Tag Archive | farmaceutske firme

Ko je nefrolog koji uzima najviše para od farmaceutske industrije?

Ko je nefrolog koji dobija najviše para od farmaceutskih firmi?

Poštovani čitaoci,

uz vidljivu jezičku dilemu, da li naši nefrolozi dobijaju ili uzimaju pare od farmaceutske industrije, drugo nam ništa ne izgleda sporno …

Uzimaju ili dobijaju, sigurno.

Ko, kako i koliko, to se ne zna.

To svi kriju kao zmija noge.

Kakve su zakonske posledice takvih radnji, o tome ne bismo ovom prilikom.

Kakve su posledice za nas pacijente, od tih prilično koruptivnih radnji, o tome bismo da pričamo.

Da li onaj ko nas leči treba da bude toliko povezan sa farmaceutskom industrijom?

Da ga oni redovno plaćaju za svaki propisani njihov lek ili za svaki doprinos njihovom profitu?

Da li će onda takav doktor da vodi računa o najboljem lečenju pacijenta ili o tome kako on najbolje da zaradi?

Pošto nam se nameću Veber, Luter, Mirandola, protestantska etika, profiterski i pljačkaški zapadni kapitalizam, nemamo nikakve sumnje kakav će biti i izbor naših lekara.

I oni će se naravno opredeliti za sopstveni „uspeh“,  za:  bogaćenje!

Zar to nije tako ljudski?

Zar vi ne biste da ste na njihovom mestu?

(Da sad ostavimo ta moralna pitanja po strani 🙂 ).

Da li su baš svi takvi?

Da li ćemo možda da se ogrešimo o nekolicinu poštenih i nekorumpiranih, istrajavajući na ovoj temi i gurajući ih sve (nenamerno) u isti koš?

Možda.

A da li su oni sami (medicinari) učinili nešto da odvoje žito od kukolja? Da li su oni sami napravili neke kriterijume, kontrolna tela, asocijacije, onih koji su dokazano ispravni?

Koliko mi znamo: nisu.

E, upravo zbog toga, mi ćemo da udarimo po svima, a Bog će već poznati svoje (bezgrešne).

Dakle, poštovani čitaoci, za današnju temu smo izabrali davanje para lekarima (nefrolozima) od strane farmaceutske industrije.

Možda je tome doprineo nedavni evropski Kongres nefrologa u Beču, možda i ovaj srpski Kongres u Beogradu, koji će se održati u novembru ove godine, a možda i naš svakodnevni uvid u stvarnost i dokaze da veze između lekara i farmaceutske industrije cvetaju.

Šta država čini da bi pravno regulisala ovo stanje: ništa!

Pitanje je i da li ima snage i volje da se učini išta.

Povremeno se uhapsi neki nesretni medicinar radi koverte od 200 evra koju je primio od nekog (poturenog) policijskog pacijenta, ali i to se dešava tek kada zatreba unapređenje ili medijska promocija nekome inspektoru.

Redovne kontrole ili sprečavanja – nema. Pravna ili zakonska regulativa u ovoj oblasti je očajna.

Farmaceutska industrija je toliko moćna da kontroliše ne samo pojedina ministarstva, pojedine vlade, nego i pojedine međunarodne institucije i tela koja se bave „zaštitom stanovništva“. (Kao što reče Laki Topalović: Smrt je najsigurniji biznis).

Bubrežni bolesnici su idealna prilika za većinu farmako-medicinskih profitera.

Stvorena je fama da su to najteži bolesnici koji mogu postojati u ljudskom rodu, da je kod njih smrt normalna pojava (smrtni „ishod“), pa da samim tim nijedna firma, nijedna ustanova, nijedan lekar, nemaju razloga osećati se krivim ako se takvo šta i desi.

Iz istog razloga, „pošto se radi o teškim bolesnicima“ na njima se može isprobati svaka moguća terapija, jer realno: šta imaju da izgube – ništa.

