Tag Archive | indeks

Odvajanje žita od kukolja ili Fenomen „endemske“ nefropatije

Paradigmatična priča o travi koja je hiljade ljudi oterala na dijalizu.

Pre jedno dvadesetak godina, u ona sretnija vremena, a sva su prošla vremena na ovim prostorima, izgleda, sretnija, pričao nam je jedan mladi nefrolog neke njihove doktorske, začkoljice i prepirke, kakve verovatno postoje i među svim drugim profesijama.

Kao, nađu se na užini, na pauzi, mladi specijalisti i specijalizanti, u restoranu društvene ishrane, u studentskom klubu, domu, ili gde već, i krene neko uobičajeno zadirkivanje. Kao, „šta vi kardiolozi znate, ceo život učite jedan mišić, 2 komore, 2 pretkomore, i to je to, nemate pojma o medicini“. Kardiolozi bi nadmeno odgovarali da je srce, ipak, najvažniji organ, i u poeziji, i u medicini, i u životu, pa kad srce stane, staje i sam život. Neurolozi bi odmah protestvovali tvrdeći da je mozak, najvažniji, jer mozak kontroliše sve druge organe, i samo je smrt mozga prava smrt, a svi drugi organi se mogu zameniti aparatima. Internisti i ostali bi im tada žestoko uzvraćali sa: „Eh, da mi je taj tvoj mozak samo 2-3 dana, da se malo odmorim.“

Hirurzi bi u tim zadirkivanjima uvek bili optuživani da su mesari, ortopedi da su kostolomci, a urolozi da su vodoinstalateri. Za razliku od ostalih lekara koji su ceo život teglili i čitali neke knjižurine, hirurzi su, kažu internisti, na posao dolazili sa „Sportskim novostima“, savijenim ispod miške, ispod već dobrano ojačanih bicepsa. Neprevaziđena je ostala ona čuvena anegdota, zapravo definicija, šta je to „dvostruko-slepi test“? Odgovor: dva hirurga gledaju EKG. Na šta bi se svi hvatali za stomak od smeha.

Po tim humornim stereotipima, internisti bi imali najveće znanje, ali bi malo šta znali konkretno da urade, dok je kod hirurga bilo obrnuto: oni nisu imali toliko znanje, ali su jedini znali operisati i rešiti pacijentu problem. Nefrologija među specijalnostima nije bila na posebnoj ceni, pa se čak govorkalo i da su na nefrologiji završili samo oni koji nisu mogli dobiti kardiologiju, jer je navodno, 95% nefrologa bilo primarno konkurisalo na kardiologiju, ali nisu prošli.

E, tada bi on, pričao nam je taj mladi nefrolog, ustao i rekao: „Gospodo, ako ste ikada uzeli u ruke, ijedan veliki svetski medicinski udžbenik, enciklopediju, ili neki drugi zbornik medicinskih znanja – ako ste, kažem, a trebalo bi da jeste (u šta nisam siguran), pogledali one poslednje stranice koje se zovu INDEKS ili KAZALO, da li ste ikada videli ijedno naše prezime, ijednog našeg medicinskog stručnjaka, naučnika, doktora, sa ovih prostora?“

Niste, naravno – nastavljao bi taj nefrolog – jer takvih tamo: nema! Nema nijednog našeg kardiologa, kardiohirurga, neurologa, ni ortopeda, ni drugih. Kada pogledate pod odrednicom Srbija, Jugoslavija, Hrvatska, Bosna… – videćete brojeve stranica koji će vas odvesti na samo jedno poglavlje, a to je gospodo: NEFROLOGIJA! Naši su autori u medicinskom svetu citirani, gospodo, samo u vezi Endemske nefropatije. I nigde, i nikada više.“

Eto, čime se i kako se branio taj nefrolog, dajući sebi i svojoj specijalizaciji, na značaju i praveći se važan pred kolegama.

Kad se zanemari zezatorski aspekt diskusije, i mladalačko preterivanje, ta je argumentacija bila u osnovi, tačna. Prezimena na „-ić“ u medicinskim enciklopedijama najčešće su se nalazila u poglavljima o endemskoj nefropatiji.

Danas, međutim, ta priča izgleda malo drugačije i nije upotrebljiva za odbranu časti nefrološke profesije.

Priča o endemskoj nefropatiji je postala priča o našim sudbinama, o našim naravima, o našem mentalitetu, pa na kraju i o našoj medicini, o društvu uopšte.

Kako se moglo desiti da prođe toliko vremena, a da se ne otkrije uzrok te bolesti?

Pojam „endemska“ znači: karakteristična samo za neka područja i nigde više.

Kako se desilo da samo jedna bolest, i to bubrežna, bude karakteristična, samo za neke zemlje, na tom tamo (brdovitom) Balkanu, a da je nikada i nigde drugo u svetu nema.

Istorijsko pitanje, za čijim se odgovorima sada već može početi tragati.

Uprkos trudu mnogih kod nas slavljenih i uvaženih medicinskih autoriteta, doktorska imena sa balkanskih područja su se u medicinskim enciklopedijama nalazila uglavnom povezana sa endemskom nefropatijom.

Kao da ništa drugo svetu nismo novo ili značajno dali osim te nesretne boleštine.

A onda se posle dugo godina, ispostavilo da ni to nije „naše“.

Prvi put se ta bolest počela pominjati 1956-7. godine. Po našim knjigama tu bolest je prvi uočio dr Vojislav Danilović, po bugarskim knjigama to je uradio dr Yoto Tanchev, Rumuni takođe imaju svoje prve otkrivaoce, tako da je toj bolesti dobro stajao naziv: Balkanska Endemska Nefropatija ili skraćeno BEN.

Bolest je bila karakteristična samo za određena sela!  Ta sela su uglavnom bila oko naših reka: Save, Kolubare, Morave, Drine, … i sličnih, nama manje poznatih reka u Bugarskoj i Rumuniji.

Balkan_endemic_nephropathy_map

Bolest se ispoljavala dosta kasno, u četvrtoj, petoj ili šestoj, deceniji života, i dijagnostikovala se uglavnom porastom ureje i kreatinina u krvi. Dakle, tipičnim znacima bubrežne slabosti. Bubrezi su se postepeno smanjivali, bolest je imala uglavnom spor tok. Ničim se nije mogla izlečiti ili zaustaviti, kada bi se jednom utvrdila. A utvrđivali su je, na osnovu laboratorijskih analiza, ultrazvučnih ili rentgenskih snimanja, prema porodičnim ili epidemiološkim podacima. Bolest je polako napredovala, dovodeći na kraju, do – dijalize.

