Tag Archive | kongres

Em kongres, em nefrologa, em peti

Ništa nije slučajno

Ili: Gatanje u dlan, na osnovu linije života bubrega …

U Beogradu je, 31.10.2019. počeo Peti kongres nefrologa Srbije.

Već iz samog naziva i datuma ovog skupa, osećate neprijatne asocijacije i značenja.

Po Srbe i Srbiju, imao je katastrofalan učinak jedan Četvrti kongres, onaj održan u Drezdenu, 1928. godine.

Ovaj sada nije bio kongres komunista (da li?), ali su neprijatne tendencije Četvrtog kongresa, nastavljene.

Iz samog naslova se vidi da to nije bio Kongres srpskih nefrologa, nego nefrologa Srbije?!

Što će reći da: nefrolozi Srbije nisu srpski nefrolozi.

I to je tačno.

Nisu.

Čak i da nam neko podastre sve papire koji govore suprotno, iz njihovog rada, ponašanja i učinka, mi znamo da nisu, i ostajemo pri izrečenoj tvrdnji.

Već smo vam više puta objašnjavali, nefrolozi Srbije deluju samo kao lakeji farmaceutsko-dijalizne industrije (tzv. Big Farme), a o njihovom moralnom kodeksu, Hipokratu, Hipokritu, humanizmu i renesansi, možemo samo da nagađamo. Po analogiji sa tzv. „Dubokom Državom“ (krupni kapital, vojno-industrijski kompleks i sigurnosne službe), ovde bi se moglo govoriti o „Dubokom Zdravstvu“, u osnovi kojeg jeste: Big Pharma.

Sigurni smo da svi znate kako to ide.

Već u ambulanti opšte prakse lekari početnici počnu dobijati novosti, časopise, reklame, plakate, zbornike, Uputstva, Smernice, Preporuke: kako i šta da propisuju. Uz vrlo malu nadoknadu: hemijske olovke, kalendare, USB-priveske, bedževe na reveru, nalepnice na vratima, poneki ručak, maksimalno.

A dalje, kako napreduju u karijeri, njihovi zadaci i nagrade, postaju sve značajniji.

Oni tada ispituju i odobravaju nove preparate, daju stručna mišljenja (uvek afirmativna), pišu „stručne“ ili „naučne“ radove, a oni na najvišim pozicijama donose propise, vodiče, Pravilnike, koji se moraju primenjivati u celoj državi.

Za takve su i nagrade basnoslovne, što se vidi i po njihovom imovinskom statusu, jer od državne (bolničke) plate ne bi mogli da voze skupe automobile, imaju nekoliko kuća, stanova, vikendica, ne bi mogli da putuju po svetu, odsedaju u najskupljim hotelima, zimovalištima i letovalištima.

U tom basnoslovnom zarađivanju, pacijenti se tretiraju, kao i svaki objekat basne, kao životinje.

Zapadna farmako-dijalizna mafija kontroliše sve: institucije, nauku, vlast, medije, zdravstvo u celini, pa je eventualna promena tako ustrojenog sistema, nemoguća.

Teme, ideje, preparati, tehnike, procedure, metode, sve se to dobije „odnekud odozgo“ od nekih velikih „uglednih“ („izvestilac“, „komesar“, „koordinator“), obavezno međunarodnih, instanci, koje zahtevaju strahopoštovanje i pokornost.

Onda se i na našim kongresima uglavnom palamudi i prežvakava ono što je već negde rečeno, izneto, dato ili inicirano, a naši se „stručnjaci“ baš upinju da na „našem materijalu“, „sopstvenim“ rezultatima, „zaliče“ na one od kojih dobijaju pohvale za „uspešne“ imitacije.

Da parafraziramo vođu gorepomenutih komunista: Kongresi su opijum za lekare.

Istorijsko-geografske, socio-ekonomske i razne druge specifičnosti ovog podneblja, stvorile su idealne uslove za olakšan rad Big Farme.

Naši ljudi jedva čekaju da budu uzgajani i da napreduju u tom sistemu.

I kao kod Bulgakova (1,2) prodaće svoj humanizam, veru, etiku, svoju dušu, Đavolu, Satani, Big Farmi, a za malo šljaštećih krpica, firmiranih parfema, za kafućino u Rimu ili Beču, i slaviće Satanu u Noći veštica, ne misleći na nesreću, tugu, čemer i jad dijaliznih sala i pacijenata od kojih su pobegli.

Za ogroman novac koji su od naroda preusmerili ka Satani, mogli su okrečiti i renovirati sve dijalizne centre u Srbiji, unaprediti uslove u kojima se leče njihovi pacijenti, poboljšati terapiju koju im daju, ili kupiti hranu i lekove za najsiromašnije među njima.

Ali, …

Nikada nijedan dijalizni načelnik nije zatražio da te pare namenjene kongresima i svetkovinama uloži u svoj dijalizni centar, da ga učini pristojnim mestom za život i rad i za lečenje onih kojima je namenjen.

Nikada.

Nije i neće.

I da se pojavi neki takav, brzo bi ga uklonili.

Oni koji su se uklopili u Big Farma sistem, šetkali su u Noći veštica, po tapaciranim hodnicima Crowne plaza hotela, u skupim odelima, najnovijim haljinama, sa iskeženim osmesima, opijeni koktelima i osećajem pripadništva klasi, koja je malo iznad.

Iznad onih, koje zapad opisuje kao Deplorables (Jadnici).

Ali, kad se malo bolje pogleda ta, toliko puta viđena predstava, mogu se uočiti i neki detalji.

U svom tom lažnom ekskluzivitetu, sjaju, svečarstvu, pompeznosti, „uglednim“ imenima, pozdravnim govorima, napuderisanim toaletama, nameštenim konverzacijama, iskusno oko može videti i: strah.

Veliki i skoro opipljivi STRAH, koji ih čini nesigurnim i ranjivim, strah da će Satana videti da još nisu kompletno njegovi, da se kolebaju, da još nisu potpuno preverili. Strah da nisu bili dovoljno ubedljivi, strah da će biti provaljeni. Strah da će ostati bez privilegija, strah da ne budu izolovani, odbačeni, strah da ne budu deo EDTA, ERNA, ERCA, UNS, NUNS, BANTAO, ASN, ISN, i sličnih „čuvara tekovina“ koje nam je Big Farma uzgojila.

