Tag Archive | časopisi

Revolucija u Čačku, Podela plena ili Ptico mala sad si najebala …

Letnji pregled Dijaliznih Dešavanja

uvod:

Poštovani čitaoci,

Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.

Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.

Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pokrila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.

Samo nas pratite.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.

I evo nas opet, sa letnjim, aktuelnostima i dilemama.

Da li je Frezenijus dijalizni globalista ili monopolista? Da li je Medikon dijalizni Neokon? Ko su kod nas predstavnici Duboke Dijalize? Da li je motka usrana? Ko je mala Ptica? Hiljade pitanja lebdi bez Odgovora, a strah se uvlači u ljudska srca …

Ali, tu je DiaBloG, da vam sve to razjasni.

Stjuardese bi vam rekle, vežite se polećemo.

Mi, naprotiv, tvrdimo, da samo odvezani i slobodni, možemo ići u visine, pa … kud puklo da puklo …

Sad, rulamo …

.

Prelistavanje

Kako je propalo pesništvo u Srbiji?  I zašto?

Zbog masovnosti.

Ostvarilo se proročanstvo B. Miljkovića da će poeziju pisati svi, pa i medicinske sestre.

I od 2-3 akorda, jer i ne umem više ja, pesma je nastala …

Zašto velike farmaceutsko-dijalizne kompanije stimulišu poeziju medicinskih sestara?

Plaćaju i štampanje, objavljivanje takvog s…a?

(smeća ili sranja, popunite po nahodjenju).

Neka logika sigurno postoji.

Znajući da Big Farma ništa ne radi bez interesa, verovatnoća da su i sami naprasno postali sanjari, romantičari, zanesenjaci i ljubitelji rima – ravna je nuli.

Kao što reče jedan naš saradnik, jedina rima koju oni poznaju je: „rimtu ti tuki“…

A opet daju pare za štampanje maloumnih pesmuljaka …

I vodaju medicinare na „naučne“ skupove po hotelima, na ručkove i krkanluke, po turističkim mestima …

Vode ih čak i u pozorišta.

Zašto, o zašto?

Zbog pacijenata?

Zbog stručnog usavršavanja?   (Da je zbog toga, vodili bi ih u bolnice).

Zbog otkrivanja skrivenih talenata za umetnost?

Pa, medicinski stihoklepci ta pisanija i sami drže skriveno, u fijokama, kod kuće …

I kod njih je postojala doza opreza i sramote …

Ali, kad Big Farma (velika farmaceutska industrija) to plaća, onda je to ne samo priznanje, nego i poziv … na masovnost …

I onda je krenulo.

Kad su shvatili da je najvažnije napraviti sa rečima rime, za stihoklepce više nije bilo zime.

Poezija je samo navirala.

Nekada je za bavljenje umetnošću, muzikom, poezijom, trebalo imati talenta, pa biti otkriven, školovati se, usavršavati se, ići na dvoboje, pa tek onda nastupati ili biti objavljivan, štampan …

Danas je za objavljivanje poezije dovoljno raditi za Frezenijusovom mašinom …

(Pitali me oficiri, čija sam?)

Nefrološke klinike, bolnice i dijalizni centri, pretrpani su dijaliznim zbornicima i časopisima.

Više se niko i ne čudi petparačkom stihoklepaniju, koje je na nivou devojčica iz trećeg osnovne, a u zbornicima „naučnih“ i „stručnih“ radova medicinara.  Nefrološke provenijencije.

Već smo vam objašnjavali ko i kako plaća sve što se u srpskoj dijalizi dešava.

Sve plaća narod, ali sve pare idu Big Farmi, a onda ih ona dalje raspoređuje po svom nahođenju. Tako se finansira i dijalizna štampa.

Bez obzira da li tekstove pišu doktori, sestre ili pacijenti, sve plaćaju dijalizne firme.

S tim u vezi, što bi rekao Ćoki, želimo da vas obavestimo o sledećem   🙂

U svetu još nije dokazano da postoji sloboda štampe.

Opšteprihvaćen je stav da onaj ko plaća ima pravo da štampa šta god hoće, a ako se kojim slučajem autori pozovu na slobodu govora ili pisanja, onda će im se ukinuti pare, pa će pisanje ili štampanje automatski prestati.

Samo za vas, prelistavali smo srpske dijalizne časopise: Nefro (link1,2), časopis iz Vojvodine, pa časopis Dijaliza (link3), pa časopis Nefrodijal

Vidi se isti rukopis.

Prazan šareniš.

Mnogo fotografija, na svima samo jedu …

Ručkovi, krkanluci, stolovi, udruženja, druženja, izleti, skupovi, samo trpaj i žvaći …

Puno fotografija samozvanih „Precednika“, kojekakvih im glasanja, gde im neki likovi daju „podršku“ (a niko ne radi ništa), zatim neke igre sa pacijentima, pa red poezije …

Na primer, u sestrinskom dijaliznom časopisu „Nefrodijal“, u poslednjem broju , između dve Fresenius reklame, nalaze se i neki nazovi „stručni“ radovi i poezija sestara …

(Upozorenje: Program koji sledi nije predviđen za osobe sa niskim kalijumom u krvi. Već posle par strofa od ovakvih pesama čoveku se povraća, pa je moguće da je cilj ovih publikacija smanjenje visokog Kalijuma kod pacijenata koji su bili na besplatnim ručkovima).

U pesmi, koju ćemo ovde navesti, kao ilustraciju svih ostalih, reč je o jednoj Ptici.

Pesma govori o samo jednoj Ptici.

Maloj.

Ptica, to je verovatno Dijaliza.

Može biti i Sestra.

Ili, pacijent?

Ili, Fresenius?

Metafore su čudo.

Uglavnom, krila su joj SKRHANA!

Pazi sad to: skrhana?

Ko je i zašto toj ptici krila SKRHAO, to ne piše.

Pre nego što krene uzimanje anamneze od dotične ptice, treba reći da autor svesno izbegava da kaže da li je ptica muškog ili ženskog roda, nego mudro insinuira transrodno, ili LGBT opredeljenje dotične letačice (aluzija na sam politički vrh, šta li?),  jer,  precizira da joj je „perje duginih boja“!?

Modernosti nikad kraja.

U daljem tekstu susrećemo se sa vanvremenskim opisima, do sada neprimenjenim u našoj književnoj praksi, na primer:

Rosa je srebrna,

trava je zelena,

žito je zlatno,

a kapljica iz oka, je konjunktivitis, valjda,

pa sve završava u teškom misticizmu, vidi dolje:

Treba mi malo tvoje volje,

eto, to su želje moje“.

Vrhunskim rimama, reči-leči, dolje-volje, šalje-dalje, itd, autorka je kako kaže: „istakla sestrinski trud, strepnju i pažnju“, pri probijanju fistula dijaliznim pacijentima, pretpostavljamo.

Fresenius ne laže kad kaže da ulaže.

Ulaže u nauku.

Ulaže u doktore.

Ulaže u sestre.

Ulaže u pacijente.

Ulaže u dijalizu.

Ako ovo nije Umetnost, onda šta jeste?

Umetnost  Ulaganja.

Narod koji ima ovakvu poeziju za svoju budućnost ne treba da brine.

Dijaliza koja ima ovakve stručnjake, o bilo kakvim promenama ne treba da brine.

