Tag Archive | depresija

Kako se ispituje KVALITET ŽIVOTA pacijenata na dijalizi

Kako se ispituje kvalitet života pacijenata koji su na lečenju dijalizama?

Za to postoji mnogo različitih upitnika. Jedan od najčešće korištenih kod nas je SF-36 formular, kojeg Vam prikazujemo u prevodu i u punom formatu.

Sada možete i da se pripremite, ako Vam iko ikada bude proveravao ovaj važan pokazatelj rehabilitacije dijaliznih pacijenata.

KDQOL-prevod_01KDQOL-prevod_02KDQOL-prevod_03KDQOL-prevod_04KDQOL-prevod_05KDQOL-prevod_06KDQOL-prevod_07KDQOL-prevod_08KDQOL-prevod_09KDQOL-prevod_10KDQOL-prevod_11KDQOL-prevod_12KDQOL-prevod_13KDQOL-prevod_14KDQOL-prevod_15KDQOL-prevod_16KDQOL-prevod_17KDQOL-prevod_18KDQOL-prevod_19KDQOL-prevod_20KDQOL-prevod_21KDQOL-prevod_22

 

 

DiaBloG – 2015

Advertisements

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

Nastavak prethodno započete teme (18.04.2015).

Da biste pročitali uvodni deo ovog poglavlja, kliknite na: Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo).

Najčešći psihički problemi dijaliznih pacijenata su sledeći: depresija, nervoza, psihoza, bipolarnost, zavisnost, delirijum, maladaptacija i nesaradljivost.

Više o tome u tekstu koji sledi …

  1. Depresija

Najčešći psihički problem pacijenata na dijalizi je depresija. Medicinska statistika kaže da 25% dijaliznih pacijenata pati od depresije (svaki četvrti). Nelečena depresija izaziva veliku patnju dijaliznih pacijenata. Smanjuje im kvalitet života, povećava bolničko lečenje (hospitalizacije), smanjuje preživljavanje, povećava učestalost samoubistava i čini pacijente manje voljnim da učestvuju u svojoj rehabilitaciji i lečenju. S obzirom na uslove savremnog života, većina pacijenata na dijalizu dolazi sa već postojećim psihičkim poremećajima, a depresija je veoma česta i u najrazvijenijim zemljama Zapada, gde oko 10-20% stanovništva pati od depresije. U državama gde divlja neoliberalni koncept pljačkaške privatizacije i uništavanja svih modela socijalne zaštite, taj procenat depresivnih, ojađenih ili prevarenih, je zasigurno mnogo veći. (U Srbiji se odomaćio izraz da je pola stanovništva na Bensedinima, a pola na Bromazepamu). Depresija jako mnogo utiče i na druge funkcije organizma: ona slabi imunitet, otpornost pacijenta prema infekcijama ili prema stresu, dovodi do pothranjenosti, itd, itd. Ako je pacijent već imao neku depresivnu epizodu u svom životu, velika je verovatnoća da će mu se ponoviti napadi depresije i tokom dijaliznog lečenja. Niko ne može reći da dijaliza sama po sebi izaziva depresiju, ali lečenje dijalizom zasigurno povećava rizik od pojave depresije kod pacijenata. Drugi faktori koji pacijente čine osetljivijima na depresiju, odnosno podložnijima depresiji, su: ženski pol, dug dijalizni staž, samački život, nezaposlenost, itd.

Depresija može biti reaktivna i endogena (unutrašnja). Reaktivna depresija je posledica nekog događaja (razvod, smrt, gubitak, zlostavljanje, povreda, porođaj, itd). Endogena depresija je dugotrajna posledica ranijeg događaja ili posledica poremećaja neuro-hormona (serotonina, dopamina, holina, endorfina, feniletilamina, itd). Depresija je samo bes, bez entuzijazma, kaže jedan aforizam.

beauty girl cry

Doktori bi morali otvoriti četvoro očiju kad su u pitanju žalbe depresivnih pacijenata. Treba da nastoje da shvate njihove probleme, a ne da ih omalovažavaju. Najgore je kad doktor kaže pacijentu, ono što se kod nas često čuje: „Pa šta, da sam na dijalizi i ja bih bio depresivan“. To dovodi samo do pogoršanja problema. Ako pacijent ima simptome depresije, onda treba da dobije i lekove protiv depresije, tačka. Treba voditi računa i o kulturološkim faktorima. Neki pacijenti depresiju izražavaju telesnim tegobama. Posebno oni iz nižih socijalno-ekonomskih slojeva.

Koji su kriterijumi za uspostavljanje dijagnoze Depresija?

Prvi i glavni kriterijum je lični osećaj tuge, potištenosti, tokom većeg dela dana, skoro svaki dan, ili ako drugi zapaze da ste takvog ponašanja ili plačljivi. Ovo ne važi za decu i omladinu, oni znaju da imaju i iritirajuće oblike ponašanja.

Drugi simptom depresije je nezainteresovanost za bilo šta, za bilo koju aktivnost ili ne nalaženje zadovoljstva ni u čemu.

Treći simptom je promena težine: gubitak više od 5% telesne težine mesečno (a bez dijete) ili naprotiv, isti takav porast težine, sve praćeno i konsekventnim poremećajima apetita.

Četvrti simptom je poremećaj sna: svakodnevna nesanica (insomnija) ili stalna pospanost (hipersomnija).

Peti simptom je (ako drugi primećuju) psihomotorni nemir ili otupelost dijaliznog pacijenta.

Šesti simptom je stalni osećaj zamora, nedostatak energije, a nalazi krvne slike i gvožđa su u ciljnim granicama.

Sedmi simptom je osećaj bezvrednosti, učestalo ili napadno osećanje krivice, samooptuživanje za sve i svašta (često i uz samoobmane).

Osmi simptom je poremećaj mišljenja, usporenost, neodlučnost, nedostatak koncentracije, odnosno usredsređenosti.

Deveti simptom je učestalo razmišljanje o smrti, ne samo strah od smrti, nego i razmišljanje o samoubistvu, suicidalne ideje, sa ili bez planiranih pokušaja.

Depresija2

Ako pacijent ima pet ili više navedenih simptoma tokom 2 nedelje, kao promenu u postojećem ponašanju, ili bar simptom (1) potištenosti ili simptom (2) nezainteresovanosti, onda se može reći da on sigurno ima dijagnozu velikog napada depresije. Naravno, prethodno se mora utvrditi da te tegobe nisu posledica drugih ili opštih medicinskih uzroka, poremećaja ponašanja ili halucinacija. Niti da su posledica nekih supstanci (lekova, droga), ili nekih hormona (hipotireoza), ili da su posledica neke druge patnje (gubitak dragog bića).

