danas je tačno 9 godina od početka rada ovog sajta.
Sve što bi vam reći hteli, verovatno i sami znate (ako ste nas redovno pratili), a prave prigodne reči, ostavićemo za sledeću godišnjicu, tj. za jubilarnu prvu deceniju. Zato ćemo se sada zadržati samo na zaključku iz naslova ovog posta.
Kao što reče Snežana, prvih 40 godina na dijalizi je najteže, posle je sve nekako lakše i jasnije.
Ono što se kao lajtmotiv provlači kroz seriju „Only fools and horses“ jeste ono čuveno: „Sledeće godine u ovo doba bićemo milioneri.“
Eto, ovaj naš sajt, može se sa sigurnošću reći, će već polovinom sledeće godine imati MILIONITI pregled.
Sedam će se cifara vrteti na našem nespornom brojaču.
Malo li je, na ovu skupoću.
Tačnije bi bilo reći na ovu lenjost, nezainteresovanost, pasivnost, otupelost, ili kako već da nazovemo pažnju koju dijalizni pacijenti posvećuju unapređenju svog lečenja.
Skupo će nas sve to koštati, zato i rekosmo: na ovu skupoću – jer, već nas košta.
Opšte je poznata činjenica da svako ima vlast kakvu zaslužuje.
Isto je i sa dijalizom.
Čak i među našim stručnim saradnicima provejava mišljenje da dijalizni pacijenti u Srbiji imaju i bolju dijalizu nego što zaslužuju.
Koliko su sami učinili, dosta su i dobili.
Pacijenti.
Ako se složimo da smo svi, ili ćemo to (kad-tad) biti, pacijenti, onda ćemo se složiti i da nam svima treba jedno preispitivanje. (Po metodi upoznaj samog sebe).
Kakvi su srpski dijalizni pacijenti, u globalu?
Generalno govoreći, srpski dijalizni pacijenti su potčinjeni korumpiranim rukovodiocima, a sami su nezainteresovani ili nesposobni da učine nešto više, pa su još i dobro prošli, s obzirom kako su prošli pacijenti u nekim drugim državama (i to je sasvim tačno).
A ovaj sajt? Tolika posećenost?
Brojke su varljive, kao i obično.
Ovo je virtuelna stvarnost. Fiktivna je naša dijalizna savest.
Slaba je uteha što naš sajt posećuju hiljade znatiželjnih ili zainteresovanih, jer, u suštini, većina njih nastoji da ćutke, u potaji, ukrade nešto: informaciju, sliku, savet, tabelu, nešto što je već tu, okačeno, a besplatno.
I kradu.
Čak i oni koje Fresenius plaća.
(Eno ga, naš grafički urednik, u nemoćnom besu peva gangu: „Tri put si me pokrala Dobrila, svi te zovu Miškova kobila“ …).
Pacijenti su se, izgleda, predali.
Na mogućnost da se i sami uključe u poboljšanje svog statusa i da nešto doprinesu, ovom sajtu, samima sebi, svojim kolegama i sapatnicima – niko i ne pomišlja. Makar to bilo i toliko malo, kao što je jedan plusić za autora (ili minusić, svejedno), ili jedan savet (a savet bar ne bi trebao da košta), a o peticijama, protestima, apelima i tužbama, da se i ne govori. Što’no kažu: Ko nas je kleo, nije dangubio.
Ali, neće biti ni da je sva krivica na jednoj, najslabijoj, karici.
Dijaliza je imitacija života, život piše romane, romani se pretaču u serije i eto nama naravoučenija.
Samir Fazlinović, kontroverzni biznismen iz serije „Lud, zbunjen, normalan“, kao najjaču repliku kad treba nešto uvaliti sopstvenom stricu, izrekne sledeći argument:
„Amidža bolan, pa nisi ti meni bilo ko?!“
I onda mu ga zavuče.
Nijedna analiza navedene rečenice ne može pokazati da je Samir nešto slagao. On je stricu tačno rekao ono što stric želi da čuje: da je on za bratanca neko poseban.
A to što je bratanac realno mislio da mu je stric „poseban levat“, on je to u navedenoj rečenici i izrekao.
Zato, dragi sapatnici, kada vam birokrata iz Fonda, iz Ministarstva, iz Uprave bolnice, (i tsl.), kaže kako je njima „pacijent na prvom mestu“ ili da je njima „pacijent u centru sistema“, znajte da vam misli (i radi) isto što i Samir svom stricu.