Strah da ne budu proglašeni nepodobnim, da ih ne smene, zaustave u napredovanju, da ih ne proglase nenormalnim, autsajderima, primitivcima, čudacima, Srbima.

Da, da.

Tipični sindrom konvertitstva.

Zato je na tim kongresima prisutan ceo Region.

Nema na tim kongresima ni ćirilice, ni tradicije, ni nacije – pazite, navodno je u pitanju 5. kongres srpskih nefrologa, isto koliko imaju i novoformirane države, posle ratova „koje nismo vodili, ali smo ih izgubili“(?!?).

Sindrom konvertitstva podrazumeva da dotični svim silama zatomljuju i prigušuju onaj glas sumnje, onaj trag veze sa svojim narodom, pa zato moraju što jače, što više, i što brže, širiti neoliberalne globalističke Big Farma propovedi – što dublje i što bezizlaznije utonuti u greh i zlo (a Đavo će ih sigurno iskušavati), kako bi i sama ideja o Povratku bila potpuno nemoguća.

Veliki brat sve to zna, sve prati, i ne dozvoljava im da skrenu sa njegovog puta. Zato se redovno štampaju i besplatno dele (u prigodnim besplatnim torbama, rančevima): svete knjige, Smernice, Vodiči, Pravilnici, Protokoli, Uputstva, Konsenzusi, a na svetkovinama njemu u čast: Kongresima, Simpozijumima, Workshopovima  … na kojima će govoriti o Agendi, Narativu, Formatu, Održivom razvoju, itd, itd. itd.

Jednostavno, bolje, povoljnije…

Otvaraju se sajtovi, prave se društvene mreže, instagrami, viberi, fejsbuci (knjige lica) i twiteri (cvrkuti), stvorene su već generacije šupljoglavaca kojima je normalno da dobrovoljno šire i dele ono što im se nametne, kao „moderno“, „besplatno“, „povoljno“, „mast hev“…

„Besplatan wi-fi je omogućen za sve učesnike kongresa“… radosno saopštavaju „organizatori“.

Koliko juče došlo im je tako, „odnekud odozgo“, da lek Ranisan više nije dobar? Sve novine požurile da objave, na sva zvona …

Nakon 30 godina korišćenja, tek sad se otkrilo da nije dobar?

Zašto se onda koristio prethodnih 30 godina i ko će biti podvrgnut odgovornosti za višedecenijsko korištenje navodno štetnog leka, to niko ne kaže. Kad će to javiti za ostale lekove, isto ne kažu. Kod njih nema promišljanja, niti podpitanja. Samo direktive.

A sad malo o onome što muči i njih same, učesnike ovog opskurnog skupa.

„Vojtaju nas k’o mlade majmune, kao da mi ne znamo da je centralni događaj na kongresu Obznana o tome kome je Big Farma nabacila direktnu lovu za reklamu njihovih proizvoda“ – kaže jedan nefrolog iz provincije.

Nemoguće je ne složiti se s njim, uz jednu malu opasku: ako nekog tretiraju kao majmuna, tu starost ne igra nikakvu ulogu.

Lista plaćenih, tzv. „komercijalnih“ predavanja je zato izazvala najviše interesovanja.

Čika Velja je prvi u Srbiji za dotične skovao naziv PARANEFROLOZI, nefrolozi sa nadnaravnim sklonostima ka novcu, i taj ih izraz izgleda najbolje opisuje.

Moguće je da i onaj film Lordana Zafranovića, o prazniku najstarijeg zanata, bolje dočarava trans u koji zapadaju naše vodeće nefrološkinje kad uspeju da se izbore za komercijalno predavanje, ali je, čini se, bar u jednom konkretnom slučaju primerenije poređenje sa jednom drugom (državnom) službom.

Sa carinicima.

Svi znate onaj čuveni vic o ispraćaju carinika u penziju, gde njegove kolege razmišljaju šta da mu poklone. Televizor – malo je, kažu svi. Automobil – malo je, takođe se slažu svi. Vikendicu – malo je. Kuću sa bazenom – malo je, opet su jednoglasni.

Zbilja, šta pokloniti čoveku koji već ima sve?

A da ga pustimo da sam odradi jednu smenu? – predloži neko.

A ne, mnogo mu je! – složiše se svi, i na takav kraj bi se celo društvo zacenilo od smeha.

Na 5. kongresu srpskih nefrologa, kraj je bio malo drugačiji.

Jer, na poslednje pitanje odgovor Big Farme je bio: „Dajmo joj!“

I niko se nije smejao, ali su joj, da li pod pritiskom, da li voljno, dali.

Celu smenu.

Nju će naslediti drugi paranefrološki šalabajzer, osvedočeni muljator, karijerista i umišljena veličina – sve je to već dogovoreno, Tamo Gde Treba.

Još jedan od večitih plaćenih predavača je bio tema opšteg sprdanja. Naime, protiv dotičnog je 2/3 njegovog kolektiva pisalo peticiju nadležnima. Očekivano, na njemu plaćeno predavanje nije hteo doći nijedan od njegovih kolega, lekara sa Klinike gde on šefuje. Ali, znajući za jadac, ovaj se domislio kako da reši problem.

I znate kako ga je rešio?

Naredio je da sa Klinike dođu sestre, sve koje mogu ostaviti posao u tom trenutku. Logika je jednostavna: šta zna Sponzor (onaj koji mu je dao pare za predavanje) ko je od publike sestra, a ko doktorka, bitno je da u publici ima i neko od „njegovih“.

Tako su i sestre razrogačenih očiju gledale slajdove o tome kako je lepo pacijentima kad sa Aranespa pređu na Sandozov lek.

„A što ćemo ljubav kriti, kad nas plate Binokriti …“ – pevalo je sa svakog slajda.

Može li život nefrologa da bude bajka, a da za pacijente ostane samo basna?

Ko je gledao film „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ (3), neizostavno će mu se nametnuti i poređenje: Šta sve možeš u Srbiji kad si dijalizni pacijent?

Jer, u trenu kad stupaš u redove dijaliznih pacijenata, znaš da je i ka tebi odapeta „fatva“. I dok gledaš kako ti cimeri iz HD sale nestaju jedan po jedan, shvataš da je samo pitanje dana kada će Crni kosac doći i po tebe.

I nefrolozi to znaju.

Neki zbog mortaliteta saosećaju sa pacijentima pa su stalno mortus pijani.