Navedeni simptomi takođe treba da traju preko 2 meseca, da prouzrokuju klinički značajnu poremećenost u socijalnom, profesionalnom ili drugom području životnog funkcionisanja.

Depresiju treba razlikovati od tuge, potištenosti i sličnih stanja koja nazivamo promenama raspoloženja, jer je i pristup, odnosno lečenje tih stanja drugačije.

Evo šta o depresiji kažu oni koji su je dobro upoznali:

„Šta je najgore u vezi sa depresijom? Čovek može preživeti skoro sve, sve dok vidi završetak, kraj toga nečega. Ali depresija je tako podmukla i ona te ispunjava svakodnevno, tako da je nemoguće videti kraj, kao da si u kavezu od magle, a ključa nema nigde.“ – Elizabeth Wurtzel.

„Depresija je tako okrutna kazna. Ti nemaš groznicu, nemaš osip, nijedan nalaz krvi neće biti nenormalan, samo ćeš se polako raspadati, kao da imaš rak. I kao i rak, to je u suštini problem pojedinca, soba u paklu sa samo tvojim imenom na vratima.“ – Martha Manning.

„Depresija je zatvor u kojem je oboleli istovremeno i uhapšeni nesretnik i okrutni čuvar.“ – Dorothy Rove.

„Ono što će ostati iza mene, jeste priča o mojim delima. Delima iz sadašnjosti i delima iz prošlosti. Obzirom da još nisam učinio nijedno takvo delo, jasno je da iza mene neće ostati ništa.“ – Smriti Singh.

„Ponekad sam tako tužan, kao da je sve u meni ugašeno. Praznim pogledom buljim u zid i ne obraćam pažnju na to što mi neko govori u tom trenutku. Zato što u tom trenutku, ja i ne postojim.“

„Ljudi misle, depresija je potištenost, tuga. Ljudi misle depresija je plačljivost. Ljudi misle depresija je nošenje crnine. Ali, ljudi nisu u pravu. Depresija je stalni osećaj obamrlosti. Obamrlost za osećanja, obamrlost za dodire. Probudiš se ujutro samo zato da bi se opet vratio u krevet. Dani zapravo i nisu dani, to su samo nove prepreke sa kojima se moraš suočavati. I kako se suočavaš sa njima? Uz lekove, uz alkohol, cigarete, tablete, hemikalije… Kada si depresivan uzećeš bilo šta od toga, samo da izguraš dan. To je ono što depresija jeste, ne tuga ili suze, to je neizmerni osećaj obamrlosti i neutaživa želja za nečim što bi ti pomoglo da preguraš do sutra.“

„Voleo bih da neko za mene kaže da sam divan. Voleo bih da neko shvati kako se osećam. Voleo bih da se pojavi neko ko će za mene reći da nešto vredim, ali taj neko se nikako ne pojavljuje. Mrzim taj osećaj da ceo život prolazi pokraj mene. Mrzim taj osećaj da sam mali, bezvredan, beskoristan. Ne mogu da Vam kažem šta sam … ili šta ponekad pomislim. Ja nikada neću biti jednako vredan kao ostali koji su oko mene.“

„Četiri su najveće laži koje stalno slušam: ‘Biće bolje’ (Kada?), ‘Bićeš ti OK’ (Ne, neću), ‘Tu sam za sve što ti trebam’ (Sere), ‘Sve je u redu’ (Ne, ništa nije u redu).“

„Depresija je kao da pokušavaš oguliti krompir sa drugim krompirom. Pokušavaš, ali vidiš da ne ide i ne preostaje ti ništa drugo nego da se rastužiš i plačeš.“

„Ne postoji ta količina sna, na kugli zemaljskoj, koja bi mogla izlečiti umor koji ja osećam“.

„Iza ovog nevinog osmeha na mom licu, leže neizgovorene reči. Reči žudnje, reči ljubavi, reči bola, reči mržnje, i sve se one ponavljaju, neizgovorene, odjekujući u mojoj glavi.“

„U redu, hajde da se pretvaramo da bol koji svakodnevno osećam, nije ništa. Hajde da poverujemo da imam savršen život i da nikada nisam bio povređen. I hajde da se smejemo kao da nam životi totalno i nepovratno nisu raspadnuti.“

„Vi mislite da ja želim da umrem, ali u suštini, ja želim da budem spašen.“

„Osećam se kao da su me svi zaboravili, a da ja zapravo nisam nigde otišao.“

„Svi misle da će se moje stanje popraviti. Ja ne mislim. Mislim da ću ga samo bolje sakrivati.“

„Depresija je tako ružna dijagnoza, da mi se ponekad čini da je bolje biti mrtav, nego biti osoba koja boluje od depresije.“

„Ja uvek kažem da ne želim da pričam o tim problemima. Zapravo, želim, ali neću da se sazna i da se priča da imam psihičke smetnje. Verujem da me više nikada neće gledati kao nekog ravnog sebi. Bojim se tog sažaljenja kojeg ću videti u njihovim očima, kada shvate da sam psihički rasturen.“

„Ne postoji teže pitanje od onoga: ‘Da li si srećan?’ Ja uvek kažem jesam, zato što imam prijatelje, sa kojima se šalim, izlazim dosta, zabavljam se i život mi nije tako loš, kako bi mogao da bude, jer i nemam nekih strašnih problema. Moglo je da bude i mnogo gore. Ali, onda, jedne noći, u tri iza ponoći, kada sam sam i još uvek budan, ležim i razmišljam o svom životu. I tada shvatam da su mi oči pune suza, da mi srce vrišti od tuge, jer ja zapravo nemam nikoga i nikada zapravo nikog nisam ni imao. Osećam se strašno i pitam se da li sam ja zapravo ikada i bio srećan, uopšte. Da li je taj moj život uopšte imao nekog smisla i bio vredan življenja.“

„Ponekad se pitam da li ću ja ikada biti zadovoljan sa sobom. I brinem se da ako ja nisam zadovoljan sa sobom, onda ni ostali neće sigurno biti zadovoljni sa mnom, i to me još više oneraspoloži. To je jedan krug nesigurnosti, nedostatka samopouzdanja, povlačenja u sebe, pa opet isto, dok me skroz ne rastroji.“

