Tag Archive | bolnica

Imunitet krda

Poštovani čitaoci,

u duhu Covid-19 preporuka, samo za vas, evo našeg novog slogana:

Dođite da se distanciramo!

Da se distanciramo od beskrupuloznih dijaliznih profitera, od lažljivih medija, od političkih manipulanata i od toga šta kaže struka.

Samo na ovom blogu, samo za vas, i za nas, pišu najoštrija dijalizna pera, otvoreno, beskompromisno i nadasve pošteno i nepristrasno.

Ima toga, pitaj Boga, koliko.

Odvežite se, polećemo.

.

.

1) Lekcija broj 1

Ako smo išta naučili iz ovog iskustva sa Covid-19 pandemijom onda bi to trebala biti pouka o značaju državnog zdravstva.

Nasuprot svim globalističkim i neoliberalnim prisiljavanjima da se sve privatizuje, da je tržište najbolji regulator, redakcija ovog portala već 7 godina piše i govori da su to gluposti. Tamo gde su najveći lanci privatizovanih dijaliznih centara tamo je dijaliza najgora, a smrtnost najveća.

Pročitajte sada šta se piše i u našoj štampi:

http://www.balkanmagazin.net/zdravlje/cid142-237489/sta-je-obelodanila-epidemija-kako-je-eu-sistematski-unistavala-javno-zdravstvo-drzava-clanica

http://www.politika.co.rs/scc/clanak/453318/Za-njih-je-vazno-da-ste-vi-bolesni

I ne samo u štampi, u svim medijima je bilo.

Prosto je bilo milina, za naše uši, čuti ministra zdravlja kako govori šta je sve trpeo da bi se odupro pritiscima za privatizaciju i javno-privatno partnerstvo u svim oblastima medicine, a o dijalizi da i ne govorimo. Dijaliza je na tapetu još od 2008, od Cece Vukajlović, i to ne prestaje.

Pogledajte samo neke od naših brojnih tekstova na te teme:

Ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde . . .

Potresno je sada bilo čuti od najviših državnih funkcionera kako ih je EU prisiljavala da na tenderima ne smemo stavljati najnižu cenu kao kriterijum, jer onda ne mogu da prođu njihove EU firme nego samo kineske. To nisu hteli da dozvole.

A oni, civilizovani Zapad, su kao za ravnopravnost, transparentnost i slobodu tržišta.

Kao da smo mi Indijanci.

Korona nas sada tera da preispitamo neke stvari.

Da stavimo prst na čelo. Da otvorimo neka pitanja.

Šta je to zdravstveni suverenitet?

Zašto zdravstvo ne sme biti okrenuto profitu?

Kako je moguće da je i nepismeni Knjaz Miloš znao da u selu treba imati učitelja, popa i doktora, na državnoj plati. Da ne moraju krasti ili brinuti za egzistenciju, ali da se ne mogu ni obogatiti.

Srbija je ukinula ropstvo (1835) pre SAD (1863) i Engleske (1886).

A danas, u 21. veku, oni nam prodali priču o neophodnosti privatizacije bolnica, apoteka i instituta.

Zamislite samo, koliko bi više pacijenata obrnuo privatni vlasnik na istom broju respiratora?

Pa bi nam još i mahao grafikonima i indeksima, slajdovima, cost-benefit analizama i neto prihodom.

Svima njima nudimo – Take home message:

Ako zdravlje nema cenu, zašto bi zdravstvo moralo donositi profit?

.

.

.

2)   Imunitet krda

Kažu ovako. Strategija obračuna sa nekom boleštinom zasnovana na principu: ko preživi – živeće, naziva se imunitet krda (herd immunity). Živeće, naravno, do sledeće epizode (epidemije).

Zamislite kada bi dijalizni pacijenti imali svog jednog poštenog predstavnika, da im se na velikom skupu obrati sa ovom uvodnom definicijom imuniteta krda i nastavi u sličnom tonu.

Moglo bi to da se zamisli.

Znate, previše je mnogo analogija.

Dijalizni nefrolozi uopšte ne računaju podatke o smrtnosti u prvih 90 dana od pacijentovog započinjanja dijalize. Tek ko preživi taj period, po njima, stiče pravo da se smatra dijaliznim bolesnikom.

