Tag Archive | Ešerihija

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

.

Poštovani čitaoci,

mislili smo da ove godine neće smeti.

Da će shvatiti da je neprimereno.

Da će shvatiti da su provaljeni.

Da smo ih ismejali ko budale.

Da će shvatiti da to više nema smisla.

Ali …

Ali, prevarili smo se.

To kad uhvati ne popušta.

Iz godine u godinu,

svedoci smo da Srbi revnosno slave nove dane i svece,

po nekom kalendaru, koji ovde nikada nije postojao.

Ali, dolazi sa Zapada.

Dan bubrega.

Svetski.

Kada je Svet odlučio o tome da svi slavimo Dan bubrega, i zašto ćemo da ga slavimo, kako su izabrali datum za Dan bubrega, ko je sve bio prisutan u ime Sveta, kako su glasale pojedine zemlje i ko je predstavljao te zemlje?

Ne zna se.

Ko je odlučio u naše ime?

Ne zna se.

Ko finansira to proslavljanje „Dana bubrega“?

To se zna.

Na kraju uvek negde pišu imena „sponzora“.

Da se glupaci (posetioci) ne dosete, napisano je: partneri, ili sponzori, jer izraz „finansijeri“ bi čak i kod ludih Srba mogao da pobudi negativne primisli.

Ko su dakle finansijeri obeležavanja Svetskog i sada našeg, dana bubrega?

Zna se, to su: farmakoindustrija, nevladine i vladine organizacije.

Da, i vladine organizacije ako dotična vlada želi da se pridruži Zapadu.

E, sad, ide glavno pitanje.

Šta će tu Udruženja dijaliznih pacijenata?

To niko ne zna da objasni, ali i oni su tu.

Prva pomisao je da ih organizatori dovode da bi njima plašili druge ljude, govoreći okupljenima: „Evo kako ćete završiti, bićete kao i ovi, ako ne budete čuvali bubrege“.

Malo jeste drastično, ali viđali smo i doživeli svašta (npr. kampanje vakcinacije), pa verujemo da bi neki pristali i na ulogu strašila.

Međutim, preventiva bubrežnih oboljenja je bila tema samo jednom, a svake godine su druge parole.

Znači, nije to.

Da nisu doveli dijalizne pacijente samo da tašunaju?

„Danas nam je divan dan, divan dan,

Svetski bubregu rođendan, rođendan.“

Ne može, kažu, tašunanje.  Ima tačno određena tema i parole.

Ove godine tema je bilo zdravlje žena.

A ko uopšte određuje te teme i parole, ko određuje šta će se uzvikivati?

Niko od naših ne zna.

To im samo objave na sajtu.  I oni preuzmu.

Pa jel moramo svi da arlaučemo samo te teme i parole ili možemo i nešto naše, lokalno, što nas konkretno muči?

Ne. Do sada se niko nikada nije usudio da skrene sa zadate teme i parola.

Da li je to moguće?

U Srbiji, zemlji da prevrne, niko ne sme da okrene ploču?

Baš niko.

Ni u Srbiji, ni u Srpskoj, niti u jednoj okolnoj državi, a i šire, verovatno.

Svi ponavljaju jedno te isto, kao papagaji.

Nećete verovati, gledali smo svojim očima, na našoj glavnoj TV, na nacionalnom javnom servisu, dijalizne pacijente koje su naterali da nazdravljaju jedni drugima sa čašom vode, u sred dijalizne sale?

Da li je to moguće?

U sred sale dijalizni pacijenti piju vodurinu?

Da. Žalosno i sramno.

Ko do sada nije čuo, vreme je da mu se nešto objasni.

Ima u srpskom narodu jedna poslovica, koja kaže: „U kući obešenog nije pristojno govoriti o konopcu“.

U dijaliznom centru nije pristojno govoriti o preventivi. Ili piti vodurinu.

Ali, pare nemaju alternativu.

Za obeležavanje se dobijaju pare.   „Sredstva“.

Zamislite budalu kojoj je palo na pamet da natera dijaliznog pacijenta da se slika kako pije vodu i zatim pruža čašu vode drugoj osobi, pa tu sliku onda treba da „tvituje“ uz užasno blentavu, takoreći ogavnu, mantru, ceo praznoverni ritual: „Danas ja proslavljam  #worldkidneyday. Ja pijem i pružam #glassofwater zato što #isupportwkd”. Neophodno je napraviti sliku kako pijemo i pružamo čašu vode drugoj osobi, a zatim se slika  tvituje na @worldkidneyday. ???!!!!!?????

(Da je živ Sava Mrmak snimio bi dramu u dijaliznom centru sa onom čuvenom rečenicom: „Jozo, daj vode!“).

Kad treba uzeti pare, Srpski dijalizni aktivisti, a ima ih ko glista posle kiše, ne gade se ničega.

Slavljenje pijenja vode, u dijaliznom centru, a što ne bi moglo?

I to je ništa, u odnosu na ono što su uzvikivali koju godinu pre toga.