„Šta je svrha svega ovoga? Ja sam već zaboravio šta znači biti nasmejan i ostati takav duže od 2 minuta. Ja sam zaboravio kako izgleda biti voljen, ako sam to ikada i bio. Zaboravio sam kako izgleda biti živ i kako izgleda biti zdrav. Sada, ja samo životarim. Ili tako nešto. I zato mi recite, kakva je svrha življenja života u kojem se moram pretvarati da sam nasmejan, da sam uredan, da sam vredan pažnje ljudi poput vas, koji se pretvarate da to ne vidite, i još se moram pretvarati da mi je stalo do takvog života. Šta je svrha? To mi objasnite i ja ću vam reći zašto sam ja TAKAV. To ne znači da se ja ponosim ovim što sam izgovorio, ali pokušajte da me razumete, kao što i ja sam pokušavam isto, da samog sebe razumem.“

Ja mrzim dijalizu

„Da vas ne zavara naziv našeg sajta, ja zaista mrzim dijalizu (http://www.ihatedialysis.com). Uopšte nismo negativni, ali dijalizu mrzimo. Isto kao što i oboleli od raka primaju hemioterapiju, samo da bi preživeli, tako i mi. To u čemu nas ona održava teško da se može nazvati životom. Neki ljudi nam kažu: ‘Kako možete biti tako nezahvalni?’ Pa, dobro, zahvalan sam dijalizi što me održava u kakvom takvom životu, ali ja je i dalje mrzim. Znam da je mržnja prejaka reč, ali oni koji su na dijalizi znaće zašto sam to rekao.“ – Billy Halcomb.

„Juče, kada su izneli onoga što se dijalizirao do mene, ja sam shvatio koliko malo mi značimo ljudima. Ništa se neće promeniti ni kada mene iznesu. Oni se ponašaju i deluju kao da mi nismo živa bića, nego stvari, koje će jednoga dana izbaciti i razdužiti.“

Uh, mnogo je, i previše, depresivnih primera. Ajmo sada malo o lečenju.

Terapija depresije je kombinacija psihoterapije i farmakoterapije (lekovima) i uspešna je u 85% slučajeva. Sama terapija lekovima (farmakoterapija) je uspešna u 65% slučajeva, a sama psihoterapija je uspešna u samo 50% slučajeva. Dakle, samo kombinacija predstavlja pravo lečenje. Najčešći i najbezbedniji lekovi u terapiji depresije su antagonisti serotonina, koji se prvo daju u manjim dozama, a po potrebi doze se kasnije mogu povećavati. Antagonisti serotonina su npr. sertralin (Zoloft, Sertiva, Aserta, itd), fluoxetin, paroxetin, citalopram, venlafaxin i drugi slični lekovi. Za pacijente na dijalizi treba znati da su za njih (jer ne mokre i ne eliminišu lek) normalne doze 1/2 doze za nedijalizne pacijente. Maksimalno im se sme dati 2/3 doze za odrasle nedijalizne osobe. Obzirom da se mnogi od navedenih simptoma depresije mogu pojaviti i usled same terminalne bubrežne slabosti (uremije), psihijatri su često u dilemi oko dijagnoze, ali za terapiju važi pravilo da ako sumnjaju na depresiju bolje je da je leče nego da je ne tretiraju. Depresija dovodi i do samoubilačkih poriva, te se mora ozbiljno shvatiti, za razliku od poremećaja raspoloženja, za koje je često dovoljna psihoterapija.

Evo nekoliko interesantnih razmišljanja o odnosu prema depresiji:

„Ako poznajete nekoga ko je depresivan, molim Vas, nikada ga ne pitajte zašto je takav. Depresija nije obična reakcija na loš događaj, depresija je kao loše vreme. Pokušajte da razumete mrak, tamu, obamrlost, beznadežnost i usamljenost, kroz koju ta osoba prolazi. Budite tu za one koji kroz to prolaze. Teško je biti prijatelj nekome ko je depresivan, ali to je jedna od najplemenitijih, najblagorodnijih i najboljih stvari koje ćete ikada uraditi.“ – Stephen Fry.

„Draga Depresijo: krajnje je vreme da me već jednom ostaviš. Svaki dan me kinjiš i govoriš mi kako sam grozan. Teraš me da ponavljam sve greške koje sam ikada uradio i uživaš u tome. Svakodnevno me ponižavaš. S tobom nikada ne mogu biti srećan, s tobom ću izgubiti sve prijatelje i vezu sa porodicom. Muka mi je više od tvog nadziranja i što pre odeš to će mi pre biti bolje. I nikada se više ne vraćaj. Ja ne želim da ti ikada više uđeš u moj život. Mrzim te i mrzim samog sebe što sam ti dozvolio da uopšte uđeš u moju svest. Iskreno, Ja.“ – NN

Henry Ford je rekao: „Štagod da misliš, da nešto možeš uraditi ili da nešto ne možeš uraditi, uvek si u pravu.“

„Nabaciti lažni osmeh je uvek mnogo lakše, nego objasniti svojoj okolini zašto si tužan.“

„Stalno razmišljanje o tome da li si nešto trebao ili nisi trebao uraditi, ubiće i tebe i sve one koji su u tvojoj blizini.“ – NN

„Ljudi ne plaču zato što su slabi, nego zato što su toliko dugo bili jaki.“ – NN

Nikada ne potcenjujte bol kojeg drugi osećaju, jer, istina je da svi nešto trpimo. Neki ljudi se samo bolje nose sa tim nego drugi.

Nekoliko fraza koje nikada ne treba reći osobi koja pati od depresije:

„Znam kako se osećaš“ „Treba samo malo više da vežbaš“ „Sve ti je to na nervnoj bazi“ „Treba da radiš nešto“ „Nađi neki hobi“ „Razmišljaj pozitivno“ „Prestani da se samosažaljevaš“ „Pa ti si zapravo srećan“ „Svi mi imamo problema“ „Težak je život“ „Znaš li koliko ima gorih stvari u životu“ „Svi smo mi ponekad depresivni“ „Nema razloga da se tako osećaš“ „Moraš da se trgneš“ „Ma pusti, sve će to proći“ „Ih, mislio sam da si jači“ „Niko ne kaže da je život jednostavan“.

Najgora stvar u vezi depresije je da ima mnogo ljudi koji je nemaju samo zato što još nisu u nju upali.

