Ko je nefrolog koji uzima najviše para od farmaceutske industrije?

Ko je nefrolog koji dobija najviše para od farmaceutskih firmi?

Poštovani čitaoci,

uz vidljivu jezičku dilemu, da li naši nefrolozi dobijaju ili uzimaju pare od farmaceutske industrije, drugo nam ništa ne izgleda sporno …

Uzimaju ili dobijaju, sigurno.

Ko, kako i koliko, to se ne zna.

To svi kriju kao zmija noge.

Kakve su zakonske posledice takvih radnji, o tome ne bismo ovom prilikom.

Kakve su posledice za nas pacijente, od tih prilično koruptivnih radnji, o tome bismo da pričamo.

Da li onaj ko nas leči treba da bude toliko povezan sa farmaceutskom industrijom?

Da ga oni redovno plaćaju za svaki propisani njihov lek ili za svaki doprinos njihovom profitu?

Da li će onda takav doktor da vodi računa o najboljem lečenju pacijenta ili o tome kako on najbolje da zaradi?

Pošto nam se nameću Veber, Luter, Mirandola, protestantska etika, profiterski i pljačkaški zapadni kapitalizam, nemamo nikakve sumnje kakav će biti i izbor naših lekara.

I oni će se naravno opredeliti za sopstveni „uspeh“,  za:  bogaćenje!

Zar to nije tako ljudski?

Zar vi ne biste da ste na njihovom mestu?

(Da sad ostavimo ta moralna pitanja po strani 🙂 ).

Da li su baš svi takvi?

Da li ćemo možda da se ogrešimo o nekolicinu poštenih i nekorumpiranih, istrajavajući na ovoj temi i gurajući ih sve (nenamerno) u isti koš?

Možda.

A da li su oni sami (medicinari) učinili nešto da odvoje žito od kukolja? Da li su oni sami napravili neke kriterijume, kontrolna tela, asocijacije, onih koji su dokazano ispravni?

Koliko mi znamo: nisu.

E, upravo zbog toga, mi ćemo da udarimo po svima, a Bog će već poznati svoje (bezgrešne).

Dakle, poštovani čitaoci, za današnju temu smo izabrali davanje para lekarima (nefrolozima) od strane farmaceutske industrije.

Možda je tome doprineo nedavni evropski Kongres nefrologa u Beču, možda i ovaj srpski Kongres u Beogradu, koji će se održati u novembru ove godine, a možda i naš svakodnevni uvid u stvarnost i dokaze da veze između lekara i farmaceutske industrije cvetaju.

Šta država čini da bi pravno regulisala ovo stanje: ništa!

Pitanje je i da li ima snage i volje da se učini išta.

Povremeno se uhapsi neki nesretni medicinar radi koverte od 200 evra koju je primio od nekog (poturenog) policijskog pacijenta, ali i to se dešava tek kada zatreba unapređenje ili medijska promocija nekome inspektoru.

Redovne kontrole ili sprečavanja – nema. Pravna ili zakonska regulativa u ovoj oblasti je očajna.

Farmaceutska industrija je toliko moćna da kontroliše ne samo pojedina ministarstva, pojedine vlade, nego i pojedine međunarodne institucije i tela koja se bave „zaštitom stanovništva“. (Kao što reče Laki Topalović: Smrt je najsigurniji biznis).

Bubrežni bolesnici su idealna prilika za većinu farmako-medicinskih profitera.

Stvorena je fama da su to najteži bolesnici koji mogu postojati u ljudskom rodu, da je kod njih smrt normalna pojava (smrtni „ishod“), pa da samim tim nijedna firma, nijedna ustanova, nijedan lekar, nemaju razloga osećati se krivim ako se takvo šta i desi.

Iz istog razloga, „pošto se radi o teškim bolesnicima“ na njima se može isprobati svaka moguća terapija, jer realno: šta imaju da izgube – ništa.

Dalje, ta terapija obavezno mora da bude skupa. Jer, zaboga, to su teški bolesnici, kompleksni, pa i terapija mora da bude složena, tj. skupa.

E, zato jedan dijalizni tretman u Srbiji ili u Republici Srpskoj košta 110 evra, iako se sav potrošni materijal za taj tretman može na (nenameštenim) tenderima kupiti za 20 evra.

Kuda ide onih preostalih 90 evra, to je misterija.