Dalje, ta terapija obavezno mora da bude skupa. Jer, zaboga, to su teški bolesnici, kompleksni, pa i terapija mora da bude složena, tj. skupa.

E, zato jedan dijalizni tretman u Srbiji ili u Republici Srpskoj košta 110 evra, iako se sav potrošni materijal za taj tretman može na (nenameštenim) tenderima kupiti za 20 evra.

Kuda ide onih preostalih 90 evra, to je misterija.

Ispravnije bi bilo reći:  Kome ide preostalih 90 evra, je misterija.

Znamo da zvanične plate sestara, tehničara i nefrologa nisu velike. Štaviše, za znanje i odgovornost koja se od njih traži, verujemo i da su vrlo male.

Sistem je tako napravljen, da ih Država gura u korupciju.

Čak i oni malobrojni, koji nisu korumpirani, koji ne traže niti uzimaju pare, bivaju ismevani kao nesposobni, „ne znaju da se snađu“, „pregazilo ih vreme“, neaktivni su, „zastarelih shvatanja“, još „pate za socijalizmom i samoupravljanjem“, itd, itd.

Tako se sada uspostavljaju novi kriterijumi morala i podobnosti, a da bi se umirila savest (ako je išta preostalo od tog pojma) i da bi se opravdao grabež.

Jer, nije problem pogledati imovinsku kartu ili imovno stanje svih direktora vodećih nefroloških institucija u državi.

Da li među njima ima siromašnih, skromnih, građana srednjeg sloja?

Nema, naravno.

Nije nikakav problem proveriti im pasoše i poreske prijave: gde su i o čijem trošku putovali, koliko su i na koji način zaradili?

A to je samo onaj vidljivi vrh ledenog brega, koji je prijavljen, koji je MORAO biti prijavljen.

A gde je onaj drugi, NAJVEĆI deo, koji je ostao nevidljiv, neprijavljen?

Da li to iko u našim državama kontroliše, prati, sankcioniše?

Niko.

Državni policijski i inspekcijski organi su osmislili svašta, i zaštićene svedoke i ubačene agente, i prislušne uređaje i obeležene novčanice, ali raskrinkavanje veze između farmaceutske mafije i lekara im nikako ne polazi za rukom.

A sve im se dešava ispred njihovih očiju.

Niko više i ne piše o tome.

Mafija kontroliše i medije i udruženja pacijenata (proverite samo ko su sponzori „Udruženja pacijenata“ i njihovih „aktivnosti“ pa će vam sve biti jasno: zašto je dijaliza skupa, a očajnog kvaliteta, i zašto niko ništa ne menja).

Mi smo jedan od retkih sajtova (medija) koji neće da napusti ovu tematiku.

Jer znamo koliko je ovo bitno za ozdravljenje pacijenata.

Za ozdravljenje pacijenata prvo se moraju uspostaviti zdravi odnosi u samom zdravstvu.

Tamo sada, nažalost, caruju korupcija i kriminal.

U svetu nije ništa bolje.

Taj zapadni model se raširio kao kancer po celom svetu.

Ipak, za razliku od nas, tamo mediji nisu potpuno ućutkani.

Tako dođosmo konačno i do povoda za ovoliki uvod.

Postoje jedne novine, samo jedne novine na svetu, koje su odlučile da pišu istinu o dijalizi!

Istraživačko novinarstvo, u iskonskom smislu reči, moralo je dati prave rezultate. Tekstovi koji su objavljeni u tom časopisu razbucali su slatkorečive propagande Freseniusa i drugih najvećih profiterskih multinacionalnih dijaliznih korporacija na kugli zemaljskoj.

Iz tih tekstova provejava samo užas, smrt, nebriga i nemar prema pacijentima koji su im povereni, a neumoljiva pohlepa i trka za profitom, po svaku cenu.

Za one koji se još nisu dosetili o kojem časopisu se radi, sada ćemo navesti i njegovo ime.