Oleše se, zbog empatije, kao.

Kongres je prilika i za to.

Kao i za razne promocije.

I na ovom kongresu se napadno promovisao Region. Isti se raširio preko cele bine, pa su pred svima raspravljali o tome čiji je veći. Napredak na polju hemodijalize.

Teško je to. Valja govoriti, satima, danima, praktično uvek, o nečemu, čega nema.

Ali ima stručnih radova, pisanih ili usmenih saopštenja.

Ako u bilo kakvom (kon)tekstu pomenete čarobne reči: povezanost, prediktori, faktori rizika, uticaji, markeri, cost-benefit, varijabla, evaluacija, korelacija, genski polimorfizam – onda možete biti sigurni da će vam „rad“ garantovano biti primljen i nikada nikakva komisija (za razliku od nesrećnog Siniše) neće proveravati valjanost vaše stručnosti ili vaše diplome.

Najblentaviji ispadnu „autori“ koji pokušavaju da budu inovativni, atraktivni,  „nekonvencionalni“, pa im predavanja o nekom farmaceutiku (nazovimo ga „X“) imaju naslove poput:

Terapija sa farmaceutikom X – gde smo bili i gde smo sada“, „Farmaceutik X –stari poznanik u novom odelu“, „Farmaceutik X – šta svaki nefrolog treba da zna“, „Terapija farmaceutikom X – šta je novo“, „Farmaceutik X – iskustva i perspektive“ „Terapija Farmaceutikom X – ima li svetla na kraju tunela?“, „Terapija Farmaceutikom X – vaše mišljenje je važno“ (Mišljenje je kao i dupe, svako ga ima. Ali za pacijentovo mišljenje ih zabole dupe).

Ovakvih naslova puni su svi kongresi medicinara.

Zašto?

Zato što „odgovore“ na sva gore postavljena „pitanja“ daje Big Farma, kroz svoje studije, svoje „koordinatore“, „opinion lidere“, „oktroisane eksperte“ i „experienced usere“.

Tako smo i sada, po ko zna koji put, prisustvovali palamuđenju: kada započeti akutno dijalizno lečenje i kome, da li je bolja intermitentna, kontinuirana, sled, ili PIRRT ……..

PIRRT je skraćenica od „Prolonged Intermittent Renal Replacement Therapy“ …. (svake godine nova skraćenica, kad već nema ništa drugo novo).

Te ima li efekta raditi ili ne raditi plazmafereze, npr. u vaskulitisima, kada i kome (jedan dijabolik mudro prosra: „treba biti oprezan sa plazmaferezama“?!?), te opet o nedovoljnim mogućnostima za rimtutuksimiziranje u srpskoj nefrologiji, pa onda opet red Sirolimusa, da li sjeničkog ili zlatarskog, ne rekoše.

Takođe, neki „stručnjaci“ su stalno u teranju, jer su im najčešće reči Mabtera i Teranova, – ma terajte se …

No, ne misle svi da su pare Big Farme jedini pokretač medicinara.

Jedan drugi naš saradnik (ne onaj iz provincije), imao je takođe, originalni komentar. Po njemu, ovo je bio Sajam veštačke inteligencije. Sve je to, kao zbog bodova, kaže. „Licemerje je dovedeno do savršenstva. Oni se prave da su nam profesori, a mi se pravimo da im verujemo. I ako malo bolje pogledaš te lakeje i njihove livreje, otpozadi, ispod Extreme Intimo rublja videćeš praziluk, naš, domaći, neprskani…  Iz toga možda nešto i nikne. Hoću da kažem: ne možeš ni te doktore za sve kriviti. Mnogi od njih osećaju da nešto nije u redu. Mnoge bi babe sad dale i 2 dinara da izađu iz tog kola, ali … kako sada izaći i gde? Šta je alternativa? Da se umesto po hotelima i kafanama posećujemo po bolnicama i gledamo šta je ko i kako naučio da radi i primenjuje? Nema toga. To niko i ne nudi.“

Tako kaže naš (ovde) često citirani saradnik, koji se takođe nije previše eksponirao na ovom performansu.

U jednom momentu, na istoj klupi, u publici, pojavili su se jedan do drugoga: Hrvatčević, Vidža, Jovanović, Đoka i Splješa. Priznajemo, bilo nam je zanimljivo videti ih na istoj klupi. Čovek se nekako, sentimentalan, ipak, ozari. Samo je klupa bila pogrešna.

Za neočekivanu (da li?) pojavu jednog para predavača endokrinologa na ovom skupu (i bukvalno su par, i to bračni) niko nije imao racionalno objašnjenje, ali se najčešće pominjao jedan raniji članak u Tabloidu, čiji je Insajder izgleda provalio otkud vetar duva (link).

Dojajen vojne nefrologije, čuveni dr M. Radojević, takođe nije ni privirio na ovaj skup, jer verovatno, neće čovek da se blamira, pred kraj karijere …

Veliko iznenađenje je bilo i aktivno učešće Milana Radovića, za koga većina veruje da nije korumpiran i da se moralno razlikuje od ostatka nefrološke vrhuške, ali i Milan je nekim putem, kako – ne zna se, ipak bio uvučen u priču.

Zato je jedan drugi nesumnjivi autoritet, direktorka Nefrologije KCS, prof. Biljana Stojimirović, uspešno izbegla pojavljivanje i slikanje u društvu ozloglašenih (i od FBI traženih) dijaliznih kriminalaca (kod nas nažalost, neosuđivanih).

I to bi bilo to.

Pa se vi sad o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, konsultujte sa svojim nefrologom.

I neka vam poslednja rečenica bude brza.

.

.

.

izveštači redakcije

http://www.dijaliza.wordpress

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

A sada, malo opuštenije.

Kad već ne možemo ništa da promenimo,

možemo i mi da zasviramo, znate već kome.

Evo jedne prave srpske kompozicije

koju je izabrao naš muzički urednik,

praveći aranžman po tekstu

Milosava Buce Mirkovića (link):

.

.

U Srbiji varoš velika

ka njoj teče reka nefrologa,

u njoj smo se dušo našli mi,

sreli smo se i razočarali.

.

.

Uz mikrofon Naum duva,

Stara Nada tajnu čuva,

niko znanje ne mora da zna.

.

.

FBI im mrežu plete,

naneli su svima štete,

al’ na jesen ide penzija.

