Tag Archive | doktori

Podrazumevani Pristanak

Ili: Kome Zakon leži u podrazumevanju, njemu javna rasprava nije ni potrebna.

Poštovani čitaoci,

Za početak ovog teksta izabrali smo jedan sočan (ili masan) vic.

Vic je još iz onih komunističkih vremena, ili, kako se to kaže: vic sa bradom. Ide, otprilike, ovako.

Završili letovanje Lala i Sosa, pa Lala na recepciji otvorio buđelar i pita recepcionara kol’ko je dužan. Recepcionar uzeo neko papirče i olovku pa nabraja: sedam dana, dvokrevetna soba, satelitski program, iznajmljivanje filmova, sauna, teniski tereni, masaža, sve skupa 800 000 dinara.

– Ali, druže ja uopšte nisam koristio ni saunu, ni filmove, ni masažu, niti teniske terene … – zavapi Lala, šokiran cenom.

– Žao mi je, mirno odgovori recepcioner i dodade: Mogli ste. To se podrazumeva.

– Lala ga pogleda pomirljivo, pa reče: Dobro. Od tih 800 000 dinara, ja ću ti dati 200 000 dinara, a 600 000 uzimam natrag, da bih ti naplatio to što si mi kresao Sosu svako veče – reče Lala i pokaza na ženu koja je čekala ispred hotela.

– Ali druže, ja nisam kresao Vašu ženu, zavapi recepcioner, crveneći u licu.

– Nisi, reče Lala, ali:  Mogao si. Podrazumeva se.

To nam je sada bila prva asocijacija na podrazumevani pristanak.

Verovatno i ne postoji bolji primer humora o podrazumevanom pristanku.

A ovde je zapravo reč o Zakonu.

Za one koji još nisu čuli, vlast sprema Zakon po kojem se građani već po rođenju smatraju pristalim za uzimanje organa. Uzimanje organa im se ima izvršiti u slučaju njihove moždane smrti, ako se dotični nisu izričito tome usprotivili, dok im je mozak još funkcionisao.

Ali, uvek ima neko ali, što devojci sreću kvari.

Protivnici ovog Zakona su odmah izneli sijaset argumenata protiv istog.

Pre svega sporan je pravni aspekt ove inicijative.

Kako je moguće da se neka pravna radnja zasniva na pretpostavci, i da bude važeća?

Znači, pristanak se podrazumeva, a nepristanak se mora dokazati.

Naš pravni sistem je do sada počivao na pretpostavci da smo nevini (ili čitavi) dok se ne dokaže drugačije, a sada se podrazumeva da smo svi predviđeni za tranžiranje, ako nema podataka da smo se izjasnili drugačije, a mozak nam ne radi.

Šta ako smo imali kolebanja, pre kome, ali eto ne stigosmo da se registrujemo kao revidirci?

Sve su to velika pitanja, za jednu, sve manju, državu.

U svetu se nauka i religija spore da li ima života posle smrti, a kod nas je nejasno ima li života i pre smrti?

Što reče jedan alkoholičar, koma nas je održala, njojzi hvala.

Ali, kome još trebaju kome?

Pa na TV se stalno emituje reklama: Ili jesi – ili nisi? A onda neko rikne…

Pravnici kažu da se takav Zakon kosi i sa Ustavom, ali i iz nekih drugih situacija videli smo da se „ne moramo držati Ustava kao pijan plota“.

Pravnici kažu, a i trgovci se slažu, da sve što ulazi u promet, pa makar to bilo i ljudsko meso, mora imati svoju cenu, mora se platiti vlasniku ili njegovoj porodici pravedna nadoknada, a državi porez. Bendžamin Frenklin je navodno rekao da su samo te dve stvari obavezne: smrt i plaćanje poreza. S tim što smrt možemo malo i da odložimo.

Jedna kolumnistkinja je povodom ovog Zakona čak napisala da ćemo svi postati rezervni delovi za Globalistan (?!).

Proverili smo, takva država i ne postoji, čak ni u područjima koja su bila pod turskom vlašću. Svašta. Necenzurisane, a lažu…

Osporavanje medicinskog dela ovog Zakona je još obimnije.

Navodno će medicinari sada požuriti da olako proglašavaju ljude moždano mrtvim samo da bi ostvarili „pozitivno poslovanje“. Svašta, kao da bolnice služe za zaradu, a ne za lečenje.

Sporno je i pitanje kako se i da li se uopšte može postojećim znanjem utvrditi smrt mozga (?!). Zaista, zar svako od nas nije iks puta posumnjao da neka osoba uopšte ima i gram mozga, iako diše, hoda i ima pritisak. I funkcionisanje i nefunkcionisanje mozga mogu biti potpuno neprimetni. Nema tog stručnjaka niti aparature u koje se po tom pitanju možemo pouzdati. Sve je relativno, samo u to možemo biti sigurni, apsolutno.

Mediji su prepuni senzacionalističkih naslova o osobama koje su se probudile iz višemesečne kome, čak su neki progovorili i strani jezik koji nikada ranije nisu čuli (?!). A bez stranog jezika danas si kao i bez mozga. (Zna se dobro koji je nama strani jezik danas jedino bitan).

Za one koji nisu znali: organi se uzimaju od osobe čije srce, krvotok i svi drugi organi još rade, samo mu je mozak umro. Naišli smo i na posebno dirljiv opis dešavanja pri žetvi organa, gledano iz ugla podrazumevanog davaoca. Navodno postoje svedočenja medicinara da ti nevoljni donori tokom eksplantacije organa reaguju burno, znojenjem, skokom pritiska i pulsa, trzajima, crvenilom i grimasama, čak i suzama.

Ali, zakon suzama ne veruje.

Podrazumeva se da se oštećeni više neće moći žaliti, pa je Pouka o pravnom leku nepotrebna.

Navodno, nijedno poređenje sa dosadašnjom medicinskom praksom ne ide u prilog ovom Zakonu.

Na primer, pri svakom prijemu u bolnicu potpisujete da dobrovoljno pristajete i na tako sitnu intervenciju kao što je transfuzija krvi, jer eto Zakon ne podrazumeva da vam se automatski može dati krv, ako to doktori predlože. Za transfuziju nema podrazumevanog pristanka, a organe će smeti uzeti automatski?!

Dalje, kada u bolnici pacijent prima ispitivani lek, obavezno mu se mora dati da potpiše tzv. „Informisani pristanak“. U tom pravnički sročenom tekstu se jako naglašava da je pacijent dobrovoljno pristao da prima ispitivani lek, da je prethodno detaljno informisan o svim aspektima delovanja tog leka i svojim obavezama u vezi uzimanja tog leka, da mu je dato dovoljno vremena da razmisli pre samog potpisivanja, da je imao priliku da se o svemu konsultuje sa svojom porodicom, svojim lekarom i svojim advokatom, a sve pre samog potpisivanja. Podrazumeva se da ima pravo i na osiguranje i novčanu nadoknadu, ako mu se nešto desi dok je u toj naučnoj studiji. I tek posle 2 stranice gusto kucanog teksta pacijent se potpiše – da bi popio neku tabletu!

A za organe, ne treba ništa – sve se podrazumeva.

Čak i onaj ko prima organ mora potpisati saglasnost da želi da ga primi,

samo se od davaoca ništa ne traži, nego će mu se organi uzeti čim neki doktor kaže: sad!

A doktorima, i aparatima, kao i inače, moramo verovati, zar je iko ikada video da su te dve kategorije negde pogrešile? Za Boga ne znamo, ali u doktore i aparate smo sigurni.

Ipak, predlagač Zakona ostavio je i mogućnost da neki budu izuzeti od primene ovog zakona. U izmenjenom Članu 50 Zakona o transplantaciji stajaće da uzimanja organa sa umrlog lica neće biti ukoliko se čovek tome izričito protivio.

Šta znači to Izričito protivljenje?

To znači da onaj ko ne želi da mu to urade mora dati pismenu izjavu u prisustvu 2 svedoka i da se to mora upisati u poseban Registar. (Registar Izričitih Protivnika, RIP?)

U medijima nema preciznih podataka gde će se voditi taj Registar.

Jedni kažu da će se upisivanje „nepristalica“ vršiti kod izabranog lekara, drugi kažu: u sudu, treći u opštini, ili kod notara, beležnika i sličnih popečitelja, pri registraciji automobila, ili pri podizanju dozvole, ili ko će ga znati gde sve ne, itd, itd.