Šta reći, posle svega?

Kakva je verovatnoća da će neki nefrolog da se usudi, da se usprotivi interesima dijalizne Big Farme ili Big Firme?

Da se izmetne u disidenta, u hajduka, u zulumćara?

Zamislite tu epsku scenu između srpskog Nefrologa i Big Farme.

To bi bila Pesma nad pesmama:

Ne diž na me ruku sine,

kod mene si hvat’o zjale,

majka sam ti jer prepoznah

bedž, torbu i kongresne materijale.“

.

(2x)

.

.

Revolucija u Čačku

Najveća tajna u srpskom zdravstvu je:  ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpske bolnice?

Do dana današnjeg nije razjašnjeno ko i kako odlučuje koji će se aparati za hemodijalizu postaviti u dijaliznim centrima države Srbije.

Mi smo eto, pod poetskim uticajima, odabrali izraz tajna.

Oni prozaičniji, bi rekli jednostavno: najveći kriminal.

Ko, kako i gde može postaviti kockarske aparate, to nije nikakva tajna, a još je i manji kriminal.

Ovde se kockaju u mnogo veće sume.

U igri su i naši životi.

Životi dijaliznih pacijenata.

Ipak, nikada nijedno udruženje dijaliznih pacijenata, nijedan pojedinac, niko, nikada, nije postavio pitanje nadležnima: ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpskim bolnicama?

Otkuda tolika nezainteresovanost dijaliznog življa za ovako krupna pitanja?

Doći ćemo i do toga, mada verujemo da naši redovni čitaoci već pretpostavljaju u čemu je štos.

Da se vratimo na suštinu, na pitanje ko i kako … ?

Ono „Ko“ zapravo i nije tajna. Ili je javna tajna.

Svi znaju Ko.

Decenijama unazad, monopol na opremanje srpskih dijaliznih centara ima koncern Frezenijus, uz sasluženje firme Gambro, koja mu je sasluživala kao smokvin list, da pokrije tu sramotu.

Dakle, da ne okolišamo: to svi znaju!

Većina aparata u srpskim dijaliznim centrima su dakle Frezenijusovi.

Kakva je tu bila uloga Gambra zvanog Pera Medikon, to se nikada neće potpuno razjasniti, ali on očito nikada nije bio opasnost za poslove Frezenijusa i zato je i opstao.  Čovek – Firma, koliko god da je dobio, njemu dosta, a ko hoće da se suprotstavi Frezenijusu, eto mu Evropa i Svet, pa nek se tamo tuče, u Srbiji: ne može.  U Srbiji se zna ko kosi …    A zna se i šta kosi.

Sasvim je svejedno kako su i pod kojim aranžmanom aparati ubacivani u dijalizne centre, da li kupovinom, donacijom, rabatom, lizingom, iznajmljivanjem, posuđivanjem, sasvim svejedno.

Bilo je bitno da budu Frezenijusovi.

To je bio prvi kriminal.

Praiskonski greh.

Rebro iz kojeg su izvajani ostali prestupi.

Jer, za dijaliznim aparatima idu uređaji za pripremu vode za dijalizu, dijalizni koncentrati, krvne linije, dijalizatori, i sve ostalo.

Sve, od igle do otpadnih kesa.

Plaćanje, vrlo jednostavno: koliko isporučilac kaže da to košta, toliko država plati.

Velike farmaceutske firme uvek nađu „svoje“ ljude u državnom aparatu, koji će da obezbede da biznis ide uspešno, na obostrano zadovoljstvo.  Imaju čak i reklamu na svom sajtu, o tome kakav značaj pridaju „saradnji“ sa zdravstvenim vlastima.  Šta privatna firma podrazumeva pod dobrom „saradnjom“ sa državnom kasom, to svi znaju.  Napravljeno je čak i stručno ime za te kriminalne aktivnosti: one se danas zovu javno-privatno „partnerstvo“.  Ugovori služe da partnerima garantuju ono što u Ugovorima ne piše doslovno: da niko neće ići u zatvor zbog unosne saradnje.

Posle političara, ministara, direktora Fondova i sličnih vlastodržaca, na red dođu i lekari, profesori, doktori, magistri, načelnici, primarijusi, sekundarijusi, docenti i asistenti, ma cela bulumenta kojekakvih uvaženih naučnika, zdravstvenih rukovodilaca, pa sve do običnih smenskih lekara.

Zatim u igru bivaju uvučeni i medicinski tehničari, sestre, bolničari, administratori, elektroničari, mehaničari i slične serviseronje, ma svi koji imaju bilo kakvu ulogu u postupku dijalize.

Poslednji, ali ne i najmanje važni su dijalizni pacijenti, „Precdtsednici“ udruženja, večiti i nesmenjivi „borci“ za prava pacijenata i poboljšanje njihovog statusa, koji malo-malo pa napadnu državu za svaku sitnicu, ali Frezenijus – nikada.

Svi dobiju svoje Kongrese, svoje Časopise, svoja Udruženja, svoje parče Kolača …

Svi pravni akti, propisi, standardi, pravilnici, uredbe, donošeni su tako da se to stanje održi, a da oni koji od tog stanja imaju najviše koristi, ne budu zakinuti.

Tako je, na primer, jedan Pravilnik ili Standard, odredio da i cene Fresenijus i Gambro dijalizatora budu znatno različite (pogađate, u korist koga), a za istu površinu, odnosno veličinu dijalizatora.

Tad je i budalama bilo jasno ko piše takve Pravilnike.

Ali, se niko nije pravio pametan.

Lažna je bila poslovica „Ko ima Zdravlje ima i Nadu“.

Zdravlje je propalo, ostao je naravno Frezenijus, i Nada, koja umire poslednja.

Pre 3 godine, na jednom nefrološkom simpozijumu, omače se nekome pitanje: zašto se jedinstvena procedura hemodijalize rastavlja na pojedinačne potrošne materijale (dvadesetak stavki) i svaka se stavka nabavlja posebno, umesto da se firme takmiče koja će dati najpovoljniju ponudu za ceo tretman?

Zašto se dakle, ne raspiše tender za celogodišnju količinu dijaliza u jednom centru, a da ponuđači obezbede sve: i aparate i servis i sav potrošni materijal?

Em je jednostavnije, em jeftinije, em se zaobilaze sitni proizvođači (Bugari, Turci, Kinezi i sl).

Pa ko pobedi, neka donese i postavlja sve, bolnica da obezbedi samo radnu snagu i pacijente.

To pitanje je bilo najglasnije ignorisano.

Prosto je bolela tišina koja je nastala posle njega.

Muk.

A zna se i zašto.

Pravilnici i Tenderski uslovi su svi sadržavali odrednice: „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“!!!

To je bio ključ.

Namešteno je tako, da tu nema konkurencije: čiji je aparat, od toga mora biti i materijal!

(A zna se čiji su aparati).

Eto, zarade.

Eto kriminala.

Legalizovanog.

Organizovanog.

Jer, ako i ne dobije neku sitnu partiju u tenderskom nadmetanju, onaj ko ima aparate sve to nadoknadi dižući cenu „materijalu specifičnom po tipu aparata“! Tu nema konkurencije i dobijaš koliko tražiš.  Eldorado.