Netter, ilustracija BENOsim znakova bubrežne slabosti, oboleli su imali i tipičnu bledo-žućkastu boju lica (kao slama), u različitim nijansama, gde je bledilo u stvari bila posledica malokrvnosti (anemije), a žutilo posledica bubrežne insuficijencije (taloženje urohroma i drugih pigmenata). Anemija je bila vrlo česta kod ovih bolesnika, a za razliku od drugih bubrežnih bolesnika, obično nisu imali povišen krvni pritisak (hipertenziju). U urinu bi se povremeno našla manja količina belančevina (proteinurija), ali je sediment urina bio „oskudan“. Osim anemije, u bolesnika sa endemskom nefropatijom su bili česti i tumori sluznica mokraćnih puteva, takozvani karcinomi uroepitela. Ti su se kracinomi uglavnom otkrivali pojavom krvi u mokraći, tako da je i to stanje (krvarenje) pogoršavalo anemiju. Na slici desno je prikaz bolesnice iz jednog od naših (srpskih) područja sa BEN, ilustracija koju je napravio čuveni Frank Netter.

Dominiranje anemije se inače objašnjavalo time što je na biopsijama bubrega uočeno da bolest zahvata uglavnom kanaliće i okolno tkivo srži bubrega (tubulointersticijum), a ne glomerularno klupko (mikro-filtere) bubrega. Hormon koji podstiče ili održava krvnu sliku, eritropoetin, luči se upravo u okolini kanalića bubrega, pa se time objašnjavala patogeneza anemije u obolelih od BEN.

Ali, uzrok, šta izaziva tu bolest, to niko nije znao.

Ili, bolje reći, skoro svi su znali, ili su mislili da znaju.

Nema kakvih se teorija nije našlo u „zvaničnoj“, „državnoj“ medicini i njenim udžbenicima.

Najduže su se zadržavale priče o BEN kao bolesti životne sredine i stečenih faktora.

Pošto se bolest pojavljivala u dolinama reka, sumnja je prvo pala na vodu (posle i u vodu). Optuživani su bili seoski bunari, objavljivani su pravi „naučni“ članci kako je uvođenjem gradske vode u ta seoska naselja „rešen problem endemske nefropatije“.

Sa lošom vodom su i teorije o teškim metalima, nekim specifičnim otrovima, toksinima, zagađenjima, i ko zna, kad ni OZNA, nije mogla saznati, šta je uzrok te boleštine.

Onda su se pojavile teorije o uzročnicima koji su uneti hranom. Kao što su neki teški metali ili minerali. Pa je, na primer, optuženo olovo, ili silicijum, ili neki drugi opasan mineral koji se oslobađao iz kamena kojim su seljaci mleli žito. Mnogo je „dobro fundiranih“ radova objavljeno o štetnosti tih minerala i metala i njihovoj direktnoj povezanosti sa nastajanjem endemske nefropatije (olovo, kadmijum, hrom, mangan, kobalt i živa).

Zatim je stvar okrenuta naopačke, pa je dokazivano da nije višak uzrok, nego manjak. Tačnije, nedostatak mnogih, neophodnih, elemenata, dokazan je kao uzrok nefropatije. Na primer, dokazan je nedostatak selena u tih endemskih bolesnika. Kao da nikome drugome na svetu nije nedostajao selen, nego samo tim našim nesretnicima.

Genetska teorija je objašnjavala da BEN nastaje usled naslednih faktora, jer i kad se odsele iz endemskih područja, članovi tih familija i posle 4-5 decenija odvojenosti od uticaja te sredine, opet dobiju ovo bubrežno oboljenje. Međutim, šema oboljevanja nije se uklapala ni u jedan poznati obrazac naslednih bolesti.

Godine 1990. razvijena je lignitska hipoteza, i to uz „pomoć“ američkih naučnika. Navodno su kosmički snimci rasporeda rezervi uglja lignita na Balkanu, bili slični rasporedu područja sa endemskom nefropatijom (bingo!). Teorija je bila da jedinjenja, toksični ugljovodonici, koji se oslobađaju iz tih naslaga uglja dospevaju vodotokovima u te ravnice odakle se žanje žito ili čak u seoske bunarove. Postepena intoksikacija tim štetnim materijama dovodila je navodno do bubrežne slabosti i pojave karcinoma. Kao da nigde drugde u svetu nije bilo uglja, no samo na Balkanu.

Infektivna teorija (Uzelac-Keserović) je počivala na priči o Corona virusima koji su izazivali ovo oboljenje. Navodno je to bila nova vrsta korona virusa, izmenjena, u odnosu na postojeće, ali, bolja elektronska mikroskopija nije dokazala ovu teoriju. Osim korona virusa, „dokazani“ su naravno i mnogi drugi virusi, kao uzročnici BEN (virus Zapadnog Nila, papiloma virusi (BK and SV40) i arenavirusi). Nađene su i teorije o povezanosti hemoragijske groznice i njenih virusa koje prenose miševi (Puumala, Hantaan, Dobrava) sa BEN. Inače, upala mokraćnih puteva, pijelonefritis je „dokazano“ povezana sa BEN, kao i nastajanje postoperativne sepse kod ovih bolesnika (da, da).

Vrlo je „filmična“ i teorija o DDT-iju kao uzročniku BEN. Naime, jedan naš profesor je dokazao da smo zaprašivanjem komaraca DDT-ijem doveli do pomora mačaka, a onda su se razmnožili miševi i pacovi koji su prenosili na nas razne viruse, uključujući i uzročnike endemske nefropatije.

Teorija o nadmorskoj visini je razvijena jer je „dokazano“ da je selo Donji Glogovac imalo više obolelih nego selo Gornji Glogovac. Možete na internetu pronaći još uvek i rad i autore koji citiraju tu teoriju. Razlika u nadmorskoj visini između ta dva dela jednog te istog sela Glogovac, bila je: 10-25 m. Sve precizno i argumentovano.

Onda se pojavilo novo i „konačno“ objašnjenje: uzrok endemske nefropatije je jedan toksin iz gljivica, mikotoksin, koji ima i zvučno latinsko ime: „Ochratoxin A“. Gljivice dospeju u žito, brašno, pa u hranu, i eto bolesti.