Suština je kažu da će se na taj Registar gledati kao na Spisak izdajnika. Izdajnika velike humanitarne akcije, otpadnika od društva, biće to spisak sociopata, kukavica, primitivnih i samoživih ljudi, nespremnih da pokažu razumevanje i saosećanje za patnje drugih.

Em što će upisivanje na taj spisak već samo po sebi predstavljati stigmatizaciju, pretpostavka je da većina neće ni imati, ni vremena ni nerava, da obija pragove državnih institucija da bi u prisustvu 2 žiranta ostvarila pravo za koje smatra da mu po Ustavu pripada: da bude gospodar svog tela. (Što je najgore, i „izričiti“ smatraju da se to njihovo pravo podrazumeva i da za to ne treba da daju pristanak?!).

Da li će „vadioci organa“ stići da pre žetve prelistaju ceo Registar, da ne bude i tu neke „slučajne zabune“ iliti administrativne greške pri upisivanju, čisto teoretski razmatramo, jer zna se da toga u našoj birokratiji nikad nije bilo.

Ili je možda bolje da se propiše da će svaki „izričiti“ biti dužan da uz sebe uvek nosi neku karticu, lančić ili tetovažu, sa natpisom: „Ne vadi mi organe, jarane“. (Za izričite ženskog pola može i varijanta: Ne vadi mi organe, moj dragane).

Ima i obrnutih primera. Mediji su prikazivali jednog našeg poznatog Pisca zatvorske literature koji je na vratu istetovirao isprekidanu liniju i natpis:  „Ovde iseći“.  Šta reći:  izričiti donor?!

Neki idu čak tako daleko da sad konačno “shvataju” otkud odjednom kod nas poplava Odeljenja za ljudske resurse (human resources), ovaj zakon im je i bukvalno obelodanio šta je u pozadini svega ovoga. Organi. Organi prinude.

Još kada pročitaju u Članu 24 stav 1 ovog Zakona: “Ukoliko za pojedini organ umrlog davaoca u Republici Srbiji nije moguće naći odgovarajućeg primaoca organa sa Republičke liste čekanja, organ se može ponuditi odgovarajućoj međunarodnoj organizaciji, međunarodnoj instituciji i stranoj državi, sa kojima je uspostavljena uzajamna saradnja za razmenu organa radi lečenja u skladu sa ovim Zakonom”…

Lele …

U državi u kojoj još uvek traju sudski postupci zbog krađe beba, u državi na čijoj su okupiranoj teritoriji zarobljenim Srbima vadili organe naživo i preprodavali te organe “našim zapadnim prijateljima” (našim i albanskim prijateljima), zaista je bilo hrabro napisati jedan ovakav stav..

Pa još kad pročitate da je jedan običan smrtnik (?!) zvani Rokfeler, potrošio 6 (i slovima: šest) tuđih srca, jer je eto, po svim „medicinskim“ kriterijumima stalno bio prvi na Listi čekanja (link). Posle svega lakše ćete shvatiti da nije lako pisati zakone u svetu u kome su svi ljudi ravnopravni, samo su neki ravnopravniji…

U celoj ovoj zbrci malo je onih koji misle kao mi:

da nam ovaj Zakon nije ni bio potreban.

Pa kod nas je sve već regulisano.

Glasali ste, i to je sasvim dovoljno.

I treba prekinuti sa tim licemernim prenemaganjima.

Zar nismo izlaskom na izbore već dali svoj pristanak da nam se radi ono što nam rade?

Pa, ko je to, ako nismo mi, “preuzeo svoju sudbinu u svoje ruke”.

Sećate li se svih onih predizbornih slogana?

Ovo je ta budućnost u koju verujemo.

Naša budućnost i prevashodnost.

Pristali smo na sve to.

To se podrazumeva.

Podrazumeva se da naši narodni predstavnici prodaju svoje mandate i svoje mišljenje, kao na pijaci, onome ko im ponudi više para, ili ko ima bolju „ukupnu ponudu“.

To je Zakon tržišta, liberalni kapitalizam, susreću se ponuda i potražnja, Weber, Luter i Mirandola, šta sad, zar i mi Srbi da i dalje budemo lenji i zatucani, sad kad reformski i proevropski putevi nemaju alternative? (Ljig-Preljina?!, dva Lj na jednom putu, sumljivo?!)

Šta je uopšte izdaja, ako imamo Sporazume koji sve to podrazumevaju? Bitan je Pravni okvir, zar ne?

Zašto da nam neko otvara poglavlje, ako nismo udareni u glavu?

Zar nam nije već podrazumevan pristanak i na smanjenje plata i penzija? Nikakav poseban Zakon niti Registar o takvim radnjama nije ni pretpostavljen, a kamoli javna rasprava ili Referendum o istom. (Pa nije vam ovo Švajcarska).

Podrazumevani nam je pristanak i da nas prebijaju ljudi obučeni u fantomke ili u žute uniforme saveznog auto-moto društva (link). Zar da dotični gube vreme na dugotrajne (i neizvesne) pravne procedure?

Onog momenta kada smo ozakonili privatne prinudne izvršitelje, zar vam ijedan zakon posle toga treba?

Podrazumevani nam je pristanak i da našu decu prodaju Šveđanima (link), jer gde može biti naša ponuda iste vrednosti kao i ponuda nekog sa švedskim standardom, a nismo rasisti na pare?  (link)

Podrazumevani nam je pristanak na šund, kič, rijaliti programe i ostalo medijsko smeće koje kiblama istresaju na naše glave, sa svih kanala, novina, časopisa, talasa, društvenih mreža, konferencija i ostalih kanalizacija.

Podrazumevani nam je pristanak i na Briselski sporazum, dužničko ropstvo, MMF-ovo upravljanje finansijama, ambasadorsko nameštanje rezultata izbora, privatizaciju svega, ljudi i dobara, opštu rasprodaju svih principa i svih vrednosti, a kome je do morala ne može više ni u crkvu … Jer, i crkva podržava održivo državo, i ona podrazumeva pristanak na ovo.

Ukratko, batalite ta pljuckanja po svemu i svačemu, koja radite samo da bi u društvu “ispali pametni”, “prosvećeni” i “osetljivi na nepravdu”, „napredna inteligencija“, a deo ste sistema…

Glasali ste, i od sad sve što kažete može se upotrebiti i protiv vas koji ste glasali za nas.

Prevashodno.

Kažu da je Slobodan Milošević bio američki čovek. „Faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Kad su i njega krenuli da ruše bio je naravno, „iznenadjen i uvredjen“. Direktan, kakvim ga je Bog dao, pitao je lično Vorena Kristofera: „Šta treba da uradimo da nas SAD ne tretiraju kao neprijatelja?“

Mislio je da će mu ovaj odgovoriti: „Ništa. Ne vredi vam ništa. Uvek i svugde, mi ćemo biti protiv vas“.

Ali, nije tako bilo. Državni sekretar mu je dao konkretan odgovor: „Podrazumevani pristanak“. „Na sve što SAD i pomisle, podrazumeva se da vi uvek morate pristati. To je to.“

Sloba, znate već, nije pristao. Bio je oboren, uhapšen i „lečen“ lekovima protiv lepre. Bez pristanka, naravno. I do smrti, podrazumeva se.

Za one koji ne znaju, farmakoindustrija imunosupresiva, je jača od dijalizne farmakomafije. Imunosupresivi su vrlo skupi lekovi kojima se sprečava odbacivanje tuđeg organa. Naravno da oni uništavaju i imunitet primaoca, pa on postaje podložan infekcijama, virusima, tumorima, kancerima … – ali, o tome se ne piše. Insistira se samo na „humanosti“.

Isti oni narodi koji su Indijancima donirali ćebad zaraženu tuberkulozom, sada nama propagiraju „humanost“ i „značaj zaveštanja“ organa.  Znate li koliko dece dnevno umire od gladi, ali se za njih ne vodi kampanja o „značaju doniranja hrane“. Za sakupljanje hrane nema kampanje u medijima, a za sakupljanje organa idu prilozi svake nedelje. Samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno. Naravno, posle unisonog višegodišnjeg prepariranja javnosti, uvek će se i kod nas naći naivčina koji će dobrovoljno i iskreno lepiti parole po Domovima zdravlja: „Don’t take your organs to heaven, heaven knows that we need them here“. A u pozadini tih kampanja su plaćeni stihoklepci koji su danima smišljali kako da ljude ganu i zgrnu milionski honorar. O pevaljkama i TV-zvezdama koje tim akcijama popravljaju svoj posrnuli rejting popularnosti ili svoj konto, da i ne govorimo (Rebrače, Trifunovići i sl).

