada bi cene hd materijala bile realne (proizvođačke cene plus manipulativni troškovi), onda bi država morala sama da finansira usavršavanje lekara, delatnosti udruženja pacijenata i opremanje i proširivanje postojećih dijaliznih centara. A za tako nešto država očigledno, nije sposobna. A i ličilo bi suviše na socijalizam ili državno regulisanje privrede i usluga.

Ovako, sve vam je to u ceni hd materijala, i sve funkcioniše, jer je to tržište, kapitalizam.

Tržište sve reguliše. Ako su plate lekara male, on zato uzme ili dobija sa druge strane: od farmaceutskih firmi ili od pacijenata.

Tržište je vrlo brzo reagovalo, prepoznalo problem i rešilo ga.

Neće ni menadžeri niti farmaceuti, pa ni pacijenti, davati mito onome lekaru koji nije sposoban, koji nema rezultate ili položaj da nešto završi. Pokojni Brana Crnčević je jednom napisao (parafraziram po sećanju): „Svako od nas želi da njegovu jetru lekar pogleda malo bolje nego inače (druge jetre), jer zaboga ipak je to moja jetra. Ako Vi niste takvi, onda Vama svaka čast. Vi ste junak“- govorio je Brana Crnčević.

Povremene kampanje kojima se država kao obračunava sa mitom i korupcijom, su reklamne kampanje pojedinih političara ili stranaka. Organi gonjenja znaju sve krupnije zverke i sve prate, ali reaguje se samo kada se dobije mig odozgo, iz politike, iz vlasti. Najčešće je to pred izbore ili s vremena na vreme, da se podigne rejting pojedinih političara ili stranaka. Pri tome se u moru korupcije odaberu oni koji već nekome važnome smetaju ili su se nekome lično isprečili u njegovim interesima. Jer, problem se i ne može rešiti hapšenjem svih u lancu. Pa ko bi onda ostao i ko bi nas lečio?

Tako dobijemo aferu sa propisivanjem skupih lekova ili aferu sa onim čuvenim neurohirurgom koji je uzeo 300 evra nekom (podmetnutom) nesretniku.

Eto rezultata! To su ti, pojedinci, koji su korumpirani i podli pljačkaši.

I svi smo zaprepašćeni, konsternirani, uvredjeni i iznenadjeni (kao Šojić).

A svi smo znali (ako hoćemo da budemo iskreni) sve ovo i učestvovali smo u svemu ovome, stalno ili povremeno, manje ili više, aktivno ili pasivno, kako kad.

Ali, da bi mogli ujutro pogledati sebe u ogledalu, da bi mogli zadržati o sebi iole pozitivno mišljenje, ne želimo da pričamo, niti da mislimo na ovakav način.

Zbilja, kad smo već kod ove teme, zna li neko nekoga u RZZO komisijama koje odlučuju o razmeštanju pacijenata za hemodijalizu. Otac mi živi u centru Beograda, a dobio je raspored za HD u Lazarevcu, iako kažu da ima mesta i u „Dragiši Mišoviću“ i u privatnim bolnicama (koje daju HDF, svima).

Da, častiću, naravno.

A. P.

(stariji adolescent)

.     .     .

.     .     .     .     .     .



eh, da nam je ona sada tu



.     .     .

.

Picture1b