  1. Nervoza

Dijaliza sama po sebi izaziva uznemirenost (anksioznost), nervozu, posebno na početku lečenja. Ako se pacijent postepeno i polako priprema za lečenje dijaliznim mašinama, uz dobra objašnjenja lekara i sestara, ako mu se omoguće i razgovori sa drugim pacijentima, onda nervoza nestaje posle 4-5 nedelja. Ponekad se produži i na 2-3 meseca. U ovom periodu je bolje razgovarati sa pacijentom ili uvesti pomoć drugih pacijenata, odnosno prijatelja, a ne posezati za lekovima. Mada, za neke slučajeve trebaju i lekovi.

anxiety

Do pre samo dvadesetak godina za ove slučajeve se primenjivala hipno-terapija i psiho-relaksacija, sa zadovoljavajućim rezultatima. Za neke pacijente koji se baš unervoze ili uzbude zbog obaveze višečasovnog tretmana na dijaliznom aparatu, male doze lekova su ponekad neophodne. Za brzo oslobađanje straha i nervoze dovoljan je lorazepam, koji se može dati i intravenski. Za dugoročnije dejstvo preporučuje se diazepam. Oba naravno, u malim dozama, zbog nefunkcionisanja bubrega. Kao što već svi znaju lekovi tipa diazepama, tj. benzodiazepini gube svoju delotvornost posle nekoliko meseci, i to treba reći pacijentu, da je vreme da se ti lekovi obustave.

Znaci anksioznosti

Napadi panike se definišu kao periodi intenzivnog straha ili uplašenosti, sa jednim ili više sledećih simptoma, koji počinju naglo i dostižu vrhunac za 10 minuta:

  1. lupanje srca, stezanje u grudima ili ubrzan puls;        Skala anksioznosti

  2. znojenje;

  3. strepnja i drhtanje;

  4. ubrzano disanje ili osećaj gušenja;

  5. osećaj davljenja;

  6. bol ili tištanje u grudima;

  7. mučnina ili nelagoda u stomaku;

  8. vrtoglavica, nestabilnost, svetlaci pred očima ili nesvestica;

  9. dezorijentacija u prostoru ili prema ličnostima;

  10. strah ili ludački gubitak kontrole;

  11. strah od smrti;

  12. osećaji trnjenja i pečenja;

  13. drhtavica ili napadi crvenila i topline;

krisipanikZa navedena stanja korisni su antagonisti serotonina, kao i kognitivni restrukturirajući trening, izveden od strane profesionalca.

Ponasanje tipicno za anksioznost

  1. Psihoza

Neki pacijenti dolaze na dijalizu sa već utvrđenom dijagnozom šizofrenije ili slične psihoze. Takvi pacijenti moraju naravno, biti na redovnoj terapiji lekovima, antipsihoticima. Ponovo naglašavamo, da se mora početi sa malim dozama, jer zbog nefunkcionisanja bubrega ti se lekovi nagomilavaju i deluju mnogo jače i duže nego kod bolesnika koji imaju zdrave bubrege. Nažalost, mnogi od tih antipsihotičnih lekova (haloperidol i drugi) izazivaju i porast telesne težine i poremećaj šećera u krvi (dijabetes), pa je potrebno pažljivo pratiti stanje pacijenta.

  1. Bipolarni poremećaji

Sa porastom broja ljudi na dijalizi, raste i broj dijaliznih pacijenata sa bipolarnim poremećajima. Pod bipolarnim poremećajima se podrazumevaju stanja u kojima se smenjuju maničnost i depresija.

Bipolarni poremecaji

To su pacijenti koji moraju stalno da uzimaju preparate litijuma, valproične kiseline ili karbamazepina. Veoma je važno proveravati nivoe ovih lekova u krvi i prema tome podešavati doze. Ako je pacijent veoma uznemiren, može mu se dodati mala doza haloperidola ili sličnog antipsihotičnog leka, da bi se prekinuli akutni simptomi. Kada se postignu terapijske doze litijuma, njemu često treba jedna sedmica da počne delovati. Ponekad se radi kontrole akutnih simptoma pacijent mora hospitalizovati.

Faze bipolarnih poremecaja

Zbog naglih pogoršanja, u ovim poremećajima je jako važna preventiva i brzo rešavanje simptoma. Manične epizode u uremiji su dobro poznate. Posebno su česte u pacijenata sa policističnom bolešću bubrega ili u onih koji imaju uznapredovalu dijaliznu encefalopatiju. Svaki pacijent koji je bio depresivan zahteva precizno ispitivanje i u smislu ranijeg ispoljavanja maničnih simptoma, ili postojanja bipolarnih poremećaja u porodici, odnosno pri sumnji na korištenje psihotropnih lekova. U depresivnoj fazi, pacijenti sa bipolarnim poremećajima zahtevaju terapiju antidepresivima, ali udruženu sa stabilizatorima kao što su litijum i valproična kiselina.

  1. Zavisnost

Sa porastom broja ovisnika o heroinu, kokainu i drugim zabranjenim supstancama, isto kao i sa porastom broja zavisnika o alkoholu, svi trebamo da znamo da nipošto i nikada ne smemo dići ruke od tih ljudi, sa pričom da „oni zaslužuju to što ih je snašlo, jer su to i tražili“ ili: „tu se više ništa ne može učiniti“ i slično. Obzirom da ovi pacijenti često koriste ili zloupotrebljavaju zdravstveni sistem, sa njima je jako teško raditi i najbolje je upućivati ih u dijalizne klinike koje imaju i Centre za detoksikaciju, za lečenje i rehabilitaciju obolelih od bolesti ovisnosti.

Zavisnik1

Na zapadu postoje psihoterapijske grupe za podršku, kao što je npr. grupa „Anonimni Alkoholičari“, koji čine veliki i značajan posao. Mada su pacijenti narkomani generalno destruktivni i puni mrzovolje, zbog čega je kontakt s njima vrlo komplikovan, ne smeju se odbaciti kao grupa koja zahteva pažnju i pomoć celog društva. Nešto o tim oblicima njihovog ponašanja biće pomenuto i u narednim poglavljima.

Sa porastom upotrebe kojekakvih biljnih preparata, pacijente treba uvek ispitati da li su i sami koristili tako nešto, posebno ako ti pacijenti imaju simptome delirijuma, depresije ili izraženo manijakalno ponašanje.

  1. Delirijum

Bubrežna slabost, pre ili tokom lečenja dijalizama, može dovesti do različitih neuropsihijatrijskih poremećaja, počevši od lakših smanjenja osetljivosti, pa sve do kome. Neki pacijenti sa potpunom (terminalnom) bubrežnom slabošću steknu definitivne poremećaje u svom neuropsihijatrijskom statusu, a neki su čak skloni i delirijumu. Dijalizna demencija (ludilo, senilnost) uopšte nije tako retka pojava.