Te, neke 2013. Srbi su arlaukali: „Zaustavite napade bubrega!“

Zemlja još pod utiskom napada NATO bombardera, ne može da shvati kakvi nas sad to bubrezi napadaju.

Ali, dijalizni pacijenti u prvim redovima.

Stoje iza štandova.

Dele letke.

Što kaže naš Mitar, kvalitetan, mastan, kolor papir, pa ne može da se iskoristi u svrhe za koje bi ga jedino valjalo iskoristiti.

Može li se iko od budala opametiti, trgnuti, otrezniti?

Izgleda, ne može.

Šta se ovo sa nama dešava?

Da li je Srbin tek na kocu spreman da progovori istinu?

A na dijaliznom aparatu, ne sme?

Da li je Srbija samo pod bombama bila ona prava Srbija, iskrena.

Jer, pod bombama su Srbi polupali sve Mekdolnads restorane i nikome nije padalo na pamet da se zapadnjači.

Bio je otvoren lov na izdajnike koji ostavljaju lokatore za navođenje bombi i aviona.

Lokatori.    Obeleživači.

Danas Srbi sami obeležavaju sve što im Zapad predloži.

Utrkuju se.

Šta je to što pokrene jednog školovanog ortopeda da naprasno oseti potrebu da napiše naučni rad o infekcijama ženskih mokraćnih puteva, pa još i da sam slika to delo i objavi ga na sajtu dijaliznih pacijenata, i to pod emotivnim naslovom: „Ah ta grozna ešerihija“.   Ah,  ah.

Sve sa slikom (ilustracijom) žene koja se drži za međunožje.

Ključna poruka iz tog teksta glasi: žene trebaju posle mokrenja da obrišu polni organ od spreda prema pozadi, a ne obrnuto.

Eto, njima prosvetitelja.

Narodnog.

Saveznog.

Od nas izabranog.

Prigodnog.

Jer, ne zaboravite: Dan bubrega je ove godine bio na Osmi mart.

Umesto karanfila, dame dobiše savet, kako da se, da prostite, ubrišu.

Obeleži ga, majčin sine!

Ne moraš više, za ovoga veka.

Ona plače, on je nežno ljubi.

Samo Ti i Ja, i Ešerihija.

Čitajmo između redova.

Martovske ide, koje svi vide.

U čemu je paradoks?

Čovek je ortoped, sa ženskom mokraćom ima veze koliko i ginekolog sa protezama skočnog zgloba, ali kad treba postati „Obeleživač“, onda ti je, brajko moj, važnije medicinsko zvanje „dijalizni pacijent“, nego što si, da izvineš, ortoped.

Ah, ta nepodnošljiva lakoća ispunjavanja naloga.

Nije ovde u pitanju Dan bubrega.

Jebeš bubrege. Mi smo ionako na dijalizi.

Ono što zabrinjava, to je ta poslušnost.

(Pogledati film: The Experimenter).

Spremnost na bespogovorno izvršavanje tuđih naloga.

Ta revnost u podilaženju, u negiranju samog sebe.

Lako se da pretpostaviti da će oni koji pristaju da dele nesuvisle letke o bubrezima na Dan žena sutra lako pristati da predaju naše „viškove naoružanja“.

(Iako kod Srba i Crnogoraca ne postoji takav termin. Čist oksimoron).

Takvi će možda jednoga dana da se saglase da reprezentacija Srbije igra bez svojih obeležja, bez himne i bez zastave, u sred Kragujevca.

Kao da gledam domaće zapadnjake kako guseničarima prelaze preko naših pušaka i bajoneta.

Kako tope naše tenkove i režu naše protivavionske Strele 2M.

Ili se to možda već i desilo.

Naši su žandari dovodili Nemcima đake iz školskih klupa.

Naš je čovek isporučio srpskog Predsednika haškim zlotvorima. (Još je ponosan i knjigu objavio o tome).

Ta prokleta opravdanja o svom poslu, o naređenjima koja samo revnosno izvršavaju.

Ta lakoća učestvovanja u hajci.

O Mihajlo Laliću, o goro Lelejska, dođi da vidiš Srbe u martu.

Najtragičnijem srpskom mesecu.

Kažu, mi smo krivi što satovi u Evropi kasne.

Mi smo krivi što ne uviđamo da je u našem interesu da pustimo Kosovo.

Mi smo krivi što ne uviđamo da su nas bombardovali za naše dobro.

Ta bogata, civilizovana kulturna Evropa, koja je povela 19 svojih najjačih država u rat protiv jedne male i bespomoćne državice Srbije.  (Kao da čujem komande poput: „Include, Value, Empower!“).

Tražili su od pilota da ne gađaju Zoološki vrt, da ne pogode životinje, ali Srbe ni na Uskrs nisu prestajali ubijati.

Kako ne vidimo da to što u politici i u životu važi za Evropu i za Zapad, ne važi i za Srbe.

Kako ne shvatamo da je sasvim ispravno da su sve jugoslovenske republičke granice nepromenjive, osim srpskih. Pravo na otcepljenje od Srbije imaju svi, ali se Srbi ne smeju otcepiti ni od koga.

E, ali ako hoćemo neku formu jednakosti, da i mi ličimo na druge, da radimo što i svi drugi, onda dobijamo pravo na Paradu ponosa i treba da slavimo Dan bubrega.

Posebno mi, koji smo bez bubrega.

I posebno da ga obeleže oni koji primaju pare da kao brinu o nama koji nemamo bubrege.

U sred Srbije, u hotelu sa tipičnim srpskim imenom: „Frankenštajner“ okupiše se i večiti „brigaoci“ bubrežnih pobolnika. Ovdašnjih nefroloških feuda položajnici.

Podstaklo ih.

Odradiše.

Rutinski.

Balansa radi, u pauzi dadoše i malo etno.

Bila kompozicija: PUKNI ZORO.

Da, Pukni im Zoro, šamarčinu.

Zoro. Osvetnik.

Takoga gi nemamo. Još.

Ni među lekarima, ni među pacijentima.

Posle bio još jedan ceo Simpozijum, neobično iskrenog naslova: „Faktori dugoročnog bogaćenja kontinuiranih predavača u dijalizi i transplantaciji“.

Zaključak simpozijuma je jasan, faktor broj jedan, prvi uslov, su budale.

Posetioci.

Bez njih nema simpozijuma, obeležavanja, kongresa, tribina, igara, radionica, druženja, izleta, performansa, iventa i hepeninga.

Svaka ta ceremonija, a posebno ako je na njoj bilo dijaliznih pacijenata trebala je da počne sledećim obraćanjem:

„Tužni skupe,

mi bubrega nemamo, ali naterali su nas da Dan moramo da im slavimo,

oprosti nam Bože, što zapadna uputstva izvršavamo,

ali mala je ovo krivica, koliki smo mi bolesnici.“

To da nam je videti ili doživeti.

Kad na Dan bubrega,

ili bilo koji dan u godini,

bilo koji svetac, praznik ili radni dan,

da bude,

a neko, bilo ko,

od dijaliznih pacijenata,

da ustane i kaže:

„Ovom prilikom želim da zamolim nadležne da prestanu da nas truju toksičnim dijalizatorima, da nam obezbede HDF na svim aparatima koji su pravljeni za HDF, da nam obezbede hitne intervencije na AV fistulama, da nam obezbede ultra-čistu vodu za dijalizu, da nam obezbede prevoz dostojan čoveka, jedan ljudski pristojan odnos i propisanu zdravstvenu negu.“

Ništa više i ništa manje.

A sa flajerima i letcima, loše prevedenim sa jebenog engleskog,

mene zaobiđite.

Tako bi trebalo.

U martu 2018. Zapad međutim, brine samo o jednom čoveku.

Oni koji su inscenirali, Markale i Račak, sada kao tuguju, nad sudbinom nekog Škripalja.

Te je li gas Novičok ili Staričok, da li su ga ubili ruski ili britanski agenti?

Zabole nas.

Izdajnike su oduvek ubijali.  Svejedno ko.  (Svi).

Sinhronizovana zapadna medijska kampanja o tom događaju podseća na period kada su ti isti mediji našu državu optužili da koristi specijalni bojni otrov koji deluje samo na manjinsku nacionalnost, a ne i na većinski narod (pazi pameti) !?!  Oni koji su u to verovali i to širili, onda zaista mogu poverovati u svašta i širiti koješta.

 

Ono, što mi dijalizni pacijenti Zapadnog (?) Balkana znamo:

Nama su prvima puštali bojni otrov, PERFLUOROKARBON, u krv, preko dijalizatora (link), a mediji su ćutali.

Beše to Američka firma, koja na kraju priznade krivicu i isplati nesrećne porodice poginulih, bez suđenja.

Ali, ista ta firma i dalje dijalizira Srbe, jer skoro sve srpske dijalizne mašine su ili nemačke ili američke.

Nemci i Amerikanci su naši najveći prijatelji.

Ako treba oni će nas i opet bombardovati da nam to utuve u glavu.

Sa gasom su se već dokazali.

U dijalizi ne važi ono pravilo o ojačavanju, naprotiv:

Ono što te ne ubije danas, ubiće te kasnije.

Srpski pacijenti, nemačke i američke mašine, domaći nadri-doktori, rezimea u Frankenstajneru, …

Ko preživi – ćutaće.

Svetskog dana bubrega, datume slaviće.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.     .     .

.     .     .

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1856825/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%B4%D0%B0%D0%BD+%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0+.html

.     .     .

http://www.kurir.rs/vesti/biznis/rfzo-kupio-otrovne-dijalizatore-clanak-1792763

.     .     .

.     .     .

.     .     .

.     .     .

Miro Stefanović, JEŽ br. 3112/3113/3114, januar/februar/mart 2018:

.     .     .

.     .     .

_______________________________________________

_____________________

_______________________________________________

.     .     .

Advertisements