Radi se o američkim novinama: ProPublica. To su njujorške neprofitne novine sastavljene od timova za istraživačko novinarstvo sa visokim moralnim vrednosnim kriterijumima. Do sada su dobili već nekoliko Pulitzerovih nagrada za svoja istraživanja.

Ovde ćemo vam postaviti linkove za njihove ranije tekstove o stanju u dijalizi (iz 2010-12. godine).

https://www.propublica.org/article/in-dialysis-life-saving-care-at-great-risk-and-cost

https://www.propublica.org/article/new-study-shows-higher-mortality-risk-at-in-for-profit-dialysis-chains

https://www.propublica.org/article/when-needles-dislodge-dialysis-can-turn-deadly

https://www.propublica.org/article/federal-grand-jury-probes-major-dialysis-provider

https://www.propublica.org/article/editors-note-how-we-got-the-governments-secret-dialysis-data

https://www.propublica.org/article/dialysis-the-story-so-far

Ali, mi ćemo se sada posvetiti temi koju su novinari ovog časopisa obradili ove godine: koliko koji lekar uzima (ili dobija) od farmaceutskih firmi.

Naših takvih novina, ili takvih podataka nema, naravno, pa smo morali da vam prezentujemo ono što smo jedino i našli.

Svi znamo da se i dan-danas ova pojava (plaćanje lekara od strane farmaceutske industrije) negira.

Svi tvrde da su to samo priče, bez jasnih dokaza. Mit.

E, takvi će sada biti iznenađeni (i uvredjeni, što reče Šojić).

Jer, sada je dato sve!

Sve cifre, konkretno!

Sva imena konkretno!

Na Zapadu važi jedno pravilo: samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno!

Svi datumi, kad je ko uzeo, koliko je uzeo, i zašto je to dobio.

Listali smo sa uživanjem ogromnu listu, ogroman dokazni materijal ovog izvanrednog časopisa.

Dolari za doktore“, takav je bio naslov ove istrage.

Tražili smo oblast: nefrologija.

Nas interesuju samo nefrološki i dijalizni bolesnici.

I nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

Nefrolog i jeste specifičan!

Najčešće je uzimao!

I još nešto nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

To je naše gore list.

I nije On,  nego: Ona!

Žensko.

Nefrološkinja koja je najviše para uzela ili dobila

od farmaceutskih kompanija,

je:

Ana Stanković!

Nikad čuo, reći će većina od vas čitalaca.

Ni mi, da budemo iskreni, nikad za dotičnu nismo čuli.

Ali, eto, tako se potrefilo.

ProPublica je baš nju apostrofirala kao nefrologa koji u USA najviše uzima ili dobija novca od farmaceutskih firmi.

Novinari ProPublica su analizom ustanovili da doktori koji primaju pare ili poklone od farmaceutskih firmi mnogo više propisuju lekova od tih firmi nego oni koji ne primaju ili primaju manje od istih firmi. Dakle, dokazan je direktni robno-novčani odnos.

Evo i detalja objavljenih članaka.

   ProPublica-printscreen01       ProPublica-printscreen0a

ProPublica-printscreen00aProPublica-printscreen01cProPublica-printscreen01aProPublica-printscreen02aProPublica-printscreen03aProPublica-printscreen04aProPublica-printscreen05aProPublica-printscreen06aProPublica-printscreen07aProPublica-printscreen08aProPublica-printscreen09aProPublica-printscreen10aProPublica-printscreen11aProPublica-printscreen12aI tako dalje, i tako dalje …

Ana Stanković je dakle dobila skoro 820 000 dolara iz 1719 donacija od avgusta 2013. do decembra 2014. godine. Pare je dobijala od 30 farmaceutskih kompanija, što ukazuje na podatak da nije imala svoje favorite, nego je svima davala šansu „za saradnju“.

Najviše para je potrošila na klopu, zatim na putovanja i smeštaj, a najmanje za edukaciju (nažalost).