To se takođe odnosi i na rukovodioce dijaliznih udruženja pacijenata, udruženja sestara ili udruženja lekara, svi su oni davno digli ruke od baze, od onih zbog kojih su oni tu gde jesu.
Narečeni (gorepomenuti) Samir, ima još jednu vrhunsku uzrečicu. Retoričku.
Kad hoće da razoruža sagovornika, svojom, nazovi: dobronamernošću, tolerancijom, istinitošću ili pravdoljubivošću, on tada spusti kapke, slegne ramenima, i usred bilo koje rečenice, kaže ono jednostavno: „Ne daj mi lagat“.
U prevodu: ispravi me, ako grešim.
Time je neosetno, odgovornost prebačena na sagovornika.
Vrhunsko umeće.
Sad vam je, verovatno, sve mnogo jasnije.
Kratko, jasno, ali efektno, je objašnjenje tog postupka.
Pristali smo na laž, sami smo za sve krivi.
Eto, poštovani čitaoci, svojski smo se potrudili da vam ukažemo na ove činjenice.
Jer, niste vi nama bilo ko?!
Vi ste nama „poštovani čitaoci“.
Ne dajte nam lagat.
.
.
2)
Srpska medicina ima za sagledavanje dijaliznog pacijenta jednu čarobnu deskripciju.
Rečeno današnjim fejsbukovskim rečnikom to je jedan status.
Ta sveobuhvatna misao glasi:
„Ipak je on tolike godine na dijalizi. On je IZMENJEN“.
Takva se jedna etiketa zalepi dijaliznom pacijentu i time se kao sve objašnjava.
A dijaliza nije izmenjena.
To im nije palo na pamet: da su pacijenti izmenjeni zato što je dijaliza neizmenjena.
Zato što se ništa novo i ništa bolje u njoj ne dešava, već decenijama.
Aparati za dijalizu su skoro svugde stari, odvratni, kabasti, zastrašujući, komplikovani, … neadekvatno se čiste, dezinfikuju, ne proveravaju se na hemikalije, strujne udare i prljavštine …
Voda za hemodijalizu, loše prečišćena, neadekvatno kontrolisana, iz starih reverznih osmoza, zaprljanih filtera, takva voda lagano i uglavnom neprimetno, uništava dijalizne pacijente.
Laboratorijske analize se ne sprovode redovno, ne rade se ni one koje su hitne i vitalno neophodne, a one skuplje i modernije, ne rade se uopšte … Pacijenti se usmeravaju na privatnike, da bi usmerivači uzeli svoj deo novca, država i pacijenti propadaju a paraziti cvetaju.
Osoblje na dijalizi nemotivisano, lenjo, preokupirano egzistencijalnim problemima, otupelo na tuđe patnje i nevolje, samo gleda kako da zadovolji neki svoj sitni (ili krupni) interes, nema tu ni traga humanizma, posvećenosti, pomaganju unesrećenim, nema ni empatije, a kamoli humanizma i solidarnosti. Kadrovska popunjenost nefroloških i dijaliznih jedinica je sve lošija, sve je manje medicinara motivisanih za nefrologiju, a u dijalizu se već decenijama šalju po kazni, oni najgori.
Prostorijedijaliznih centara su prljave, prenatrpane, ne zadovoljavaju osnovne bezbednosne, sanitarne i građevinske kriterijume. Nema propisanih toaleta, hodnika i čekaonica, odvojenih po polu, virusološkom statusu i invaliditetu. Nema dovoljno ni običnih vaga, a kamoli onih za ležeće pacijente (krevet-vage) ili za pacijente u invalidskim kolicima. Stropovi u dijaliznim centrima se ruše, zidovi su ispucali, pločice pootpadale, slavine ne rade, WC-ovi su zasrani i zapušeni, miševi i pacovi dolaze pacijentima u vizitu, a Big Farma avionima vodi nefrologe na hodočašća po hramovima zapadnog turizma.
Tretmanisu dijalizni i javno ozvaničili podelu pacijenata na 2 kategorije: na pacijente više klase (gde spadaju: veze, bogataši, tajkuni i sl.) koji imaju HDF tj. hemodijafiltraciju, i na pacijente niže klase (sirotinja, starci, bezveznjakovići) koji imaju običnu hemodijalizu. Doktori će se u obrazloženjima vaditi na kojekakve izgovore tipa: cene, uštede, te medicinske indikacije, pa „Nadin“ pravilnik, američka iskustva, itd, ali suština je u tome da se u dijaliznoj praksi ozvaničilo postojanje više i niže kategorije bolesnika. Jedino su se Srbi iz Republike Srpske izborili za ukidanje ovih sramnih podela. U Srbiji je uvedeno čak i ograničenje da Prvih može biti samo 20%, ali obzirom da onih Drugih 80% ćute i da su se pomirili s tim, paranefrolozi su ladno mogli još više smanjiti procenat HDF u državnim centrima, kako bi potražnja za privatnicima (gde Big Farma svima daje HDF) bila još veća.