Zašto kažemo transplantacija, a mislimo na bubreg?

Zato što se u našoj državi u 90% slučajeva transplantacije radi o transplantaciji bubrega.

Da su namere „gospodara iz senke“ časne i humane, oni bi učinili sve da poboljšaju kvalitet dijaliznog lečenja, da podstaknu stvaranje minijaturnih i transplantabilnih dijalizatora, i da dijaliza prestane biti sinonim za nešto najgore što čoveka može snaći. Ne, upravo u SAD je dijaliza najgora na celom Zapadu. Ali, donosi dobre pare.  Imunosupresivna farmakomafija će zarađivati još više, zato se mora omasoviti davanje i primanje organa, to je biznis. Nije cilj izlečiti, nego zarađivati.

U brojnim našim tekstovima smo već objašnjavali kako niko (ni pacijenti, ni lekari, ni mediji, ni političari) neće da pokrenu kampanju za poboljšanje kvaliteta dijaliznog lečenja, ali svi ko papagaji slave „Kidney Day“ i traže organe za „Novi život“, jer za to, „sponzori“ daju keš, odmah, bez problema.

O tome ko je kriv za samo 20% kvalitetnijih dijaliza koje imamo pravo dobiti u našoj državi, već smo iks puta govorili: korumpirani lobi načelnika klinika, dijaliznih firmi i političara, o kojima više i ne vredi trošiti reči.

Kad bismo vam otkrili kako izgledaju imovinske karte i putovnice naših eminentnih nefrologa, propagatora davanja organa i profitera od loše dijalize, verujemo da ne bi dočekali sledeću Novu godinu.

Već smo vam otkrili da je jedan naš „stručnjak“ i za dijalizu i za transplantaciju (i obrnuto), mesečno „bio dobar“ za 12 hiljada evra, redovne plate. „Produži život“, kaže on i smeje se, na plaži u Rio de Žaneiru.

Ima li neki načelnik, direktor, predsednik ili predsedavajući: udruženja dijaliznih pacijenata, sestara ili doktora, – a da ga farmakomafija nije „podmazivala“?

Tačno je, nisu svi isti. Jedni uzmu plastičnu torbu, USB privesak od 8 gigabajta i dva kišobrana sa nazivima imunosupresivnih lekova, a drugi dobiju 2 hiljade evra za jedno „naučno“ predavanje. Ali, niko ne želi da iskoči iz tog društva, nego želi da napreduje ka „naučnom“ odboru.

Znate li ko je najveći sponzor svih nefroloških kongresa u Srbiji, u EU i u celom svetu?

Sve je to gospodo, podrazumevani pristanak.

Svi znaju sve, ali se to tako podrazumeva.

E pa, kad se podrazumeva, koji će nam onda moj i rasprava o tome zašto se podrazumeva?

Ni dijalizni pacijenti čije crno-bele fotografije vise po gradu uz opskurni tekst o tome koliko dugo čekaju na poziv koji život im znači – nisu to uradili iz humanih razloga.

I oni su to naplatili, cirka negde oko, 200 evra, po liku, pa ti sad vidi koliko je dobila Agencija i ostali …

Podrazumeva se da sve ima svoju cenu, pa i aktivnosti dijaliznih pacijenata za poboljšanje njihovog lečenja, zar to nekog još treba da čudi?

I kao u onoj priči o tome zašto se u našem selu ne čuje crkveno zvono, ima tome najmanje desetak razloga.

A najvažniji je onaj prvi razlog: nemamo zvono.

Kad sagradimo transplantacioni centar, kad tamo zaposlimo stručnjake i damo im pristojne plate (da ne zveraju odakle će i koliko sebi namaći), kad budemo živeli u sređenoj i zadovoljnoj državi, …

Kad doživimo renesansu, onda ćemo imati i humanizam.

Jedno bez drugog ne ide.

Neko skoro napisa i ovakav, potresno iskren stav: “Da živimo u uređenoj i pravednoj pravnoj državi potpisao bih iz prve ovakvu inicijativu, ali ovde gde ministri savetuju državnim činovnicima da ne kradu previše, nego da kraduckaju …”

Da, šta reći?

Zašto mislimo da Zakon o podrazumevanom pristanku neće doneti nikakvo poboljšanje dijaliznim pacijentima?

Zato što smo sve inicijative, pa i one najhumanije već kompromitovali. Zato što se kod nas podrazumeva da su i doktori i pacijenti korumpirani. Svi su se već kompromitovali. I porodice pacijenata (primer Ognjenovića). Niko više i ne sumnja da će svi i u ovom problemu gledati, pre svega, da sebi nađu neku korist. Oseća se to, u vazduhu. Takva su vremena.

Pa šta, reći će neupućeni.

Pa, problem je u podrazumevanom redosledu događaja koji će se dešavati i nakon uvođenja ovog Zakona u praksu. Desiće se pretpostavljamo, da porodica neće dati saglasnost za uzimanje organa od podrazumevanog davaoca. Nisu dužni ni da obrazlažu zašto. (Kao što ne daju ni saglasnost za obdukcije umrlih u bolnicama).

Pa šta, reći će neupućeni, po Zakonu, njihova saglasnost nije ni potrebna.  Niti ičija saglasnost.

I to je tačno.

Zakon je Zakon, ali ..  život ide drumom …  a ne evropskim putevima koji nemaju alternativu.

Doktori koji žive u narodu koji za njih smatra da su korumpirani, mogu da uzmu organe podrazumevanom, mogu da se pozovu na Zakon i da verovatno dobiju proces na sudu, ako su glupi i naivni.

Znajući za kverulantsku narav porodica naših preminulih, podgrejanu na žaru teorija zavere, do Procesa će sigurno doći, sve sa zaklinjanjem da će se terati (još) do Štrazbura.

Ali, naši doktori nisu ni glupi, ni naivni. (Ne zaboravite, prihvatili su tržišne principe…)

Znaju doktori da će njihov Proces, biti njihov privatni Problem, da iza njih neće stati ni njihova Bolnica, ni njihova Država, ni njihova Crkva, a i Sudija im može biti sporan.

Pa će se akati po ročištima, svedočenjima, razvlačenjima i veštačenjima, jedno 6 -10 godina, a kolege će se podgurkivati i za njim govorkati: To je onaj što se protiv njega vodi Proces!

A za čije babe zdravlje, da doktor rizikuje sve to?

Za likove koji su uzimali po 200 evra da bi se slikali iznad rečenice da jedan poziv menja sve?

Idi begaj, ranije legaj …

Ko ne veruje neka se raspita, da li postoje slučajevi gde je preminuli za života bio potpisao i Donorsku karticu (zaveštanje), pa opet porodica nije dozvolila da se posmrtno od njega uzmu organi. I doktori su se sklonili.

Bez reči, bez rasprave (sudske).

I opet će biti tako, sa ili bez Zakona.

Nije naš problem u pravnoj regulativi, naš problem je što pokušavamo da lečimo bolest, simptom, a ne bolesnika.

E sad, ako neki doktor i pored potencijalnog sudskog maltretiranja, odluči da uzme organe od podrazumevanog davaoca i bez pristanka porodice, to će biti ne samo iz razloga što je taj doktor veliki humanista, nego je i vrlo motivisan „da organi davaoca nastave živeti u organizmu primaoca“. Dobar motivacioni govor je, kažu, veoma bitan,  otkriven je još u doba Feničana i svi se slažu da je još uvek neprevaziđen.

I zato:

Poštovani čitaoci,

ako ste i poverovali da jedan poziv menja sve, onda ćete poverovati i da jedna analogija objašnjava sve u vezi ovog Zakona.

Zamislite da vas neki Zakon tretira kao kompletnog idiota i da od vas traži da odete na neki šalter državne birokratije i da se upišete u Spisak onih koji ne žele ni da čitaju stavove iznete u ovom tekstu.

Nema šanse, reći ćete. Niste vi kompletni idiot.

Mi smo to znali.

Zato smo i koristili vaš podrazumevani pristanak, do samog kraja teksta.