Onaj ko bi se drznuo da nabavi „tuđe“ krvne linije (na primer), ne bi dobio bakteriološke filtere za te aparate, jer bakteriološke filtere pravi jedino proizvođač aparata, te bi naručilac ucenjen, morao da podvije rep i da odustane od jeftinijih (često i boljih) linija. Zato sada kesa sode bikarbone košta hiljadu dinara. Jer je i ona navodno, po tipu aparata …

Ucena uspeva, jer drugih aparata, rezervnih – nema niko.

U Evropi i Svetu, to tako ne može, ali ovo je Srbija, zemlja da prevrne … pamet da stane.

Odjednom su se u prospektima za mnoge potrošne dijalizne materijale pojavila specijalna upozorenja:

Upozorenje: Proizvođač ne prihvata nikakvu odgovornost niti obavezu u slučaju telesne povrede ili druge štete i isključuje bilo kakvu garanciju za oštećenje aparata koje nastane usled korišćenja neodobrenog ili neodgovarajućeg materijala i pribora.

Iako se godinama, i decenijama, na aparatima monopolističkih firmi koristio samo originalni potrošni materijal: krvne linije, dijalizni koncentrati, dezinficijensi, čak i igle i dijalizatori (a na kućnoj hemodijalizi i sada!), ipak, koliko je nama poznato, niko nikada iz tih firmi nije prihvatio nikakvu odgovornost ni za kakvu štetu na aparatu niti za telesnu povredu pacijenta.

A pitaj Boga dragoga, koliko je toga bilo!

Prskanja krvnih linija, pucanja kapilara dijalizatora, neadekvatnog sadržaja elektrolita, nema čega nije bilo, ali – niko nikada iz firmi čiji je bio aparat i sav potrošni materijal, nije snosio NIKAKVU odgovornost.

Jednostavno, nije bilo osnova.  Nije bilo pravnog akta, obavezujućeg propisa, potpisa, bilo čega.

Sve je bilo njihovo, samo su patnje bile naše.

Sad te firme plaše članove tenderskih Komisija da neće prihvatiti odgovornost, ako opet ne bude sve njihovo?!

A i dalje nema nikakve pravne osnove!  Neće da potpišu nikakve „garancije“.

Neko je velikima uspeo valjda da štrpne koji procenat zarade, neko (mimo njih) dobije neku partiju dijalizatora, neke špriceve ili igle, pa veliki onda pokušavaju da zaplaše tenderske komisije!?!

I što je najčudnije: kako – tako, ali u tome uglavnom uspevaju.

Ali, „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“ ih spašava, uvek, i u svakom slučaju!  Da nije toga, ne bi bilo monopola u srpskoj dijalizi.

A ubacivanje aparata u srpske dijalizne centre, je rekosmo: TAJNA!

Ili KRIMINAL.

Kako god hoćete.

I pitanje zašto nema tendera u kome bi se tražila celokupna usluga, i aparati i setovi, je 3 godine IGNORISANO.

A onda se desio Čačak.

Iz ovog mesta izgleda počinju revolucije u Srbiji, u 21. veku.

Ovaj put Čačani nisu krenuli bagerom, ali efekat njihove akcije neće biti nimalo manji.

Revolucija.

Čačani su odlučili da urade baš tako: raspisali su tender za celokupnu godišnju količinu dijaliznih tretmana koja im je potrebna.

Ali, da ponuđači ponude sve: i aparate i servis i potrošni materijal. Sve u paketu.

Pa neka se takmiče.

Ipak, kao i svaka, i ova je revolucija malo nameštena.

(Čačanska posla).

(Ili: srpska posla).

Bilo je „malo“ usmeravanja, upravljanja.

A koja to revolucija, nije bila usmeravana?

Elem, Čačani su raspisali tender čije su karakteristike tačno ispunjavali i Frezenijus i Gambro, ali sa Frezenijus karakteristikama se tražilo 7 aparata, a sa Gambro specifikacijom su tražili 2 aparata.

Sve to da radi naredne 3 godine.

Da li svesno ili namerno (ne znamo), ali u revolucijama se nikada ne može sve isplanirati, elem, tender je bio, a na tenderu, za aparate sa Frezenijus karakteristikama, pobedi firma NIPRO, sa svojim, vrlo sličnim, i još povoljnijim, karakteristikama. (?!)

Bog te maz’o!

Revolucija!

Šok u srpskoj dijalizi!

Nijedan medij, portal, blog, fejsbuk, twiter, nijedno udruženje, nijedan stručnjak, nefrolog, medicinar, tehničar, sestra, pacijent, niko ni reč da prozbori!

Opšti muk.

Pobedio Nipro.

Prećeno čačanskoj komisiji Budžetskom inspekcijom, kopano po papirima, ali … niko ne mogaše ništa.

Prvi put u Srbiji se instaliraju Nipro aparati: „Surdial-X“.   I to u Čačku.

U svim drugim centrima su Niprovci ometani i sprečavani, na sve moguće načine, (u tome su učestvovali i Zvonalis, Miško i slični bolesnici), u VMA dve godine ne mogu da prođu ni kao donacija, besplatno, a sada pobediše, legalno, na tenderu. U Čačku.

I još, mnogo jeftiniji.

Kad pogledate cenu koju je dobio pobednik za aparate sa Gambro karakteristikama, a to je naravno Medikon, i uporedite tu cenu sa cenom za 3 puta veći broj Nipro dijaliza, digne vam se kosa na glavi.

Ovo je već bilo opasno.

Nipro direktori verovatno zagledaju ispod automobila, pre nego što sednu u iste, da li se čuje neki tika-taka, zvuk.

I kada idu na poslovne ručkove proveravaju da li u kafani iza vodokotlića konkurencija nije spremila „argumente“ za njih.

Čačani još nisu ni svesni šta su sve izazvali.

Briga njih.

Aparati se pokazali kao vrhunski, rade bez greške. Japanci.

Pacijenti zadovoljni.

Osoblje zadovoljno.

Ali, u vazduhu se oseća neka nevolja.

Neka opasnost.

Jer, šta će se desiti ako još neki centar uradi isto?

Hoćemo li to preživeti?

.

.

Sobirse, soberi se!

Svi smo svedoci u šta se izmetnu SOBIRS.

Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije.

Sve ono što smo zamerali Ljubinkovim prethodnicima, sada se odvija pred našim očima, u još ružnijem, karikaturalnom obliku.

Sećate li se, šta smo govorili?

Kako koji pacijent sazna nešto malo o dijalizi, tako mu prorade sujeta i ambicije, osnuje sopstveno udruženje, postane „Precednik“, napiše „knjigu“ o dijalizi, obeća borbu za poboljšanje dijalize u Srbiji i onda pobegne na kućnu hemodijafiltraciju.

Reši problem, sebi.

Ostale, i dalje zamajava.

Oseti čovek unosne strane „precednikovanja“ i više ne prepušta to mesto, nikome.

Dok je živ.

Nije bitno što nema rezultata.

Nije bitno što mu račune ne kontroliše niko.

Ali, „poziciju“ – ne da.

Pod firmom „aktivnosti“, koje su „razne“ ne dešava se konkretno, ništa.

Nema nikakvog poboljšanja kvaliteta dijalize u Srbiji.

Nema nikakvog poboljšanja statusa dijaliznih bolesnika u Srbiji.