Ali, pošto i posle tog perioda dijalizni pacijenti imaju veliku smrtnost (veću od korone i raka debelog creva zajedno), onda se to objasni postojanjem pridruženih oboljenja.

Jer, ne postoji dijalizni pacijent koji nema neko pridruženo oboljenje.

(Jedan je, ovde često pominjani, polupismeni nefrološki profesor, to nazivao: „pridruženi komorbiditet“. Kaže da je to „ono što je jako važno“).

Ako vas ovaj izraz „pridružena bolest“ podseća na izraz NATO-Džejmija Šeja „collateral damage“, niste u pravu. Ali, sviđa nam se način na koji razmišljate.

Dakle, suština je u terminologiji, u jeziku. Niko nikada ne umire zbog dijalize.

Nego zbog problema sa srcem, plućima, cirkulacijom u mozgu, zbog sepse, ili zbog karcinoma, na primer.

Ne postoji slučaj da je nekom umrlom dijaliznom pacijentu upisano u kartonu: uzrok smrti – dijaliza.

A istina je u suštini, sasvim drugačija. Loša nefrologija i loša dijaliza su najčešći uzroci smrti dijaliznih bolesnika.

O ovim tužnim činjenicama govorimo ovde već 7 godina i svi naši redovni čitaoci su već postali imuni na te neslavne podatke.

Kod nas, u dijalizi, nema neizvesnosti, potrage, preispitivanja.

U dijalizi je svaki pacijent NULTI.

Ako smo postali imuni na visoku stopu dijalizne smrtnosti,

ako smo postali imuni na ograničenje HDF na samo 20%,

ako smo pristali i na ograničenje high-flux dijalizatora na površine samo do 1,8 m2,

ako smo postali imuni na nameštanja dijaliznih tendera,

ako smo pristali da na nama ostvaruju svoj krvavi profit dijalizni farmakomafijaši i njihovi gaulajteri,

ako nismo spremni ni jedno „muuuu“ da kažemo,

(na turskom bi rekli: „ni mukajet“) ,

ako smo dakle imuni na sve to, i bodemo se svaki drugi dan,

šta smo onda mi?

Šta?

Mislite da je neprimereno, jer nam fale rogovi?

Možda ne uzimamo dovoljno kalcijuma.

.

.

.

3)   Beleške jedne Ane

Od svetske dnevničke literature, naši čitaoci, a posebno čitateljke, znaju samo za 2 kapitalna književna dela: Dnevnik Ane Frank i Beleške jedne Ane.

Nažalost, ta 2 velika dela uopšte ne govore ništa o bubrežnoj insuficijenciji, o dijalizi, ili o transplantaciji. Zato ih nećemo više ni pominjati, jer su nam poslužili samo kao uvod, da najavimo ono što bi za naše čitaoce trebalo biti veliko iznenađenje.

Naime, redakcija ovog sajta ne prestaje sa pokušajima da jednu pacijentkinju nagovori da svoje beleške objavi na našem portalu.

Verujte nam, taj bi tekst bio senzacija. Netfliks bi po tim beleškama mogao snimiti vrhunsku seriju, bar 5 sezona sa po 10 epizoda.

Okosnicu scenarija mnogi već naslućuju.

U prvoj sezoni bi bio akcenat na detinjstvo, školovanje, porodicu, bolnice, sve ono što doktori nazivaju predijalizni period.

Druga sezona, podrazumeva početak dijaliznog lečenja, stresove, ljubav, lične i porodične drame, razočarenja u državni dijalizni sistem, prelazak na kućnu hemodijalizu…

Treća sezona, trudnoća i svi rizici koje ona nosi, deset trilerskih epizoda, koje bi prikovale gledaoce uz TV ekrane, čak i ako ne veruju u raspeće.

Zamislite samo Roberta Pattinsona u ulozi Glavnog akušera za patologiju trudnoće, a ulogu glavnog dijaliznog vojnog nefrologa tumačiće najverovatnije Joaqin Phoenix, lično …

(Alert. Spoilers warning. The synopsis may give away important plot points).

A šta tek reći za četvrtu, transplantacijsku, i ipak najdramatičniju sezonu. Gde pacijentkinja bukvalno beži od suludih protokola sa osam antibiotika i nešto manje imunosupresiva, sa  svakodnevnim analizama, dijalizama i ad hok procenama. Poluživa se iskrada iz bolnice, krije se na tajnoj adresi, a režim šalje policiju da je nađe.