.

.

U Crowne plazi gužva velika,

i profesor Goce će zasvira,

Kad zasvira stvarnost zaboraviš,

lagano da Farmu ne budiš.

.

.

.

Kraj

.

.

.

.

.

.

DTS – Dijalizni TV Servis

DTS – Dijalizni TV Servis :  

.

Vaše pravo da ne znate ništa,  je naša jedina obaveza

.

(Ne preporučuje se gledaocima sa ureom ispod 18 i onima preko 28, ma šta to značilo).

.

Programska TV shema:

 

6.30 – 8.00

Uključenje

Svečano bodenije svih AV fistula i graftova širom naših dijaliznih sala, počeće kao i svakog radnog dana od 6.30 do 8.00 časova i biće obeleženo brojnim hematomima, propuštanjima vena, prebadanjima i sličnim čudesima, na koje možete samo da se krstite rukom na kojoj vam nije krvni pristup. Alarmi i zvona sa svih dijaliznih aparata oglasiće početak još jednog dijaliznog iskušenja, a svečanu užinu služiće bolničari uz tradicionalni dijalizni pozdrav: „Nema drugo“. Upozorenje: program koji sledi sadrži plasiranje igala (robe).

8.00-8.30

Prelistavanje

(pregled dijalizne dnevne štampe)

Na naslovnim stranicama naših dnevnih listova, najvažnije vesti iz dijalizne politike, društva, kulture i sporta: 13 znakova da vam bubreg ne radi kako treba, 6 namirnica koje možete konzumirati kad vam se ne jedu g.vna, 10 pitanja koja morate postaviti sebi pre nego što shvatite da ste glupi, nezapamćeno nevreme iznenadilo i najveća zlopamtila, grad veličine teniske loptice u zemlji koja sve nade polaže u Đokovića; Obrt u istrazi: pevačicu je ubio poznati političar, a tajkun je držao za noge; Nada prošla poligraf; Okreće se kolo sreće: Rade radi za Milana; Sanja umesto na klupi osvanula u Medigrupi; Vidža izdominirao u Nikad nije kasno; Kija, Ajfonka i Mile Samsung – dokazi našeg tehnološkog nezaostajanja za svetom; Sloba rekao Drvetu mudrosti: „Ja što Naomim, ja to i Okembelim“, iskusna Ljubica uporna: fosfor je tihi ubica.

8.30-9.15

Emisija iz kulture i obrazovanja – Savremeno dijalizno slikarstvo

Kustos muzeja savremene dijalize govori kako je oslikana čuvena scena „Đokonda Trojeručica“, figura božanstva pohlepe koja iznuđuje i otima mitove od 3 kćerke Big-Pharme: Hemodijalize, Peritonealne dijalize i Transplantacije, a sve to uz zagonetni osmeh, oko čijeg se značenja stručnjaci i danas prepiru. Da li je u pitanju autoportret načelnika jedne nefrološke klinike ili je u pitanju fiktivni lik iz Kovačevićevih maratonaca, saznaćete ako ne promenite kanal, jer: u pravoj ste kanalizaciji.

9.15–11.00

Odavde do tečnosti“

Po motivima romana Džejmsa Džonsa, iz dijaliznih sala, prvi put uživo, u kameru, govore ljudi koji maštaju o transplantaciji, o novom životu. Potresno, iskreno i nadasve objektivno, oni govore, o bezosećajnim nefrolozima, o beskrupuloznim farmakomafijašima, o glupoj propagandi i nerealnim zakonskim rešenjima, .. o svojim najvećim mukama, nadama i razočarenjima. Ko je gledao prethodni nastavak: „Poslednje Hristovo prečišćenje“ ni ovaj put neće ostati razočaran.

10.00-12.30

Muzika je sve što peva – emisija popularne narodne muzike

Ovaj put čućemo stare hitove u novoj obradi i sa osveženim aranžmanima: „Dok jedem iz konzerve skuše, moji se snovi ruše“, „Stojna mome ubavo“, „Zapalio bih celo selo kad ušmrknem ono belo“, „Ja se i sad sećam tvoga lika, da l’ se moga nekad setiš ti?“, „Što stariji sve mi više fali, ono što si ti odnela“, „Moja mala mršava ko koza, il je sida il trihineloza“, „Ovo selo zapamtilo nije, kraj kazana da se Fanta pije…“, Kad me vide ruke šire, žene vole oficire“, „Ja sam svoju Raziju miniro, poginut će ko je bude diro“, „Dogodine biće dve godine duge“, „Uvenuće Narcis beli, što sad moju sestru prati“, itd, itd.

12.30-13.00

Filmska kritika – Kako smo sačuvali sopstvo, ili „Šta radite, more bre?“

Istok Pavlović i Zapad Todorović ukrstiće svoja „koplja“ u diskusiji o filmu „Južnjačka uteha“. Voditelj emisije je Nanuk sa Severa, a korisnici društvene mreže Twiter mogu i direktno postavljati pitanja pomenutom „dvojcu“. Gosti u studiju se mole da ne prde o klimatskim promenama.

13.00-14.30

Bilo jednom u Srbiji“ odlomak iz serije Ostavština za budućnost

Priča o čoveku koji je istovremeno bio Načelnik Nefrologije u jednom velikom državnom kliničkom centru i Medicinski Direktor u velikom privatnom FMC dijaliznom centru, u zgradama koje su bile maltene preko puta. Čovek je sam upućivao pacijente na dijalizu kod privatnika, a onda im tamo potpisivao prijem kao direktor i te privatne bolnice. Kako je na tom poslu obezbedio sebi stanove, BMW, platu od 5000 evra, posao glavne sestre za ženu i posao za sina laboranta, a onda …, onda je Sveta otišao u policiju …

14.30-15.45

Prevođenje dijaliznih Srba na katoličanstvo

Do sada nepoznati detalji o ljudima koji su izbegli od Oluje i Bljeska, a sada se iz srpskih dijaliznih centara vraćaju u Hrvatsku i preko određenih svećenika pokušavaju da dokažu da su oduvijek bili Hrvati i katolici, a radi dobijanja transplantiranog bubrega. Tužna priča o ljudima koji su mogućnost pišanja spremni da usmere na Pravoslavlje i na Srbiju, samo da bi pobegli sa dijaliznih aparata koji život znače. Šta o tome kažu naši Etički odbori i do kojeg stepinca je ova pojava uzela maha, biće reči u emisiji za koju smo mislili da se više nikada neće reprizirati.