Ispravnije bi bilo reći:  Kome ide preostalih 90 evra, je misterija.

Znamo da zvanične plate sestara, tehničara i nefrologa nisu velike. Štaviše, za znanje i odgovornost koja se od njih traži, verujemo i da su vrlo male.

Sistem je tako napravljen, da ih Država gura u korupciju.

Čak i oni malobrojni, koji nisu korumpirani, koji ne traže niti uzimaju pare, bivaju ismevani kao nesposobni, „ne znaju da se snađu“, „pregazilo ih vreme“, neaktivni su, „zastarelih shvatanja“, još „pate za socijalizmom i samoupravljanjem“, itd, itd.

Tako se sada uspostavljaju novi kriterijumi morala i podobnosti, a da bi se umirila savest (ako je išta preostalo od tog pojma) i da bi se opravdao grabež.

Jer, nije problem pogledati imovinsku kartu ili imovno stanje svih direktora vodećih nefroloških institucija u državi.

Da li među njima ima siromašnih, skromnih, građana srednjeg sloja?

Nema, naravno.

Nije nikakav problem proveriti im pasoše i poreske prijave: gde su i o čijem trošku putovali, koliko su i na koji način zaradili?

A to je samo onaj vidljivi vrh ledenog brega, koji je prijavljen, koji je MORAO biti prijavljen.

A gde je onaj drugi, NAJVEĆI deo, koji je ostao nevidljiv, neprijavljen?

Da li to iko u našim državama kontroliše, prati, sankcioniše?

Niko.

Državni policijski i inspekcijski organi su osmislili svašta, i zaštićene svedoke i ubačene agente, i prislušne uređaje i obeležene novčanice, ali raskrinkavanje veze između farmaceutske mafije i lekara im nikako ne polazi za rukom.

A sve im se dešava ispred njihovih očiju.

Niko više i ne piše o tome.

Mafija kontroliše i medije i udruženja pacijenata (proverite samo ko su sponzori „Udruženja pacijenata“ i njihovih „aktivnosti“ pa će vam sve biti jasno: zašto je dijaliza skupa, a očajnog kvaliteta, i zašto niko ništa ne menja).

Mi smo jedan od retkih sajtova (medija) koji neće da napusti ovu tematiku.

Jer znamo koliko je ovo bitno za ozdravljenje pacijenata.

Za ozdravljenje pacijenata prvo se moraju uspostaviti zdravi odnosi u samom zdravstvu.

Tamo sada, nažalost, caruju korupcija i kriminal.

U svetu nije ništa bolje.

Taj zapadni model se raširio kao kancer po celom svetu.

Ipak, za razliku od nas, tamo mediji nisu potpuno ućutkani.

Tako dođosmo konačno i do povoda za ovoliki uvod.

Postoje jedne novine, samo jedne novine na svetu, koje su odlučile da pišu istinu o dijalizi!

Istraživačko novinarstvo, u iskonskom smislu reči, moralo je dati prave rezultate. Tekstovi koji su objavljeni u tom časopisu razbucali su slatkorečive propagande Freseniusa i drugih najvećih profiterskih multinacionalnih dijaliznih korporacija na kugli zemaljskoj.

Iz tih tekstova provejava samo užas, smrt, nebriga i nemar prema pacijentima koji su im povereni, a neumoljiva pohlepa i trka za profitom, po svaku cenu.

Za one koji se još nisu dosetili o kojem časopisu se radi, sada ćemo navesti i njegovo ime.

Radi se o američkim novinama: ProPublica. To su njujorške neprofitne novine sastavljene od timova za istraživačko novinarstvo sa visokim moralnim vrednosnim kriterijumima. Do sada su dobili već nekoliko Pulitzerovih nagrada za svoja istraživanja.

Ovde ćemo vam postaviti linkove za njihove ranije tekstove o stanju u dijalizi (iz 2010-12. godine).

https://www.propublica.org/article/in-dialysis-life-saving-care-at-great-risk-and-cost

https://www.propublica.org/article/new-study-shows-higher-mortality-risk-at-in-for-profit-dialysis-chains

https://www.propublica.org/article/when-needles-dislodge-dialysis-can-turn-deadly

https://www.propublica.org/article/federal-grand-jury-probes-major-dialysis-provider

https://www.propublica.org/article/editors-note-how-we-got-the-governments-secret-dialysis-data

https://www.propublica.org/article/dialysis-the-story-so-far

Ali, mi ćemo se sada posvetiti temi koju su novinari ovog časopisa obradili ove godine: koliko koji lekar uzima (ili dobija) od farmaceutskih firmi.