I tu negde se pojavljujemo i mi (press) sa diktafonom i beležnicom, kako je preklinjemo za ono što bi jednoga dana bilo popularnije od Fargoa i Breaking bad, zajedno.

To be continued …

Nastaviće se.

.

.

.

4)   Po strukinoj zapovesti

Korona je kraljica (na latinskom). I kraljica drame, verovatno.

Mnogi su se obradovali kada su videli da političari, zbog korone, odjednom počinju da govore: „Biće kako struka kaže“.

Divota.

Niko da se zapita, zašto to do sada nije bilo tako? „Struka“ postoji u svim oblastima, ali uvek su se političari za sve pitali.  Možda se nekada, pre izbora, narodu i obećavala „vlada stručnjaka“, ali na kraju su ipak vladali političari.

Sada, odjednom, reč STRUKA postaje Božja blagovest. Promisao. Kanon. Prosvetljenje. Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Odjednom su svi zaboravili uništeno školstvo, kupljene diplome i titule, plagirane naučne radove, doktorate, folirante i uvlakače, politikante zaogrnute u plaštove struke.

Odjednom je reč STRUKA, oprala svu prljavštinu, odnela sve kosture iz svojih ormara, i ukazala nam se, kao Gospa čobanima u Međugorju: https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ .

Kako to da je društvena korozija uništila sve segmente i slojeve društva, samo nam je struka ostala netaknuta, devičanski čista i nepogrešiva.

Kao da struka ne može da se bruka.

A Struka odmah uvodi zabran. Nema brale, dijaloga, sa strukom.

Neki tamo Drkon, zdravstveni ćata u nekom tamo gradskom zavodu, koji u toj svojoj struci nije ni među prvih 10000 u svetu, našao se da ospori PRAVO NA MIŠLJENJE svetskom Srbinu broju jedan: Novaku Đokoviću, jer on zaboga, nije iz struke, a Drkon jeste.

A da je Novak govorio u prilog profita Novartisa i Glakso-Smit-Klajna, bio bi pohvaljen, od struke Drkona i njegovih istomišljenika.

Nas, dijalizne žrtve farmakomafijaških profiterskih lanaca, takvi nastupi ne mogu prevariti.

Pamćenje nas još nije napustilo. Trebalo je samo pogledati izjave te iste Struke iz januara ove godine i uporediti sa izjavama iz marta ove godine.

Kako im se kad kaže, oni tako i telale.

Dirljivo je bilo slušati vlast i struku, kada su govorili o respiratorima.

Najgora noćna mora bi im bila kada bi u nestašici istih morali da odlučuju kog pacijenta staviti na respirator, a koga skinuti i pustiti ga da umire.

Principijelno, to jeste strašno.

Ali, ista ta STRUKA (samo nefrološka) je donela odluku (Pravilnik!) da samo 20% pacijenata može imati kvalitetne hemodijalize, koje se zovu hemodijafiltracije.

Za ostale, nema.

Za osam godina, trinaest puta su Vlast i Struka menjali taj Pravilnik, ali te procente nikada nisu dirali.

Principijelno, i to jeste strašno.

Šta nam to onda govori o izrazu Struka?

„У сваком случају, никада нисмо са таквом спокојном бесрамношћу изрекли чињеницу да сваки живот нема исту вредност“, сматра Мишел Уелбек, најпревођенији живи француски писац (ovde).

Redakcija ovog sajta nikad ranije ne bi mogla ni zamisliti situaciju da se u bilo čemu složi sa najvećim medijskim tajkunom na ovim prostorima, ali onda smo videli njegovo mišljenje od pre par nedelja:

„Pun mi je k…c ovih nafuranih zdravstvenih genija koji završiše silne fakultete, potrošiše milijarde na naučne radove i doktorate i dobismo šta? Lek koji se zove „Ne izlazi iz kuće“. S..em vam se na svetski nivo naučnih dostignuća u oblasti virusologije! …“

Poslednja rečenica pokazuje da ova intelektualna rasprava prevazilazi akademske obrise.

Ne podržavajući nepriznate metode i patente dotičnog autodidakta, ne možete da ne primetite da im je dobro odbrusio.

Stručno.

.

.

.

5)   Gde su uzroci

Ovo koronanisanje ima i dobrih strana.