Posteljina i čaršafi, svuda prljavi, krvavi, pocepani, neosušeni, neopeglani i neoznačeni. Ćebad stara, pocepana, nedezinfikovana i neoprana već godinama. Kome je do ležanja u čistom mora da donosi svoju opremu, od kuće, a to je već postala uobičajena praksa u svim dijaliznim centrima. Interesantno je da se zbog ove pojave niko od doktora i sestara ne oseća odgovornim za to stanje, oni sebe vide nenadležnim i bezgrešnim, jer to ne žele ni da vide.
Sanitetski materijal, gaze, flasteri zavoji, špricevi i sistemi za infuzije, nabavljaju se na tenderima gde je jedini kriterijum što manja cena, a to automatski znači i što lošiji kvalitet. Najmanje u jednom našem dijaliznom centru (toliko znamo) koriste molerske lepljive trake i umesto flastera postavljaju ih na fistulne ubode. Šta fali? Pare se potrošile na novi Klinički centar.
Ključni lekovi i infuzije, protiv bolova i povišene temperature, protiv aritmija, srčane ili plućne slabosti, za cirkulaciju, protiv infekcija, polineuropatije ili protiv krvarenja, uglavnom nedostaju, pa ih pacijenti sami kupuju, o svom trošku. O užini, posluženju, o vezivačima fosfata, eritropoetinima, vitaminima i mineralima, da i ne govorimo.
Konsultativni pregledi, vaskularnih hirurga, kardiologa, neurologa, psihologa, dijetetičara, nutricionista, urologa ili ginekologa, nigde nisu organizovani kako treba i koliko često treba. Da je sreće, svaki bi dijalizni centar imao po dvojicu konsultanata iz svake od navedenih specijalnosti i oni bi redovno i sistematski vršili i preventivne preglede i lečenje iz svojih oblasti, a u svim dijaliznim centrima bi stajalo naređenje ko je dežurni vaskularni hirurg kome se pacijent treba javiti za brzu intervenciju (u roku od 4h) zbog tromboze krvnog pristupa, a radi trombolize, trombektomije ili radi plasiranja ili popravke Hikmanovog katetera.
Prioritet, da li je i na jednom šalteru, bilo koje bolnice, zalepljena crvena nalepnica: „Upozorenje: prednost pri zakazivanju pregleda imaju dijalizni bolesnici.“ Nema takve bolnice. Nema takve nalepnice. Ni na jednom šalteru. Nema „obavezujućeg uputstva“ za reviziju AV fistula. Svemoćna Evropa nam spremila sva moguća „obavezujuća uputstva“, ali iz nekih razloga na ovo je zaboravila. A kad EU ne traži, koji će nam andrak onda to uopšte?
Lampe za lakše punktiranje AV fistula, ili barem pokretni mini Doppler ultrazvuk, zatim kvalitetne japanske (plastične) fistulne igle, detektori curenja krvi, hemostatski flasteri, ne postoji to ni u jednom našem dijaliznom centru, a mnoge sestre i doktori, nisu nikada ni čuli za te inovacije. O dijalizatorima impregniranim vitaminima, sa heparinom i sličnim novitetima, možemo samo da sanjamo.
Udruženja dijaliznih pacijenata organizuju turističke izlete, njihove aktivnosti kontroliše i sponzoriše velika farmaceutska industrija, oni zajedno obeležavaju izmišljene datume, igraju pikado i tribinjaju o svemu, osim o rezultatima svojih aktivnosti, jer tako nešto i ne postoji. Na FB možeš objaviti i da je zemlja ravna ploča, ali rezultate ne možeš pokazati kad ih nema. Nema pa nema.
Udruženja dijaliznih sestara, kao i Udruženja nefrologa, takođe svu svoju aktivnost baziraju na zadobijanju novčanih sredstava od farmaceutske mafije, koja ih onda vešto usmerava svojim kongresima, predavačima, Pravilnicima, Vodičima, Standardima i Protokolima.
I šta onda da radi pojedinac u takvom sistemu?