15.45-16.30

Poetski trenuci:

Grupa dijaliznih pesnika iz Resnika

„A u mome jadnom srcu teku otrovi, i na sve to sada si se ubacila ti“ – kaže jedan od najpoznatijih stihova GDPR, Grupe dijaliznih pesnika iz Resnika, koji su više puta objavljivali svoje radove u Sažecima sa Kongresa dijaliznih sestara, tehničara i pacijenata, a sada su po prvi put u prilici da sami potpisuju svoj album prvenac posvećen sponzorima i zainteresovanim nefrolozima.

16.30-17.10

How yes no“ ili „Kako da ne“,

Emisija o znanju engleskog jezika srpskih učesnika nefroloških kongresa. Potresna svedočenja članova međunarodnih radnih predsedništava i sesija sa srpskim izlagačima. Da li je pisano saopštenje, tzv. Apstrakt, realan domet srpskih nefrologa? Među upućenima se čuje da je za oralnu prezentaciju sposobna samo Nada, ali i da u srpskoj nefrologiji ima još uskih grla.

17.10-18.30

Film:

Mirko, pazi na vazdušni detektor

U okupiranoj dijaliznoj prestonici rat između 5 farmakomafijaških porodica je završen. Radnja filma počinje kada se dijalizna pacijentkinja iz američke „Baxterium“ okupacione zone, zaljubi u pacijenta iz nemačke „Trezvenijus“ zone. Upravnik logora je srećom, simpatizer pokreta otpora, ali ga izdaju negativci sa kućne dijalize. Iznenada, sponzorisana glavna sestra, u tumačenju izvrsne Grete Grebo, odlučuje da pacijentima zameni mašine. Zaplet koji sledi ispuniće očekivanja i najzahtevnijih ljubitelja horora.

18.30-18.55

Zovi Đuru da blokira aerodrom

Legendarna izjava ministra zdravlja o jedinom načinu kako pronaći ključne nefrologe i privesti ih njihovim radnim obavezama. O fenomenu lažnih radova, lažnih titula i lažnih kongresa, govori ekipa UBPOK koja tek treba da snimi ovu emisiju.

18.55-19.20

Nikad izvini

Nije teško biti pacijent (ako nisi bolesnik). Emisija o veštačkoj podeli na pacijente i medicinare, o tome kako prevazići takve predrasude govore oni koji još ne znaju da su već uveliko bolesni i da je granica samo u njihovim glavama.

19.20-20.45

Hronika: Izveštaj sa ovogodišnjeg kongresa BANTU, BAlkanskog Nefrološkog Turističkog Udruženja

„GDE JE BUDVA IMA MESTA I ZA TREĆEG“, pod ovim sloganom održavala se glavna kuloarska rasprava na ovogodišnjem 14. BANTU kongresu. Povod je, kao što poštovani gledaoci već pretpostavljaju, bio silovit nastup firme BiBraun na našem dijaliznom tržištu. Da li pojava konkurencije znači nove povoljnosti za sponzorisanje nefrologa ili će biti obrnuto? Nesuđena, ranije pretpostavljena treća dijalizna kompanija, očigledno nije imala adekvatnu političku podršku. Tim povodom, predstavnik firme Nipro-Nicontra, nije imao komentar. Inače, svi se slažu u oceni da su učesnici kongresa i mentalno i stručno bili u skladu sa nazivom istog, ali su podbacili po pitanju boje: iako je vreme bilo sunčano, većina nije postigla željeni tamni ten, većinom su samo crveneli. Toliko sa ovogodišnjeg BANTU kongresa. Studio?

20.45-21.50

Devet i po nedelja“

Erotski triler. O fenomenu čekanja na operaciju AV fistule u našim dijaliznim centrima. Glavni junaci su zvezde domaće vaskularne hirurgije, autori čuvene drame: „Nek’ uradi Doppler!“. U emisiji će po prvi put biti prikazani i inserti iz dokumentarnog filma: „Kad budem dijaliziran preko kanile“.

21.50-22.30

Paklena pomorandža

Rimejk poznatog engleskog filmskog remek dela, sada sa našim Vladimirom Kardašijanom u glavnoj ulozi, a zaplet je naravno, vezan za hiperkalijemiju.

22.30-23.00

Lepi centri lepo koštaju

JPP, Javno Privatno Partnerstvo, javne pare a zarada privatna, o tome kako podbuniti pacijente da se bore za prelazak kod privatnika, govore naši eminentni nefrolozi i urednik časopisa Zvonalis, autor bestselera: „Kad su pacijenti imali repove“.

23.00-24.00

Film:

Djoko Unchained

film prati dolazak na vlast mladog i pokvarenog lekara, koji posle torture načelnika i sam postaje načelnik …

00.05-01.20

Nema dijalize za starce, emisija iz kulture

Koja je dijalizna opcija najpreporučljivija za ljude trećeg doba, o tome govore nefrolozi koji veruju da su besmrtni, a moguća su i uključenja „uživo“.

01.20-01.50

Park iz doba Đure

Ovo nije parodija na poznati Spilbergov hit, nego dokumentarni prikaz stanja sanitetskih vozila hitne pomoći koja se koriste za prevoz dijaliznih bolesnika.

01.50-02.30

Film:

HDF 100%

Poštovani gledaoci, nažalost, u Srbiji, do daljnjeg, ovaj film sigurno nećete moći gledati.

Za takvu situaciju zahvalite se svojim nefrolozima, političarima i precdsednicima pacijentskih organizacija. Oni su ti koji su sprečili emitovanje ovog filma, što verujemo, ni za vas nije novost.

02.30-03.10

Serija

Ubiti pticu rugalicu

Angažman najpoznatijih advokatskih kompanija, sprega vlasti i podzemlja, moćnika i korumpiranih profesora sa nadprirodnim paranefrološkim sposobnostima, a sve pod izgovorom da se uhapsi i likvidira nefrolog saradnik ovog sajta, jer vrši „otkrivanje poslovnih tajni“ i nanosi „štetu poslovnom ugledu“ kompanije Trezvenijus Medical Care. Nenadmašna serija. Uskoro i u štampanom izdanju.