Ljudi su shvatili da materijalno bogatstvo ne može da im garantuje ni život, a kamoli uživanje.

Kao u crtanom filmu: Kad ja huknem i koronu suknem, završićete na sajmištu.

Ako neprijatelji mogu da vam pljunu pod prozor, mogu i na kvaku.

U tome je kvaka.

Empatija nam ni ranije nije bila jača strana.

Sećate se utopljenika na Adi, pored čijeg se tela sunčaju ostali kupači, ne poštujući socijalnu distancu?!

Sećate se momka koji hoće da skoči sa Brankovog mosta, napravio zastoj, pregovara sa policijom, a masa iz zaglavljenih automobila ga bodri: „Skači već jednom, p…a ti materina!!!“

Nismo li mi oni isti koji su prkosili NATOu na tim mostovima, izbegavali skloništa i nosili majice sa ucrtanom metom?

Sad se od nas traži da cvikamo od korone. Kao da nismo već pobeđivali nevidljivog neprijatelja?

Ali, uputstva su vrlo striktna i svi ih se moramo pridržavati, osim onih koji ih se ne moraju pridržavati (https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ).

Korona nas je usmerila i ka preispitivanju.

Mnogi se sada pitaju: gde smo to pogrešili?

Kako je uopšte došlo do ovoga?

Da li iza svega ovoga stoji neki plan i sistem?

(Videti ovde).

Osnovano verujemo da je početak pošasti bio momenat kada su mediji počeli najavljivati i objavljivati ovakve naslove:

„Maćeha iz pakla: pretukla dete sa posebnim potrebama“, „Iskasapio suprugu pa joj se ispišao u bunar“, „Najlepša guza svetskog tenisa se predozirala“, „Naježićete se kad pročitate: Ispovest žrtve malčanskog berberina“, „Novo ulje protiv bora, hirurzi su besni“, „Brendon izdominirao na žurci u bazenu“, „Igor Jurić objasnio zašto ne može da otkrije ime političara pedofila“, „Sanja Marinković pokazala međunožje (18+)“, „Nova postavka Marine Abramović: Magarac je prisutan“, „Mali Nikola pokidao na harmonici kod Žike“, „Penzioneri će moći da izađu napolje, evo i kada“, „Slavnu glumicu pljuju jer se uništila operacijama, ali iza se krije tužna priča“, „Utopio se za Prvi maj, a potresan status tetke tera suze na oči“. . .

Kreatori javnog mnjenja oblikuju svest društva, oblikuju mase.

Pošto nas svakodnevno, iz medijskih kibli, zalivaju ovakvim sadržajima, jasno je da u toj kloaki i kakofoniji, ne može biti sporno da se na nama, kao na pacovima, proba još jedan eksperiment, sa virusima, naravno: https://srbin.info/svet/gejtsov-globalisticki-vakcinaski-plan-dobitna-kombinacija-za-farmaciju-i-obaveznu/ ,

https://fakti.org/sta-to-pisu/reljic-bil-i-melinda-gejts-bi-da-vakcinisu-ceo-svet-a-ni-jedno-od-njihovo-troje-dece-nije-vakcinisano ,

https://www.youtube.com/watch?v=BEk0l-zQDZs,

Zamislite samo da je umesto reči Kongo koristio reč Srbija, i zapitajte se zašto vas to ne bi zaprepastilo.

U tome je kvaka.

.

.

.

6)  Tenderalije ili poštuje li se distanca od državne kase:

Daleko, iza sedam vizira, pleksiglasa i paravana, odvija se nova epizoda prelivanja državnih para u džepove privatnika.

Naravno, mislimo na aktuelnu nabavku sredstava za dijalizu po tipu dijaliznih firmi.

Ima li sada nameštanja?

Sada kad nam je svima pitanje života ili smrti najvažnije?

Odgovor, već znate.

Naravno, da ima.

Tek sada su se akteri raspojasali.

Pod izgovorom vanredne situacije, sve nabavke, svi rokovi, sve je maksimalno zbrzano, a da bi se ućutkali raniji nezadovoljnici i/ili gubitnici, sada je svima namešten jedan deo kolača, kao po dogovoru, e da bi se izbegle žalbe i razvlačenja procedure.

Bilo je smešno čitati nameštena i afirmativna pitanja zainteresovanih lica, koja hvale Komisiju, umesto da traže objašnjenja za neke uslove i tehničke specifikacije koje može ispuniti samo jedan ponuđač.

Opšti utisak: cene dijalizatora su suludo povećane u odnosu na prethodne godine. Suludo, jer se u nameštanju išlo dotle da dijalizatori manje površine jedne firme budu za 50% skuplji od dijalizatora veće površine kod druge firme. I obrnuto. Svima se verovalo na podatke iz njihovih prospekata. (Neki su ih štampali samo za tu svrhu, nabudživši podatke kako njima odgovara).

Pare su deljene kao da su ničije.

Naše ČELIČNO PRIJATELJSTVO sa Kinom, u dijalizi nažalost, ne može da se ispolji, jer kineske dijalizne firme u Srbiji ne mogu dobiti ni dinara, bez obzira na kvalitet i/ili cenu njihovih proizvoda.

Sledeća karakteristika ovog tendera je: trovanje će se nastaviti.

Ko želi da mu dijalizatori budu netoksični, moraće da prihvati samo 1,5 m2 površinu. Država je za ostale površine dozvolila toksičnost. Kod toliko trovanja kojima smo izloženi, još malo BPA nije naodmet. Rekosmo li da je, imunitet krda, ciljna vrednost.

Gde sad da smanjimo profit četvorici dijaliznih farmakomafijaša samo zato što za Srbe nisu hteli registrovati svoje netoksične dijalizatore.

Ko će s time da se aka, a još to i košta, kao da ovima toksičnim dijalizatorima nešto fali?

Je l’ radi radnju – radi.

Ako je malo i toksičan, e pa zato smo i skratili dijalize, da se ne intoksicirate previše.

Ali, vrhunac bezobrazluka je tenderski zahtev da firma koja prodaje sredstvo za čišćenje i dezinfekciju mora imati i zaposlena 2 sertifikovana servisera (?!?!).

Zamislite da firmi koja prodaje tečnost za pranje šoferšajbni, ograničite učešće na tenderu u GSP (Gradskom Saobraćajnom Preduzeću), jer nema zaposlena najmanje dva vozača autobusa ili 2 servisera za autobuse, sa licencom ?!?!

Jbga, vi se smejete, ali nefrolozi u Komisiji su to tražili.

STRUKA, bog te mazo!

Pitate se: znamo li ko je taj čovek, nefrolog, koji je to zahtevao?

Gde on radi, gde živi, ima li ime i prezime, da li je nekad crven u licu, da li on leči koga, da li se može sresti negde, da li će smeti izlaziti u javnost, da li mu znamo identitet, poreklo, kako je dospeo tu gde je dospeo?

Sve znamo.

Samo, da li je čovek?

To ne znamo.

.

.

.

7)  Bolnica za 96 sati ili Šta se čekalo:

Covid-19 pandemija je pokazala da se sve može, kad se hoće.

Decenijama već, svi dijalizni centri u Beogradu su prepunjeni. Svi rade u 3 smene, a treća smena, i to treba znati, nije normalna, ni za osoblje, ni za pacijente.

Trgovina dijaliznim mestima (pravnici bi to nazvali Trgovina uticajem) godinama je osnovni pokretački motiv nefrolozima u bitkama za načelnički položaj.

Načelnici i funkcioneri odlučuju da li će neki nesretnik imati dijalizu 100 metara od kuće ili će se ceo dan lomatati do Lazarevca i nazad.

I opet radi Selekcija, ali protivno svim principima: za jedne ima mesta, za druge nema. Oni za koje nema mesta šalju se na peritonealnu dijalizu: cev u trbuh, kesu u ruke, pa pretakanje kod kuće.

To je nama naša borba dala, pevao je Ljubinko, dok se nije izborio za HDF, za sve.

(Za sve svoje tretmane da budu HDF).

Evo linka:

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:429154-Dijalize-Ne-postizu-ni-u-tri-smene

A onda dođe Korona i ispostavi se da se Centar za dijalizu može napraviti za 96 sati!!!

Kao u TV serijalu: Sa RFZO-om u akciji!

Evo linka:

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/od-cekaonice-do-bolnice-poliklinika-kcs-je-za-samo-96-sati-postala-centar-za-dijalizu/zdy3nvb

Narod koji nema pamćenje ni koliko kišna glista (jer kod nas je svako nevreme nezapamćeno) ne može sad da se seti osnovnog pitanja:

Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“

Ruku na srce, nije vlast jedina adresa za to pitanje. („Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“).  Nisu samo žuti, crveni ili plavi, krivi. To je pitanje koje treba postaviti Ljubinku, Zvonku, Gruberu, Nadi, Naumu, Splješi i raznim drugim Đokama, poznatijim kao „Obeleživači svetskog dana bubrega“.

Ove godine, Korona im ne dade, da ga proslave.

Propade im planirana, aktivnost.

Šteta je, znate već . . .

Nemerljiva.

.

.

.

8)  Izolacija ili Obratite pažnju:

Osnovno pravo svakog ljudskog bića: da se kreće i da bude kreten, redukovano je tako da ova druga aktivnost postane dominantna.

Jedan električar je ovako sažeo protivepidemijske mere: Bolje dobra izolacija, nego uzemljenje.

Ali, i izolacija ima svoju cenu.

U izolaciji ste najizloženiji, sadržaju.

Sadržaju sa malih ekrana naših TV prijemnika.

Upitnik. Magnolija. Kviz pitanje: Koji je instrument predmet prenošenja zaraze u našoj prethodnoj pandemiji i filmu Gorana Markovića?

Sledi on-line nastava. Srpski za II razred srednje škole: autobiografija Radoja Domanovića, „Razmišljanja jednog običnog srpskog vola“. Razrada.

Dr Čekinjavi ide iz studija u studio i objašnjava kako on nije debil.

U udarnim terminima (20.10-20.30). udaraju nas u glavu scene drogiranja, tvrde pornografije, narkotrafikinga, tajkunske privatizacije, srpski mafijaši ubijaju bugarske, bezbednjak Stupar bivši Tadija, sada je narkoman i peder. Srećom, Balša je Srbin, sakriće šta je bilo sa Sabantom.

Onda Crveni likvidira Vaju, a Kašanin, mentor, za državnu tužiteljku kaže: izneverila me, ali bar sam je jebo. (Struka, čoveče).

Sledi istraživanje: koja naša voditeljka najviše liči na Elen Dedženeris? Ili: Degeneris?

Dr Čekinjavi objašnjava da se namerno šalio, pa nije on debil. Ćerka mu je javila šta na tviteru pišu o njemu, onda on izađe na ulicu, kad tamo aplauzi i bakljada.

Mirjana Aleksić u Zaboravljeni umovi Srbije: „Lažem sebe da mogu bez tebe“ (obavezno pogledati, link).

Ćirilica: Dr Nestor i Drkon priznaju da su svesno obmanjivali javnost, da bi dobili na vremenu. Sledi neprevaziđena misao Pabla Eskobara: „Lies are necessary when the truth is very hard to believe.“

Istraživanje CINSa: Zašto se pacijentima skraćuje dijaliza? Glupo pitanje, pa glupo i istraživanje.

Ćirilica: lekari u Španiji uzvratili navijačima sa balkona – neka vas sada leči Ronaldo i slični, njemu dajete 8 miliona evra mesečno!

Ipak, životna filozofija Pabla Eskobara je jednostavna: Plata o plomo? Pare ili metak?

Kućna HDF ili pridružena bolest?

Sledi Moj rođak sa sela i sa Tamarom u akciji.

Medicina je moja prva ljubav, kaže naš gost u studiju.

Napraviće rad sa Teslinim kalemom i zarastanjem rana.

Čekinjavi prilazi, laganim korakom.

Uzima mikrofon.

Svake noći sanjam staze zavičaja mog,

odavno sam otiš’o iz sela,

pa me budi zov detinjstva i majčina suza vrela.

(Uuups, majčina suza je vrela, treba je testirati na koronu, obavezno).

Zatim sledi ono što se zove vajkanje, ali to nema veze sa Vasilijem Đurašinovićem, zvanim Vajo, obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i nošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram,

Srpski, osma lekcija: Aluzija je stilska figura, čiji naziv potiče od latinske reči allusio, a znači govorenje o jednoj stvari dok se misli na drugu. Alegorija, međutim, je stilska figura, čiji naziv potiče od grčke reči allegorein, što znači govoriti drugačije, pričati slikovito.

Kad pesnik kaže frulicu da sviram, da li je to aluzija, alegorija, metafora ili deminutiv?

Obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i noooošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram …

A onda sledi tragični obrt, krešendo:

Osta nošnja zavičajna nenošena,

ostade mi ljubav prva neprošena…

Kraj, nema više.

Sad mogu i na respirator.

.

.

.

.

DiaBlog – 2020

.

.

.

.

Plata od 12 000 evra mesečno!

Plata od 12 000 eura mesečno!

Poštovani čitaoci:

Nije više tajna.

Cela srpska nefrološko-dijalizna zajednica sa nevericom izgovara tu cifru.

Plata od 12000 evra mesecno

Dvanaest hiljada ojra mesečno.

Deset Predsednikovih ili Premijerovih plata.

Predsednika i Premijera države Srbije.

Države koja te pare daje jednom čoveku koji se „bavi dijalizom“.

Očigledno je daleko važnije voditi dijalizni biznis u ovoj državi nego samu državu.

Nema potrebe ni naglašavati ko je taj čovek.

Svi znaju.

Svi znaju i ko je, i kolika mu je plata.

Celog života je kovao planove, zavere i strategije, kako da postane prvi nefrolog u ovoj državi, i eto: konačno je uspeo.

Nije, naravno, postao prvi po stručnosti, niti po znanju, humanosti ili brizi za pacijente.

To njega nije ni interesovalo. Trka je imala samo jedan cilj: nahapati se para!!!

I tu on postiže odlične rezultate, a tek je 2 godine na mestu glavnog u dijaliznom biznisu u Srbiji.

I ne može mu niko ništa.

Slikavao se i sa vodećim političarima ove države.

Bivšim i sadašnjim.

Koja inspekcija i koja policija smeju da mu zakucaju na vrata, kad u hodnicima vide te slike?

Te slike su dozvola za bogaćenje.

Da ne kažemo, ausvajs.

A te pare koje on, kako neko reče „krvavo zarađuje“, to su pare od krvi svih nas, „objekata dijaliznog biznisa“.

Mi smo svi objekti, samo je on subjekat. On skuplja kajmak. Mi skupljamo Bogu dane.

Sad vam je verovatno jasnije zašto se nabavlja bez konkurencije materijal po tipu aparata za dijalizu? Po cenama koje odredi jedini ponuđač?

Zašto brojni drugi svetski proizvođači ne mogu ni da privire na srpsko dijalizno tržište?

Zašto već 3 godine nema tendera za dijalizatore?

A taj se materijal redovno dostavlja svim bolnicama i dijaliznim centrima u Srbiji, bez obzira što to nije po zakonu.

A šta mislite, čiji je najveći deo, tog materijala, koji se dostavlja mimo tendera i mimo zakona?

Čiji je dijalizni materijal toliko kvalitetan da izaziva (po opštem priznanju) pola medicinske enciklopedije tegoba, uključujući i smrt pacijenta, a ipak je najprodavaniji i najskuplji.

Znamo da znate sve, naše je samo da podsetimo ostale, kako se postaje uspešan u dijaliznom biznisu.

Znate li zašto država (svi mi) subvencionira (potpomaže) tako profitabilne strane kompanije i njihove menadžere, ako oni samo iznose kapital iz te iste (naše) države?

Shvatate li sada zašto su plate menadžera u stranim firmama najstroža tajna?

Šta to kriju, ako je sve pošteno zarađeno?

U socijalizmu su platni spiskovi bili okačeni na blagajni, a „duhovitiji“ radnici su se uvek zezali kako neki musliman, Saldo, zarađuje najviše. I svi su se smejali tom štosu.

Ni tada niko nije bio posebno zadovoljan platama, ali u odnosu na ove sad razlike, ono je bio raj zemaljski.

Ne kažemo da nismo i sami tome doprineli.

Mislili smo o kapitalizmu na osnovu bajki i reklama: puni rafovi svakojake robe, izobilje ponuda, kuće sa travnjacima, povoljni krediti, svima iste šanse, pristojne plate, putovanja, dobra kola, trošenje, opijanje, seks, droga i rokenrol, svega ima – navali narode!

Sad tek dolazimo k sebi.   Pocetak jedne karijere

Ali, kasno.

Sve to ima, ali ne za sve.

Samo za kriminalce.