Naših takvih novina, ili takvih podataka nema, naravno, pa smo morali da vam prezentujemo ono što smo jedino i našli.

Svi znamo da se i dan-danas ova pojava (plaćanje lekara od strane farmaceutske industrije) negira.

Svi tvrde da su to samo priče, bez jasnih dokaza. Mit.

E, takvi će sada biti iznenađeni (i uvredjeni, što reče Šojić).

Jer, sada je dato sve!

Sve cifre, konkretno!

Sva imena konkretno!

Na Zapadu važi jedno pravilo: samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno!

Svi datumi, kad je ko uzeo, koliko je uzeo, i zašto je to dobio.

Listali smo sa uživanjem ogromnu listu, ogroman dokazni materijal ovog izvanrednog časopisa.

„Dolari za doktore“, takav je bio naslov ove istrage.

Tražili smo oblast: nefrologija.

Nas interesuju samo nefrološki i dijalizni bolesnici.

I nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

Nefrolog i jeste specifičan!

Najčešće je uzimao!

I još nešto nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

To je naše gore list.

I nije On,  nego: Ona!

Žensko.

Nefrološkinja koja je najviše para uzela ili dobila

od farmaceutskih kompanija,

je:

Ana Stanković!

Nikad čuo, reći će većina od vas čitalaca.

Ni mi, da budemo iskreni, nikad za dotičnu nismo čuli.

Ali, eto, tako se potrefilo.

ProPublica je baš nju apostrofirala kao nefrologa koji u USA najviše uzima ili dobija novca od farmaceutskih firmi.

Novinari ProPublica su analizom ustanovili da doktori koji primaju pare ili poklone od farmaceutskih firmi mnogo više propisuju lekova od tih firmi nego oni koji ne primaju ili primaju manje od istih firmi. Dakle, dokazan je direktni robno-novčani odnos.

Evo i detalja objavljenih članaka.

         

I tako dalje, i tako dalje …

Ana Stanković je dakle dobila skoro 820 000 dolara iz 1719 donacija od avgusta 2013. do decembra 2014. godine. Pare je dobijala od 30 farmaceutskih kompanija, što ukazuje na podatak da nije imala svoje favorite, nego je svima davala šansu „za saradnju“.

Najviše para je potrošila na klopu, zatim na putovanja i smeštaj, a najmanje za edukaciju (nažalost).

Pri tome, moramo biti pošteni i reći: nefrolozi uopšte nisu najgori, po tom pitanju, štaviše, oni su još i skromni.

Najviše para uzimaju oftalmolozi, porodični lekari, zatim pedijatri, kardiolozi i ortopedi, pa neurolozi.

Eto, to bi bilo sve što smo uspeli da pronađemo na ovu temu.

I da se razumemo, nemamo mi ništa protiv Dr Ane.

Nekima od nas možda i imponuje što se „naša Ana“ tako dobro snašla vani, u inostranstvu.

Nešto drugo nas više brine.

Kad je ona, za nas praktično anonimna, toliko uzimala ili dobijala, ostaje nam samo da se pitamo ili da nagađamo, koliko dobijaju ovi naši ovde, poznati i „ugledni“ nefrolozi.

Tu već moramo da stanemo.

Boli glava.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

za one koji žele da vide originalne tekstove na engleskom:

https://www.propublica.org/article/doctors-who-take-company-cash-tend-to-prescribe-more-brand-name-drugs

https://www.propublica.org/series/dollars-for-docs

Prof. dr Dejvid Hili: FARMAGEDON ili zašto većina lekara ćuti iako zna za prevaru