Delirium1

Delirijum je često neprepoznato ili pogrešno dijagnostikovano stanje u dijaliznih pacijenata. Delirijum se definiše kao:

a) poremećaj svesti (tj. smanjena orijentacija u prostoru i prema ličnostima) sa smanjenom sposobnošću da se pažnja na nešto ili nekoga fokusira, održi ili preusmeri.

b) poremećaj shvatanja (kao što je gubitak memorije, dezorijentacija, poremećaj govora) ili pojava poremećaja opažanja koji nije deo prethodne, utvrđene ili nastupajuće demencije.

c) poremećaj nastaje u kratkom vremenskom periodu (obično za nekoliko sati ili dana) i sklon je oscilacijama tokom dana;

d) postoje dokazi iz istorije bolesti, fizičkog ili laboratorijskih nalaza, da je neuropsihijatrijski poremećaj izazvan direktnim uticajem ili kao posledica drugog medicinskog stanja.

Ako je delirijum „nakalemljen“ na ranije postojeću demenciju Alchajmerovog tipa ili vaskularnu demenciju, onda se delirijum označava biranjem odgovarajućeg podtipa demencija, kao npr. sa 290.3 za Demenciju Alchajmerovog tipa, sa kasnim početkom i sa delirijumom.

Ovakvi pacijenti su karakteristični po tome što oni izuzetno jako nerviraju sestre i doktore. Pacijenti u ovakvom stanju ne mogu da izvršavaju ono što se od njih zahteva, a i članove porodice takođe nerviraju, jer ne znaju gde se nalaze, dezorijentisani su u vremenu i prostoru, a često i prema ličnostima. Pošto se ne odazivaju na pozive za saradnju, nesporazumi sa lekarima ili članovima porodice često eskaliraju u teški nemir (agitiranost) i samo pogoršavaju delirijum.

Kada se uspostavi prava dijagnoza onda se može tretirati osnovni uzrok, ako se isti uopšte može lečiti. Uznemirenost (agitacija) se tretira sa malim dozama antipsihotika, kao što je haloperidol 1/2 mg dvaput dnevno ili 0,5 mg risperidona dvaput dnevno. Opet, doze su u startu male, zbog nefunkcionisanja bubrega, pa se lek duže zadržava (nagomilava) u krvi. Velike doze leka mogu samo pogoršati stanje ili izazvati simptome Parkinsonove bolesti (besciljno trzanje ili drhtanje). Neki farmakolozi preferiraju brzodelujuće benzodiazepine, kaošto su lorazepam, koji pacijenta može umiriti, a ima mali antipsihotički kapacitet. Kada se peroralno (preko usta) daje bilo koji od ovih medikamenata trebaće mu malo više od 30 minuta do početka delovanja, tako da se mora malo sačekati, a ne odmah žuriti sa sledećom dozom leka. Treba znati i da dejstvo ovih lekova traje svega nekoliko časova, tako da se doze moraju pravilno rasporediti. Kombinacija haldola i lorazepama je često veoma korisna.

DeliriumZa dijagnostikovanje delirijuma može se koristiti neki od spoznajnih (kognitivnih) testova: test crtanja kazaljki časovnika sa datim vremenom, test dijapazona pamćenja cifara, test brzine povezivanja raštrkanih cifara, itd.itd. Osim primene adekvatnih lekova, za osoblje je važno da stvori i druge odgovarajuće preduslove za lečenje: podršku pacijentu, podršku i edukaciju porodice i kontinuirano nadgledanje pacijentove sposobnosti shvatanja.

  1. Neprilagođenost (Maladaptacija)

Većina dijaliznih pacijenata nastoji da bude kooperativna, u najvećoj mogućoj meri. Obzirom da su izgubili kontrolu nad važnim telesnim funkcijama, da zavise od dijaliznih mašina i dijaliznog osoblja, da su postali zavisni i od podrške porodice, jasno je onda da je i stres za njih stalan i neizbežan pratilac njihove bolesti. I pored toga oni moraju da se bore sa ograničenjima koje im nameće dijeta, sa ograničenjem radne sposobnosti, sa ograničenjem društvenih aktivnosti, sa ograničenjem materijalnih primanja, sa vezanošću za aparate, sa stalnim gubljenjem vremena i vremena tokom dijaliziranja, itd,itd. Nema govora, to jeste trnovit put, ali većina dijaliznih pacijenata se manje ili više prilagodi tome i za njih se kaže da su se dobro adaptirali na dijalizno lečenje. Neki stručnjaci su razradili i kriterijume za utvrđivanje adaptacije na dijalizu:

a) održavanje stresa u prihvatljivim granicama;

b) zadržavanje svojih hobija i zadovoljstava;

c) zadržavanje samopouzdanja:

d) nastavljanje ranijih komunikacija sa drugima;

e) vršenje korisnih i društveno prihvatljivih zadataka;

f) postojanje vere u budućnost;

g) održavanje stepena fizičke rehabilitacije na maksimalnim granicama;

h) postojanje poverenja i korektnog odnosa prema medicinskom osoblju.

Na osnovu praćenja stanja adaptacije velikog broja dijaliznih pacijenata ustanovljeno je da su sledeći faktori bitni za dobru prilagođenost na dijalizno lečenje: bračni status, nivo obrazovanja, religioznost, kvalitet prevoza, zanimanje, nivo samopouzdanja pre dijalize i doživljaj tretmana od strane pacijenta. Generalno se lošije prilagođavaju: muškarci, stariji od 50 godina, profesionalno neaktivni.

Od ranije je poznato da je podrška porodice ključna u procenjivanju stepena oboljevanja, stepena smrtnosti i stepena saradljivosti dijaliznih pacijenata. Neke porodice prema saznanju da će njihov član započeti dijalizno lečenje imaju prijemčiv stav, a neke vrlo odbojan. Odnos između porodice i pacijenta utiče i na ishode lečenja dijaliznih pacijenata. Prema nekim istraživanjima podrška bračnog druga ili porodice je važnija od socijalne ili finansijske podrške. Neki stručnjaci su precizno naveli sve kritične periode: Prvi, kada je utvrđena dijagnoza hronične bubrežne slabosti; Drugi, kada se pojave simptomi koji će zahtevati skoru dijalizu, Treći, kada se započne sa dijalizama, Četvrti, kada se pojavljuju životne i dijalizne krize ili komplikacije; i Peti, kada se više malo šta može učiniti.

Ovaj poslednji kritični period se često zanemaruje, jer medicina tada bespomoćno i beznadežno sleže ramenima, a pacijentu i porodici je tada pomoć najpotrebnija.