Gde god da krene dijalizni pacijent, sačeka ga ono: „On je na dijalizi“.
Time se sve objašnjava.
Svaka komplikacija, svaki neuspeh u lečenju, svaka tragedija, svaka lekarska greška.
Sa takvim objašnjenjem, svaka smrt je unapred opravdana.
„Znate, on je sa dijalize“ – reći će vam iza leđa, da bi opravdali sami sebe.
Koliko puta ste čuli kako za umrlog na dijalizi kažu: „Šta ćeš, spasio se“.
Ako imate bilo kakvu primedbu, pitanje, predlog, niko to ne želi ni da čuje.
„Znate, on je sa dijalize. Oni su svi izmenjeni“.
Pa, kad je već tako, red je da to i priznamo.
Da, jesmo.
Mi smo izmenjeni, zato što nam je dijaliza neizmenjena.
Kamo sreće da se dijaliza izmeni tako da mi ostanemo:
Neizmenjeni.
Ali, ne može …
Izmenjuju se samo Nove godine.
.
.
3)
Šta je i čime se bavi srpska nefrologija? Ko rukovodi tom zdravstvenom granom?
Rekli bi ste, znamo svi ko su ti ljudi. Znamo im imena.
Ali, nisu oni.
Kao i u većini drugih oblasti, formalni „naši“ rukovodioci su (pot)plaćeni sprovodioci tuđih interesa.
Nemaju ti ljudi svoje Ja, niti svoje mišljenje i znanje o bilo čemu.
Oni su prevodioci i sprovodioci naloga koje dobijaju.
Da se usprotive, ili da ospore bilo koje „obavezujuće uputstvo“, „preporuke“ ili „smernice“ evropskih ili svetskih „stručnih grupa“ bili bi odbačeni, smenjeni i marginalizovani.
Zato im takvo nešto i ne pada na pamet.
Oni su se uklopili.
Zdravstvo po pravilima kapitalizma, znači zaradu prodajom usluga.
Da bi se zarada povećala, mora se povećati i tražnja. Promet. Veštački izazvana potražnja, je zapravo dokaz dobrog marketinga, to se u biznisu podrazumeva.
Da li ste primetili kako se („konsenzusom“) snižavaju granice normalnog holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi, samo da bi što veći broj ljudi trošio lekove, lekove protiv „tako povišenog“ holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi.
Zar čovek od 50 godina može imati iste normalne vrednosti tih nalaza kao i mladići od 20 godina?
Ne može naravno, ali da nije možda srpska, hrvatska ili bugarska interna medicina (nefrologija) proveravala koje su vrednosti tih nalaza u zdravih pedesetogodišnjaka?
Taman posla.
Niti to znaju, niti smeju da to proveravaju.
Znate li zašto sve naše (srpske, mađarske, bugarske, grčke, itd.) i svetske nefrologije navode da bubrežna slabost ili renalna insuficijencija ima 5 (i slovima: pet) faza?
Tako im odredila neka KDIGO (MYDIGO?) ili slična „radna grupa“.
Ko je finansirao tu KDIGO ili MOJDIGO radnu grupu, javno je priznato: velika farmaceutska industrija.
Big Farma.
I onda pogledajte kako se stepenuje bubrežna slabost.
Da li je po toj klasifikaciji ikada ijedan nefrolog napisao da mu neki pacijent ima Prvi (rimski: I) stepen bubrežne insuficijencije?
Ili, možda drugi (II) stepen?
To do sada još nije viđeno.
Čim vam nefrolog otkrije bubrežnu slabost, već ste okarakterisani kao Treći (III) ili Četvrti (IV) stepen bubrežne slabosti, što ima za cilj da vas šokira i da odmah počnete da uzimate (čitaj: trošite) njihove proizvode i usluge.
Peti stepen (V) bubrežne slabosti je dijaliza i time vas definitivno urnišu, jer do dana današnjeg održavaju tu famu o dijalizi kao nečemu najstrašnijem što živog čoveka može snaći.
I što je najgore: uopšte nisu daleko od istine.
Oni su se već pobrinuli da to tako bude i da to tako ostane. Depopulacija je prvo primenjivana u dijalizi.
Nikakvih značajnih pomaka u dijaliznoj praksi nema već decenijama, ali to nikoga ne brine.
Jer ta dijalizna nesreća, služi da što bolje proda priču o transplantaciji, a da bi transplantacija opstala potrebno je trošiti mnogo skupih imunosupresivnih „sredstava“.