Лекове данас тестирају и одобравају приватници
Проф. др Дејвид Хили, ирски лекар – аутор узнемирујуће књиге ФАРМАГЕДОН, каже: Више од 90% свих клиничких испитивања сада предводе приватне компаније.
Приватне компаније организују етичко одобравање кроз друге приватне компаније и препуштају испитивања деловима света у којима је надзор минималан. Резултати који понекад проистичу од пацијената који не постоје, прослеђени су матичним компанијама кодирани на начин који често изазива да проблеми нестану. Далеко од тога да лекове чине безбеднијим – испитивања се сада користе како би се прикрили ризици које лекови носе. Она су део система да порекну да било какви пропратни ефекти могу да се догоде. Ево како: ако нешто пође лоше са леком, индустрија тврди да нико не може лек да повеже са проблемом, осим ако клинички истраживачи нису утврдили да постоји статистички значајна веза.
„Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик.“
Др Дејвид Хили је психијатар, психофармаколог, научник, професор психијатрије у Велсу, бивши секретар Британског удружења за психофармакологију, аутор је више од двеста чланака и двадесет књига, укључујући и „Еру антидепресива“, „Стварање Психофармакологије“, као и „Нека једу Прозак“. Хили је истражио често узнемирујућу историју области менталног здравља и њену проблематичну везу са „Великом Фармом“ (фармацеутском индустријом). У својој најновијој књизи злокобног назива, „Фармагедон“, он нам презентује још туробнију слику начина на који је фармацеутска индустрија допуњавала медицину уопште, а не само област менталног здравља. Хили је оснивач Data Based Medicine Limited, која делује кроз сајт RxISK.org, посвећен чињењу лекова безбеднијим кроз директан приступ бази података кроз коју пацијенти могу испитати ефекте одређених лекова.
Поштовани господине Хили, наслов Ваше књиге изгледа узнемирујуће и асоцијативно на рачун фармацеутске индустрије, но ми претпостављамо да сте желели да преко ове књиге упутите опомену и укажете на опасност по здравље човечанства. Како објаснити да фармацеутски индустријски комплекс задужен за побољшање здравља истовремено кроз низ својих производа и препарата управо угрожава здравље људи? Како објаснити ту контрадикцију?
– Постоји једна другачија књига у овом моменту и она се зове „Лош фармер“. Она се бави искључиво проблемом у фармацеутској индустрији. Ја у књизи тврдим да ми имамо проблем и да тај проблем укључује лекове и третмане, али тај проблем није само у фармацеутској индустрији. Проблем је много шири.
Шта сте хтели да кажете насловом „Фармагедон“?
– Да је смрт изазвана третманом била четврти узрок смрти (укупно), а у оквиру области менталног здравља је и водећи узрок.
Ви сте посебно указали на штетност Прозака и његов суицидални утицај, односно повећање жеље за самоубиством код пацијената. Можете ли нам нешто ближе рећи о овом великом фармацеутском скандалу? Да ли су истраживања и анализе, и коначно, искуство пацијената – потврдили Ваше тврдње?
– Једна од невероватних ствари код скандала са леком Прозак и изазивањем жеље за самоубиством јесте да су фармацеути који су правили ове лекове знали да ти лекови могу изазвати суицидне намере чак и пре него што су били пуштени на тржиште. Такође, постоји и велики број лекара, и то водећих лекара, професора психијатрије – људи, који, да су проговорили, да су дигли свој глас – били би саслушани. То су људи који су такође знали да су у питању лекови који могу да изазову проблем. Ипак, из неког интересантног разлога, а ја још увек у потпуности не могу да га разумем, фармацеутске компаније, академије и национална влада одлучиле су да о томе ћуте. Некако им није била добра идеја да се људи одвраћају од тражења третмана; да треба да ћуте о овим ризицима. То је питање на које још увек нисам у стању да одговорим. Чини ми се као да је у питању неко групно понашање, као на пример у Другом светском рату у Немачкој, када би велики број људи знао да многе ствари нису у реду, али нико се није интересовао. Интригантно је да националне владе разних земаља, било да је у питању САД, Канада, Аустралија, Европа, све су ћутале о томе да су знале да постоји ризик од лекова. Намеће се тужан став да једноставно не можемо веровати никоме и морамо лагати људе… Још један интригантан став је да постоји заиста мали протест код људи који су били погођени. Често људи схвате да им лек проузрокује проблем, али им је веома тешко да дигну глас и на крају су углавном мајке деце или супруге мужева који су погођени те које протестују. Жене, дакле, углавном много више него мушкарци, јесу оне које на крају проговоре и поставе питање ризика ових лекова. Не знам зашто је то тако, али много чешће жене него мушкарци протестују против негативних страна ових лекова.