Pri tome, moramo biti pošteni i reći: nefrolozi uopšte nisu najgori, po tom pitanju, štaviše, oni su još i skromni.

Najviše para uzimaju oftalmolozi, porodični lekari, zatim pedijatri, kardiolozi i ortopedi, pa neurolozi.

Eto, to bi bilo sve što smo uspeli da pronađemo na ovu temu.

I da se razumemo, nemamo mi ništa protiv Dr Ane.

Nekima od nas možda i imponuje što se „naša Ana“ tako dobro snašla vani, u inostranstvu.

Nešto drugo nas više brine.

Kad je ona, za nas praktično anonimna, toliko uzimala ili dobijala, ostaje nam samo da se pitamo ili da nagađamo, koliko dobijaju ovi naši ovde, poznati i „ugledni“ nefrolozi.

Tu već moramo da stanemo.

Boli glava.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

za one koji žele da vide originalne tekstove na engleskom:

https://www.propublica.org/article/doctors-who-take-company-cash-tend-to-prescribe-more-brand-name-drugs

https://www.propublica.org/series/dollars-for-docs

Advertisements

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

Sedmi padež, KORUPTIV: kome i koliko?

Kada se pomenu korupcija i pljačka, javnost se obično zgražava i osuđuje takve pojave.

Uvreženo je mišljenje: korupcija i pljačka, to su drugi. Ja, ili mi, ne, taman posla.

Ili: moji, moja porodica, ne oni ne, oni nikada ne bi učinili takvo nešto ili učestvovali u tome. Taman posla, moj otac, majka, braća, sestre, ne mi nismo takvi. U lancu korupcije i pljačke učestvuju neki drugi ljudi. Pa, da vidimo, koji su to likovi?

Ipak, već na početku, jedna napomena: stvari nisu tako crno-bele, kakvim se nastoje predstaviti.

Govoriću vam iz svog iskustva i na osnovu ličnih saznanja. Zaposlen sam, nije bitno gde, i pacijent sam, nije bitno od čega. Za ovu priču, to zaista nije bitno.

Bitno je da sam promišljajući na temu, koju ste vi načeli u svom (karikaturalnom) postu: Zašto je HD materijal skup?, odlučio da i sam napišem svoje viđenje tog problema.

Činjenica je da su cene dijaliznog materijala uvećane za jedno 3-4 puta. Zašto?

Zato što jedan deo tog novca ide na podmićivanje političara i organa vlasti. Znači, prva grupa u lancu korupcije su političari. Bez njih nema ni registracije firme, zastupništva, predstavništva, „fabrike“, distributivnog centra, ili čega već. Osim svih mogućih dozvola, birokratskih peripetija, kontrola, inspekcija i agencija, najvažnije je imati „svog (jakog) čoveka“ ili svoju stranku, a najbolje je finansirati, tj. davati „dobrovoljne“ priloge i poziciji i opoziciji, da ne bi bilo problema pri promenama vlasti.

Drugi deo u lancu korupcije su oni koji primenjuju dotična medicinska sredstva ili lekove, a to su medicinari, tj. doktori. Jedan deo cene hd materijala se odvaja za njih. Doktori su oni koji naručuju, specificiraju neophodni im materijal i dijalizne setove, ili učestvuju u propisivanju uslova tendera, pa nije svejedno kojoj firmi i čijem materijalu će biti naklonjeniji ti uslovi. Medicinarima, doktorima (pa u manjem obimu i sestrama, čak) se lova odvaja pod izgovorom sponzorstava tj. finansiranja njihovih kongresa, stručnih skupova, udruženja, usavršavanja u zemlji i (naročito u) inostranstvu itd.itd.  Država, tj. klinike, bolnice i fakulteti, obično nemaju fondove za finasiranje ovakvih (uglavnom potrebnih) aktivnosti, pa se prećutno pušta da to rade farmaceutske firme i to opet državnim tj. našim novcem, koji se uzima kroz (nerealno uvećane) cene materijala i lekova. Kroz raznorazne studije ili klinička ispitivanja (koja uvek dokažu odličnu efikasnost) farmaceutskih proizvoda, velike svote novca se daju institucijama (klinikama, bolnicama, centrima), ali i osoblju, medicinarima koji regrutuju „dobrovoljce“. Svi ti troškovi ulaze u cenu gotovog leka ili dijaliznog proizvoda.