A „projektne“ i „programske“ aktivnosti, skoro svakodnevno.

Kače se slike po Fejsbucima.

Pričaju se priče i stihoklepaju pesme.

U prostorijama „radionice“ šaraju se jaja i prave igračke od papira.

To se nazove „radna terapija“.

Slikaju se sa Poverenicom za rodnu ravnopravnost, ona im naravno da podršku.

(Kao da su dijalizni pacijenti loše dijalizirani zbog polne pripadnosti?)

Dovedu priučenu Plavušu radi slikanja sa nekim dijaliznim zombijima.

(Da bi se opravdale pare koje se državi uzmu kroz tu „psihoterapijsku podršku“).

Prave se „igre“ za bolesnike, da bi se zgrnulo i rasporedilo što više para od „sponzora“.

Većina fotografija pokazuje pacijente kako jedu, ručaju, krkaju, za nekim stolovima, po kafanama, hotelima, kolibama, turističkim izletištima …

Zatim se vide kao neka „predavanja“, „tribinjanja“, pa onda: podignute ruke.

To je kao dokaz da je sve bilo demokratski.

Da će isti i dalje biti, to što je i sada.

Što su bili i oni pre njega.

I što će biti i oni koji dođu posle njega.

Bože, ima li igde ovako glupog naroda?

Koji je slep kod očiju?

Koji ne vidi, ono što bi svi videli?

Ili, mi ne shvatamo?

Možda narod želi baš ovo?

Da svaki sebi ukrade koju mrvicu sa trpeze, pa neka svet propadne.

A šta bi drugo moglo biti?

Opšti sunovrat.

Mi smo, takođe, krivi.

Za razliku od „vođa“ udruženja, mi priznajemo krivicu.

Krivi smo, jer smo verovali.

Verovali smo da će Ljubinko, kao pacijent i doktor, da bude drugačiji.

Drugačiji, od šablona, kojeg smo opisali, u uvodu.

Da će se boriti.

Da će se boriti za pacijente u državnim bolnicama i dijaliznim centrima, a ne za sebe.

Da neće uzimati pare od Big Farme.

Kao i svi ostali, pre njega.

Ko je pristao na šurovanje sa dijaliznim firmama, taj ne može brinuti o dijaliznim pacijentima.

Đavo će da ti pomogne, to je sigurno, ali čitaste li vi šta o Faustu, o Volandu i Azazelu?

Verovali smo da neće duvati u istu tikvu sa profesorima i načelnicima, koji su Big Farmi sluge zemaljske.

Verovali smo da je on čovek Prava i Pravde.

Čovek Ideja i Ideala.

Da ne misli samo na svoje blagoutrobije.

Istina je bila surova.

Otrežnjenje bolno.

Pogledajte sada na šta liči Dijaliza časopis.

Evo ga još jedan „Dragi prijatelji“ – još jedan dijalizni Kolumbo, oseća potrebu, da nam se OBRATI.

Obretenije njegovo, niučemu se ne razlikovaše od Miškovog: „Dobro jutro, Srbijo“.

Kakav umišljaj.

Koji su to bolesnici …

Kakvo izdavaštvo …

„Skupština je protekla u vrlo prijatnoj atmosferi i skoro sve odluke su donete jednoglasno“.

Eto, to je ta prijatnost, koja je jedna od svrha postojanja udruženja.

Nepodnošljiva lakoća prijatnosti. To su ljudi koji misle da je Milan Kundera obućar.

Nema ostavki, nema rezultata, nema kritike, nema ni rasprave, čak.

Godišnji Izveštaj o radu, opširan, maksimalno proširen obuhvata 4 rečenice.

Osnovano ovo, osnovano ono, sve udruženje do udruženja.

Doslovce piše ovako:

„U toku je formiranje još dva udruženja. To je rezultat aktivnosti Saveza.“

To je Rezultat!?!

Ništa drugo nemate?

„To je rezultat aktivnosti Saveza“ – a Savez za osnivanja saznaje listanjem APR sajta!?!

Pa u nastavku, kaže:

„Ljudi vide aktivnosti saveza i pridružuju se“ (!??!)

Usta moja, hvalite me!

Hoćete da vam kažemo šta ljudi vide?

Hoćete li ISTINU?!

Evo vam, šta ljudi vide:

To su vaše aktivnosti, sunce vam kalajisano!

Nemate vi drugih rezultata, sem oparivanja.

A neprofiteri?,  u naslovu?  Kobajagi.

Pa neka vam je sretno.

Mi ćemo drugim putem.

Ispali smo naivni, priznajemo.

Pomagali smo, koliko smo znali i mogli, ali više nećemo.

Promovisali smo SOBIRS i „novog“ predsednika, preko svake mere, celu kolumnu smo dali tom „Udruženju“, razobličavali mu „konkurente“, kad ono: sve ista banda.

Jednog od naših stručnih konsultanata smo mu davali, na ispomoć, da mu uobliči malo one papazjanije od tekstova. Pogledajte razliku između udarnih tekstova u prva 3 broja Dijaliza časopisa i onih posle. K’o nebo i zemlja.   (čika Velja dao bonu, ali više neće).

Vratili smo tu kolumnu, Gariju Petersonu, čoveku čiji je rad inspirisao nastanak ovog sajta.

Gari se u Americi bori protiv dijalizne farmakomafije (Big Farme).

Tamo pacijenti umiru k’o muve, važna je samo zarada. Big Farma kontroliše sve.

Nama se ovde uvodi taj, Zapadni model.

Mi to nećemo mirno posmatrati.

Nekako s jeseni, kreće Akcija!

Spremte se da nam se pridružite.

I mi izlazimo iz ilegale i nastavljamo borbu javno, u sred dijalizne arene, zajedno sa svima koji žele konkretna poboljšanja u srpskoj dijalizi. Moći ćete da nas vidite, i da nas čujete, i da nam se pridružite.

Do tada, ostajemo u vezi, preko ovog sokoćala na wordpressu, koje je jedino bilo slobodno, besplatno i spremno da nas pušta, bez da nam je tražilo bilo šta: pare, lične karte ili dupeljub, duboki.

A naći ćemo se na nekom Saboru.  Ili, Skupštini.

Lako ćete nas poznati …

Pojaviće se već neko od nas da kaže sudbonosno:

„Eto Dijalize, eto Pacijenata!  Rat farmakomafiji!“

Kojekude.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

Fotografije koje slede

su ilustracija za tekst o Čačku,

a dobijene su od ruskih hakera,

koji kontrolišu sve, uključujući i naše redakcijske izbore.

Вот, пожалуйста.

.

.

.

.