Ovo je kraj.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

__________________________________________

.     .     .     .     .     .

placena-kampanja

.     .     .     .     .     .

Uprkos eminemtnim predavačima, javna rasprava o transplantaciji, Sala Kolarčevog Narodnog univerziteta, 06.10.2016, rečito je pokazala koliko u Srbiji ima dijaliznih pacijenata zainteresovanih za ovu temu:

dijalizni-pacijenti-nezainteresovani-za-javnu-raspravu-o-transplantac.     .     .     .     .     .

Poslednji komentar na FB stranici ovog udruženja najbolje je pokazao šta dijalizni pacijenti misle o uzroku ovakve posvećenosti tome i ovakve posećenosti teme:

kljucni-komentari-rasprave-o-transplantaciji.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .      .

A m i n !

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

Linkovi:

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/cija-su-nasa-tela/

http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/260116/260116-vest12.html

http://www.dnevne.rs/zuta-stampa/hteli-to-ili-ne-svi-cemo-donirati-organe-predlog-novog-zakona-sokirao-srbiju-video-info

http://www.vaseljenska.com/misljenja/protestno-pismo-protiv-najave-mandatornog-doniranja-organa-gradjana-srbije/

http://www.vesti.rs/Zdravlje/Reagovanje-ministarstva-zdravlja-povodom-zabrinutih-gradjana-u-vezi-sa-doniranjem-organa.html

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/2342906/najvazniji-poziv-u-zivotu.html

http://www.naturalnews.com/053693_mandatory_euthanasia_California_organ_harvesting.html

http://www.raziskovalec-resnice.si/sr/clanci/54-cinjenice-o-doniranju-organa.html

http://www.kurir.rs/hteli-da-iskljuce-aparate-a-on-se-probudio-clanak-130216

http://abcnews.go.com/Health/patient-wakes-doctors-remove-organs/story?id=19609438

http://www.syracuse.com/news/index.ssf/2013/07/st_joes_fined_over_dead_patien.html

http://www.kurir.rs/bizarno-bez-kojih-organa-ne-mozete-i-kolika-im-je-cena-na-trzistu-clanak-960545

http://www.initiative-kao.de/g-meyers-report.html

http://www.lifeguardianfoundation.org/

http://www.kurir.rs/vesti/srbija/2867255/natpis-u-bolnici-razbesneo-srbiju-ako-niste-donirali-bubreg-platite-participaciju

https://www.lifesitenews.com/news/brain-death-as-criteria-for-organ-donation-is-a-deception-bereaved-mother

http://webtribune.rs/sokantno-otac-oruzjem-sprecio-da-lekari-iskljuce-njegovog-sina-sa-aparata-sin-se-oporavio-i-oziveo-video/#

Advertisements

Da se ne lažemo

Da se ne lažemo

(Ili: Zašto sve što jest – jest)

Hronika naše stvarnosti

1.

Ulazimo u poslednji kvartal tekuće godine, pa je red da se osvrnemo i na ovo dijalizno leto.

Centralizovane nabavke dijaliznog materijala koje je vršio Fond zdravstva slavljene su kao velika ušteda, a onda se vlast brže bolje ratosiljala te „uštede“ i prebacila sve nabavke lokalnim (od ranije dokazanim) manipulatorima. Zašto? Tvrdi se da su krađe države na tim centralnim tenderima bile u rangu cifara od oko 200 miliona evra, kada se u principu mora uključiti u istragu i Tužilaštvo za organizovani kriminal.  I uključilo se.  Fond je tada prebacio taj vrući krompir, nazad lokalnim dijaliznim centrima. Sada kada su nabavke dijaliznog materijala rascepkane na 60 tendera i ustanova, sume su naravno manje, ali se država potkrada i više. Neki se centri nisu ustručavali da tačno opišu uslove koje ispunjava samo jedan (njihov partnerski) ponuđač sa kojim imaju privatnu saradnju. Pošto je to sada „kraduckanje“ kako je to svojevremeno propagirao jedan ministar, onda je to sasvim prihvatljivo. Više manjih krađa će javnost uvek lakše svariti nego jednu, ogromnu, da ne kažemo: centralizovanu.

2.

Danas govoriti istinu, znači rizikovati progon, zatvor ili ludnicu.

I nije to samo danas, i nije to samo kod nas. Ipak, izbegavanje suočavanja sa činjenicama dovodi nas u neverovatne situacije.

Zamislite ženu psihijatra, koja svake sedmice na internetu objavljuje svoje i slike svojih pacijenata. U našem slučaju, dijaliznih pacijenata. Da li je to normalno? Da li je to pošteno, prema pacijentima, prema struci, prema Hipokratu? I to se objavljuje na sajtu udruženja pacijenata. Da li je to reklama dotične psihoterapeutkinje ili dokaz njene poremećenosti? I sve je to finansirano parama naše države, znači svih nas. Da li je to još jedan primer kako opštenarodne pare postanu vlasništvo „uspešnog“ privatnika. U zdravstvu.

I niko ni reči, o tome, da kaže. Bukvalno, iz nedelje u nedelju, vidimo izmučena lica nekih novih dijalizanata kako sede viza vi dotične isceliteljke. I pored naših upozorenja, psihoterapija sa fotografisanjem se nastavlja. I grupno i individualno.

3.

Zamislite da u jednom malom gradiću u Srbiji, koji i u samom svom imenu ima odrednicu „palanka“ neko formira udruženje pacijenata pod imenom „Kidney“. Posle svih ismejavanja pokondirenosti, pomodarstva i skorojevićstva, kojima su nas već u osnovnoj školi pelcovali Nušić, Sterija, Zmaj i ostali velikani naše kulture, neka je grupa idiota u toj palanci osetila potrebu da svom udruženju da englesko ime „Kidney“. Valjda im „Bubreg“ ne zvuči dovoljno otmeno. Ni moderno. Ali, nije samo bubreg ono što njima nedostaje, očigledno je da oni nemaju ni funkciju jednog važnijeg organa.

Tužno je bilo ponovo gledati fotografije nesretnih dijaliznih pacijenata iz „The Kidney“ udruženja, kako se zamajavaju gađanjem strelicama u metu, pikadiranjem, kod toliko njihovih (staleških) problema, u palanci, a i šire.

Ali, neko je to osmislio, neko je to odobrio, a bogami neko ima i koristi od toga. Nije tu slučajno izabrana engleska reč „kidney“.

Nećemo više o palanačkom duhu, o neukosti i kaćiperstvu skorojevića, kojima praziluk viri iz auspuha, ali im preporučujemo knjigu „Duh samoporicanja“, posle će im se sve samo kazti.

4.

Ali, sve to je još i ništa u odnosu na naziv dijaliznog udruženja u jednoj bosanskoj palanci. Oni su svom udruženju sukob-misljenjadali ime (nećete verovati): „Fresenius“. To je toliki idiotizam, da je teško naći razmeru za opisivanje istog, čak i u grupi psihičkih poremećaja poznatih kao štokholmski sindrom. Kao kad bi ovce iz Pančeva osnovale udruženje „Vukovi sa Ontarija“, ili kad bi poljoprivrednici iz Doboja odlučili da svoju pijacu nazovu imenom „Monsanto“. Ali, pomenuto udruženje dijaliznih bolesnika postoji već desetak i više godina, i ne odustaje od svoga imena, mada im je čak i navedena firma tražila da to ne rade. Kažu da je Stevan Sremac autor čuvene rečenice: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“ (link).

5.

Švaba Miškolc i vojvođansko udruženje dijaliznih pacijenata, koje smo već prozivali na ovom sajtu, a zbog  Casopis za naukuneskrivenog uzimanja para od pomenute dijalizne firme (FMC), sada su valjda, da bi to demantovali, najnoviji broj svog Nefro časopisa posvetili reklami drugog privatnika, američkog „Bakstera“. Naravno, ime ove od ranije (po trovanju dijaliznih pacijenata u Hrvatskoj) poznate firme se ne pominje, nego je tu ime njene domaće ispostavne firme. Da se Vlasi, tj. Srbi, ne dosete. I opet su naravno, nastavili da bezočno kradu naše tekstove, ne navodeći ni gde, ni kada, ni sa kog sajta su ih skinuli. A osim tog našeg teksta o gvožđu, svi ostali tekstovi su im isprazni skriberaj i čiste reklame, bez ijedne reči kritike postojećeg sistema.