03.10-04.00

Širom zatvorenih očiju

Dijalizna Ćirilica. Gosti u studiju: Lj.Todorović, M.Ivančević, A.Davidović. O toksičnom NATO dijaliznom materijalu, o tome da li su srpski organi već u Eurotransplantu, govore heroji sa Zvezdare, Vitezovi iz Niša i gore navedena trojka. Specijalno će biti obrađena još jedna tema: uskoro izlazi novi Pravilnik o bližim uslovima za dalje zajebavanje dijaliznih pacijenata. Očekuje se da o tome imaju svoje mišljenje i oni koji i sami učestvuju u stvaranju svog mišljenja.

04.00-04.30

Tako je govorio Čika Velja Zmaj

„Al’ je lep ovaj svet, ovde infarkt, onde stent“, „Kako naučiti fiziologiju bubrega: prvo idu 3 male čašice, pa onda jedna velika čašica, … i tu onda ja padnem, opijen naukom“, „Palijativna nefrologija je ono kad mi nefrolozi palimo kući 3 sata ranije, a sve oko bolesnika preuzmu sestre“, „Mija sindrom u dijalizi je izmislio neki Čkalja“, „Teorija da dijalizni pacijent može lako smanjiti interdijalizni donos jednostavno ne pije vodu“, „Srbi su imali pesnika koji je prvi upotrebio izraz ’neumorna pletisanko’, kad Zapadni doktori nisu ni znali šta je Holter-EKG“, „Pravi ribaund je kad ti se bivša riba vrati“, „Odbiti im bubrege, to je jedini način da se nefrolozi nateraju da rade bolje“, „Prečišćavanje mora početi od glave, a ne od fistule“, i druge citate našeg najpoznatijeg dijaliznog satiričara, koji je doktorirao sa tezom pod naslovom „Učestalost uroinfekcija pri nošenju pojasa nevinosti – sa posebnim osvrtom na ključaonicu“, evociraće malobrojni obožavaoci njegovog lika i dela, koje nije ostavilo značajnijeg traga u našoj udvoričkoj dijaliznoj književnosti.

04.30-04.50

O pacijentu sve najlepše

Urbana legenda kaže da je navodno Čerčil rekao autoru našeg Pravilnika o dijalizi: „Šta te briga, nećeš se ti po njemu lečiti“. Kako nastaju naši Pravilnici govori Insajder koji nikada nije bio pozvan ni u jednu republičku stručnu Komisiju za dijalizu, a sve zbog izjave: „Samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. Ako je i u pitanju lažni Insajder, pacijenti su naravno pravi.

04.50-05.10

50 nijansi sive“

Serija o dijaliznim koncentratima i zajebavanju pacijenata takozvanom individualizacijom terapije. U glavnim ulogama: Kalijum i Kalcijum, koje ne možete podešavati „on-line“ nego samo kupiti unapred predviđene. Od sirćeta nam se skupljaju usta, jer se priča o citratima ispostavila kao još jedna holivudska limunada. Za iste pare, ali gi nemaju.

05.10-05.30

Neki to vole kod kuće“

Smešni home video. Skrivena kamera je ulovila najsmešnija i najinteresantnija dovijanja pacijenata na kućnim hemo, perito, i ostalim dijalizama, koje rade kad ih niko ne kontroliše, a to znači redovno. Ovo zapravo, uopšte nije smešno.

Odjava programa

Odjava, ne znači i da je kraj. Kraja i nema. Ima samo seoba. Sa hemo na perito, sa perito na transplantaciju, pa opet na hemo, i opet radost susretanja sa uzbuđenjima koje nam donosi novi dan. Nihil nismo dovoljno bene.

.

https://www.youtube.com/watch?v=yw_nqzVfxFQ

.

Uz odjavnu špicu, ponovićemo vam još jednom naš glavni poslovni princip:

Vaše pravo da ne znate ništa, je naša jedina obaveza“.

.

I još jedna mala Napomena:

svrha ovih emisija nije vređanje bilo koga, nego upiranje prstom u bolna mesta.

.

Svako ima pravo da se kreće ili da bude kreten.

.

Uskliknimo s ljubavlju na ikonicu LIKE.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

________________

___________________________

________________

Da se ne lažemo

Da se ne lažemo

(Ili: Zašto sve što jest – jest)

Hronika naše stvarnosti

1.

Ulazimo u poslednji kvartal tekuće godine, pa je red da se osvrnemo i na ovo dijalizno leto.

Centralizovane nabavke dijaliznog materijala koje je vršio Fond zdravstva slavljene su kao velika ušteda, a onda se vlast brže bolje ratosiljala te „uštede“ i prebacila sve nabavke lokalnim (od ranije dokazanim) manipulatorima. Zašto? Tvrdi se da su krađe države na tim centralnim tenderima bile u rangu cifara od oko 200 miliona evra, kada se u principu mora uključiti u istragu i Tužilaštvo za organizovani kriminal.  I uključilo se.  Fond je tada prebacio taj vrući krompir, nazad lokalnim dijaliznim centrima. Sada kada su nabavke dijaliznog materijala rascepkane na 60 tendera i ustanova, sume su naravno manje, ali se država potkrada i više. Neki se centri nisu ustručavali da tačno opišu uslove koje ispunjava samo jedan (njihov partnerski) ponuđač sa kojim imaju privatnu saradnju. Pošto je to sada „kraduckanje“ kako je to svojevremeno propagirao jedan ministar, onda je to sasvim prihvatljivo. Više manjih krađa će javnost uvek lakše svariti nego jednu, ogromnu, da ne kažemo: centralizovanu.

2.

Danas govoriti istinu, znači rizikovati progon, zatvor ili ludnicu.

I nije to samo danas, i nije to samo kod nas. Ipak, izbegavanje suočavanja sa činjenicama dovodi nas u neverovatne situacije.

Zamislite ženu psihijatra, koja svake sedmice na internetu objavljuje svoje i slike svojih pacijenata. U našem slučaju, dijaliznih pacijenata. Da li je to normalno? Da li je to pošteno, prema pacijentima, prema struci, prema Hipokratu? I to se objavljuje na sajtu udruženja pacijenata. Da li je to reklama dotične psihoterapeutkinje ili dokaz njene poremećenosti? I sve je to finansirano parama naše države, znači svih nas. Da li je to još jedan primer kako opštenarodne pare postanu vlasništvo „uspešnog“ privatnika. U zdravstvu.