O naučnoj argumentaciji, koja se potezala uz svaku teoriju, mogu se sada knjige napisati. Ima tu baš onako „teške artiljerije“ i fascinantnih potkrepljujućih detalja, tipa: neopterin, CD3+CD8+CD16+CD56+, interferoni, HLA I i II, interleukini, apoptoza, imunoglobulini, ceruloplazmin, ferritin, beta-2-mikroglobulin, alfa-1-antitripsin, hromosomalni markeri (3q25), pyren, anthracen, anilin, naphtylamin, cytochromi P450, CYP1A1, CYP2D6, CYP2E1, polimorfizmi glutathion-S-transferaze i N-acetyl-transferaze 1 i 2, lecithin-cholesterol-acyl-transferase, 1q36-c src, 3p25 raf-1, and 6q23 myb, itd, itd …

Pedantni hroničari naše medicine, zabeležili su preko 50 „opisanih“ uzroka endemske nefropatije, od kojih su neki bili i kombinacije već „opisanih“ uzroka.

Više su nego zanimljvi i sami naslovi koji su se (do pre nekoliko godina) objavljivali u stručnoj (zapadnoj) literaturi, npr:  BEN- still more questions than answers“ , „Fifty years of Balkan endemic nephropathy: daunting questions, elusive answers”, i slični.

Mnogo je naših stručnjaka, mnogo godina provelo istražujući “endemsku” nefropatiju. Mnoge su pozicije i titule, magistarske, doktorske, akademijske, stečene zahvaljujući ovoj nefropatiji.

Mnogo je para utrošeno, mnogo je fondova ispražnjeno, mnogo je reagenasa i raznih uzoraka potrošeno, ali se uzrok nije otkrio. Bar ga naša, medicina, nije nalazila, a pošto je ta bolest bila samo kod nas, Balkanaca, ni ostali nisu ništa mimo nas mogli reći o uzrocima te bolesti.

A nije da nije bilo dolazaka i pomoći sa Zapada.

Mnoge velike strane firme i mnogi istraživački fondovi, instituti, laboratorije i naučnici su bili uključeni (na primer: Ciba Foundation Study Group, 1967. godine).

Ali, u pitanju je bila “balkanska” bolest.

Kad su naši “stručnjaci” videli da će stranci pokupiti uzorke i sami objaviti “epohalno” otkriće, a otkriće uzroka endemske nefropatije se očekivalo kao epohalno – naši su počeli sa opstrukcijama i podmetanjima.

Ako nema naših, kao vodećih, pri objavljivanju tih publikacija, onda ga nećete majci, ni vi saznati. To je bio naš “endemski” rezon i on je ostvarivao rezultate. Ni stranci nisu mogli da otkriju uzrok.

Da bi to postigao jedan je ugledni (vojni) nefrolog, inače strašno veliki “autoritet”, slao strancima mokraću konja ili goveda, a ne pacijenata obolelih od endemske nefropatije. Iako je ugovorom sa strancima imao plaćeno učešće u studijskom ispitivanju te bolesti, iako su svi troškovi laboratorije i prevoza bili pokriveni od zapadnih sponzora, osećaj da bi oni mogli pokupiti naučnu slavu ili kajmak, zahtevao je takvu prevenciju, tj. podmetanje pogrešnih uzoraka.

Lažni uzorci urina (od konja i krava, zdravih), lažni uzorci zemljišta i nalazi sa otvorene biopsije bubrega obolelih lečenih kortikosteroidima (pod dg/BEN-membranoproliferativa).

A nesaznavanje prave etiologije bolesti donosilo je i dalje razne koristi: pozicije, titule, katedre, predavanja i putovanja po kongresima, nova istraživanja, nova ulaganja. (Kao u onom vicu kad stari pravnik kaže sinu koji se pohvalio da je iz prve rešio neku njegovu parnicu: „E, moj sine, ta je parnica tebe odškolovala“). Tako je bilo i sa BEN.

Što je bilo više potencijalnih uzročnika, to su tekstovi i predavanja bila duža, interesantnija, stručnjaci popularniji, a bolest mističnija.

To što su u međuvremenu stotine hiljada ljudi završile na dijalizi ili pod zemljom, zahvaljujući takvom ekstenzivnom naučnom progresu, nikog nije posebno zabrinjavalo.

Prvo pitanje kojim su strani nefrolozi presretali goste sa Balkana, bilo je: “A šta je po Vašem mišljenju uzrok endemske nefropatije?”

I bez obzira što niko tačno nije znao, svaki se osećao počastvovan da “da jedno svoje viđenje”, a na osnovu dugogodišnjeg i bogatog “iskustva” na ovom području.

Područje, ne zaboravimo, je sinonim za nešto endemsko.

Endemsko je bilo ponašanje balkanske nefrološke nauke u otkrivanju etiologije endemske nefropatije.

Ovde sada treba reći da se u svim nefrološkim udžbenicima (i našim i stranim) pominjala i bolest nazvana “Nefropatija od kineskog bilja” ili engleski: “Chinese herb nephropathy“. Ta bolest se viđala na Tajvanu, u Kini i okolnim zemljama, a izazivale su je neke biljke, čije su čajeve njihovi stanovnici pili. I procentualno imali najveći broj pacijenata na dijalizi u svetu.

Balkanska endemska nefropatija i nefropatija od kineskog bilja su smatrane posebnim bolestima.

Međutim, onda se desilo nešto što ih je povezalo:

  • 1993. godine nekoliko stotina mladih žena u Belgiji završava na dijalizi zato što su u jednoj medicinskoj klinici u Briselu dobijale biljne pilule za mršavljenje. Pilule su sadržavale i biljku Aristolochia clematitis.

  • japanski pacijenti kojima je kožna alergija (atopijski dermatitis) lečena aristolohijskom kiselinom takođe dobijaju bubrežnu slabost i završavaju na dijalizi.

  • Belgijankama koje su dospele na dijalizu, jer su uzimale pilule sa aristolohijskom kiselinom, učinjena je i transplantacija bubrega. Ali i tada su zbog dejstva aristolohijske kiseline mnoge od njih (45%) dobijale karcinome mokraćnih puteva, uključujući i karcinom mokraćne bešike (40%).