6.

Po zastupanju interesa dijalizne farmakomafije najpoznatiji pacijent, čuveni Zvonalis, iz čijeg se svakog retka lako može otkriti „Za kim zvona zvone“, rešio je da umesto dosadnih „sportskih igara“ organizuje Kongres „dijaliziranih“ pacijenata. Nesretnik ne zna da izraz „dijalizirani“ znači prošlo vreme, pa ispade da su pozvani samo oni koji su registracija-ucesnika-kongresadijalizirani i više se ne dijaliziraju. Ako u našem jeziku postoje dijalizni doktori, dijalizne sestre, onda valjda postoje i dijalizni pacijenti. Ili je možda mislio pozvati samo one kojima funkcioniše transplantirani bubreg, jer samo su oni zaista dijalizirani. Na stranu nepismenost glavnog „naučnika“ ovog jedinstvenog Kongresa, za očekivati je da će prikazani „naučni“ radovi štititi isključivo interese domaće farmakomafije i pacijenata na kućnoj dijalizi, prevashodno samog Zvonalisa, kao večitog predsednika, i njegovog zamenika, koji je isto na kućnoj dijalizi, a inače je i bratanac imenovanog. Drugi bitan cilj mu je obezvrediti ulogu i značaj Predsednika saveza svih udruženja dijaliznih pacijenata, gospodina Todorovića, kojeg namerava prikazati kao nesposobnog i neborbenog, kad već nije uspeo legalnim putem da ga smeni. Kako je Zvonalis namakao tolike pare i koliko će on tu „biti dobar“ to ne zna niko, pa treba zaista biti glup i naivan pa poverovati da će se sa Zvonalisovim kongresom poboljšati situacija u srpskoj dijalizi.

7.

Ludilo kongresiranja je potpuno. Svi imaju kongrese. Imamo kongres dijaliznih pacijenata, zatim kongres dijaliznih sestara, pa na kraju i kongres dijaliznih lekara, nefrologa.

Učesnici već sada imaju spremne svoje RADOVE  iliti  IZLAGANJA.

Važno je, za trenutak barem, pobeći iz svoje otužne dijalizne stvarnosti, i izigravati nešto. Toliko glumatanje i foliranje odavno nije viđeno u ovoj napaćenoj zemlji.

Sme li iko da pita za rezultate te dijalizne pregaoce?

Da li je išta učinjeno da se poboljša status bubrežnih bolesnika?

Da li se problemi sa vaskularnim pristupima brže rešavaju?

Da li je ijedan centar nabavio onu lampu za lakše punktiranje fistula?

Da li je poboljšana predijalizna nega?

Da li je poboljšan repertoar nefrološke i dijalizne terapije?

Da li je povećan procenat lečenih kvalitetnijim dijalizama?

Da li se smanjilo enormno veliko umiranje dijaliznih pacijenata?

Da li se povećao procenat transplantiranih pacijenata?

Da li su dijalizni pacijenti dobili mogućnost odlaska u neku banju u Srbiji?

Da li je izmenjen Pravilnik, bar one njegove odredbe koje su „van pameti“?

Nažalost, ništa od navedenog nije promenjeno. Rezultat rada je svugde: nula.

Imaju li se naši vajni „učesnici kongresa“ i za šta konkretno uhvatiti? Dobrodosli

Uhvatiće se međusobno.

U kolo. Svugde je predviđeno, druženje, zabava, ples i kolce, naravno.

Dijaliza gori a babci se češljaju.

8.

Da je postojeće stanje u dijalizi očajno, to svi jako dobro znamo.

Ono što nikako ne možemo da razaznamo jeste:

ko bi mogli biti krivci za katastrofalno stanje u oblasti lečenja bubrežnih bolesnika?

Da li iko poznaje te ljude?

Imamo li njihova imena?

Funkcije? Zaduženja?

Naravno da znamo. Znamo ih svi.

Mogli bismo sada ovde nabrojati imena ljudi koji su na čelu svih nefroloških i dijaliznih (pacijentskih, sestrinskih i doktorskih) organizacija.

Znamo i ko su, kakvi su, kako su i zašto su, došli na te pozicije.

Ali, imena nisu bitna.

Ista bi nam situacija bila i da su umesto dotičnih, neka druga imena.

Jer, nije tajna, ima prilično mnogo i pacijenata i doktora koji štošta zameraju sadašnjim čelnicima.

Veliki deo tih zamerki su skoro identične (samovolja, neaktivnost, nedostatak konkretnih rezultata, zloupotreba položaja, i slično).

Ali, pastva ne kritikuje (i to u kuloarima, uglavnom) svoje čelnike da bi promenili sistem i da bi doveli do boljeg lečenja obolelih od bubrežnih oboljenja.

Ne, oni ih kritikuju samo u želji da ih smene, pa da oni budu kalifi umesto kalifa. A da sistem („apanaža“ od farmakomafije) ostane njima.

U takvoj situaciji iluzorno je očekivati da će izborom nekog novog pacijenta, doktora ili profesora, na čelo tih udruženja, doći do bilo kakvih poboljšanja za dijalizne pacijente.

Govorimo o Udruženjima dijaliznih bolesnika, o njihovom Savezu, o Udruženju nefrologa, Nefrološkoj sekciji SLD, Udruženju transplantologa, i svim inim „udruženjima građana“ formalno zainteresovanim za poboljšanje lečenja bubrežnih bolesnika.

Niko od njih nije zainteresovan za opšte dobro, nego samo za ličnu korist. Ne bi oni ni dospeli do kandidata za najviše pozicije da nisu već pokazali svoj karakter i „sposobnosti“ koje garantuju da neće popravljati sistem, nego samo svoje imovno stanje.

Suština zapadnog sistema vrednosti je pragmatičnost.

Oni polaze od činjenice da je čovek po svojoj prirodi pokvaren, sebičan, gramziv, i da to samo treba iskoristiti tako da to kreatorima sistema donosi korist.

Ideje u kojima su nekada rasle cele generacije ljudi, a to su ideje ravnopravnosti, jednakosti, humanizma, opšteg blagostanja, prioriteta kolektivnog nad individualnim, izgleda da su definitivno poražene.

Zato danas, ništa ne treba da nas čudi. Ni kada roditelji podvode svoju decu po rijalitijima, ni kada lekari trguju organima pacijenata, ni kada pacijenti štampaju novine u kojima se veliča farmakoindustrija koja ih ubija.

Svako želi neki bolji status za sebe, tuđe muke i smrt ih ne interesuju. U sred logora za istrebljenje zatvorenici su se otimali za poziciju onih koji odvode druge na uništenje. Do poslednjeg daha su se ulizivali gospodarima, verujući da će time njihova sudbina biti bolja, a život bar malo duži. Zna se i koji su žandarmi izvodili đake iz škola na streljanje. A ispod obešenih rodoljuba na Terazijama (ima slika), drugi njihovi sugrađani su mirno pili svoju kafu. Danas bi to bio kafućino. Ili neki „šejk“, Bože prosti. Videli ste i slike udavljenih na Adi ciganliji. Ostali posetioci nastavljaju da se kupaju, brčkaju i sunčaju pored leša udavljenika. Nema tog terorističkog akta, masakra ili revolucije, koji će naš narod naterati da odustane od odlaska na uplaćeno letovanje. Logika je: Ja ću da se provedem, a svi ostali mogu da pocrkaju, ne interesuje me.  I vani je isto.  Svugde je isto.  Najbolji primer je ona Engleskinja Lusi, koja je rekla da je besna jer je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njen šoping u Nici (link). Ni manje, ni više.

Skoro svi mediji i skoro sve institucije u našoj državi podržavaju taj i takav Zapadni sistem. Sve su nam novine okićene slikama golih devojaka, a odmah pored tih slika su tekstovi u kojima se novinari iščuđavaju zbog porasta nasilja prema ženama.

A najsmešnije je ono lažno moralisanje i prenemaganje. Kad se vodeći tabloidi na naslovnim stranicama kao zgražavaju tolikim zločinima u porodicama, tolikim nasiljem na ulicama, na tribinama, u fabrikama, u bolnicama, svugde…

Kao ne razumeju šta se dešava, a u stvari: uživaju. Znaju da im baš to podiže tiraž i donosi zaradu. Od ljudi su napravili životinje i sad znaju da će životinje uživati da vide što više krvi, stradanja i smrti drugih, jer im se tako stvara privid sreće, sreće da se to isto nije desilo njima.