Napomena redakcije

Gornji tekstovi i oprema su redakcijski, pisani su „u tri ruke“, pod velikim temperaturama i malim dozama alkohola, pa se izvinjavamo čitaocima i saradnicima, na neodmerenostima i vulgarnijim izrazima, koji inače nisu karakteristika ovog sajta, ali pošto je i glavni korektor na odmoru, mi ostali smo dali sebi malo oduška, da mi to odradimo na svoj način.  Posebno se izvinjavamo našem stručnjaku i kvalifikovanom izveštaču iz Čačka, koji je agent i NKVD, pod kodnim imenom Rodoljub Čolaković, što smo mu prepričali temu, pa uz izvinjenje objavljujemo evo, i njegov tekst u originalu, kako bismo podstakli i ostale čitaoce da nam pišu, makar i svoje doživljaje sa letovanja. Evo, Rođinog teksta, da se svi uverite, kako piše doktor nauka, docent sa univerziteta Slomonosov:

Čačanski Kopernikanski obrt

Da se, kojim slučajem, znameniti filozof Imanuel Kant nije bavio gnoseologijom, već problemima dijaliznih pacijenata u Srbiji, svejedno bi ovih dana skovao termin „Kopernikanski obrt“. Pa i sam Nikola Kopernik ostao bi zbunjen novom činjenicom da se po prvi put „u novijoj istoriji“ ove zemlje u jednoj domaćoj bolnici krvna pumpa ne okreće oko nemačke ili švedske, već – japanske dijalizne mašine!

Srpska dijalizna planeta odavno je dojčecentrična (i tek pomalo, da se Vlasi ne dosete, švedocentrična). U prevodu – životi dijaliziranih osoba vrte se oko mašina i kompanija koje su uspostavile faktički duopol, na radost mahom proizvođača i distributera tih mašina i potrošnog materijala za te mašine, ali i svih onih koji od tih kompanija dobijaju razne vrste… pa, hajde da kažemo, podrške.

Ono malo preostale savesne stručne javnosti, raspoređeno tu i tamo po pojedinim dijaliznim centrima, uglavnom je mudro ćutalo i ignorisalo da se u srpskoj djalizi sve radi u interesu krupnog kapitala, a ništa u interesu pacijenata i same struke koja bi trebalo da bude na strani onih koje leči. Oni manje savesni i dalje su tvrdili da se pacijentova krv najlepše okreće oko nemačke krvne pumpe, u nemačkim krvnim linijama i unutar „nemačkih“ dijalizatora („Made in Južni Banat“), a potvrdu o tome dobijali na kojekakvim raskošnim kongresima i simpozijumima na koje su putovali besplatno, usput se po štandovima opskrbljujući hemijskim olovkama, notesčićima i sličnim suvenirima. Uz plaćene devizne dnevnice, podrazumeva se. Sponzor tih putovanja bio je slučajno upravo nepomenuta nemačka kompanija.

Kreatori dojčecentrične srpske dijalize u svojoj plemenitoj misiji zgrtanja kapitala na račun pacijenata i fonda koji im plaća lečenje nisu imali granica – osim uzimanja para na mašinama i potrošnom materijalu, redovno su dijaliznim centrima ispostavljali masne fakture za svaku servisnu intervenciju, ma koliko trivijalna ona bila, uz napomenu da servisiranje njihovih mašina ne sme da obavlja niko do njihovih „ovlašćenih servisera“. Naravno, i svi tenderi bili su „prilagođeni“ ovim uslovima poslovanja.

Sve dok početkom godine nije raspisan tender kao javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu sa zakupom aparata za potrebe Opšte bolnice Čačak. Ovo je bio PRVI tender ove vrste u Srbiji, tj. prva prilika da se mašine za hemodijalizu nabave u potpunosti transparentno. Praktično, u pitanju je bila javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu koji zavisi od tipa dijalizne mašine.

Nabavka je formirana u dve partije, jedna partija za 7 aparata za hemodijalizu sa potrošnim materijalom, a druga za 2 aparata. Specifikacijom su zahtevane mašine koje mogu da ponude praktično sve poznate svetske kompanije koje proizvode dijalizne aparate. Fer šansa je, dakle, data svima.

Princip tendera bio je sledeći – tražio se potrošni materijal na period od 3 godine koji obuhvata: AV linije za HD (80%), AV linije za HDF (20%), bikarbonat kertridži, sredstvo za dezinfekciju mašine, endotoksinski ultrafilteri za mašine, kao i zakup mašina za isti vremenski period. U toku trajanja zakupa mašina, dobavljač je dužan da besplatno vrši održavanje i servis mašina.

Šta je ovde inovativno? Prvo, na ovaj način, bolnica dolazi do potpuno novih mašina za dijalizu koje ne mora posebno da papreno plati. U isto vreme, neće biti prinuđena da plaća astronomske cene servisa i održavanja. Upravo su otvoreno bezobrazne cene usluga servisiranja i bile povod da OB Čačak raspiše ovakav vid javne nabavke. Ostvarena je, dakle, višestruka korist: potrošni materijal nabavljen je po realnim, ekonomskim cenama; da bi prodao svoj materijal, ponuđač je morao da bez naknade iznajmi i isporuči svoje nove mašine, što je, s obzirom na starost dijaliznog „voznog parka“ u Srbiji preko potrebno; najzad, proizvođač je uslovima nabavke sprečen da „muze“ novac kroz fakture za servisiranje operativnih mašina.

Tokom tendera, ispostavilo se da japanske mašine troše upola manju količinu endotoksinskih filtera (svaki od njih košta nekoliko stotina evra). Ni to nije bilo sve, ispostavilo se da japanska mašina troši manje sredstva za dezinfekciju, vode, električne energije, što čak nisu ni bili kriterijumi za dodelu javne nabavke, ali su te činjenice izazvale dodatni bes konkurencije.

Kako se bes pretvorio u agresiju, došli smo do informacija da je osoblju bolnice angažovanom na pripremi ove javne nabavke ozbiljno prećeno kojekakvim „pravnim radnjama“ i to baš od onih „poštenjačina“ koje su 2014. i 2015. prodavali svoje dijalizatore svima u Srbiji bez sprovedenih postupaka javne nabavke, dakle apsolutno protivzakonito i to po duplo većoj ceni od one po kojoj ih sada prodaju!

Na osnovu ovog tendera, a tokom maja meseca, u Opštu bolnicu Čačak su stigle i prve japanske mašine za hemodijalizu u Republici Srbiji. Početkom juna, japanska kompanija-proizvođač je obavila obuku stručnog medicinskog osoblja bolnice za rukovanje ovim mašinama, tako da sada po prvi put u Srbiji imamo dijalizne aparate koji nisu ni nemački ni švedski.

Ponekad se Kopernikanski obrti dese na mestima gde ih najmanje očekujemo. Jednom probijena, šema pokvarenjaka osuđena je na propast. Prema informacijama koje imamo, iste japanske mašine uskoro treba da stignu u jedan veliki prestonički dijalizni centar. I pri tome, u krajnjoj liniji, uopšte nije bitno da li su mašine japanske, nemačke ili američke – bitno je da budu dobavljane na zakonit i transparentan način, uz minimalan utrošak novca poreskih obveznika, a uz obezbeđivanje najvišeg nivoa kvaliteta hemodijalize za pacijente.

Dijaliza treba da se okreće oko interesa pacijenata, a ne obrnuto. Možda na teži način, ali naučiće to i oni koji su se svih ovih godina, svim silama, trudili da bude suprotno.

Rodoljub Čolaković, mlađi.

.

.

.

.

Вот и все.  Достаточно для умных.

Привет.

ДиаБлоГ – 2017

.

==================================================

========================

========

Advertisements

Šta trebate pitati pre nego što izaberete dijalizni centar?

Šta trebate pitati pre nego što izaberete dijalizni centar?

Nažalost, u našoj državi, većina pacijenata ne može da bira dijalizni centar, nego im isti biva određen. U svetu, naravno, to nije tako.