Iste firme, izdanci Big Farme, isti pojedinci, (pot)plaćenici farmakomafije, donose propise, sprovode lečenje, školuju „stručnjake“, vrše obeležavanja (proslave), šire kampanje i podsticanja tog visokoprofitnog sistema, koji sa zdravljem nema blage veze.
Kako to izgleda u praksi, uživo, dovoljno vam je da pogledate spisak aktivnosti naših Udruženja pacijenata, Udruženja nefrologa, Udruženja sestara, i sličnih dušebrižnika o bubrežnim bolesnicima.
Svi oni gledaju samo kako da se što bolje ugrade u taj sistem.
Jebe se njima za bolesnike.
Pa predstavnici bolesnika su prvi koji su se korumpirali, još to i javno istakli, i ponosno okačili nazive svojih „sponzora“ nad svakom svojom „aktivnošću“.
(Zamislite ironije, da se udruženje bubrežnih bolesnika nazove „Fresenius“?!?).
Nefrolozi, a posebno njihovi šefovi, načelnici i direktori, godinama su smatrali da oni imaju „prirodno pravo“ da budu podmićavani od firmi čiju robu naručuju. Uđite u kancelariju bilo kog od tih nefroloških šefova i naći ćete sasvim sigurno neke knjige, časopise, kalendare, rokovnike, satove ili planere sa oznakama njihovih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona. (Tragovi specijalnih veza).
Možete misliti kako dotični sad gutaju knedle kad im u kancelariju uđe neki (od brojnih) Predsednika udruženja dijaliznih bolesnika, i isto im (povodom Nove godine) ostavi „svoje“ (malo izmenjene) kalendare, rokovnike, časopise i planere, a od istih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona.
I šta je onda ono što spaja te 2 grupe ljudi? Zdravstvo? Ekonomija? Briga za pacijente? 🙂
A o Udruženjima nefroloških sestara ili lekara i aktivnostima njihovih „stručnih“ udruženja, već smo dovoljno pisali.
Verujete li zaista da u tim „udruženjima građana“ (tako su registrovani) ima ijednog pojedinca koji će odbiti da veruje ili odbiti da slepo sprovodi „obavezujuća uputstva“, „vodiče“, „preporuke“ i „smernice“ koje im je dostavila Big Farma.
Taman posla.
Pa oni su sretni kad te smernice uspešno prevedu.
Njima je drugi stepen engleskog jezika najveći životni uspeh iz domena obrazovanja.
Već sa drugim stepenom znanja engleskog oni mogu da poprilično razumeju suštinu onoga što je u tim smernicama napisano.
A šta im još u životu treba?
Ono što prevedu polako pretvaraju u slajdove, predavanja, „naučne radove“, kliničke vodiče, Pravilnike, monografije i udžbenike, i eto im titula: Mr, Dr, sci, PhD, prof, akademik, master i kremaster.
(Kremaster je termin za onog koji za sobom povlači neko mudo. Nešto kao mentor).
Malo lokalne, političke, rodbinske, i slične podrške, i eto njih na čelu bolnica, klinika, dijaliznih centara. Rektalni speleolozi.
Tu vam znanja nema nikakvoga.
O poštenju da se i ne govori.
Takozvani stručni („naučni“) časopisi potpuno su zavisni od farmakomafije, a da bi kako-tako privukli pažnju čitalaca spuštaju se na nivo tabloida, spremnih i da izmisle kako je nefrolog ujeo psa, samo da bi u opštoj kakofoniji uspeli da iskamče malo znanstveničke pažnje za svoje mudroseranije.
Zamislite naše nefrologe koji su ceo život učili (i sebe i druge) da je AV fistula jedna spojnica na krvotoku koja opterećuje srce, i koji su hiljadu puta videli u svojoj praksi dokaze da je to tako, … ali onda jednog dana …
Ali, onda jednog dana, dođe mama nasmejana …
Dođe iz EU mama i reče: donosim vam vest: AV fistula je u stvari korisna! Za sve. I za srce, i za bubrege, usporava bubrežnu insuficijenciju, i uopšte za sve je dobra. Osvežava, a ne goji. Trebalo bi svi da što pre dobijemo AV fistule, a oni za koje se utvrdi da imaju bubrežnu slabost bar dve godine ranije, da je nosaju…
Dve stotine srpskih nefrologa, samo upijaju. Svaku reč.
Da im nešto ne promakne.