Ако смо добро разумели, Ви тврдите да депресија није изазвана падом хормона серотонина, и да лекови који делују као инхибитори овог хормона нису делотворни у лечењу ове болести већ имају супротне ефекте. Како настаје депресија, болест која све више узима маха? Како је, по Вама, лечити?
– Пре свега, идеја да је депресија изазвана падом серотонина је само маркетинг фармацеутских компанија. Не постоји научни доказ да људи који имају неуролошких проблема имају неки поремећај нивоа серотонина. Опет, још једна интригантна ствар овде је да академици који би требало да знају да је то истина нису проговорили против ових тржишних тврдњи као да су чиста глупост. Ово је био мит од огромне користи за фармацеутску индустрију. Ако успете да убедите људе да је нешто као низак ниво серотонина одговорно за депресију, изгледа као да нудите пилулу која решава проблем. Истовремено вас присиљавају да континуирано користите те пилуле, с обзиром на то да се сматра да нека материја у вашем организму није на одговарајућем нивоу. На питање да ли се депресија све више шири, ја бих одговорио – не. Ако се вратимо уназад сто или педесет година, онда видимо да је депресија била болест названа меланхолија. То је био озбиљан поремећај расположења, који се лечио електроконвулзивном терапијом која је могла да помогне. Први антидепресанти који су се појавили на тржишту такође су могли да помогну, али ови који сада постоје то не могу. Не функционишу, осим код блажих облика. Не оних због којих се одлази у болницу. Током шездесетих и осамдесетих година ХХ века пацијенти са дијагностикованом анксиозношћу или нервозом били су лечени бензодиазепином, либријумом, валијумом… Постојала је забринутост због тога што су пацијенти постајали зависни од ових лекова. Тада је покушано да се докаже да је код пацијената са анксиозношћу постојала депресија, и оно што је требало да раде јесте да лече депресију, и све би било у реду. Оно што се заиста догодило јесте да су пацијенти којима је јуче речено да су патили од анксиозности, данас им је речено да су депресивни. Сада се таквим истим пацијентима говори да су биполарни да би им се давали психостабилизатори. Ту је само у питању мењање назива истој ствари.
У другој половини двадесетог века бележи се појава нових болести поремећаја развоја, попут аутизма. Нека истраживања указују да свака 88. особа у Америци болује од ове болести, која се углавном задржава целог живота. Шта је, по Вама, узрок аутизма и како га лечити?
– Ово је веома комплексна ствар; пораст аутистичних поремећаја је запањујући. Цифре се повећавају рапидно, готово на недељном нивоу. Постоји више могућих ствари које могу играти улогу. Једна од њих је потреба да се стање именује као аутистично. Постоје три различите области аутизма; једна је област менталног хендикепа, која је преименована, ментална ретардација, има разних других имена. Нажалост, честа је ситуација да покушавамо да променимо реалност тиме што ћемо променити име стања. Једна од популарних ствари данас је да родитељи, који имају дете са менталним хендикепом, теже да се дијагноза преименује у поремећај из аутистичног спектра. Делом јер то звучи боље, али делом често и због тога што уз ту дијагнозу долази и финансијска подршка. У Америци, од велике је помоћи ако дијагнозу вашег детета преименујете у аутизам јер је то начин да се дође до средстава здравствене неге и помоћи. То је једна страна. Ипак, треба да се осврнемо на године које су иза нас и на учестало коришћење антидепресива, пошто постоји све већи број жена које су током трудноће користиле антидепресиве. Мислим да се сада број креће преко десет процената трудница у Америци. Показало се да антидепресиви имају утицај на развој деце – она су когнитивно успорена, развој је спорији, и показало се да су деца мајки које су током трудноће користиле антидепресиве имају више случајева аутизма. Ово прво, преименовање, не показује реалан пораст, али би прави пораст могао бити изазван употребом антидепресива. Како га третирати? Не знам. Нико још увек нема поуздан начин.
Свакодневно фармацеутска индустрија лансира на тржиште нове лекове и препарате. Колико су они експериментално проверени и колико су безбедни по здравље људи? Ово Вас питамо имајући у виду чињеницу, односно податак који сте Ви навели да је 90% лабораторија које издају сертификате о употреби неког лека у приватном власништву.
– Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик. У случају антидепресива на пример, рецимо да су тестирања била толико опуштена, лабава, да је после тих и таквих тестирања било могуће и алкохол продавати као антидепресив. Испитивања лекова нису трајала дуго, од четири до шест недеља. Користиле су се скале које су показивале да је након испитивања пацијентима било боље. Чињеница је да не морају бити објављени они резултати који нису били у реду, већ само они који имају позитиван исход. Као што сам рекао, и алкохол бисмо на тај начин могли избацити на тржиште као антидепресив. Наравно, људима би, у случају да им њихов лекар саопшти да ће им дати да конзумирају алкохол против депресије, било јасно да приликом конзумације алкохола постоји ризик на дуге стазе. Чак иако испитивања не би показала ризик од, на пример, цирозе јетре, пошто су испитивања трајала тако кратко, људи би знали да ако годинама пијете алкохол, или, рецимо, пушите, постоји ризик да ствари постану горе него што јесу. По тој логици, мислим да морамо очекивати да постоји ризик, како за антидепресиве, тако и за друге групе лекова, као и за готово било који други лек, као што су на пример статини за снижавање високог холестерола. Сваки од ових лекова могао би да се користи хронично, ако би прошао кроз кратку процедуру тестирања пре него што се пусти на тржиште. Постојао би ризик који би нам могао нашкодити ако се користи на дуге стазе. То је ствар коју људи не цене довољно када виде нови лек. Они не желе да мисле о присуству ових фактора. Оно што би лекари требало да раде јесте да објасне пацијентима да морамо веровати да ови ризици јесу присутни, и да би ове лекове требало да користимо веома опрезно.
С обзиром на то да дајете интервју за магазин и сајт у Србији, да ли сте имали прилику да се упознате са Србијом и српским народом, осим наравно представе које сте могли да стекнете на основу негативне кампање коју су западни медији водили? Интересантно је да су Ирци веома цењени као народ, а чули смо и нека мишљења да постоје неке сличности у карактерологији између Ираца и Срба: понос, самопоуздање…
– Упознао сам пуно Срба и сматрам да као народи имамо пуно сличности; са Србима се више разумем него, на пример, са Немцима. Чини ми се да размишљамо на сличан начин. Свакако бих желео да посетим Србију. Нажалост, до сада нисам имао прилике.

„Фармагедон“ је прича о трагедији
Године 1962. пилула за спавање под именом Талидомид изазвала је ужасну катастрофу, чије се амблематске слике хендикепираних и беба без удова поред запрепашћених мајки и дан-данас срећу. Конгрес САД је кренуо у акцију. Желели су да спрече да се таква трагедија догоди поново. Такође су били одлучни да обуздају маркетиншке ексцесе фармацеутске индустрије. Предузета су три корака.
Прво, развој новог лека био је награђен производњом пре него процесним патентима. Друго, нови лекови су дозвољени само на рецепт. Треће, нови лекови требало је да буду доказани кроз контролисана медицинска испитивања пре него што буду пуштени на тржиште.
Године 1962. изгледало је као да ће ови кораци допринети креирању безбеднијих и ефектнијих лекова, и на крају смањити трошкове здравствене неге.
На педесетогодишњицу закона који је Конгрес донео 1962, „Фармагедон“ показује како су сами ови аранжмани водили ка томе да ескалира број смртних случајева и повреда.

Приватна истраживања
Више од 90% свих клиничких испитивања сада предводе приватне компаније.
Приватне компаније организују етичко одобравање кроз друге приватне компаније и препуштају испитивања деловима света у којима је надзор минималан. Резултати који понекад проистичу од пацијената који не постоје, прослеђени су матичним компанијама кодирани на начин који често изазива да проблеми нестану. Далеко од тога да лекове чине безбеднијим – испитивања се сада користе како би се прикрили ризици које лекови носе. Она су део система да порекну да било какви пропратни ефекти могу да се догоде. Ево како: ако нешто пође лоше са леком, индустрија тврди да нико не може лек да повеже са проблемом, осим ако клиничко испитивање није показало да постоји статистички значајна веза.

пренето из часописа и са сајта ГЕОПОЛИТИКА.
Разговор водила: Катарина Бунтић-Марковић
http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/516-prof-dejvid-hili-farmagedon

 .

.

.     .     .

.     .     .