Kad su stručnjaci pogledali patohistološke nalaze tkiva bubrega u obolelih Belgijanki i u obolelih od „endemske“ nefropatije, videli su da je to praktično, jedna te ista bolest. (Znači, dovoljno je bilo da oboli nekoliko desetina Belgijanki pa da se učini prava dijagnostika, a na Balkanu su desetine i desetine hiljada pacijenata završili na dijalizi ili su pomrli od karcinoma i krvarenja – ne znajući šta ih je snašlo. Cele porodice, cele generacije, su nestajale, i još nestaju, ne znajući gde su to pogrešili).

Prvi koji je ovo uočio i objavio bio je briselski (opet taj Brisel) patolog Jean-Pierre Cosyns, sa saradnicima, 1994. godine, u prestižnom naučnom časopisu Kidney International.

Posle (prošlo je još jedno 10 godina od) toga, su se svima, i našima i strancima, „upalile lampice“. Definitivno.

Sve je odjednom leglo na svoje mesto, i sve se uklopilo.

Endemsku“ nefropatiju izaziva korovska biljka koju naš narod naziva Vučja stopa ili Vučja jabuka, a na latinskom se zove: Aristolochia clematitis. Ta biljka raste u jarkovima, pored puteva, ali i na periferiji žitnih polja. Seme te biljke je trouglastog, srcolikog izgleda i značajno je veće od zrna pšenice (vidi slike ispod teksta). Ako žeteoci ili kombajneri i zakače koju stabljiku Vučje jabuke, ona neće dospeti u ishranu, ako je selekcija dobra.

Ako seljaci pošteno odvoje žito od kukolja.

Prosejavanje je vrlo važno.

Problem je međutim, što su mnogim seljacima otvori na situ (rešetu), na vršilicama (ili kombajnima) bili oštećeni, razvaljeni ili veći, veći nego što su smeli da budu, veći od promera pšeničnih zrna.

Tako je u brašno dospevala i Aristolohijska kiselina (AA) iz semena biljke Aristolohije. Iz hrane u krv, iz krvi u bubrege. U bubregu su AA-adukti ostajali i decenijama posle unošenja. Tako su nastajali svi njihovi štetni efekti: toksičnost, genske mutacije, karcinomi, bubrežna slabost…    Ishod bolesti direktno zavisi od doze (količine) unete kiseline.

Nema, dakle nikakve „zaraze“ brašna. Nego je bila u pitanju ili pohlepa (neka je što više stabljika), ili nemar (netrebljenje korova, nepopravljanje rešeta), ili svesna radnja (ma šta fali malo i tih zrna) naših seljaka.

Tako se otkrio uzrok „endemske“ nefropatije. 

Uzrok je tipično naški, endemski, balkanski: neznanje, nemar, ignorancija.

(Oni oni koji nisu odvajali žito od kukolja pri pravljenju hrane, doživeće da im se dijalizom odvajaju štetne materije iz organizma, iz krvi. Odvajanje je neophodnost i neminovnost. U korenu reči dijaliza je takođe pojam odvajanje).

A onda je na svetlost dana isplivala još jedna neprijatna istina. Neprijatna za naš, domaći korov, zna se.

Jedan srpski doktor, Milenko Ivić (1905-1978), profesor histologije i embriologije u Nišu, je već davno (1969), i to sam, mnogo pre „zapadnih“ autora, označio aristolohijsku kiselinu kao uzročnika BEN, slikao polja pšenice prošarana tim korovom, i dokazao na životinjama nefrotoksičnost i kancerogenost ove biljke. Sve korektno naučno obrađeno i objavljeno u domaćim časopisima, pre ravno 45 godina, sada to svi priznaju.

Ali, ko je još na Balkanu želeo verovati nekom Milenku iz Niša, 1969. godine?  Srbi,  prvi,  nisu!

E, sad, kad su im to dokazali Grollman, Cosyns i ostali – to je već druga stvar. Ali, Milenko, i to pre 45 godina, ne može!  Idi, begaj.

Tako se ispostavlja da je priča o „endemskoj“ nefropatiji zapravo paradigma, obrazac po kome se ovde stvari odvijaju.

Ni nauku, ni struku, ne vode najbolji, niti najpošteniji. Oni koji se probiju na vrhove, imaju neke specifične osobine, za preživljavanje u svim uslovima, za isticanje, za širenje, za napredovanje i za opstajanje.

Selekcija nam je najslabija tačka. Sito ili rešeto, niko ni danas da popravi.

Naši najpoznatiji naučnici uspevali su u inostranstvu, ali ne i u svojoj sredini.

Selekcija je takva bila i ostala.

Aristolochia clematitis se i danas kod nas nalazi u mnogim apotekama i drugim zdravstvenim ustanovama.

Ne da nije zabranjena, nego cveta.

„Endemska“ nefropatija je paradigma stanja u našoj nefrologiji (klinikama, bolnicama i dijaliznim centrima).

U našoj nauci.

U našoj politici.

U našoj državi.

Ne odvajamo žito od kukolja.

Zato smo tu gde jesmo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

Aristolochia-clematitis-01.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis.

Trava-koja-izaziva-bubreznu  Aristolochia clematatis-02

.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont.

Milenko ivic.

Aristolochia-clematitis-04.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont2.

Fotografije (kao ilustracija) posle teksta, preuzete su iz knjige i iz predavanja o BEN, prof. dr Jovana Nikolića. Kraći deo ovog teksta objavljen je u prvom broju vašeg i našeg „Dijaliza“ časopisa.

 



Advertisements

Koji je najbolji lek za fosfor?

Koji je najbolji lek protiv povišenog fosfora u krvi bubrežnih bolesnika?

Poštovani čitaoci,

Polako, ali sigurno izlazimo u susret svim vašim željama. Svim vašim pitanjima. Već smo obradili značajan broj najproblematičnijih tema za dijalizne pacijente, a sada smo u prilici predstaviti vam celo predavanje našeg Stručnog tima, na temu koja nam je (manje-više) svima veliki problem: kako održati normalan fosfor u krvi? U jednom ranijem postu, Kako smanjiti nivo PTH bili smo pomenuli značaj regulisanja fosfora u lečenju hiperparatireoidizma i renalne osteodistrofije, ali sada ćemo samo o sprečavanju porasta fosfora ili fosfata u krvi bolesnika čiji bubrezi ne funkcionišu.