Hiljade pobijenih od jedne bombe, postavljene u nekom metrou, ne izazove toliko besa koliko jedna ogrebotina na sopstvenom automobilu.

Zato dijalizne bolesnike niko i ne želi da razume.

Na sam pomen dijalize svi nedijalizni osete samo sreću što se to nije desilo njima, i ništa ih više oko toga ne interesuje.

A onda se taj sistem rezonovanja ustalio i kod samih pacijenata. Sada i dijalizni pacijenti, kad čuju da zbog loše dijalize umire previše ljudi, prvo što pomisle je: srećom ja nisam među njima.

Sistem je tako podešen da se ne može ni popraviti, a kamoli promeniti.

Zahvaljujući nama.

Svima.

Da se ne lažemo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

beda-ne-gledaj

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

Došla Fikretova tetka po gramofon, ili: Država počela da istražuje Rajkov Fresenius

K O N A Č N O.

Poštovani čitaoci,

prošlo je svega (?) nekoliko godina od kada smo vam (proročanski) najavili da će doći vreme kada će se o dijaliznim mahinacijama (o kojima za sada jedino ovde možete čitati), govoriti i na II Dnevniku državne televizije.

Najavili smo (priželjkivali i navijali) da će doći vreme kada će policija zakucati na vrata korumpiranih činovnika, korumpiranih profesora, korumpiranih doktora i korumpiranih Predsednika udruženja pacijenata, i kad će se ceo taj sistem pljačkanja državnog zdravstva i države Srbije, srušiti kao kula od karata.

U to doba – niko nam nije verovao!

Govorili su: niste normalni. To je Fresenius – najveća i najmoćnija dijalizna korporacija u istoriji dijalize. Njena godišnja zarada višestruko premašuje srpski bruto društveni proizvod. Završićete u jarku – a ništa nećete postići. Iza FMCa stoji nemačka država, američki kapital, zapadna beskrupuloznost, a vi: šaka zviždača, lupača u šerpe, čiji je čak i sajt na američkim serverima, dakle njima dostupan. Nemački ambasador ne izbija iz Premijerove kancelarije, zajedno lopataju po srpskoj zemlji, otvaraju po šesti put iste proizvodne kapacitete, koje država Srbija subvencioniše, čitaj: mi svi to plaćamo.

Ukazivali su nam na alternativne mogućnosti: da ćutimo, da preusmeravamo kritiku i da još i zaradimo. Umesto da kritikujemo zapadne beskrupulozne profitere, treba da kritikujemo nesposobnu državu Srbiju, njene poharane bolnice, nestašice – treba zapravo da pripremamo teren za privatizaciju. I (zapadni) Bog će da nas vidi.

Dobili bi sredstva, došle bi pare za sve vrste aktivnosti, imali bi svoje novine, svoj sopstveni sajt, ne bi silazili sa TV B52, štampali bi knjige, knjige o dijalizi bi nam pisali naši pismeniji pacijenti, a lekari bi nam nastupali na predavanjima i mi bismo njima za to davali honorare.

Pogledajte samo uspešne (dugogodišnje) primere Zvonka, Miška i sličnih, za koje je zapadni Donor heroj, a državno zdravstvo najcrnje zlo, koje treba probiti glogovim kolcem, da se više nikada ne povrati taj odvratni sistem u kome će svi imati hemodijafiltraciju. Ovako, lepo se zna: hemodijafiltracija je samo za FMC bolnice i samo za Uticajna udruženja, kao što je ono Zvonkovo, gde HDF nema samo onaj ko je nije ni tražio, a takvih je malo. Svi drugi, oko 90% Zvonkovih imaju HDF. A za državne centre kažu da im je i 20% previše. Oni se bore svim silama da se državni dijalizni centri unište, da se privatizuju, da dođe stranac i da im donese obećano zdravlje, čistoću, urednost, rad, red, sigurnost, itd. itd.

Da, oni žele da naš život uređuje onaj isti stranac koji nas je tako lepo gasom uspavljivao na tom istom Novom Beogradu, koji nas je vešao po Terazijama i streljao po Banjicama, Jajincima, Šumaricama, po evropskim standardima, u koje se mi nismo nikada uklapali, iz prostog razloga što mi nismo ONI.

Ali, neki naši Predsednici udruženja pacijenata, ne odustaju. Žele da oni budu ti koji će nas postrojavati za uspavljivanje i streljanje (jer stranci uvek nađu nekoga da im pomaže u tim prljavim poslovima), a zauzvrat za sebe traže povlašteni položaj i sitne privilegije. Žele da oni budu ti „lojalni“ Srbi koji će na Terazijama piti kafu dok se iznad njihovih glava njišu oni obešeni Srbi, ti „obešenjaci“ jedni, lude glave koje su se drznule da zajebavaju veliki evropski rajh, NATO, protestantsku etiku, Milosrdnog anđela i druge zapadne vrednosti, našu budućnost i prevashodnost.

I tako dalje, i tako dalje, no da se vratimo neposrednom povodu za ovaj Uvodnik.

(Čim spomenemo Zvonalisa i Miškolca, naša mala redakcija proključa od emocija i onda evo Zapisničar ima pune ruke problema da ih vrati na osnovnu temu, zbog koje smo se danas i okupili, a to je: ISTRAGA).

Pokrece se postupak..

za detalje, kliknuti na:

http://www.kzk.gov.rs/kzk/2015/07/Zakljucak-o-pokretanju-postupka-Fresenius-Medical-Care-Medicon.pdf

Dakle, najavili smo da će doći vreme kada će se o mahinacijama o kojima samo ovaj sajt piše, govoriti i na II Dnevniku državne televizije. I to se konačno desilo. Doduše, nije baš na II dnevniku, ali se progovorilo u Službenom glasniku Republike Srbije.

A kud ćeš zvaničniji državni organ od Službenog glasnika Republike Srbije ili recimo, sajta državne Komisije za zaštitu konkurencije (prenosimo originalni tekst):

Саопштење за јавност о покретању поступка испитивања повреде конкуренције против привредних друштава Fresenius Medical Care Србија д.о.о и Medicon д.о.о.

22.07.2015

Комисија за заштиту конкуренције је покренула поступак испитивања повреде конкуренције по службеној дужности, против привредних друштава Fresenius Medical Care Србија д.о.о и Medicon д.о.о. и њихових специјализованих болница за хемодијализу, ради испитивања постојања рестриктивног споразума из члана 10. Закона о заштити конкуренције, којим се ограничава конкуренција на тржишту пружања услуге хемодијализе у Републици Србији.

Fresenius Medical Care Србија д.о.о и Medicon д.о.о. и њихове специјализоване болнице за хемодијализу су, према доступним информацијама, једини приватни здравствени центри који могу да понуде пружање услуге хемодијализе у Републици Србији за осигурана лица Републичког Фонда за здравствено осигурање, за која не постоје капацитети за лечење у здравственим установама из Плана мреже РФЗО. Наведена привредна друштва су у једном периоду су подносила заједничке понуде у поступцима јавних набавки за пружање услуге хемодијализе, чиме је у потпуности искључена конкуренција између ових учесника на тржишту. Након престанка заједничког учешћа, ова друштва су подносила одвојене понуде, али одређене чињенице и околности указују да су наставили да координишу своје учешће у поступцима јавних набавки, што, уколико се потврди у испитном поступку, представља ограничавање конкуренције на релевантном тржишту. На основу претходно наведеног, Комисија је основано претпоставила постојање повреде конкуренције забрањеним договорима о учешћу у поступцима јавних набавки, које спроводи Републички Фонд за здравствено осигурање за пружање услуге хемодијализе осигураним лицима РФЗО.

Комисија ће у испитном поступку предузети доказне радње у циљу утврђивања одлучних чињеница, које су од значаја за оцену постојања повреде конкуренције.

Комисија и овом приликом истиче да откривање и санкционисање картела, а нарочито намештених понуда у поступцима јавних набавки, представља приоритет у раду Комисије из разлога што ова врста рестриктивних споразума представља најтежу повреду конкуренције, којом се искључују све користи од конкурентског надметања на тржишту, повећава потрошња буџетских средстава институција које спроводе јавне набавке и ограничава могућност избора производа/услуга.