PODMAZIVANJE-KORUPCIJE

Treći deo novca iz cene materijala i dijaliznih setova ide „Udruženjima pacijenata“, a to su oni koji se kao bore za bolje uslove lečenja i ostvarivanje svojih prava, naročito ako se to poklapa sa interesima i potrošnjom materijala od firme koja ih sponzoriše. To su udruženja koja izdaju svoje „časopise“ (koji su prepunjeni reklamama određenih dijaliznih i farmaceutskih firmi), koja imaju svoje sajtove i fejsbuk grupe, a njihov uticaj na Fond ili na medije, nije za zanemariti kad treba pogurati neki od projekata, npr. projekat Privatne bolnice za hemodijalizu, projekat novih lekova za retke bolesti i slične. Za svoje „sledbenike“ predsednici tih udruženja povremeno organizuju takmičenje u pikadu, u stonom tenisu i slične „manifestacije“ koje im služe kao opravdanje da iskamče finansiranje i opstanak (i bukvalno) svojih udruženja. Kad jednom postanu predsednici udruženja pacijenata, više nijedan predsednik ne dozvoljava izbore, smenu, rotaciju, bilo kakvo sklanjanje sa (očigledno) korisne pozicije. Jedan je čak napisao i objavio svoju knjigu (kao pacijent i predsednik), bez ikakvih stručnih kvalifikacija za oblast o kojoj piše. I distribuira je po svim dijaliznim centrima. Ne treba ni pominjati ko je sve omogućio izdavanje te knjige.

Četvrti deo novca od cene hd materijala ide na finansiranje „elitnih“ stručnjaka. To su obično akademici, šefovi „referentnih“ ustanova, klinika, fakulteta i drugih domaćih i međunarodnih institucija, koji sede u Komisijama koje izrađuju „Pravilnike“, „Nacionalne“ ili „Evropske vodiče i smernice“, koji odlučuju i sastavljaju „Pozitivne liste“ za bilo šta. E, ti uzimaju i traže najviše, jer oni su elita i moraju im i primanja biti elitna. Pošto im se rad u tim Komisijama uglavnom slabo ili nikako ne plaća, od strane onog ko bi trebao da im plaća taj rad (a to je država), onda oni dobijaju (i ne odbijaju) ono što im daju zainteresovane firme. Zainteresovane da njihovi lekovi i materijali uđu na „Pozitivne liste“, u „Pravilnike“ „Vodiče“ itd. itd., jer bez tih odobrenja neće moći ni oni koji bi koristili te materijale da ih naručuju. Zato među „elitom“ vlada prava tuča ko će dospeti na rukovodeću (inače slabo plaćenu) funkciju i žrtvovati svoje slobodno vreme za dodatni rad na poboljšanju našeg zdravstvenog sistema.

Ostali (najveći) deo novca od cene hd materijala ostaje domaćoj firmi i njenim kooperantima. Njeni kooperanti su npr. turističke agencije preko kojih razvoze lekare i organizuju kongrese, to su prevoznici, marketinški stručnjaci, snabdevači svim i svačim, ali uvek uz samo jedan obavezan uslov: da se deo novca vrati onome ko ih plaća i snabdeva poslom. Kad vrate sve proizvođačke i manipulativne troškove, ostaje im itekako dovoljno, čak mnogo više nego u bilo kojoj grani trgovine ili proizvodnje. Zato je hd materijal kod nas, kao i u većini drugih zemalja: vrlo skup.