Evo integralnog teksta, u našoj diskretnoj, redakcijskoj, obradi:

Bubreg je važan organ za održavanje serumskog fosfora u normalnim granicama. Normalno se 75% hranom unetog fosfora izlučuje preko bubrega. Kada bubreg ne funkcioniše, porast fosfora (ili fosfata) u krvi je neminovan. Zato se dijaliznim bolesnicima propisuje dijeta sa smanjenim sadržajem fosfora. Dijeta sa smanjenim sadržajem fosfata (uz dijetu sa smanjenim sadržajem kalijuma i ograničen unos tečnosti), je osnovna terapijska mera za pacijente na dijalizi (link).

Brojke kažu sledeće: prosečan dnevni unos fosfora hranom je oko 1,5-2,0 grama. Obzirom da je kod dijaliznih pacijenata resorpcija fosfora iz probavnog trakta (75% unetog fosfora) očuvana (ili neznatno oslabljena), a dijalizom se može eliminisati svega 300-800 mg fosfora, većina (90%) dijaliznih pacijenata mora sprovoditi dijetu sa smanjenim unosom fosfata (0,8-1,2 gr./dnevno). To je prvo.

Kako je međutim, fosfor značajno prisutan u skoro svim namirnicama iz našeg jelovnika (meso, mleko, sir, jaja, riba), strogo pridržavanje bezfosfatne dijete dovodi do pothranjenosti (malnutricije). Da bi se to izbeglo, dijaliznim pacijentima se dozvoljava umereno restriktivna dijeta (1,2 gr.proteina/kgtt/dan) koja sadrži i određenu količinu fosfora (oko 15 mg PO4 je u 1 g proteina), ali se zato dijaliznim pacijentima propisuju i lekovi, takozvani „vezivači fosfata“ u probavnom traktu. Lekovi vezivači fosfata omogućavaju dakle pacijentima normalniju ishranu, jer će se fosfor iz hrane u želucu povezati sa tim lekovima i neće ući u krv. Povezan fosfor će se izbaciti stolicom. Tako će se sprečiti hiperfosfatemija, povišenje fosfora u krvi. Ako je unos fosfata dnevno 1200 mg, a pacijent ima HD uklanjanje 3×800 mg, onda ostaje da se dnevno lekovima spreči ulazak iz creva u krv još oko 300-800 mg fosfora.

Lek „vezivač fosfata“ se mora piti u toku jela. Ne pre i ne posle obroka. U krajnjem slučaju, ako pacijent zaboravi uzeti tablete vezivača u toku jela, može ih uzeti i na kraju obroka, ali već 10 minuta posle obroka je kasno, jer se smatra da lek neće stići da se rastvori u želucu i da se poveže sa fosfatima, pa će sav fosfor ući u krv. Povišen fosfor u krvi dijaliznog pacijenta pravi brojne komplikacije. Pre svega spaja se sa kalcijumom, praveći kalcifikacije i aterosklerozu krvnih sudova. Tako izazvan pad kalcijuma (kao i hiperfosfatemija) izaziva porast lučenja parathormona, a taj hormon razara kosti da bi otuda izvukao kalcijum na normalan nivo u krvi. Osim tog dejstva na kosti PTH (parathormon) ima i još čitav niz štetnih efekata na srce, na krvnu sliku, na želudac, itd.itd. Operacijom paratiroidnih žlezda problem se ne rešava trajno, nego samo privremeno (neki pacijenti su već operisavani 2-3 puta, jer se bolest ponavlja, uzrok joj nije rešen, jer je osnovni uzrok: nefunkcionisanje bubrega). Tako da sprečavanje (prevencija) povišenja fosfora u krvi ostaje trajan zadatak za dijalizne pacijente. Jer, za svakih 0,3 mmol/L povišenja serumskog fosfora preko normalnih vrednosti, mortalitet pacijenata se povećava za 6%. Pacijenti čije vrednosti fosfatemije su 2,1-2,5 mmol/L imaju 18-27% veći rizik smrtnog ishoda, a oni sa fosfatemijom 2,6-5,5 mmol/L čak 39%. Zato treba znati sve o sprečavanju hiperfosfatemije.

Najvažnije je da pacijent sam nauči da odredi količinu tableta „vezivača“ kojeg treba popiti u toku jela, a na osnovu vrste i količine hrane koju je odlučio da pojede. To će postići iskustveno (empirijski). Kada se odluči za jednu vrstu tableta vezivača, uzimaće 1-2 te tablete uz svaki svoj prosečan obrok i sutradan će proveriti (pre dijalize) koliki mu je fosfor u krvi. Pa, ako je fosfor i pored tih vezivača (p)ostao povišen, onda mora ili smanjiti količinu namirnica bogatih fosforom, ili povećati broj tableta vezivača na recimo 3 uz manje obroke, a čak 4 tablete uz ručak (ako je ručak najveći obrok). Zatim opet kontrola fosfora, pre dijalize. Ako i sa tako povećanim dozama vezivača fosfor ostaje povišen, pacijent i njegov lekar moraju razmišljati o nekom drugom, efikasnijem vezivaču fosfata. Pogotovo ako pacijent treba da uzima i vitamin D (Alpha D3, Rocaltrol, i slične preparate), bilo zbog niskog nivoa D vitamina u krvi ili zbog lečenja visokog parathormona. To je oboje neizvodljivo kod hiperfosfatemije, jer vitamin D još i povećava nivo fosfora (i kalcijuma) u krvi.

I tako dolazimo do ključnog pitanja, koje sebi, a i lekarima, pacijenti vrlo često postavljaju:

Koji je najbolji lek protiv povišenog fosfora u krvi bubrežnih bolesnika?

Na to pitanje bi se mogao dati brz i precizan odgovor, kada bismo znali šta znači to „najbolji“.

Da li najbolji znači najefikasniji? Onda znamo koji je. Da li najbolji znači najjeftiniji? Ili je možda najbolji onaj koji daje najmanje štetnih efekata? (A svaki lek ima i svoje štetne efekte, tj. nuspojave). E, zato je lekarima teško da odgovore na to jednostavno pitanje koje im postavljaju pacijenti. Ali, ovaj sajt će vam reći istinu, reći će vam i prednosti i mane svih do sada poznatih lekova vezivača fosfata.

U svetu je već registrovano mnogo lekova vezivača fosfata. Hemijski, to su različita jedinjenja, npr: kalcijum-karbonat, kalcijum-acetat, magnezijum-karbonat, lantan-karbonat, sevelamer-hlorid, sevelamer-karbonat, fero-citrat, fero-hidroksid, aluminijum-hidroksid, aluminijum-karbonat, itd.