Zato, donosimo ovaj prilog sa interneta, da podstakne na razmišljanje naše zdravstvene vlasti i naše nefrološke stručnjake, da shvate da su oni tu zbog nas, a ne mi zbog njih.

Jer, mi bi hteli da im postavljamo baš ovakva pitanja, kako to pacijenti u svetu rade. A oni da se zamisle nad našim odgovorima i nad stanjem u njihovim centrima, i da vide ko bi im uopšte došao, ako ne mora.

Ispod svakog pitanja napisan je i razlog zašto je to važno.

1. Šta treba proveriti kada posetite ponuđeni dijalizni centar:

Konstatacije

Da li je centar čist i uredan?

Čistoća i urednost sprečavaju infekcije u centru.

DA    NE

………………..

Da li u čekaonici ima dovoljno edukativnog materijala za pacijente?

Centar treba da pomogne razumevanje terapije koju Vam pruža.

DA    NE

………………..

Da li osoblje centra deluje ljubazno, prijateljski, brižno i sa poštovanjem prema pacijentima?

Svaki zaposleni u centru treba pomagati pacijentima da se osećaju dobrodošlima i dobro lečenima.

DA    NE

………………..

Da li je centar dostupan i hendikepiranim licima?

Osobe koje koriste sedeća kolica ili štake moraju lako da ulaze i kreću se do mesta tretmana.

DA    NE

………………..

Kakav je i koliko je udaljen parking od pacijentovog dijaliznog mesta?

Prevelika udaljenost dijaliznog mesta od parkinga iscrpljuje pacijenta.

DA    NE

………………..

Da li Vam je osoblje ponudilo da razgledate centar iznutra?

Osoblje mora biti voljno da Vam sve pokaže i da Vas obučava.

DA    NE

………………..

Da li u dijaliznim prostorijama postoje uređaji za grejanje i hlađenje?

Pitajte osoblje šta čine da se pacijent oseća komforno.

DA    NE

………………..

2.  Za koje opšte informacije treba pitati u dijaliznom centru:
U koliko smena centar radi, da li imaju dežurne za vanrednu dijalizu?

Saznanje da centar uvek ima pripravno dežurno osoblje pomoći će Vam da lakše prebrodite periode između dijaliza.

DA    NE

………………..

Koji će sve stručnjaci biti u sastavu ekipe koja brine o meni?

Dijalizni centar mora imati razne specijaliste uključene u Vaše lečenje.

DA    NE

………………..

U kojoj meri ćemo ja i moja porodica biti uključeni u moje lečenje?

Pacijent i njegova porodica moraju biti uključeni u sve faze lečenja.

DA    NE

………………..

Na koji način me planirate uključiti u moje lečenje?

Pacijent je član tima koji brine o njemu i mora imati aktivnu ulogu.

DA    NE

………………..

Ako imam pitanja i primedbi u vezi mog tretmana, kome se mogu obratiti?

Osoblje mora znati ko je nadležan za Vaše primedbe.

DA    NE

………………..

Ko kontroliše ili nadgleda rad ovog dijaliznog centra?

Svaki dijalizni centar mora biti kontrolisan od državnih organa, da bi se pacijentima obezbedila sigurnost i kvalitet tretmana.

DA    NE

………………..

Šta se događa kad pacijent dospe u stanje životne ugroženosti?

Morate biti sigurni da će Vas brzo dopremiti do urgentnog odeljenja.

DA    NE

………………..

Da li centar ima defibrilator i kompletnu opremu za reanimaciju?

Ispravna oprema za reanimaciju omogućiće rad vitalnih organa do premeštaja na urgentno odeljenje.

DA    NE

………………..

Da li centar ima plan rada ili evakuacije u slučaju katastrofa?

Pacijent mora biti siguran da će mu dijalizni tretman uvek biti obezbeđen.

DA    NE

………………..

U slučaju potrebe za vanrednom dijalizom, koga trebam pozvati?

Za opšte tegobe nadležna je hitna pomoć, a za nefrološke dežurno osoblje u centru za dijalizu.

DA    NE

………………..

Ako pacijent ne zna lokalni jezik, da li će mu u centru obezbediti prevodioca?

Centar treba imati lice koje se može sporazumevati sa pacijentom.

DA    NE

………………..

Ako je pacijent gluvonem, da li centar ima tumača za sporazumevanje?

Centar je dužan obezbediti i tumača za pacijenta koji je gluvonem.

DA    NE

………………..

Da li dijalizni centar ima radnike obezbeđenja?

Treba da se uvek osećate bezbedno dok ste na lečenju u centru.

DA    NE

………………..

Da li centar ima bolničare ili pomagače pacijentima, npr. oko prevoza?

Osoblje treba da Vam pomogne u vezi problema vezanih za transport.

DA    NE

………………..

3. Šta treba pitati u vezi pomoći i podrške pacijentima:
Ko će mi pomoći u periodu prilagođavanja na dijalizu?

Osoblje mora imati zaduženog za pomoć početnicima.

DA    NE

………………..

Kakva je situacija sa posetama pacijentima u centru?

Neki centri dozvoljavaju posete u dijaliznim salama, a neki ne.

DA    NE

………………..

Mogu li razgovarati sa nekim pacijentom koji se dijalizira u ovom centru?

U razgovoru sa drugim pacijentom možete dosta naučiti o centru.

DA    NE

………………..

Da li se u centru rade ispitivanja zadovoljstva pacijenata uslugom, mogu li videti rezultate?

Ankete zadovoljstva pacijenata pokazaće Vam šta drugi pacijenti misle o centru.

DA    NE

………………..

Da li imate listu pacijenata i porodica u grupama za podršku, ovde ili na internetu?

Mnogi pacijenti najviše nauče iz razgovora sa drugim pacijentima.

DA    NE

………………..

Da li imate pacijentske časopise?

Neki dijalizni centri štampaju novine za pacijente, kako bi ih bolje upoznali sa njihovim lečenjem.

DA    NE

………………..

Koju vrstu edukacije imate za nove pacijente, a koju za dugogodišnje pacijente?

Sa dovoljno znanja o svojoj bolesti i njenom lečenju, pacijenti više sarađuju u lečenju i žive duže.

DA    NE

………………..

Imate li edukacioni program za pacijente koji još nisu započeli dijalizu?

Pacijenti koji su na vreme edukovani o dijalizi bolje podnose započinjanje dijaliznog lečenja.

DA    NE

………………..

Da li imate program vežbi ili treninga?

Mnogi centri nude savete kako da ostanete u formi.

DA    NE

………………..

4.  Šta pitati u vezi hemodijalize:
Šta je to hemodijaliza? Kako funkcioniše?

Razumevanjem HD procesa pomaže Vam da aktivno sudelujete u lečenju.

DA    NE

………………..

Koje sve aktivnosti mogu raditi tokom hemodijaliznog tretmana?

Obzirom da ste u centru 3 puta nedeljno po 5 sati, saznajte šta sve možete raditi u to vreme.

DA    NE

………………..

Da li mogu koristiti laptop ili mobilni telefon tokom HD tretmana?

Neki centri ovo dozvoljavaju, a neki ne.

DA    NE

………………..

Da li pacijentima obezbeđujete ćebad i jastuke, ako su im potrebni tokom HD?