Koliko HD aparata se ukrade

Ono što sve nas treba da zabrinjava jeste činjenica da se tako uvećane cene lekova, dijaliznih aparata i potrošnog materijala plaćaju iz državne (RZZO) kase, koja se puni od (prisilno uzetog) dela zarade svih nas. Tako smo svi postali saučesnici u ovom lancu. Teret korupcije i pljačke se na kraju raspodeli na široke narodne mase, da bi se valjda lakše prihvatilo njegovo postojanje.

Iako to negde, u podsvesti svi znamo, niko neće ništa da učini da se to izmeni. Kada bi cene hd materijala bile realne (proizvođačke cene plus manipulativni troškovi), onda bi država morala sama da finansira usavršavanje lekara, delatnosti udruženja pacijenata i opremanje i proširivanje postojećih dijaliznih centara. A za tako nešto država očigledno, nije sposobna. A i ličilo bi suviše na socijalizam ili državno regulisanje privrede i usluga.

Ovako, sve vam je to u ceni hd materijala, i sve funkcioniše, jer je to tržište, kapitalizam.

Tržište sve reguliše. Ako su plate lekara male, on zato uzme ili dobija sa druge strane: od farmaceutskih firmi ili od pacijenata.

Tržište je vrlo brzo reagovalo, prepoznalo problem i rešilo ga.

Neće ni menadžeri niti farmaceuti, pa ni pacijenti, davati mito onome lekaru koji nije sposoban, koji nema rezultate ili položaj da nešto završi. Pokojni Brana Crnčević je jednom napisao (parafraziram po sećanju): „Svako od nas želi da njegovu jetru lekar pogleda malo bolje nego inače (druge jetre), jer zaboga ipak je to moja jetra. Ako Vi niste takvi, onda Vama svaka čast. Vi ste junak“- govorio je Brana Crnčević.

Povremene kampanje kojima se država kao obračunava sa mitom i korupcijom, su reklamne kampanje pojedinih političara ili stranaka. Organi gonjenja znaju sve krupnije zverke i sve prate, ali reaguje se samo kada se dobije mig odozgo, iz politike, iz vlasti. Najčešće je to pred izbore ili s vremena na vreme, da se podigne rejting pojedinih političara ili stranaka. Pri tome se u moru korupcije odaberu oni koji već nekome važnome smetaju ili su se nekome lično isprečili u njegovim interesima. Jer, problem se i ne može rešiti hapšenjem svih u lancu. Pa ko bi onda ostao i ko bi nas lečio?

Tako dobijemo aferu sa propisivanjem skupih lekova ili aferu sa onim čuvenim neurohirurgom koji je uzeo 300 evra nekom (podmetnutom) nesretniku.

Eto rezultata! To su ti, pojedinci, koji su korumpirani i podli pljačkaši.

I svi smo zaprepašćeni, konsternirani, uvredjeni i iznenadjeni (kao Šojić).

A svi smo znali (ako hoćemo da budemo iskreni) sve ovo i učestvovali smo u svemu ovome, stalno ili povremeno, manje ili više, aktivno ili pasivno, kako kad.

Ali, da bi mogli ujutro pogledati sebe u ogledalu, da bi mogli zadržati o sebi iole pozitivno mišljenje, ne želimo da pričamo, niti da mislimo na ovakav način.

Zbilja, kad smo već kod ove teme, zna li neko nekoga u RZZO komisijama koje odlučuju o razmeštanju pacijenata za hemodijalizu. Otac mi živi u centru Beograda, a dobio je raspored za HD u Lazarevcu, iako kažu da ima mesta i u „Dragiši Mišoviću“ i u privatnim bolnicama (koje daju HDF, svima).

Da, častiću, naravno.

A. P.

(stariji adolescent)

.     .     .

.     .     .     .     .     .



eh, da nam je ona sada tu



.     .     .

.

Picture1b