Princip vezivanja fosfora je skoro kod svih ovih jedinjenja isti: oni menjaju svoj anijon za fosfor, te kalcijum-karbonat postaje kalcijum-fosfat, magnezijum-karbonat postaje magnezijum-fosfat, sevelamer-hlorid postaje sevelamer-fosfat, itd. itd.

Dakle, po našem mišljenju, najbolji je Fosrenol.

Ali, evo i detalja, povoljnih i nepovoljnih, o ovome i o svim ostalim vezivačima fosfata:

Fosrenol:

Fosrenol je po hemijskoj strukturi Lantan-karbonat. Proizvodi se kao žvakaće tablete različite gramaže: 500, 750 i 1000 mg. Kada su nefrolozi pitali hemičare, koji hemijski elemenat ima najjači afinitet za vezivanje fosfora, odgovor hemičara je bio bez dileme: Lantan. Tako je nastao Fosrenol, najefikasniji vezivač fosfata na svetu. Dovoljno je sažvakati 1 tabletu uz jelo. Dakle, 3 tablete dnevno. Toliku efikasnost nema nijedan drugi vezivač fosfata. Činjenica je da je zbog toga i skup, ali isto toliko je skup i Renagel, ali je on neefikasan. Kod nas Fosrenol pacijenti nabavljaju iz inostranstva, i to uglavnom oni koji ničim drugim nisu mogli sprečiti ili smanjiti visoke nivoe fosfora (preko 2,5 mmol/L), a posebno oni koji su uz visok fosfor imali i visok kalcijum, zbog uzimanja kalcijumskih vezivača ili zbog uzimanja vitamina D. Fosrenol ne sadrži kalcijum, tako da se može uzimati sa vitaminom D, bez problema. Prema dostupnim podacima lantan se praktično ne apsorbuje iz probavnog trakta, tako da je Fosrenol neškodljiv i dobro se podnosi. Fosrenolska konkurencija ipak forsira priču da se i lantan delimično apsorbuje i taloži u kostima, ali takve tvrdnje spadaju u uobičajene marketinške ratove. Za sada se pouzdano zna da se lantan izlučuje preko jetre, a ne preko bubrega, tako da nema akumulacije niti toksiciteta zbog bubrežne insuficijencije, odnosno dijalize.

Fosrenoli

Prednosti Fosrenola: ima najveću efikasnost, ne sadrži i ne povisuje ni kalcijum ni magnezijum, ima najjednostavnije doziranje i sa njim mogu da se uzimaju preparati vitamina D.

Nedostaci Fosrenola: samo cena. Jedno 500 mg pakovanje (za mesec dana terapije) se u Italiji može nabaviti za oko 250 evra. Ukoliko vam apotekar traži više, znači da se i on „ugradio“ u cenu.

Kalcijum-karbonat:

Kao prvi lek za vezivanje (heliranje) fosfata već godinama se kod nas preporučuju kalcijumske soli. Posle tragičnih iskustava sa aluminijumskim vezivačima nefrolozi su masovno preveli pacijente na kalcijumske vezivače fosfata.CaCO3, kalcijum-karbonatOtkrili su da već u ranim fazama bubrežne slabosti treba primenjivati kalcijum-karbonat, jer on ima dvostruko korisno dejstvo („to kill two birds with one stone„): sprečavanje hiperfosfatemije i korekciju hipokalcemije, jer se jedan deo kalcijuma iz CaCO3 ipak resorbuje, tj. ulazi iz creva u krv.

Prema preporukama američkih eksperata (DOQI) unos elementarnog kalcijuma putem kalcijumskih vezivača ne sme preći 1500 mg dnevno, a ukupan unos kalcijuma, uključujući i ishranom ne sme biti veći od 2000 mg dnevno. To bi značilo da ne treba uzimati više od 4 tablete od 1 grama dnevno, a sa tom dozom mnogi ne mogu uvek ostvarivati fosfor 1,8 mmol/L (ili niži), što je cilj terapije.

Kalcijum karbonat vezuje fosfate na sledeći način: 3Ca++  + 2PO4 → Ca3(PO4)2 (nerastvorljivo jedinjenje, nešto kao malter, izbaci se stolicom).

Prethodno se u kiselim uslovima želučanog sadržaja, iz relativno slabo rastvorljivog kalcijum karbonata, oslobađa slobodni kalcijum, a razlaže HCl: CaCO3 + 2 HCl → Ca++ + 2Cl- + H2O + CO2

Za kalcijum-karbonat je utvrđeno sledeće: resorbuje se oko 20-30% od unete količine, za vezivanje 1 mg fosfora potrebno je oko 8 mg jonskog Ca++ iz CaCO3, odnosno 1 gram CaCO3 vezuje 39 mg fosfora.

Prednosti primene CaCO3 kao helatora fosfata su: dobra podnošljivost, solidna efikasnost, dostupnost (jeftin), raznolikost preparata, te svojstvo nadoknađivanja Ca i antacidni efekat (smanjuje kiselost u želucu).

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene CaCO3 kao helatora su: može povisiti kalcijum u krvi, moguće taloženje Ca i P u krvi, te pojava kalcifikacija u mekim tkivima i u krvnim sudovima. Ima bljutav ukus, ukus krede, izaziva opstipaciju (zatvor stolice), a i efikasnost mu zavisi od kiselosti u želucu, znači slabo deluje ako pacijent uzima npr. Ranisan, Omeprol i slične lekove protiv kiseline u želucu.

Kalcijum-acetat:

Kao vezivač fosfata Ca-acetat je mnogo bolji od Ca-karbonata. Ca-acetat je 1000 puta rastvorljiviji od kalcijum-karbonata, i to i u kiseloj i u alkalnoj sredini. U želucu se kalcijum-acetat rastvara na: Ca(CH3COO)2 → Ca++ + 2CH3COO–

Slobodni Ca se vezuje sa fosfatima na već opisani način, a acetatni anioni se metabolišu u jetri u bikarbonat, te su korisni za popravku kiselosti krvi. Obzirom da je rastvorljivost Ca-karbonata zavisna od kiselosti u želucu, mnogi pacijenti sa ahlorhidrijom (slabijom kiselošću želuca) i/ili sa antacidnom, odnosno antiulkusnom terapijom, imaju problem sa efikasnošću CaCO3, pa moraju preći na Ca-acetat kao vezivač fosfata.