Veoma je važno da se pacijent oseća komforno tokom tretmana.

DA    NE

………………..

Šta sve mogu doneti sa sobom na HD tretman?

Mnogi pacijenti vole doneti neke stvari od kuće, da bi se osećali komfornije.

DA    NE

………………..

Šta trebam obući kad idem na HD tretman?

Pacijent treba da obuče ono u čemu se oseća komotno.

DA    NE

………………..

Šta je to dijalizator? Koje vrste dijalizatora koristite za naše lečenje?

Dijalizatori su filteri gde se čisti krv pacijenta, razlikuju se po površini i po propustljivosti. Veća površina i propustljivost znače i veću efikasnost.

DA    NE

………………..

Koju dijaliznu smenu mi nudite?  Mogu li dobiti smenu koja odgovara mom rasporedu u školi ili na poslu?

Osoblje treba nastojati da pronađe najbolje rešenje za pacijenta.

DA    NE

………………..

Koliko pacijenata se leči dijalizom u ovom centru?

Neki pacijenti vole manje centre, neki vole veće.

DA    NE

………………..

Koja je starost pacijenata koji su na HD u ovom centru?

Neki pacijenti preferiraju biti sa pacijentima svojih godina.

DA    NE

………………..

Kakva je procedura u vezi hrane i pića tokom HD tretmana?

Neki centri dele užinu, a u nekim pacijenti donose od kuće hranu i piće.

DA    NE

………………..

Da li ću imati svoj poseban TV za vreme HD u ovom centru? I slušalice?

Pacijenti vole imati poseban TV za sebe. I slušalice, da ne ometaju druge.

DA    NE

………………..

Da li dajete pacijentima anestetik gel na mestu plasiranja fistulnih igala?

Anestetik gel ili krem, čine da ne osećate bol prilikom punktiranja.

DA    NE

………………..

Mogu li da biram ko će mi od osoblja punktirati krvni pristup?

Punktiranje od strane iste osobe čini pristup dugotrajnijim, ali to nije uvek moguće postići.

DA    NE

………………..

Mogu li biti edukovan da sam punktiram svoj krvni pristup?

Neki pacijenti preferiraju da sami plasiraju igle u svoj krvni pristup.

DA    NE

………………..

Da li nudite i kućne HD? Ako ne, znate li gde i kako mogu to dobiti?

Mnogi centri nude obuku za kućne HD. Ako imate uslove onda vi određujete raspored i trajanje tretmana.

DA    NE

………………..

5.   Šta pitati u vezi peritoneumske dijalize:
Šta je to peritonealna dijaliza? Kako ona funkcioniše?

Razumevanje PD pomoći će Vam da aktivno učestvujete u svom lečenju.

DA    NE

………………..

Da li ovaj centar nudi i PD? Ako ne, znate li neki centar koji nudi i HD i PD?

Ako izaberete PD trebate znati da li će Vam taj centar pružati podršku?

DA    NE

………………..

Do koliko sati su PD tehničari u ovom centru? Ako mi treba pomoć posle toga, koga da zovem?

Saznanje da uvek možete nazvati stručnu osobu čini Vas sigurnijim.

DA    NE

………………..

Koliko je ovde pacijenata na PD?

Neki pacijenti više vole veće PD centre, a neki manje.

DA    NE

………………..

Koliko često pacijenti ovog centra imaju peritonitise?

Peritonitisi su ozbiljna infekcija trbuha tokom PD. Centri koji imaju manje peritonitisa bolje treniraju pacijente kako da izbegnu peritonitise.

DA    NE

………………..

Šta će se desiti ako pokušam PD, ali metoda ne uspe?

Dijalizni centar i Vaš doktor treba da Vam garantuju lečenje drugim metodama, kao što je HD.

DA    NE

………………..

Šta reći na kraju?

Osim: ovo će poglavlje naši zdravstveni autoriteti morati ispuniti, ako žele u svet.

A od nas zavisi hoćemo li ih početi pritiskati.

Zabeležite i Vi:

Da ili Ne.

.

.

DiaBloG – 2014

u originalu na: http://www.medicare/dialysisfacilitycompare/Patient-Checklists.html

.

.

Danas je drugo vreme2

Picture1b.

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

Sedmi padež, KORUPTIV: kome i koliko?

Kada se pomenu korupcija i pljačka, javnost se obično zgražava i osuđuje takve pojave.

Uvreženo je mišljenje: korupcija i pljačka, to su drugi. Ja, ili mi, ne, taman posla.

Ili: moji, moja porodica, ne oni ne, oni nikada ne bi učinili takvo nešto ili učestvovali u tome. Taman posla, moj otac, majka, braća, sestre, ne mi nismo takvi. U lancu korupcije i pljačke učestvuju neki drugi ljudi. Pa, da vidimo, koji su to likovi?

Ipak, već na početku, jedna napomena: stvari nisu tako crno-bele, kakvim se nastoje predstaviti.

Govoriću vam iz svog iskustva i na osnovu ličnih saznanja. Zaposlen sam, nije bitno gde, i pacijent sam, nije bitno od čega. Za ovu priču, to zaista nije bitno.

Bitno je da sam promišljajući na temu, koju ste vi načeli u svom (karikaturalnom) postu: Zašto je HD materijal skup?, odlučio da i sam napišem svoje viđenje tog problema.

Činjenica je da su cene dijaliznog materijala uvećane za jedno 3-4 puta. Zašto?

Zato što jedan deo tog novca ide na podmićivanje političara i organa vlasti. Znači, prva grupa u lancu korupcije su političari. Bez njih nema ni registracije firme, zastupništva, predstavništva, „fabrike“, distributivnog centra, ili čega već. Osim svih mogućih dozvola, birokratskih peripetija, kontrola, inspekcija i agencija, najvažnije je imati „svog (jakog) čoveka“ ili svoju stranku, a najbolje je finansirati, tj. davati „dobrovoljne“ priloge i poziciji i opoziciji, da ne bi bilo problema pri promenama vlasti.

Drugi deo u lancu korupcije su oni koji primenjuju dotična medicinska sredstva ili lekove, a to su medicinari, tj. doktori. Jedan deo cene hd materijala se odvaja za njih. Doktori su oni koji naručuju, specificiraju neophodni im materijal i dijalizne setove, ili učestvuju u propisivanju uslova tendera, pa nije svejedno kojoj firmi i čijem materijalu će biti naklonjeniji ti uslovi. Medicinarima, doktorima (pa u manjem obimu i sestrama, čak) se lova odvaja pod izgovorom sponzorstava tj. finansiranja njihovih kongresa, stručnih skupova, udruženja, usavršavanja u zemlji i (naročito u) inostranstvu itd.itd.  Država, tj. klinike, bolnice i fakulteti, obično nemaju fondove za finasiranje ovakvih (uglavnom potrebnih) aktivnosti, pa se prećutno pušta da to rade farmaceutske firme i to opet državnim tj. našim novcem, koji se uzima kroz (nerealno uvećane) cene materijala i lekova. Kroz raznorazne studije ili klinička ispitivanja (koja uvek dokažu odličnu efikasnost) farmaceutskih proizvoda, velike svote novca se daju institucijama (klinikama, bolnicama, centrima), ali i osoblju, medicinarima koji regrutuju „dobrovoljce“. Svi ti troškovi ulaze u cenu gotovog leka ili dijaliznog proizvoda.