Stariji pacijenti su vrlo specifični u pogledu adaptacije na dijalizu. Obzirom na produžetak životnog doba, njih je sve više i više u dijaliznim centrima, a vrlo male šanse su im da dobiju organ za transplantaciju i izlazak iz dijaliznog modaliteta lečenja. Oni imaju brojna druga oboljenja, dijagnoze i stanja, ali za razliku od mlađih, oni često manje i očekuju od dijalize, pa se često i bolje adaptiraju na dijalizu. Kulturološki i socijalni kontekst iz predijaliznog perioda je veoma važan za prognozu adapatcije ovih ljudi. U pogledu kvaliteta života, što je inače posebno poglavlje koje treba obraditi, za sada treba samo pomenuti ono što nije nikakva novost, da dijalizni pacijenti imaju znatno manji kvalitet života u odnosu na vršnjake iz opšte populacije. Ključne komponente koje tome doprinose su neizvesnost u pogledu budućnosti, nedostatak energije i samopouzdanja, što onda dovodi do depresije, uznemirenosti i bolova razne vrste.

  1. Nesaradljivost (Nekomplijantnost)

Kako naterati pacijente da rade ono što nefrolozi misle da je dobro za njih? Ovo je najčešće nefrološko prenemaganje, kada se govori o saradnji lekara i dijaliznih pacijenata. Nefrolozi smatraju da oni dobro znaju šta treba da rade dijalizni pacijenti (ako žele da budu lečeni kako treba), ali da pacijenti jednostavno neće da sprovode ono što se od njih traži. Nefrolozi tvrde da su sigurni u saznanjima šta utiče na oboljevanje i smrtnost dijaliznih pacijenata, ali kažu i pored predočavanja tih činjenica pacijentima, pacijenti opet rade po svom. Pacijenti najčešće prihvataju samo ono za šta se uvere da im donosi korist ili poboljšanje vrlo brzo.

Najčešća definicija saradljivosti (komplijantnosti) jeste: mera u kojoj se pacijent pridržava onoga što mu je propisano. Obzirom da je dijaliza komplikovan vid lečenja, pacijenti često određene zahteve doživljavaju kao nametanje. Ispitivanja pokazuju da 50,2% pacijenata ne uzima propisane im lekove, a da preporuke u vezi smanjenog unosa tečnosti ne poštuje 49,5% pacijenata. Ovo su naravno, podaci iz zapadne literature, kod nas su ove brojke mnogo veće. Za faktore koji podstiču nesaradnju najčešće se smatraju: stalni stresovi, nedostatak zadovoljstva, loša nega i pažnja, teška bolest, medicinsko neobjašnjavanje tegoba i socijalni faktori. Od specifično dijaliznih faktora, parametri saradnje su: nivo serumskog kalijuma, nivo fosfora, međudijalizni porast telesne težine (tzv.donos), životna dob, dijalizni staž, poreklo, itd.itd. Jedan od najboljih pokazatelja komplijantnosti jeste propisano i ostvareno vreme trajanja dijaliznog tretmana.

Oni znaju sta cete ih pitati

Deca i omladina su najmanje komplijantni, dok su pacijenti u srednjem životnom dobu mnogo poslušniji i privrženiji poštivanju preporuka. A onda, populacija iznad 60 godina života takođe ispoljava sklonost ka manjoj saradljivosti, što je verovatno i delom zbog gubljenja memorijskih kapaciteta. Interesantno, kada se pacijentima smanjuje broj lekova, oni počinju da ih redovnije uzimaju.

Većina stručnjaka se slaže u oceni da što se pacijentima pruža veća podrška veće su i šanse da će oni bolje sarađivati sa osobljem. Veća podrška znači i veću saradnju, a istovremeno manje obolevanje i manju stopu smrtnosti.

.

DiaBloG – 2015

.

.

Kad zatrazimo pomoc

.



Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo)

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo)

Za početak, jedan citat:

„Svakoga jutra, u Africi, gazela se budi i zna da tog jutra ona mora biti brža od najbržeg lava, inače će biti mrtva – pojedena. Svakoga jutra, u Africi, budi se i lav. On zna da tog jutra mora trčati brže od najsporije gazele inače će umreti – od gladi. Nije dakle, važno, da li si lav ili gazela, kad sunce izađe, najbolje ti je da počneš trčati.“ – Cristopher McDougall.

(„Every morning in Africa, a gazelle wakes up, it knows it must outrun the fastest lion or it will be killed. Every morning in Africa, a lion wakes up. It knows it must run faster than the slowest gazelle, or it will starve. It doesn’t matter whether you’re the lion or a gazelle-when the sun comes up, you’d better be running.“) – Cristopher McDougall.

Poštovani čitaoci,

Morali smo na kraju dohvatiti se i ove teme. Nije ovo naravno, kraj naših stručnih članaka, ali ova tema je toliko gurana pod tepih, godinama i decenijama, od svih nas, ili joj se pristupalo na neprimeren (senzacionalan i površinski) način, da je sada pravi izazov pisati o tome na odmeren i korektan način. Nadamo se da ćete posle čitanja teksta koji sledi shvatiti da se ovom problemu samo na ovom sajtu pristupilo stručno, pošteno i sveobuhvatno, na pravi način.

Psihičke promene su evidentne kod svih dijaliznih pacijenata, kod članova njihovih porodica i kod tima koji im vrši tretmane.

Promene psihe se viđaju i pre nego što pacijent započne dijalizno lečenje, jer i sama bubrežna bolest (povreda, operacija ili oštećenje) ima uticaja na psihu pacijenta.

Najteža i naporaznija činjenica sa kojom se dijalizni pacijent mora suočiti jeste da dijaliza ne omogućava izlečenje!!!

Dijaliza će pacijenta održavati u životu, ali dijaliza neće pacijentu zameniti sve funkcije prirodnih bubrega, pogotovo ne i onaj njihov automatski način rada.

Dijalizni pacijenti, kao i svi pacijenti, očekuju: izlečenje!  A toga sa dijalizom nema.

Dijaliza čoveku poremeti čitav život. Dezorganizuje ga potpuno.  Dijalizni pacijent odjednom počinje da drugačije gleda na svoje telo, drugačije sagledava svoju ličnost, ulogu svoje porodice, svojih kolega ili osoba koje mu pružaju dijalizni tretman.

Skoro sve priče o započinjanju dijalize liče jedna na drugu: sve su sumorne.

Pacijent oseća da ga je njegovo telo izdalo, otkazalo mu poslušnost.

Posebno je neprijatno saznanje o invazivnosti procedure: sada će svaki put da me bodu nekim debelim iglama, ili će da mi gurnu neku debelu i dugačku plastičnu cev u vrat, u prepone ili u trbuh, užas!