Комисија користи прилику да свим учесницима на тржишту још једном скрене пажњу на законску могућност да буду ослобођени плаћања мере заштите конкуренције (која износи до 10% укупног прихода), односно да им иста буде умањена, уколико Комисији пријаве постојање споразума и/или доставе доказе који ће омогућити доношење решења о повреди конкуренције из члана 10. Закона. Програм „имунитета“ је уређен чланом 69. Закона о заштити конкуренције и релевантним подзаконским актима (Уредбом и Смерницама Комисије) који су објављени на интернет страници Комисије http://www.kzk.gov.rs.

Eto, toliko od zvaničnih državnih organa Srbije.

Prekardašilo, dakle, i po njima.

Podsetićemo čitaoce, sve je počelo od žutih, od Šunatovca, pa kao nekih Slovaka (kojima je FMC ustupio, pazi FMC nekome da ustupi nešto, 13 mašina za hemodijalizu, u Ustaničkoj 63, Vukajlovićevka to aminuje u ime Fonda, i onda tako krene privatni dijalizni biznis u Srbiji. Zamenik Načelnika VMA, protiv kojega je njegov šef general Jeftić već bio sakupio dosta krivičnog materijala, odjednom daje otkaz, Šunatovac i Ponos mu srede da ipak dobije penziju, ali odmah prelazi i sada otvoreno radi za Fresenius, odvodeći sa sobom još 2 stručnjaka sa VMA, dva uzima sa Zvezdare, plus ostala deca funkcionera i direktora koja su već radila u Freseniusu, i tako pare krenuše iz RFZO, u privatne i stranačke džepove. Za direktora bolnica postavljaju lice iz polukriminalnog miljea, čoveka koji se otvoreno hvalio da je „radio tekstil“ iz Italije, sa Arkanom, zatim „vodio“ turističku agenciju, pa ga je to preporučilo i da rukovodi sa 5 dijaliznih Fresenius bolnica u Srbiji. Kada mu je prvi doktor odbio da radi protiv medicinske etike i da zbog beznačajne „uštede“ ne želi da ubija pacijente, taj direktorski mafijaš mu je ladno rekao: „Pa šta ti misliš, zašto si dobio platu od 3 000 evra? Zar zaista misliš da tvoje ZNANJE nama vredi toliko? Ovde se bato, od tebe očekuje da ZARAĐUJEŠ firmi, pa ako to traži i neke lične rizike, onda si zato i plaćen: da lakše podneseš taj rizik i da nam namičeš pare! Ako nećeš, onda knjižicu u šake i put pod noge!“

„Ali, nismo se tako dogovorili, kad smo pregovarali oko moga prelaska…“ – zavapio je Medicinski direktor Fresenius bolnica u Srbiji.

„Tačno je, nismo – odgovori mu Hrvatčević, i dodade: dobro došao u kapitalizam!“

Dakle, po njima, kapitalizam je sistem u kome su prevare legalna stvar. Potrebno je samo „pravnički“ to uobličiti, tako da uništeni ne može firmi ništa. To se npr. može uraditi tzv. Aneksima ugovora. Ko god ti se ne sviđa, a ti njemu aneks … Na kraju će primati manje nego u onoj državnoj bolnici iz koje su ga dovukli u Fresenius. To je kapitalizam.

I, eto, sve biva, jedno vreme …

Pa posle, ne biva.

Ali, taj osećaj …

Kad su shvatili da dolazi ISTRAGA…

T-a-j    o-s-e-ć-a-j,

j-e    n-e-o-p-i-s-i-v.

Samo zbog njega vredelo je svih ovih godina, boriti se i čekati…

Taj osećaj je kao zvuk trube u vestern filmovima, Dan D, iskrcavanje saveznika u Normandiji, i ulazak Ždanova sa Crvenom Armijom u Beograd …

Zato, scene koje ćete videti u dole priloženom antologijskom filmskom ostvarenju, treba tumačiti u skladu sa aktuelnim povodom.

Islednik je došao, i kaže:

– Ah, da, zaboravih da vas pitam.

Odakle vam ovoliki profit u Srbiji?

– Dala mi tetka da spavam na njenom kauču. Mi posle otvorimo kauč i vidimo: pun para. Tako smo stekli profit u Srbiji.

– E, pa došla tetka po svoj kauč. Ali, traži i pare nazad.

Šta je Rajko, ti bi da se biješ … Ajde, ajde …

https://www.youtube.com/watch?v=3rEtnNa_wbo

.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

još tekstova na ovu temu:

.     .     .

Picture1b.     .     .

To je trebao biti dan kao i svaki drugi

To je trebao biti dan kao i svaki drugi.

Kao i svaki drugi dan na hemodijalizi.

Došao sam tačno, kao i uvek, na vreme, zauzeo svoju poziciju i okrenuo glavu u stranu. Ne zato što je sestra Zorica bila zadužena za punkciju, nego što to i inače radim. Uvek.

Ni posle toliko godina dijaliznog staža, nisam se navikao na taj bol, i prizor kad moja krv pokulja kroz iglu u plastičnu cevčicu.

Zorica je stara i prilično bezosećajna sestra, vid je odavno ne služi najbolje, ali velike i razvijene fistule kao što je moja, punktirala je brzo i uspešno. Refleksno sam stezao vilice i vratio sam pogled na fistulu tek kada je uključenje bilo završeno.

Uključenje. Odakle li nam samo taj glupi mehanički izraz? Verovatno doslovni prevod sa engleskog (to connect), odakle nam je došla i sva ta skalamerija zvana dijaliza. I ko se tu zapravo, na koga priključuje? Da li pacijent na mašinu ili mašina na pacijenta? Onaj ko vrši radnju je mašina, dakle mašina je subjekat. Pacijent je objekat, u svakom smislu.

Zorica je bila ljuta i nije me takoreći, ni pogledala. Iako joj redovno (kao i ostalim sestrama) donosim kafu, bombonjere i slične „znake pažnje“ (kao i većina ostalih pacijenata), Zorica nije danas našla za shodno ni da me gnjavi svojim uobičajenim jadikovkama (o maloj plati, o zlobnoj i nesposobnoj glavnoj sestri, koja je preko ’one stvari’ postavljena na to mesto, a da zapravo to mesto pripada njoj, po svemu, po znanju, po iskustvu, po pravdi ili po zaslugama, svejedno).

Jutros, baš ništa od toga.

Zorica je bila punačkog lica, nižeg rasta, široka i debela, i više niko u njoj nije video onu mladu, vitku i prelepu sestricu, kakva je Zorica bila pre tridesetak godina, kada je tek počela da radi, da dežura, i kada su je doktori počeli lomiti, psihički i fizički. Znate već taj sistem, u kojem se normalnim smatra ostaviti u noćnoj smeni dete sa tek završenom srednjom školom i matorog (15-30 godina starijeg) doktora, hijerarhijski neprikosnovenog, inteligentnog, sujetnog i iskompleksiranog, željnog dokazivanja u svemu, pa i u onim, kako oni kažu „fiziološkim“ potrebama. Ona koja bi se odlučila na otpor ili odbijanje, znači da se svesno opredelila za kažnjavanje dodatnim radnim zadacima i svim drugim modalitetima šikaniranja i maltretiranja, kojima doktori, načelnici i njihove glavne sestre, raspolažu. Zbog svega toga mlade sestre vrlo brzo podlegnu pritiscima ili se same odluče za nekog od doktora, samo da se sklone sa te vetrometine, jer znaju: kada izaberu ili budu izabrane, ostali će ih ostaviti na miru. A dalje napredovanje u službi im uglavnom zavisi od toga koga su izabrale, a ne od njihovog znanja ili sposobnosti. Zorica je izgleda izabrala pogrešnog, manje sposobnog, koji ni sebi nije znao prokrčiti put, a kamoli njoj. Posle je Zorica pokušavala naknadnim avanturama, da se prikači na neke bolje pozicionirane doktore, ali nije uspevalo. Tamo su već bile druge, mlađe i lepše, a Zorica je (p)ostajala samo još jedna „recka“ na oltaru egoizma, velikih i neprikosnovenih gospodara života i smrti, zdravlja i bolesti, kakvim se uglavnom svi važniji doktori doživljavaju.

Nas pacijente, hijerarhijski najnižu i najmanje zaštićenu vrstu u svakoj bolnici, i u zdravstvu uopšte, te priče o sestrama, koje se prenose sa kolena na koleno, zabavljaju i naslađujemo se istim, kad već ne možemo popraviti svoj ubogi i najmanje bitan položaj. Tužne li zabave.