I niko ni reči, o tome, da kaže. Bukvalno, iz nedelje u nedelju, vidimo izmučena lica nekih novih dijalizanata kako sede viza vi dotične isceliteljke. I pored naših upozorenja, psihoterapija sa fotografisanjem se nastavlja. I grupno i individualno.

3.

Zamislite da u jednom malom gradiću u Srbiji, koji i u samom svom imenu ima odrednicu „palanka“ neko formira udruženje pacijenata pod imenom „Kidney“. Posle svih ismejavanja pokondirenosti, pomodarstva i skorojevićstva, kojima su nas već u osnovnoj školi pelcovali Nušić, Sterija, Zmaj i ostali velikani naše kulture, neka je grupa idiota u toj palanci osetila potrebu da svom udruženju da englesko ime „Kidney“. Valjda im „Bubreg“ ne zvuči dovoljno otmeno. Ni moderno. Ali, nije samo bubreg ono što njima nedostaje, očigledno je da oni nemaju ni funkciju jednog važnijeg organa.

Tužno je bilo ponovo gledati fotografije nesretnih dijaliznih pacijenata iz „The Kidney“ udruženja, kako se zamajavaju gađanjem strelicama u metu, pikadiranjem, kod toliko njihovih (staleških) problema, u palanci, a i šire.

Ali, neko je to osmislio, neko je to odobrio, a bogami neko ima i koristi od toga. Nije tu slučajno izabrana engleska reč „kidney“.

Nećemo više o palanačkom duhu, o neukosti i kaćiperstvu skorojevića, kojima praziluk viri iz auspuha, ali im preporučujemo knjigu „Duh samoporicanja“, posle će im se sve samo kazti.

4.

Ali, sve to je još i ništa u odnosu na naziv dijaliznog udruženja u jednoj bosanskoj palanci. Oni su svom udruženju sukob-misljenjadali ime (nećete verovati): „Fresenius“. To je toliki idiotizam, da je teško naći razmeru za opisivanje istog, čak i u grupi psihičkih poremećaja poznatih kao štokholmski sindrom. Kao kad bi ovce iz Pančeva osnovale udruženje „Vukovi sa Ontarija“, ili kad bi poljoprivrednici iz Doboja odlučili da svoju pijacu nazovu imenom „Monsanto“. Ali, pomenuto udruženje dijaliznih bolesnika postoji već desetak i više godina, i ne odustaje od svoga imena, mada im je čak i navedena firma tražila da to ne rade. Kažu da je Stevan Sremac autor čuvene rečenice: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“ (link).

5.

Švaba Miškolc i vojvođansko udruženje dijaliznih pacijenata, koje smo već prozivali na ovom sajtu, a zbog  Casopis za naukuneskrivenog uzimanja para od pomenute dijalizne firme (FMC), sada su valjda, da bi to demantovali, najnoviji broj svog Nefro časopisa posvetili reklami drugog privatnika, američkog „Bakstera“. Naravno, ime ove od ranije (po trovanju dijaliznih pacijenata u Hrvatskoj) poznate firme se ne pominje, nego je tu ime njene domaće ispostavne firme. Da se Vlasi, tj. Srbi, ne dosete. I opet su naravno, nastavili da bezočno kradu naše tekstove, ne navodeći ni gde, ni kada, ni sa kog sajta su ih skinuli. A osim tog našeg teksta o gvožđu, svi ostali tekstovi su im isprazni skriberaj i čiste reklame, bez ijedne reči kritike postojećeg sistema.

6.

Po zastupanju interesa dijalizne farmakomafije najpoznatiji pacijent, čuveni Zvonalis, iz čijeg se svakog retka lako može otkriti „Za kim zvona zvone“, rešio je da umesto dosadnih „sportskih igara“ organizuje Kongres „dijaliziranih“ pacijenata. Nesretnik ne zna da izraz „dijalizirani“ znači prošlo vreme, pa ispade da su pozvani samo oni koji su registracija-ucesnika-kongresadijalizirani i više se ne dijaliziraju. Ako u našem jeziku postoje dijalizni doktori, dijalizne sestre, onda valjda postoje i dijalizni pacijenti. Ili je možda mislio pozvati samo one kojima funkcioniše transplantirani bubreg, jer samo su oni zaista dijalizirani. Na stranu nepismenost glavnog „naučnika“ ovog jedinstvenog Kongresa, za očekivati je da će prikazani „naučni“ radovi štititi isključivo interese domaće farmakomafije i pacijenata na kućnoj dijalizi, prevashodno samog Zvonalisa, kao večitog predsednika, i njegovog zamenika, koji je isto na kućnoj dijalizi, a inače je i bratanac imenovanog. Drugi bitan cilj mu je obezvrediti ulogu i značaj Predsednika saveza svih udruženja dijaliznih pacijenata, gospodina Todorovića, kojeg namerava prikazati kao nesposobnog i neborbenog, kad već nije uspeo legalnim putem da ga smeni. Kako je Zvonalis namakao tolike pare i koliko će on tu „biti dobar“ to ne zna niko, pa treba zaista biti glup i naivan pa poverovati da će se sa Zvonalisovim kongresom poboljšati situacija u srpskoj dijalizi.

7.

Ludilo kongresiranja je potpuno. Svi imaju kongrese. Imamo kongres dijaliznih pacijenata, zatim kongres dijaliznih sestara, pa na kraju i kongres dijaliznih lekara, nefrologa.

Učesnici već sada imaju spremne svoje RADOVE  iliti  IZLAGANJA.

Važno je, za trenutak barem, pobeći iz svoje otužne dijalizne stvarnosti, i izigravati nešto. Toliko glumatanje i foliranje odavno nije viđeno u ovoj napaćenoj zemlji.

Sme li iko da pita za rezultate te dijalizne pregaoce?

Da li je išta učinjeno da se poboljša status bubrežnih bolesnika?

Da li se problemi sa vaskularnim pristupima brže rešavaju?

Da li je ijedan centar nabavio onu lampu za lakše punktiranje fistula?

Da li je poboljšana predijalizna nega?

Da li je poboljšan repertoar nefrološke i dijalizne terapije?

Da li je povećan procenat lečenih kvalitetnijim dijalizama?

Da li se smanjilo enormno veliko umiranje dijaliznih pacijenata?

Da li se povećao procenat transplantiranih pacijenata?

Da li su dijalizni pacijenti dobili mogućnost odlaska u neku banju u Srbiji?