PODMAZIVANJE-KORUPCIJE

Treći deo novca iz cene materijala i dijaliznih setova ide „Udruženjima pacijenata“, a to su oni koji se kao bore za bolje uslove lečenja i ostvarivanje svojih prava, naročito ako se to poklapa sa interesima i potrošnjom materijala od firme koja ih sponzoriše. To su udruženja koja izdaju svoje „časopise“ (koji su prepunjeni reklamama određenih dijaliznih i farmaceutskih firmi), koja imaju svoje sajtove i fejsbuk grupe, a njihov uticaj na Fond ili na medije, nije za zanemariti kad treba pogurati neki od projekata, npr. projekat Privatne bolnice za hemodijalizu, projekat novih lekova za retke bolesti i slične. Za svoje „sledbenike“ predsednici tih udruženja povremeno organizuju takmičenje u pikadu, u stonom tenisu i slične „manifestacije“ koje im služe kao opravdanje da iskamče finansiranje i opstanak (i bukvalno) svojih udruženja. Kad jednom postanu predsednici udruženja pacijenata, više nijedan predsednik ne dozvoljava izbore, smenu, rotaciju, bilo kakvo sklanjanje sa (očigledno) korisne pozicije. Jedan je čak napisao i objavio svoju knjigu (kao pacijent i predsednik), bez ikakvih stručnih kvalifikacija za oblast o kojoj piše. I distribuira je po svim dijaliznim centrima. Ne treba ni pominjati ko je sve omogućio izdavanje te knjige.

Četvrti deo novca od cene hd materijala ide na finansiranje „elitnih“ stručnjaka. To su obično akademici, šefovi „referentnih“ ustanova, klinika, fakulteta i drugih domaćih i međunarodnih institucija, koji sede u Komisijama koje izrađuju „Pravilnike“, „Nacionalne“ ili „Evropske vodiče i smernice“, koji odlučuju i sastavljaju „Pozitivne liste“ za bilo šta. E, ti uzimaju i traže najviše, jer oni su elita i moraju im i primanja biti elitna. Pošto im se rad u tim Komisijama uglavnom slabo ili nikako ne plaća, od strane onog ko bi trebao da im plaća taj rad (a to je država), onda oni dobijaju (i ne odbijaju) ono što im daju zainteresovane firme. Zainteresovane da njihovi lekovi i materijali uđu na „Pozitivne liste“, u „Pravilnike“ „Vodiče“ itd. itd., jer bez tih odobrenja neće moći ni oni koji bi koristili te materijale da ih naručuju. Zato među „elitom“ vlada prava tuča ko će dospeti na rukovodeću (inače slabo plaćenu) funkciju i žrtvovati svoje slobodno vreme za dodatni rad na poboljšanju našeg zdravstvenog sistema.

Ostali (najveći) deo novca od cene hd materijala ostaje domaćoj firmi i njenim kooperantima. Njeni kooperanti su npr. turističke agencije preko kojih razvoze lekare i organizuju kongrese, to su prevoznici, marketinški stručnjaci, snabdevači svim i svačim, ali uvek uz samo jedan obavezan uslov: da se deo novca vrati onome ko ih plaća i snabdeva poslom. Kad vrate sve proizvođačke i manipulativne troškove, ostaje im itekako dovoljno, čak mnogo više nego u bilo kojoj grani trgovine ili proizvodnje. Zato je hd materijal kod nas, kao i u većini drugih zemalja: vrlo skup.

Koliko HD aparata se ukrade

Ono što sve nas treba da zabrinjava jeste činjenica da se tako uvećane cene lekova, dijaliznih aparata i potrošnog materijala plaćaju iz državne (RZZO) kase, koja se puni od (prisilno uzetog) dela zarade svih nas. Tako smo svi postali saučesnici u ovom lancu. Teret korupcije i pljačke se na kraju raspodeli na široke narodne mase, da bi se valjda lakše prihvatilo njegovo postojanje.

Iako to negde, u podsvesti svi znamo, niko neće ništa da učini da se to izmeni. Kada bi cene hd materijala bile realne (proizvođačke cene plus manipulativni troškovi), onda bi država morala sama da finansira usavršavanje lekara, delatnosti udruženja pacijenata i opremanje i proširivanje postojećih dijaliznih centara. A za tako nešto država očigledno, nije sposobna. A i ličilo bi suviše na socijalizam ili državno regulisanje privrede i usluga.

Ovako, sve vam je to u ceni hd materijala, i sve funkcioniše, jer je to tržište, kapitalizam.

Tržište sve reguliše. Ako su plate lekara male, on zato uzme ili dobija sa druge strane: od farmaceutskih firmi ili od pacijenata.

Tržište je vrlo brzo reagovalo, prepoznalo problem i rešilo ga.

Neće ni menadžeri niti farmaceuti, pa ni pacijenti, davati mito onome lekaru koji nije sposoban, koji nema rezultate ili položaj da nešto završi. Pokojni Brana Crnčević je jednom napisao (parafraziram po sećanju): „Svako od nas želi da njegovu jetru lekar pogleda malo bolje nego inače (druge jetre), jer zaboga ipak je to moja jetra. Ako Vi niste takvi, onda Vama svaka čast. Vi ste junak“- govorio je Brana Crnčević.

Povremene kampanje kojima se država kao obračunava sa mitom i korupcijom, su reklamne kampanje pojedinih političara ili stranaka. Organi gonjenja znaju sve krupnije zverke i sve prate, ali reaguje se samo kada se dobije mig odozgo, iz politike, iz vlasti. Najčešće je to pred izbore ili s vremena na vreme, da se podigne rejting pojedinih političara ili stranaka. Pri tome se u moru korupcije odaberu oni koji već nekome važnome smetaju ili su se nekome lično isprečili u njegovim interesima. Jer, problem se i ne može rešiti hapšenjem svih u lancu. Pa ko bi onda ostao i ko bi nas lečio?

Tako dobijemo aferu sa propisivanjem skupih lekova ili aferu sa onim čuvenim neurohirurgom koji je uzeo 300 evra nekom (podmetnutom) nesretniku.

Eto rezultata! To su ti, pojedinci, koji su korumpirani i podli pljačkaši.

I svi smo zaprepašćeni, konsternirani, uvredjeni i iznenadjeni (kao Šojić).

A svi smo znali (ako hoćemo da budemo iskreni) sve ovo i učestvovali smo u svemu ovome, stalno ili povremeno, manje ili više, aktivno ili pasivno, kako kad.

Ali, da bi mogli ujutro pogledati sebe u ogledalu, da bi mogli zadržati o sebi iole pozitivno mišljenje, ne želimo da pričamo, niti da mislimo na ovakav način.

Zbilja, kad smo već kod ove teme, zna li neko nekoga u RZZO komisijama koje odlučuju o razmeštanju pacijenata za hemodijalizu. Otac mi živi u centru Beograda, a dobio je raspored za HD u Lazarevcu, iako kažu da ima mesta i u „Dragiši Mišoviću“ i u privatnim bolnicama (koje daju HDF, svima).

Da, častiću, naravno.

A. P.

(stariji adolescent)

.     .     .

.     .     .     .     .     .



eh, da nam je ona sada tu



.     .     .

.

Picture1b