50 godina su pričali i učili druge da je AVF nužno zlo, doduše bolje od PD katetera, a sad im je neko obrisao tu pamet i zalepio novu mantru, i oni ushićeni. (Ne primećuju tehniku: nefrolog ujeo psa).
Vidiš ti Boga ti, kako EU nauka, ne miruje. Preispituje i ruši osnove na kojima smo se vaspostavljali.
E, da juče nisam došao na taj simpozijum (kongres, seminar) ostao bih uskraćen za najnovija svetska „saznanja“.
Ostao bih učahuren u zastarelim, dogmatskim shvatanjima.
Valja nama, preko reke.
Ex oriente lux, ex zapado luxus. (Desoriente).
O ovoj temi, već je bio naš post: „Da se ne lažemo“ (link) ili „Zašto sve što jest -jest“.
Što reče Brana Crnčević, od Srba što je bilo pošteno i pravedno, to izgibe na Kosovu, solunskim i drugim frontovima, a ovo što je preteklo i što sad bivstvuje, to su sve potomci dezertera i račundžija, po sistemu: meni je moje dupe najvažnije.
Ne zagovaramo, pri tome, gej orijentaciju, mada su i oni dokaz te teoreme.
Jedan je gladni komunista osuđivao one što prodaju veru za večeru, samo zato što on kao ateista nije imao šta da proda.
A stomak traži, svaki dan, sve više, u svakom pogledu, sve raznovrsnije …
I eto nama Nove godine.
Mi Beograđani je čekamo već od septembra … Od tada nas (pr)osvetljavaju. I fizički i mentalno.
Ništa značajnije se u našim životima i neće desiti ove i sledeće godine, osim te Nove godine, koja pada baš tu negde na prelazu iz jedne u drugu godinu.
Priča o Novoj godini, je priča o Nadi, koja ne sme da umre, niti da bude smenjena, makar svi mi pocrkali…
Što uglavnom i radimo.
Sretna nam i ova „Nova“ godina.
.
.
4)
U svakojakim šund emisijama, kojima smo zatrpani na svim kanalima, priglupe, ali lepuškaste voditeljke, sagovorniku iskazuju poštovanje sledećim rečima: „Vidi se da ste radili na sebi“.
Eto, nešto u tom tonu, ali mnogo bukvalnije, neka bude naša poruka svim (formalnim ili neformalnim) udruženjima dijaliznih pacijenata:
Moraćete mnogo više da radite na sebi.
Jer, u 2018. godini se planira nastavak privatizacija u dijalizi.
Po sistemu, ono što je društveno, tj. javno dobro, kojekakvim pravnim manipulacijama postaće dobro pojedinaca.
Država će biti pljačkana na zakonitoj osnovi, ali spolja će sve biti našminkano, te pacijenti neće ni osetiti kako im se kvalitet lečenja smanjuje a smrtnost povećava (američki model).
Već sada imamo tendere na kojima se otvoreno piše da će Ugovor biti sklopljen isključivo sa ponuđačem FMC, jer treba li to uopšte obrazlagati, u pitanju su „zatvoreni sistemi“.
Naveliko se šuška i o dolasku još jednog velikog igrača, zna se navodno i koja će Jasna, odnosno koji će otpušteni FMC kadar, ući u tu veliku igru, a pretpostavlja se i ko bi trebao da najebe.
Osim pacijenata, koji će najebati, izgleda, u svim varijantama.
Počeće i druga sezona popularne serije (koja još nije snimljena) „Senke nad Dijalizom“. Gledaoci koji još nisu shvatili ko je „Kaluđer“ u srpskoj dijalizi, ko je „Krojač“ srpskog dijaliznog Pravilnika, ko je ukrao Longinov konektor, ko su Thule-nefrolozi, kakav je kozak bio Gorbunov, ko je po činu najveći vojni nefrološki peder, zašto dijalizne pacijente još uvek drže u Jatagan-salama, koga je iskopao Fresenijus, zašto dijalizni Tane ne privodi Stavrine medicinske sestre, zašto je Niški u stvarnosti negativan lik, kako je gazda Kiro sa Farmalogikom pobedio Alimpija Mirića na tržištu koncentrata, gde su izolovali srpskog dijaliznog prestolonaslednika i koju su mu karakteristiku prikačili – sve to i još mnogo više, saznaćete samo, ako ostanete naši redovni čitaoci i saradnici.
Mi sa toliko strana osvetljavamo dijalizu, da će sve senke nestati.
(„Naše će senke lutati po dvoru, plašiti gospodu …“ – predviđao je jedan austrijski pacijent).
Dijaliza 