Da li je izmenjen Pravilnik, bar one njegove odredbe koje su „van pameti“?

Nažalost, ništa od navedenog nije promenjeno. Rezultat rada je svugde: nula.

Imaju li se naši vajni „učesnici kongresa“ i za šta konkretno uhvatiti? Dobrodosli

Uhvatiće se međusobno.

U kolo. Svugde je predviđeno, druženje, zabava, ples i kolce, naravno.

Dijaliza gori a babci se češljaju.

8.

Da je postojeće stanje u dijalizi očajno, to svi jako dobro znamo.

Ono što nikako ne možemo da razaznamo jeste:

ko bi mogli biti krivci za katastrofalno stanje u oblasti lečenja bubrežnih bolesnika?

Da li iko poznaje te ljude?

Imamo li njihova imena?

Funkcije? Zaduženja?

Naravno da znamo. Znamo ih svi.

Mogli bismo sada ovde nabrojati imena ljudi koji su na čelu svih nefroloških i dijaliznih (pacijentskih, sestrinskih i doktorskih) organizacija.

Znamo i ko su, kakvi su, kako su i zašto su, došli na te pozicije.

Ali, imena nisu bitna.

Ista bi nam situacija bila i da su umesto dotičnih, neka druga imena.

Jer, nije tajna, ima prilično mnogo i pacijenata i doktora koji štošta zameraju sadašnjim čelnicima.

Veliki deo tih zamerki su skoro identične (samovolja, neaktivnost, nedostatak konkretnih rezultata, zloupotreba položaja, i slično).

Ali, pastva ne kritikuje (i to u kuloarima, uglavnom) svoje čelnike da bi promenili sistem i da bi doveli do boljeg lečenja obolelih od bubrežnih oboljenja.

Ne, oni ih kritikuju samo u želji da ih smene, pa da oni budu kalifi umesto kalifa. A da sistem („apanaža“ od farmakomafije) ostane njima.

U takvoj situaciji iluzorno je očekivati da će izborom nekog novog pacijenta, doktora ili profesora, na čelo tih udruženja, doći do bilo kakvih poboljšanja za dijalizne pacijente.

Govorimo o Udruženjima dijaliznih bolesnika, o njihovom Savezu, o Udruženju nefrologa, Nefrološkoj sekciji SLD, Udruženju transplantologa, i svim inim „udruženjima građana“ formalno zainteresovanim za poboljšanje lečenja bubrežnih bolesnika.

Niko od njih nije zainteresovan za opšte dobro, nego samo za ličnu korist. Ne bi oni ni dospeli do kandidata za najviše pozicije da nisu već pokazali svoj karakter i „sposobnosti“ koje garantuju da neće popravljati sistem, nego samo svoje imovno stanje.

Suština zapadnog sistema vrednosti je pragmatičnost.

Oni polaze od činjenice da je čovek po svojoj prirodi pokvaren, sebičan, gramziv, i da to samo treba iskoristiti tako da to kreatorima sistema donosi korist.

Ideje u kojima su nekada rasle cele generacije ljudi, a to su ideje ravnopravnosti, jednakosti, humanizma, opšteg blagostanja, prioriteta kolektivnog nad individualnim, izgleda da su definitivno poražene.

Zato danas, ništa ne treba da nas čudi. Ni kada roditelji podvode svoju decu po rijalitijima, ni kada lekari trguju organima pacijenata, ni kada pacijenti štampaju novine u kojima se veliča farmakoindustrija koja ih ubija.

Svako želi neki bolji status za sebe, tuđe muke i smrt ih ne interesuju. U sred logora za istrebljenje zatvorenici su se otimali za poziciju onih koji odvode druge na uništenje. Do poslednjeg daha su se ulizivali gospodarima, verujući da će time njihova sudbina biti bolja, a život bar malo duži. Zna se i koji su žandarmi izvodili đake iz škola na streljanje. A ispod obešenih rodoljuba na Terazijama (ima slika), drugi njihovi sugrađani su mirno pili svoju kafu. Danas bi to bio kafućino. Ili neki „šejk“, Bože prosti. Videli ste i slike udavljenih na Adi ciganliji. Ostali posetioci nastavljaju da se kupaju, brčkaju i sunčaju pored leša udavljenika. Nema tog terorističkog akta, masakra ili revolucije, koji će naš narod naterati da odustane od odlaska na uplaćeno letovanje. Logika je: Ja ću da se provedem, a svi ostali mogu da pocrkaju, ne interesuje me.  I vani je isto.  Svugde je isto.  Najbolji primer je ona Engleskinja Lusi, koja je rekla da je besna jer je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njen šoping u Nici (link). Ni manje, ni više.

Skoro svi mediji i skoro sve institucije u našoj državi podržavaju taj i takav Zapadni sistem. Sve su nam novine okićene slikama golih devojaka, a odmah pored tih slika su tekstovi u kojima se novinari iščuđavaju zbog porasta nasilja prema ženama.

A najsmešnije je ono lažno moralisanje i prenemaganje. Kad se vodeći tabloidi na naslovnim stranicama kao zgražavaju tolikim zločinima u porodicama, tolikim nasiljem na ulicama, na tribinama, u fabrikama, u bolnicama, svugde…

Kao ne razumeju šta se dešava, a u stvari: uživaju. Znaju da im baš to podiže tiraž i donosi zaradu. Od ljudi su napravili životinje i sad znaju da će životinje uživati da vide što više krvi, stradanja i smrti drugih, jer im se tako stvara privid sreće, sreće da se to isto nije desilo njima.

Hiljade pobijenih od jedne bombe, postavljene u nekom metrou, ne izazove toliko besa koliko jedna ogrebotina na sopstvenom automobilu.

Zato dijalizne bolesnike niko i ne želi da razume.

Na sam pomen dijalize svi nedijalizni osete samo sreću što se to nije desilo njima, i ništa ih više oko toga ne interesuje.

A onda se taj sistem rezonovanja ustalio i kod samih pacijenata. Sada i dijalizni pacijenti, kad čuju da zbog loše dijalize umire previše ljudi, prvo što pomisle je: srećom ja nisam među njima.

Sistem je tako podešen da se ne može ni popraviti, a kamoli promeniti.

Zahvaljujući nama.

Svima.

Da se ne lažemo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

beda-ne-gledaj

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

.

Još sličnih tekstova: