Tag Archive | elita

Juče još

.

Juče još.

Juče još, delovalo je da je bilo prekjuče.

Ne samo da vreme brzo prolazi, nego je i beskonačnost sve veća i veća …

Na ovaj datum, pre osam godina, objavljen je prvi tekst na ovom sajtu.

Ako uračunamo tehničke pripreme, stručna, umetnička i ideološka dogovaranja, za bolji tretman dijaliznih i predijaliznih pacijenata, borimo se već jednu deceniju.

Kada smo počinjali, bili smo tako oprezni i konspirativni, da nam to sada izgleda smešno.

Ali, pre 10 godina obznaniti da vam je glavni Neprijatelj, velika farmaceutska industrija, Big Pharma, nije bilo baš bezopasno.

Pritisci, pretnje, podmetanja, ucene, čemu sve nismo bili izloženi, da vam ne pričamo.

Na primer, rećićemo vam samo da nas je jedan domaći sluga Big Farme (R.H.) prijavio državnom Tužilaštvu za visokotehnološki i sajber kriminal. Kao razlog naveo je sledeće krivično delo: „Odavanje poslovnih tajni“ (?!?). Nije moglo otvorenije i iskrenije. Za advokata su nam poturili svog čoveka (izvesnog M.L.) iz ugledne advokatske kancelarije, koja zastupa domaće ministre, strane ambasadore i sličnu kamarilu. Kao, to će nas Mudo Marjanovo, zastupati „pro bono“ jer je zabrinut za slobodu govora, pravo na iznošenje javne reči i slobodu mišljenja. A đubre celo vreme radilo za Big Farmu i pomagalo im u sastavljanju tužbe protiv nas. I da vas ne davimo dalje sa detaljima (o tome ćemo jednom objaviti knjigu), preživeli smo i to.

Danas, eto, o zlu zvanom Big Farma piše „Politika“. I svi mogući javni servisi i toaleti.

Sad to nije ni kažnjivo, ni opasno.

Sad odjednom, svi sve znaju, ali je znanje krhko …

Ima još.

Naš drug, i naš redovni čitalac (Vlada K.), pita nas, i u neverici trese glavom: Kako ste u 2019. godini, u tekstu o Petom kongresu nefrologa objavili sliku „Patient centered care“ na kojoj je pacijent pod Covid maskom, u središtu kompozicije?

Petnaest (15) meseci pre proglašenja Covid pandemije (link)?

Kako? Anticipacija, mistika, specijalne moći, tajni izvori?

Ništa od toga. Pacijent (L.G.) je insistirao na anonimnosti, pa smo se dogovorili da stavi masku. 🙂

Ili, kako smo još pre 5 meseci pomenuli mogućnost pojave pokreta Mi-Tu i u našem podneblju (link). (Napomena: podršku „niSisama“ nismo pominjali).

Tada je to izgledalo kao zajebancija, a danas svi mediji regiona vrve od mi-tu izjava.

Ima još.

Pomenimo i kako smo na jednog paranefrologa ukazivali mesecima pre nego što je njegova slika objavljena na II Dnevniku svih republika bivše nam Jugoslavije, a zbog korupcije naravno, i zatvora, u koji je odveden pravo sa Klinike.

Takođe, neskriveno smo likovali kada je najveća dijalizna Big Farma platila nagodbu na sudu u SAD, a u sudskim spisima se otkriju i 4 imena lekara iz Srbije, koji su korumpirani stotinama hiljada evra, omogućavali pljačku naše države i zaradu dotične kompanije. O čemu i mi pišemo već 8 godina.

Nažalost, od te četvorke, niko nije osuđen, jer u Srbiji se silovanje i korupcija uvek odvijaju u „susednoj prostoriji“ tako da ostala deca naše Nefrologije ništa nisu ni čula ni videla, a i učesnicima nije do uplitanja javnosti u njihovu intimu (posle toliko godina od nedozvoljenih radnji).

Bilo je svega.

Nešto smo znali, nešto pogodili, ali ako nas upitate za konkretne rezultate našeg rada, pomenućemo samo lepotu druženja i još neka, opšta mesta. Tanko je sve to.