Za kalcijum-acetat je utvrđeno sledeće: resorbuje se oko 20% ako se uzima u toku obroka, a do 40% ako se uzima između obroka (što se koristi kod nadoknade kalcijuma). Za vezivanje 1 mg fosfora potrebno je 2,9 mg Ca iz Ca-acetata, odnosno 1 gram Ca-acetata vezuje oko 45 mg fosfora.

Ca-acetati za dijalizne pacijente

Prednosti primene Ca-acetata kao vezivača fosfata su: dobra podnošljivost, veća efikasnost od CaCO3, dostupnost (jeftin), raznolikost preparata, manja resorpcija Ca nego pri korištenju istih količina CaCO3 helatora, rastvorljivost mu ne zavisi od želučane kiselosti (efikasan i pri primeni Ranisana, Omeprola i sličnih lekova).

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene Ca-acetata kao helatora su: može da povisi kalcijum u krvi (mada manje nego CaCO3), može dovesti i do taloženja Ca i P u krvi, te izazvati kalcifikacije u mekim tkivima i u krvnim sudovima, može izazvati pojavu opstipacije, a ako nije u formi film-tableta pacijente odbija i kiselkasti ukus (sirćetne kiseline) preparata. Danas se međutim, svugde proizvodi kao film-tableta, obložena ukusnijim supstancama.

Aluminijum-hidroksid:

Za jedinjenja aluminijuma, hidroksid ili karbonat, se dugo vremena smatralo da su odlični vezivači fosfata i masovno su se propisivali dijaliznim pacijentima. Što se tiče efikasnosti, ona je zaista bila solidna, ali je farmakomafija obmanula doktore i pacijente tvrdeći da se aluminijum ne resorbuje iz probavnog trakta u krv. To je bila čista laž. Prošle su decenije, dok i pacijenti i lekari nisu uočili strašne posledice uzimanja aluminijumskih vezivača fosfata. Danas u svim udžbenicima piše da se aluminijum iz tih lekova, kao metal, ipak resorbuje i taloži u meka tkiva, pre svega u parenhimne organe (mozak, jetru, pluća, srce), ali i u kosti i u nerve. Tako su tek učestali klinički nalazi dijalizne demencije, osteomalacije, hiperkalcemije i hipohromne mikrocitne anemije, kod pacijenata koji su uzimali Al(OH)3, doveli lekare do zaključka, da je za sve to kriv aluminijum.

Aluminijum hidroksid

Da li se danas smeju propisivati aluminijumski vezivači fosfata. Odgovor je: NE! Jer, lekarima prva misao treba da bude: ne štetiti! Možda i ne mogu pomoći u nekim slučajevima, ali ne smeju namerno štetiti pacijentu. Nažalost, čak i u preporukama nekih „eksperata“ navodi se da lekari mogu „kratkotrajno“ pacijentima davati Al-hidroksid, ako su im drugi vezivači bili nedovoljni. Po logici: tokom „samo“ mesec dana aluminijum neće stići da napravi veliku štetu, malu hoće sigurno, ali već ga unosimo kroz razne druge konzervisane proizvode, pa još malo i kratkotrajno neće značajno promeniti stvari. Eto u šta se izrodila medicinska nauka i etika: u kalkulacije i manipulacije, na živim ljudima. Uglavnom, činjenice su sledeće: za vezivanje 22 mg fosfora potrebno je oko 5 ml Al-hidroksida, a jedna pilula Al-karbonata veže oko 15 mg fosfora.

Jedine prednosti aluminijumskih helatora su: efikasnost, dostupnost i mogućnost primene u pacijenata sklonih hiperkalcijemiji.

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene Al-helatora su brojniji: resorptivnost i akutna odnosno, hronična (pretežno neuro-)toksičnost, metalni ukus, gastrointestinalne smetnje i opstipacija.

Prema preporukama američkih eksperata (DOQI), Al-helator fosfata se sme upotrebiti jedino ako su sva druga sredstva za heliranje fosfata bila neefikasna (serumski fosfor veći od 2,29 mmol/L) ili nepoželjna, ali i tada samo kratkotrajno, maksimalno tokom 4 nedelje, a zatim razmotriti druge terapijske postupke, uključujući i češće ili duže HD (HDF) tretmane.

Magnezijumski vezivači (Osvaren, Magnebind i slični):

Jedinjenja magnezijuma: karbonat i hidroksid, takođe imaju svojstva helatora (vezivača) fosfata, ali se najčešće primenjuju u kombinaciji sa već proverenim kalcijum-karbonatom ili kalcijum-acetatom, kako bi se prevenirali eventualni neželjeni efekti hipermagneziemije. Takve, gotove kombinacije, dva helatora u jednom preparatu, predstavljaju, npr.:

MagneBind 200, 300 ili 400 (400 mg MgCO3 ili 114 mg element. Mg, sa 200 mg CaCO3 ili 80 mg element. Ca), ili

Phosphosorb Mg ili OsvaRen (435 mg Ca-acetata + 235 mg MgCO3).

Ca-Mg vezivaci fosfata

Osvaren se sastoji od 435 mg Kalcijum acetata i 235 mg Magnezijum karbonata. U odnosu na druge inostrane vezivače nije mnogo skup (20-40 evra), ali ni mnogo efikasan, u sprečavanju hiperfosfatemije (preporučena doza: 3 – 10 tableta dnevno).

Prednosti dodavanja magnezijumskih soli u ove kombinacije su u smanjenju ukupne količine Ca u preparatu, uz nesmanjenu sposobnost vezivanja fosfata, zbog čega ih ponekad nazivaju polu-kalcijumski vezivači. Dalje, u nekim istraživanjima je otkriveno da magnezijumski helatori doprinose manjoj pojavi grčeva, aritmija i ekstraskeletnih kalcifikacija u bolesnika na dijalizi.

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva: Obzirom da sadrži i Ca i Mg, nuspojave su mu uglavnom pojava previsokih vrednosti kalcijuma i/ili magnezijuma u krvi bolesnika. Od mnogo kalcijuma se dobija zatvor stolice, mučnina, nagon na povraćanje, a u težim slučajevima porast krvnog pritiska, mentalni poremećaji, uspavanost, kalcifikacije krvnih sudova i mekih tkiva, porast kiselina u organizmu, koma. Od viška magnezijuma u organizmu može nastati mišićna slabost, zamaranje, pospanost, usporen puls, pad krvnog pritiska, proliv, povraćanje, poremećaj obnavljanja kostiju. U svakom slučaju, pri uzimanju Osvarena potrebno je češće (sedmično) proveravati vrednosti kalcijuma, magnezijuma i fosfora u krvi.