Zato je, kao i u mnogim drugim stvarima u životu, neophodna dobra priprema. Doktori bi trebali da znaju i da naglase pacijentima, da ne dovode sve bubrežne bolesti jednako brzo do dijalize. Na primer, cistična bolest bubrega je nasledna, ali se ciste razvijaju dosta sporo, tako da tek u petoj deceniji treba očekivati potpuni ili skoro potpuni prestanak rada bubrega. S druge strane, težak glomerulonefritis ili čak hipertenzija (povišen krvni pritisak) pred kraj trudnoće, mogu porodilju ostaviti trajno – na dijalizi.

Nije svejedno da li će porodica biti pripremljena na tako nešto ili će ih informacija o neophodnosti lečenja dijalizom pogoditi kao grom iz vedra neba.

Šokantno je saznanje koliko će dijaliza promeniti čoveku mogućnost kretanja. Osećaj doživotne vezanosti za objekat gde mu se tretman vrši je grozan sam po sebi, ali je on i izvor stalnog stresa za sve članove porodice pacijenta.

Dijetna ograničenja koja se nameću dijaliznim pacijentima, to stalno uskraćivanje vode, hrane i soli, da ne govorimo o voću, povrću i ostaloj takozvanoj zdravoj hrani (ali za zdrave osobe),  sve to predstavlja stalni izvor frustracija za dijalizne pacijente. Socijalno-ekonomski problemi, kako „sastaviti kraj sa krajem“, kako kupiti lekove, kako otići na rehabilitaciju, na godišnji odmor, sve su to nezanemarljivi uticaji na psihu dijaliznog pacijenta.

Pristup za dijalizu: AV fistula, graft, venski kateter ili peritonealni kateter, sve su to materijalne pojave koje nagrđuju telo pacijenta. Neki pacijenti ta fizička obeležja dijalize, veoma teško doživljavaju: kriju ih ili ih objašnjavaju drugim, lakšim, nedijaliznim razlozima. A šta tek reći za stalnu brigu oko toga da li će taj pristup za dijalizu ostati funkcionalan. Ko je jednom prošao ona mučenja pri stvaranju pristupa za dijalizu taj mora imati stalni strah od tromboza, zapušavanja ili infekcija, bez obzira da li se radi o fistuli, graftu, venskom ili peritonealnom kateteru.

Nekim pacijentima dijalizni tretman u početku uopšte nije bio tako strašan ili neprijatan. Taj period stručnjaci obično nazovu „medeni mesec“ između dijalize i dijaliznog pacijenta. U tom periodu pacijent izgubi mnoge tegobe koje je imao odlažući dijalizu. Nestaju mu otoci, prestaje gušenje, slabost, mučnina ili povraćanje, a pojačavaju mu se apetit i snaga. Tada pacijenti i njihove porodice počinju da podležu utisku dijaliznog izlečenja. Smatraju da više nema potrebe da taj pacijent uopšte više dolazi na dijalizu, ili bar nema potrebe da više dolazi tako često ili dugo, jer zaboga: rezultati oporavka su već očigledni.

Uzrast u kome se dijaliza započinje je jako važan za pravilno prihvatanje tretmana. Omladina je najgora. Odbijaju da prihvate bolest ili tretman, ne uzimaju propisanu terapiju, preskaču tretmane i negiraju tegobe ili komplikacije. I kao što reče Bill Peckham (dugogodišnji dijalizni pacijent), parafrazirajući Tolstoja: „Svi srećni dijalizanti liče jedni na druge, a svaki nesrećni dijalizant je nesrećan na svoj način.“

Svi srecni dijalizanti su isti

Šta je u dijalizi teško prihvatljivo za pacijente?

Sve vrste dijalize su vrlo invazivne procedure. Duboko u ljudskom organizmu vrše se ne baš male promene, koje se već pred kraj tretmana vrlo teško podnose. Dalje, pacijent je prisiljen da leži satima ili da iks puta dnevno radi kojekakve izmene tečnosti (ulivanja i pražnjenja kod perito-dijalize). To za pacijenta koji je bio pokretan i dinamičan tip može predstavljati ogromnu i nezasluženu kaznu.

Dalje, pacijent odjednom postaje okružen gomilom ljudi koji se mešaju u njegov život. Jer dijaliza postaje i njegov život. Tako, u život dijaliznog pacijenta ulaze nefrolozi, medicinske sestre, serviseri aparata, bolničarke, vozači, administratori, itd.itd.  Mnogi od njih se ne udostoje ni upoznavanja, nego rade mehanički, kao da rade sa stvarima, a ne sa živim ljudima. Taj osećaj da svi teraju svoje, a da vi ni o čemu ne odlučujete, niti vas iko pita za nešto, je jednostavno strašan.

Dehumanizacija često ide do te mere da se osoblje ponaša kao da dijalizne mašine zahtevaju napajanje i rad na prečišćavanju krvi pacijenata pa se pacijenti zato i puštaju da uđu u dijaliznu salu, inače ih ne bi ni pustili.

Aparate za dijalizu pacijenti ne doživljavaju kao tehniku koja im spašava živote, nego kao sidro kojim su vezani za dno, kao teg na lancima kojima im je uzeta sloboda. Kad pogledaju te dugačke linije pune krvi, ali njihove vlastite krvi, koja je sada u tolikom obimu izvan njihovog organizma i razvlači se po kojekakvoj plastici, na aparatu koji svaki čas štekće, svira, alarmira, krene pa stane, pa kako da ne budeš uznemiren i uplašen. Još ako i sestra ne reaguje hitno, nego dolazi sa zakašnjenjem, nervozna, neljubazna i nemotivisana za svoj posao, kako da čovek prihvati takav tretman kao terapijski?

Problem o kojem dijalizni pacijenti ne vole da govore (i najmanje i govore o tome), a koji nimalo nije nevažan, jesu problemi seksualne prirode. Svima, muškarcima i ženama, na dijalizi se smanjuje seksualna želja (libido), a muškarcima opadne potencija. Statistike pokazuju da 63% dijaliznih pacijenata uopšte nema seksualne odnose. Razlozi nisu samo fizičke prirode, nego se za to okrivljuju i depresija, zamor, nervoza i posebno taj neki osećaj ispranosti izazvane dijalizom. Danas se za fizički problem impotencije nađu rešenja u vidu tableta koje omogućavaju ili pojačavaju erekciju, ali psihičke probleme: depresiju, zamor ili nervozu, pacijenti i dalje kriju. Na to se nadoveže i konkretan osećaj nevoljenosti ili neatraktivnosti za suprotni pol, pa situacija postaje još gora. A šta tek reći za planiranje porodice ili potomstva. Istina je da je na dijalizi moguće dobiti decu, ali su takvi slučajevi još uvek veoma retki (link).