Naše dijalizne muke sada nam izgledaju i nekako minorno, u odnosu na puštanje iz laboratorije Korona virusa, a isti je pušten radi smanjenja stanovništva, povećanja zarade Big Pharme i koncentrisanja vlasti jednog promila ljudi nad celom planetom. (Krdo čeka imunitet).

Ali, mi barem priznajemo: rezultate nemamo, uspeh još uvek nije na stolu,  što bi rekao Branko Miljković: Ubi me prejaki napadač.

Svašta nešto smo pokušavali, ali ….

Prvo smo mislili da je problem u Elitama.

Znate, ono, odnarođeni slojevi, da bi zadržali svoje privilegije, prodali bi i dušu đavolu, pa o tome je i Arčibald Rajs pisao … (link).

(Vođstva nefrologa, zdravstvenih ustanova, udruženja pacijenata …  sve debelo sponzorisano i kontrolisano od Big Farme, pa je onda jasno da pošten čovek, a još i pacijent, ne može izaći na kraj sa njima).

I to je sve tačno, ali nije samo to … (N.Malović, link).

Zatim smo mislili da je problem Neznanje, tj. Nedostatak informacija. Pa smo se ubili objašnjavajući sve o dijalizi (tehnika, indikacije, komplikacije, pljačke, manipulacije, … milion i po pregleda, Bog te mazo!).

I to je sve tačno, ali nije samo to … (link).

Jer, iako smo narodu (pacijentima) sve objasnili, opet: ništa se ne dešava.

Večni pretsednici (privatnih) Udruženja pacijenata i dalje lapaju pare i od Države i od Big Farme, za nekakve lažne projekte, časopise (šareniše), proslave, obeležavanja, predavanja i igrarije, dele pare sebi i svojim pajtašima, a pacijenti nikakve koristi od toga nemaju.

Ljubinko otvoreno prepisao naš tekst o vezivačima fosfata, što mu ne bismo ni zamerili da je samo naveo izvor odakle je krao, i da nije krađu naplatio kao svoje (ne)delo.

No, neko to odozgo sve gleda (valjda!) pa će pravi računi za naplatu stići kad-tad.

Nego, da se vratimo na pitanje zašto se ništa ne dešava, niti menja, uprkos tome da svi znaju sve, a neki su još i školovani.

Da li je zaključak da smo svi krivi? Da svako ima vlast (i nefrologiju) kakvu zaslužuje (link)?

Može li ceo jedan, pacijentski, narod, biti kriv?

Ako ne može, ko onda može?

Šta je to potrebno, koji dodatak, koji način, začin, koji podsticaj, da nešto konačno počne da se rešava i/ili poboljšava.

Niko o tome nije bolje i iskrenije govorio od jednog bankara, nećete verovati, iz nama prijateljske i slovenske zemlje.

Evo tog teksta.

Један од главих руских банкара Герман Греф рекао је на Петроградском међународном економском форуму (SPIEF) 2012. оно што његови западни ортаци мисле, али никад не би изговорили:

„Хоћу да вам кажем да говорите страшне ствари. Предлажете да се власт преда у руке народа. Али кад би људи знали за све што се дешава, њима би било изузетно тешко манипулисати. Кад знају шта се дешава, људи неће да се њима манипулише. Зато је Кабала тајно учење већ три хиљаде година. Контрола маса подразумијева елеменат манипулације. Како би се живјело и управљало друштвом у ком су информације свима подједнако доступне, у ком свако има прилику да информацију добије непосредовано? Како живјети у таквом друштву? Ваше размишљање је застрашујуће.“

Sada vam je dragi naši, verovatno nešto malo jasnije, zašto vam nikada neće biti sve jasno.

Zalazimo u ozbiljne teme, koje ne odgovaraju svetskim moćnicima, pa se nemojte iznenaditi ako i nas jednoga dana ukinu ili suspenduju (zato na vreme pravite sebi kopije), jer ako Predsednik najmoćnije države sveta nije s njima uspeo izaći na kraj, čemu se mi obični smrtnici uopšte možemo nadati?

Za kraj, evo i još jedne teme za razmišljanje. Video-nadzor.

Efekat sveobuhvatnog video-nadzora je razoran i zastrašujući u svakom pogledu.

Na primer, jeste li primetili kako je odjednom iščezla pesma:

„Ko ostavlja ruže ispred moga praga …“

.

.

.

Redakcija sajta: dijaliza.wordpress.com

.

.

.

.

.

Ko su kreatori našeg javnog mnenja i zašto smo toliki poltroni?

Ili: Kaži mi ko te plaća, da bih znao šta ćeš nam to objektivno reći?

Zašto možemo proći ispod duge, ali ne možemo proći ispod radara?

Otkuda toliko poltronstva i podaništva u ovom(e) slobodarskom(e) narodu?

Poštovani čitaoci,

tekstovi našeg današnjeg Gosta, naizgled nemaju veze sa dijalizom i nefrologijom.

Ali, kad ih pročitate pažljivo, videćete da imaju.

Itekako.

Ko su kreatori našeg javnog mnenja?

piše: Nebojša Katić

Da li je svet u raljama malog broja bogatih ljudi koji kontrolišu javni prostor i posledično upravljaju životima svih nas? Da li su takve teze samo trućanje dokonih gubitnika koji svoju paranoju hrane oslanjajući se na nepouzdane izvore? Ako zavere zaista postoje, kakvi su mehanizmi kojima se one sprovode, ko učestvuje u tome i kako je satkan veo koji zavere skriva?

Koliko juče, prosvećena elita je prezrivo odbacivala svaku pomisao da je u zrelim, liberalnim demokratijama moguće grubo manipulisati javnošću. Danas stvari izgledaju nešto drugačije. Iako sa velikim zakašnjenjem i veoma selektivno, neke od zavera se delimično razotkrivaju i u tome učestvuju i najuticajniji globalni mediji.

U tom kontekstu, važan događaj bila je pojava knjige „Mračni novac“ Džejn Majer, novinarke reputabilnog „Njujorkera“, koja se bavila uticajem američkih tajkuna na političku i intelektualnu scenu SAD-a. Sve napisano je odavno poznato, ali su informacije bile rasute i najčešće su bile van žiže moćnih medija. Majerova je na jednom mestu sabrala obilje činjenica, objasnila je mehanizme manipulisanja javnošću i imenovala je ljude i organizacije koje u tome učestvuju. Pomenuta knjiga je „povukla nogu“ i sada je samo jedna u nizu knjiga na istu temu.

Američki poreski sistem je omogućio tajkunima ne samo da se prekomerno obogate već i da ogroman deo bogatstva, bez plaćanja poreza, usmere u dobrotvorne fondacije. Veliki deo toga novca troši se na kupovinu političkog, akademskog i medijskog uticaja, pa u krajnjem efektu fondacije ponajviše dobročinstava čine upravo svojim vlasnicima.

Tajkuni su ispravno procenili da nije dovoljno kupovati samo političare već da se mora neprekidno uticati i na javno mnjenje. Novcem fondacija izgrađena je mreža nevladinih organizacija i naučnih instituta, kupljen je i ogroman broj univerzitetskih profesora, čak i celih katedri. Nastavni programi vodećih univerziteta, pa i sam pravni sistem, menjani su delovanjem te moćne, zapanjujuće velike i razgranate mreže. Čuveni ekonomista Pol Samjuelson je rekao da ga nije briga ko piše zakone ako on piše ekonomske udžbenike.

Smisao tog višedecenijskog poduhvata je da se javno mnjenje uveri kako je dobrobit tajkuna istovremeno i dobrobit svih građana. Sistem koji neprekidno generiše sve veće socijalne razlike, koji gura veliki deo populacije u bedu, ili koji zarad novca vojno ili ekološki uništava ljude i prirodu, najbolji je od svih svetova i ne treba ga menjati. To će sa puno entuzijazma potvrditi uticajna intelektualna elita, i to se začudo ne smatra korupcijom, iako je “novac promenio ruke“. Da parafraziram Roberta Muzila – za razliku od čestitih seksualnih radnica koje za novac prodaju telo, intelektualci prodaju i dušu i telo.