I tako, što bi rekao onaj Radašin, više se i ne sećam kako sam i kada zaspao. Već sam se izveštio, ili sam bar mislio da sam se izveštio, da prikunjam, a da ne pomeram ruku sa fistulom.

Ne sećam se tačno, ali verovatno sam hteo da izbegnem tzv. „vizitu“. Doktorku Maju, glavnu švalerku načelnika dijalize, ujedno glavnog šefa bolnice, sve glavni do glavnog, jer je tuđa glava u pitanju, drugog razloga za to glavnjanje ne vidim. Maja. Šta reći.

Ni Maja, ni njen šef nisu bili moji fejvorit lekari, pa sam se obično pretvarao da spavam, kad neko od njih (ili čak oboje) krene da otaljava tu ceremoniju zvanu „vizita“ na hemodijalizi. To je kao neki susret na granici (dva sveta), na carini, gde oni nas kao (zainteresovano) pitaju kako smo, a mi im isto tako (precizno) odgovaramo: „nema ništa“. I to je to. Što bi rekao onaj politički pisac: iznad toga ne možemo, ispod toga ne smemo. Sve što bi bilo izvan te rutine, obično bi se obilo o glavu, nama i/ili sestrama. Jer, uslediće zapovest, uzmite mu krv na ovo, na ono, uradite mu EKG, RTG, EHO, CT i magnet, pa nek se javi …. kardiologu, pulmologu, neurologu, infektologu, itd. itd.

Uglavnom, nek se javi nekom drugom lekaru, samo njihove oči da nas više ne vide … Ako je moguće nikako. A ako nije, onda sa nalazima i zaključkom. Toliko.

I evo mene kako tonem u svoj polusan, kako čekam da prođe vizita, jer znam da niko neće buditi one koji spavaju i „ne gnjave“ ih. Misli mi vrludaju, puštam se niz struju. Praznici su, svi pominju Isusa, i hteo ne hteo, ne mogu da ne pravim analogiju. On je nesretnik, bio razapet na krstu, mi na bolničkoj postelji, njemu su obe ruke prikovali, nama samo jednu, ali … on je umirao satima, mi mnogo duže, godinama …

Dok sam razmišljao o tome, nisam ni primetio da sam u zanosu pomaknuo i levu ruku, i da mi je venska igla iskliznula iz fistule. Ali, nije otišla daleko, jer sam je, prevrnuvši ruku ka sebi, pritisnuo uz dušek, i ništa se kao nije desilo.

Mislim, niko ništa nije primetio. Aparat nije ni zapištao, sestra Zorica je bila na pauzi, a ona koja ju je menjala je provirivala iz daleka, te nije mogla (i da je htela) da vidi išta neobično.

A ja sam znao. To je to. VND. Venous Needle Dislodgement . Dislokacija venske igle, nepotpuna, jer je venski pritisak ostao isti. Jedna od najopasnijih dijaliznih komplikacija. Prisećam se reči doktora Đurića: „Jedina smrtonosna komplikacija pri kojoj se nijedan alarm na aparatu za hemodijalizu neće oglasiti“.

I nije se oglasio. Šio mi ga Đura.

Osećao sam toplu krv kako mi podilazi pod leđa. Natapa dušek. Znao sam i tačnu brzinu krvarenja: 330 ml/min. Obzirom da mi je protok krvi bio 350 ml/min i da sam imao oko 20 ml/min stopu ultrafiltracije (i tu sam kritiku hteo izbeći pri ’viziti’). Računao sam: ako imam 5 litara krvi u organizmu, za koliko ću minuta ostati bez kapi krvi u venama i kad će već ovaj prokleti aparat zapištati, zaustaviti se ili dati neki znak …

Ali, i dalje ništa. Ništa od svega toga se nije dešavalo. Osećao sam beskrajnu malaksalost, ni kapke nisam mogao da otvorim, a kamoli usta, da jauknem, ili bar ruku da pomerim.

Nisam mogao ništa … Kapci su mi se ipak, odjednom, spontano, u agoniji, u nemoći, otvorili, i ja sam zurio u mastan prljavi plafon, kao da ga prvi put vidim, a znao sam da je to poslednji put, i da će mi oči uskoro postati suve i staklaste. Za razliku od dušeka koji se toliko napojio mojom krvlju da je već počeo i da propušta, lice i telo su mi bili suvi i obamrli. „Sve je u dijalizi kretanje, tečnosti i supstanci“ – sećam se kako je galamio doktor Đurić, moj fejvorit lekar, dok nam je objašnjavao šta nas čeka i kako to čudo radi. Ironijom sudbine, sad tek vidim koliko je tačna i široka bila ta definicija. I smrt je dijaliza, ništa drugo.

Velike kapi krvi su se mrljasto razlivale po podu. Niko od „komšija“ nije ništa primetio. Takvi smo mi, dijalizeri, smatramo da je na dijalizi najpametnije gledati svoja posla i brinuti samo svoju brigu. Kao što osuđenici koji su u jednoj prostoriji ne gledaju nikada onog koji vrši nuždu u toj istoj prostoriji. Nama je to zajedničko.

A onda se salom prolomio Zoričin krik. Znao sam da će ona prva primetiti. Zadržala se malo duže na doručku, ali razumem je u potpunosti. Kol’ko je malo plaćaju i ovo što radi je previše, znala je reći, i potpuno je u pravu.

I evo ih, odjednom, svi žele da pomognu. Postaju mi dragi, čak. Ne mogu ih videti, ali kao da ih čujem i vidim sasvim jasno, kako se trude da me ipak spasu. Zaustavili su aparat, prekinuli dijalizu, podigli mi noge, udaraju me elektrošokovima, iako bi trebali znati da od toga nema vajde, ali … mora se, nešto, zbog svoje savesti, i zbog drugih pacijenata, koji sve to sada gledaju, ne trepćući.

Kada je došao načelnik i (njegova) glavna sestra, bio sam već uveliko mrtav i nisam mogao znati ko mi je zatvorio oči i rekao: „Nemojte više. Ne vredi. Sve smo pokušali.“

Načelnik je pogledao na sat i rekao 10.55. Upišite 10.55 kao vreme smrti. Vreme smrti. Sto puta sam planirao da ću pročitati taj roman i eto ne stigoh. Verovatno tamo nije bilo ništa o ovome. Sad sam definitivno umro, jer je načelnik lično to utvrdio.

Pitanje je da li sam ikada i živeo. Nisam koncentrisan jer, već iščekujem, šta je dalje. Postoji li neki drugi, virtuelni svet, za nas sa hemodijalize. Ili je i naš „život“ bio samo virtuelan.  Arteficijelni. Veštački. Zar ja nisam umro kad su umrli i moji bubrezi? Doktor Đura je govorio da je veštački bubreg produžetak života i da imamo sreće, jer za mozak ili za jetru nema veštačkog organa, te ljudi kojima ti organi otkažu umiru odmah. Mi smo ti koji su hteli protiv prirode, protiv sudbine, protiv Boga. Može, ali jedno vreme (i to po određenoj ceni), ne i uvek, ne i trajno.

Sada je to vreme isteklo. Ako nešto tamo gore bude bilo i bude moguće, javiću vam se.

Koliko glupih holivudskih filmova sam gledao, ili ste gledali, gde se glavni junak, posle ovakvih scena, budi iz košmarnog sna. Ali, ovo nije film, ovo nije ni život, nije zona sumraka, ovo je smrt.

Još jedna koincidencija, prisećam se, u bioskopu je bio hit: „Smrt čoveka na Balkanu“ (ni to nisam stigao pogledati). A smrt čoveka na hemodijalizi, to se ne prikazuje.

A što se ne prikazuje, to se i ne gleda.

To je samo deo statistike.

.

S. M.

.

.     .     .

.

reanimacija.

.     .     .

rastanak

.

.     .     .

default

.

.     .     .

konacan rezultat.

.     .     .

.

Uputnice:

(posle 5 godina od objavljivanja ovog posta, svetske agencije su prenele sledeće otkriće)

http://www.vesti-online.com/Slobodno-Vreme/Zdravlje/688716/Sta-se-desava-u-mozgu-neposredno-pred-smrt-i-kako-ona-zapravo-izgleda