Biti na dijalizi, biti dijalizni bolesnik, u ovoj zemlji je već samo po sebi vrlo neprijatna i nepoželjna predstava, a kamoli priznanje da ti još treba i pomoć psihijatra.

Biti na dijalizi znači živeti sa manjim ili većim BOLOVIMA. Bilo da su u pitanju punkcije iglama (na hemodijalizi) ili ulivanja tečnošću (na perito-dijalizi), sve to izaziva manji ili veći bol. Taj bol osoblje mora razumeti i pokušavati da ga ukloni ili umanji, na primer razgovorima ili lekovima, ali ne i potcenjivanjem pacijentove ličnosti. Nipošto se ne preporučuju izrazi: „Ajde bogati, to nije ništa“, „Ne budite detinjasti“, „Samo stisni zube i ne brini“, „Kao pčela da te ubode“ i slične gluposti. Takav pristup ima samo kontraproduktivne rezultate, trajno se izgubi poverenje pacijenata, a onda svima tretman postaje izvor problema i komplikacija.

Poremećaji sna su vrlo česti kod dijaliznih pacijenata. Neispavan čovek, i ako je bio zdrav, postaće bolesnik. Uskraćivanje sna se i danas koristi od strane diktatorskih režima kao metoda mučenja. U dijaliznih bolesnika je nedostatak sna veoma čest problem. Tom problemu su posebno izloženi pacijenti koji su dugo na dijalizi, kao i oni starije životne dobi. Ponekad su poremećaji spavanja udruženi sa depresijom i nervozom. Sindrom nemirnih nogu (o kome smo već pisali u tekstu: Polineuropatija …) udružen sa nesanicom i preranim jutarnjim buđenjem, često je pogoršan pušenjem i aterosklerozom.

Šta učiniti da se problemi smanje?

Pripreme, pripreme i što više dobrih priprema. Dobra priprema pacijenta za dijalizu podrazumeva i pravovremeni obilazak dijaliznog centra, te razgovore sa drugim pacijentima, sa članovima njihovih porodica i sa osobljem centra. Jako je važno da pacijent i njegova porodica učestvuju u izboru modaliteta tj. vrste dijalize (HD ili PD), ali tako da zaista budu pošteno upoznati sa prednostima i nedostacima i jedne i druge vrste dijalize. Kod nas ih doktori obično usmeravaju na onu metodu koja njima trenutno odgovara, svesno skrivajući argumente koji idu u prilog one druge metode. To se najčešće radi da bi se poželjan pacijent zadržao na metodi koju kontroliše taj doktor ili, ako je pacijent nepoželjan, da se kao takav „uvali“ kolegama sa drugog odeljenja, na kome taj doktor ne radi. Zabeležen je i slučaj jednog hemodijaliznog centra u Srbiji, koji je pred najavu o privatizaciji (odnosno prelasku pod upravu ozloglašenog Freseniusa) čak 60% svojih pacijenata preveo na peritoneumsku dijalizu! Uz svo poštovanje borbe protiv ozloglašenog privatnika, takvo poigravanje sa pacijentima verovatno nije zabeleženo u istoriji srpske dijalize. Neki kažu, da se i sada u Beogradu indikacije za peritoneumsku dijalizu namerno favorizuju, samo da bi se rasteretili već prepunjeni svi BG hemodijalizni centri. Ne samo da takvi postupci ne služe na čast nefrološkoj branši, nego su i neproduktivni u osnovnoj nameri: naime, Fresenius dominira i u prodaji perito-opreme i materijala. Štaviše, naši pouzdani izvori nam tvrde da u toj oblasti ostvaruje još veću zaradu po pacijentu, nego na hemodijalizi.

Pacijentova odluka o izboru vrste dijalize je jako bitna za njegovu dalju saradljivost (komplijansu) u lečenju.

Za kućnu hemodijalizu treba podsticati mlađe, radno-aktivne i edukovanije pacijente, koji kod kuće imaju sve neophodne tehničke uslove, ali koji imaju i nekoga ko bi im bio pomoćnik i podrška u sprovođenju tih tretmana.

Značaj odnosa dijalizni pacijent – dijalizni nefrolog, ne može se dovoljno naglasiti.

Zamerke pacijenata su najčešće da su lekari površni, nezainteresovani, samo otaljavaju „preglede“, nemaju saosećanja sa pacijentima, često i ne slušaju uopšte na šta im se pacijenti žale. Činjenica da lekara zaista i nema dovoljno u dijaliznim centrima, ne bi smela biti opravdanje za ovakvo ponašanje Hipokratovih sledbenika.

S druge strane, lekari tvrde da ih pacijenti namerno smaraju uvek istim zapitkivanjima, da su bolesno sebični, samoživi i da misle kako bi cela bolnica trebala samo oko njih da se vrti, a da pri tome ovom društvu i društvenoj zajednici skoro niko od njih nije ni izbliza privredio onoliko koliko sad država troši na njihovo lečenje.

Obe grupe su saglasne samo u jednom: jednako su nezadovoljni svojim finansijskim primanjima: pacijenti su nezadovoljni sa invalidninama i nadoknadama za tuđu negu i pomoć, a lekari sa visinom ličnih dohodaka, nadoknadama za dežurstva, pripravnost ili rad na mestima opasnim po zdravlje. Nažalost, ta zajednička crta nije pomiriteljska među tim grupama, nego naprotiv, doprinosi intenziviranju problema u dijaliznom centru.

Imati u jednom centru tako konfrontirane načine razmišljanja, ili ne daj Bože ponašanja, znači neminovnost angažovanja stručnjaka psihijatrijske struke.

Danas se smatra da 50% dijaliznih pacijenata ima jasne psihijatrijske tegobe. Na to utiče i dužina i vrsta dijaliznog lečenja, radna sposobnost pacijenta, njegovo okruženje u porodici, na poslu ili u dijaliznom centru. Čiste i komforne sale za dijalizu, sa modernim aparatima, sa dnevnom svetlošću, u prizemlju, u prirodnom zelenilu i cveću, blizu mesta stanovanja, ideal su za uspešnu psihičku rehabilitaciju dijaliznih pacijenata.

Najčešći psihički problemi dijaliznih pacijenata su sledeći: depresija, nervoza, psihoza, bipolarnost, zavisnost, delirijum, maladaptacija i nesaradljivost.

Više o tome u sledećem nastavku: Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

 

DiaBloG – 2015

.



.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .

Misljenja pacijenata.     .     .     .     .     .

Dijalizne emocije i strahovi

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .



Deprozepam terapija doktora za ljubavne probleme

.     .     .     .     .     .