Teoretičar zavere bi i kod Majerove mogao naći osnov za novu teoriju zavere. Iako dragocen, njen kritički pogled uperen je samo na jednu stranu koja sistematski podriva američku demokratiju – samo ka bogatašima koji dolaze sa desne, republikanske strane. Da li to znači da podrivanje demokratije postaje prihvatljivo kada dolazi sa suprotne strane političkog spektra, sa one strane na kojoj su finansijeri Demokratske stranke?

Primera radi, hiperaktivni Soros se u knjizi pominje samo u nekoliko rečenica i to u neutralnom kontekstu. Čuveno društvo „Mont Pelerin“ (finansirano od strane bogatih mecena), koje je snažno uticalo na oblikovanje i širenje doktrine neoliberalizma, u knjizi se pominje samo u jednoj fusnoti. To je neobično ako se zna da je upravo ova organizacija prva kreirala model delovanja koji Majerova opisuje. Nigde nije pomenuta ni organizacija „Atlas mreža“ (izdanak „Mont Pelerina“), koja je uticajna i u Srbiji, i koja na globalnoj sceni deluje na način koji Majerova opisuje. (Neke od članica „Atlas mreže“ jesu pomenute, ali ne i ta krovna organizacija.)

Ima li ovde kakve pouke i tiče li se sve to i Srbije?  Tiče se.

Kada domaći intelektualci iznose ili zastupaju neki stav, bilo bi korisno znati da li je taj stav autentično njihov ili je plaćen novcem, stranim ili domaćim, svejedno. Ko plaća putovanja na kongrese i studijska putovanja, ko plaća izdavanje knjiga i časopisa, ko naručuje i finansira izradu studija, itd.? Ko su mecene i sponzori i kako uspevaju da nagrade i rasporede svoje ljude baš tamo gde treba?

Rečju, važno je znati da li, kada intelektualci debatuju na javnoj sceni, oni to rade u ime uverenja, ili su zapravo na radnom mestu i pravdaju honorar – jer, kako je to davno primetio Apton Sinkler, teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.

Preneto sa Bloga Nebojše Katića, naslov i oprema teksta je redakcijska. (Tekst je pod naslovom „Tehnologija zavere“ objavljen i u dnevniku „Politika“ od 06.12.2017).

 

II

O duhu poltronstva i podaništva

(objavljeno u dnevniku „Politika“ od 16.08.2017)

U Srbiji, državi svakovrsnog diskontinuiteta, podaništvo, poltronstvo, često i beščašće, trajni su fenomeni. Menjaju se vođe, sistemi i ideologije, menjaju se granice države, menjaju se mehanizmi propagande, kontrole i represije, slabi ili jača uticaj spoljnih centara moći. Sve se menja, samo mehanizam vlasti koji počiva na udvorištvu ostaje isti i uvek sa istim, pogubnim posledicama po sudbinu države i njene budućnosti.

Da li je ustrojstvo države totalitarno, autoritarno ili demokratsko, da li je demokratija liberalna ili neliberalna, čini se da je nebitno za fenomen o kome je ovde reč. Možda bi zato trebalo uvesti nekakav novi pojam, npr. udvorička, ili karikaturalna demokratija.

Da li vođe iznuđuju duh udvorištva, ili taj duh stvara vođe? Da li je reč o specifičnim psihološkim profilima naroda koje je oblikovala mučna istorija? Da li je ovaj sindrom posebno naglašen kod „turskih Slovena“, u društvima bez aristokratske tradicije, kako to sugeriše Konstantin Leontjev?

Racionalnih opravdanja uvek ima i najčešće se vezuju za strah od represije koja prečesto prati istoriju nesretnih naroda. Ali, represija je prvi instinkt svake vlasti i nije usud samo Srba ili pravoslavnih Slovena. Narodi se razlikuju po tome kako na represiju reaguju i na kakvu žrtvu su spremni. Ta spremnost na žrtvu je brana despotiji još od vremena Magna karte i Džona bez zemlje.

Srećom, kroz vreme i istoriju, cena žrtvovanja je sve manja. Svi baštinimo slobodu za koju se neko žrtvovao, sužavajući prostor vladarske samovolje. Te žrtve nas i obavezuju. Nekada su se na kocku stavljali život i sloboda, a u modernom vremenu je to bilo radno mesto. Danas, u postmodernom vremenu, to je pre svega sinekura, mogućnost lagodnog života uz skute vlasti. Danas se čak i rizikovanje kakve sinekure, ne rizikovanje slobode ili hleba, čini prevelikom žrtvom. Glad za lagodnim životom je ono što demobiliše moderne elite. To danas nije samo srpski, već postaje globalni fenomen.

Sudbinu nacije ne određuje hrabrost u ratu, već je određuje hrabrost u miru. Ima li boljih dokaza za to od sudbina Srbije ili Rusije, na primer? Čin individualne hrabrosti daje materijal za poeziju, za mit, ali nije dovoljan i za promenu. Samo kolektivna hrabrost elite menja sudbinu nacije.

To je ona građanska hrabrost iza koje niko ne stoji, koju niko ne štiti i koja nikome ništa ne duguje – ni vlasti, ni opoziciji, ni domaćim, ni stranim centrima moći. U tom kontekstu, građanska hrabrost podrazumeva volterovsku podršku svakoj slobodnoj misli i kritici, bez obzira da li se sa njom slagali. Ta vrsta hrabrosti i solidarnosti je brana svakoj zloupotrebi i garancija je normalnosti društva. U Srbiji je bilo hrabrih ljudi koji su postajali žrtve režima, ali ne samo režima. Oni su pre svega bili žrtve ravnodušnosti i kukavičluka sredine, ili još gore, zlurade zavisti onih bez integriteta. Kada duha solidarnosti nema, svaki pojedinačni otpor postaje besmislen.

To delom objašnjava i kako je jedina državotvorna nacija nekadašnje Jugoslavije dovedena u stanje u kome je danas. Srpska elita, niko drugi, prokockala je i nastavlja da „prokockava“ državu. Ne pomažu izgovori o spoljnim okolnostima. Spoljne okolnosti i moćni spoljni faktori su uvek tu i oni su datost, ali to važi za sve narode i sva vremena.

Od otvorenog, vidljivog, vulgarnog poltronstva gore je samo poltronsko ćutanje institucija, ćutanje onih koji ne bi smeli da ćute, onih koji se prave da ne vide ono šta se oko njih dešava. Bolje nikada ne dolazi hodom vremena. Hodom vremena u kome nema otpora ludilu, sve što je loše postaje još gore.

U ovakvim državama loše završavaju i sami moderni despoti. Okruženi besramnim udvoricama i laskavcima kakvih je u Srbiji uvek na pretek, oni počinju da veruju u sopstvenu državničku veličinu i nedodirljivost. Izolovani u opni virtuelne stvarnosti i oni i država se pretvaraju u karikaturu koja je više tragična nego smešna. Pre ili kasnije opna će pući, a udvorice će prve napustiti brod koji tone. Upravo oni koji su najglasnije vikali: „Osana!“, prvi će povikati: „Raspni ga, raspni!“ – ovoga puta u ime novog gospodara … ili na kakav mig spolja. Na kraju, mali despoti postaju žrtveni jarci kako bi iza njih nacija sakrila sopstvenu krivicu.

 .

.

O autoru:

Nebojša Katić je rođen 1955. u Valjevu. Kao samostalni poslovni konsultant živi i radi u Londonu od 1992. godine. „Korporativni“ život mu je bio vezan isključivo za beogradski Energoprojekt  u kome je između ostalog bio finansijski direktor radne organizacije Energoprojekt-Energodata i finansijski direktor holdinga Energoprojekt. Završio je osnovnu školu Drinka Pavlović u Beogradu, zatim Petu beogradsku gimnaziju, i diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. 

Pogledajte i ostale nastupe gospodina Katića:

Kako leteti ispod radara, a ne udariti glavom u zid?

https://www.youtube.com/watch?v=wW1eeH4lGKQ

. . . . ___________________________ . . . .

(link)

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=4_uPuSFrDSc

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=on5HiVKTc6U

.

.

. . . . ___________________________ . . . .

. . . . __________________________________________________________ . . . .

. . . . ___________________________ . . . .

DiaBloG – 2017