Sevelameri (Renagel i Renvela):

Sevelamer hidrohlorid (poznatiji kao Renagel) je sintetsko jedinjenje, prvobitno ispitivano kao lek za snižavanje masnoća u krvi (hipolipemik), ali mu je taj učinak bio prilično slab, tako da je firma odustala od sevelamera kao hipolipemika, ali je neko primetio da je sevelamer bolje snižavao fosfor nego masnoće. Tako je sevelamer, na kraju ispitivanja, registrovan kao vezivač fosfata, a uz to je još izreklamiran da ima i dodatno korisno svojstvo da snižava i LDL holesterol. Ipak, i pored marketinški naručenih studija i agresivne (američke) reklame, praktični rezultati su bili vrlo skromni. Niti je bio efikasan u sprečavanju hiperfosfatemije, niti kao hipolipemik. Jedan ugledni nefrološki stručni časopis (NDT) je čak objavio tekst pod optužujućim naslovom: Sevelamer je obećavajući, ali nedokazani lek. (link).

Sevelameri, Renagel i Renvela

Prednosti primene Renagela (sevelamer-HCl) kao helatora fosfata su: što ne sadrži Ca, Al, Mg, niti druge metale ili minerale, koji bi se mogli resorbovati, pa se može slobodnije primenjivati uz preparate vitamina D jer je manja verovatnoća nastanka hiperkalcemije, i donekle će biti koristan i za snižavanje holesterola.

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene sevelamer-HCl su: slabija efikasnost, probavne smetnje, visoka cena leka i pogoršavanje kiselosti krvi, acidoze (jer vezujući PO4 oslobađa jon hlora). To je razlog što je firma proizvođač razvila drugi preparat: sevelamer-karbonat, Renvelu. Renvela ima sve nedostatke kao i Renagel, osim što ne izaziva niti pogoršava acidozu, kao Renagel.

Jedinjenja gvožđa kao vezivači fosfata:

Već decenijama se pokušava napraviti lek kojim bi se sprečio porast fosfora u krvi, a pospešio porast gvožđa u krvi dijaliznih bolesnika. Time bi se dve vrste lečenja (anemije i osteodistrofije) postizale jednim preparatom. Ipak, sa tim fero-vezivačima bilo je dosta problema, jer je od ranije poznato da dijalizni pacijenti teško podnose tablete gvožđa, a nijedan preparat gvožđa nije pokazao neku efikasnost u vezivanju fosfora. O studiji u kojoj je Frezenijus bio u čistom sukobu interesa, jer je finansirao ispitivanje svog leka u svojim dijaliznim centrima i preko doktora sa kojima je finansijski povezan, već smo pisali na ovom sajtu (link). Međutim, para vrti gde ni burgija neće, tako da je taj fero-vezivač ipak nedavno registrovan i dobio je naziv Velphoro. Ostaje da vreme i pacijenti na svojoj koži, odnosno na svom probavnom traktu, provere realnu vrednost tog jedinjenja. Za sada firma proizvođač priznaje da izaziva proliv, da stvara crnu stolicu i bolove u stomaku, a za dalje ćemo videti. Obzirom da je u pitanju jedinjenje fero-citrata nezavisni stručnjaci već navode da ovaj preparat dovodi do povećane resorpcije aluminijuma (i svih štetnih posledica koje izaziva porast aluminijuma u krvi). Citratna jedinjenja su inače, zbog istog razloga, izbačena iz upotrebe kao vezivači fosfata. Ali, kao što rekosmo, para vrti gde nauka neće …

Zaključak i Rang-lista vezivača fosfata:

Na kraju da odgovorimo i na jedno često pitanje: da li se smeju kombinovati vezivači fosfata? Tačnije, da li se mogu uzimati 2 vrste tih lekova, npr. da li se uz one skuplje mogu koristiti i ovi jeftiniji, kalcijumski?  Odgovor je:  DA, ALI NIKADA ZAJEDNO, ISTOVREMENO.  Drugim rečima, može se (na primer) uz doručak uzeti kalcijum-acetat, a uz ručak Fosrenol, ali se nikada ne smeju uzeti zajedno i istovremeno, jer će se tada oni međusobno povezati, a fosfor će vam porasti u krvi kao da niste uzeli nijedan od njih.

Što se tiče efikasnosti, rekli smo da je rang-lista sledeća: najefikasniji je Fosrenol, zatim sledi aluminijum-hidroksid (ali njega ne smete uzimati), sledeći je Ca-acetat, pa Ca-karbonat, zatim Osvaren, i na kraju Renagel, odnosno Renvela. I još samo da kažemo kako ih porediti ako prelazite sa jedne vrste vezivača na drugu vrstu vezivača fosfata. Kada se poredi efikasnost vezivača fosfata, a za poređenje se uzme 1 gram CaCO3 kao indeks, odnosno, ako se kaže da je efikasnost koju ima 1 gram CaCO3 jednaka jedinici (=1), onda se može reći da:

Fosrenol ima efikasnost 2,9

Renagel ima 0,6

MgCO3 ima 1,3

Ca-acetat ima 1,2

Aluminijum-hidroksid ima 1,5

Osvaren ima 0,75.


Eto, to bi bilo sve o vezivačima fosfata.

Ako ste sve ovo dobro pročitali, dalje možete i sami.

Ako vam dijeta ne pomogne, uzimajte vezivače.

Ako vam vezivači ne budu dovoljni, pređite na hemodijafiltraciju (HDF).

Ako vam ni to ne bude dovoljno, ostaje samo transplantacija.

Pozdrav.

 .

Fosfor noćas mora pasti.

A po danu …

od Vas zavisi.

.

.

DiaBloG – 2014

 



.     .     .

naš narod ima specifična iskustva sa preparatima koji nam dolaze sa Zapada:

kaže: „ako ovo jedu i piju, mora da se zarati!“ – I, eto nas danas, ovde gde jesmo …

https://www.youtube.com/watch?v=EZ4ELvmTOnw

.     .     .     .     .     .



.

.