Za lopove.

Legalne ili ilegalne.

Sad nam je malo jasnije zašto su hemodijalize kod privatnika 110 evra, a celokupni potrošni materijal za jednu hemodijalizu se može nabaviti za manje od 2000 dinara (ili 20 evra) po tretmanu.

Sad nam je valjda, malo jasnije, kuda ide razlika?

Verovatno vam je malo jasnije i zašto ćute nefrolozi, direktori bolnica, zdravstveni inspektori, političari, ministarstva, policajci, tužioci, notari, pravosuđe, privatni izvršitelji, mediji, nevladine organizacije i udruženja pacijenata.

Svi su oni saučesnici u „izvršavanju radnje“ ili u „stvaranju uslova da se ista izvrši“. Saučesnici i podstrekači.

Stvar je samo u tome, ima li ikoga da to javno saopšti, da saopšti, ka’ da bi pomoga’.

Nema.

Nikoga, osim ovog sajta.

Ne samo da nam „hrabri“ pojedinci javljaju sve pojedinosti, nego znamo i sve detalje.

I u kojoj kafani je vršena predstava „Direktor je malo nezadovoljan“ iz ciklusa (cirkusa?) „Stade opet bjanku ostavku podnosit“.

Znamo u kojoj je to bilo kafani, koje se vino pilo, koliko litara se utamanilo od 10.00 prepodne do 01.00 iza ponoći.

I to sa najjžešćom konkurencijom na dijaliznom tržištu, koja mu je tolika konkurencija da ih je uočila čak i državna Komisija za zaštitu konkurencije. Čak je ista morala započeti istragu o njihovim specijalnim i paralelnim vezama. A videćemo da li će Komisija imati hrabrosti i nezavisnosti da tu istragu i privede očekivanom sudskom ishodu.

Da kazni.

Pre svega njega, prvog paranefrologa države Srbije.

Polupismenog foliranta i mrsomuda.

Čoveka koji bi i rođenog brata (da ga ima) prodao za 20 srebrenjaka, a ako ste ozbiljan kupac može i i jeftinije.

Čoveka koji je naučna zvanja dobio na falsifikovane potvrde da su mu „radovi“ primljeni za objavljivanje (ali nikad nisu objavljeni).

Čoveka koji svakim svojim gestom, pisanom ili usmenom rečju, pokazuje da nema osnovnu kulturu izražavanja, a kamoli da on nekom bude profesor (?!). On je taj koji govori: „ brojni pridruženi komorbiditet“, „okolne kolaterale“, „nema druge alternative“, ne razlikuje „č“ i „ć“, pa govori „brača“, „kuča“, „nesumljivo“, „i tako dalje i tome slično“.

Čovek koji je bio podoban u svim sistemima i svim režimima: i Dinkiću, i Čedi, i Dobrici, i Šuletu, i Pajtiću, i Dačiću, pa naravno: i Vučiću. Od sekretara OO SK brzo se premetnuo u vernika i počeo da zabada sveće, naopako, u pesak. Ne veruje taj, niti je kada verovao, u Isusa Hrista, otadžbinu, istinu, slobodu, ili bilo koju uzvišenu stvar. On je sledbenik boga Mamona, a za one koji ne znaju, Mamon je bog pohlepe.

Pare i samo pare.

Daj, daj što više, daj mu danas i doma mu odnesi. Ostali mogu da crknu, „ko ih jebe“, njegov omiljeni izraz, uz onaj čuveni mu: „dobrodošli u kapitalizam“.

I šta sad?

Zbog čega sve ovo?

Šta sad, kad se sve to zna?

Ništa, važno je da znate, da makar ne nasedate više.

Jer, on i dalje izigrava skromnog humanistu, vernika i „poštenu inteligenciju“.

Već smo ga iks puta prozivali na ovom sajtu, pa ništa. Samo dobijamo pretnje i pitamo se gde i kako ćemo „najebati“ od anonimnih izvršilaca – kako nam isti poručuje.

Jedino, šta vama, objektima takve dijalize, možemo savetovati:

Ako vam se u dijaliznoj sali pojavi bilo koji „profesor“, ozbiljnog izgleda i naučnog držanja (sas naočale), kako visokoumno, nešto kao duma, dok bleji u dijalizni aparat, a onda se počne gađati sa visokoumnim rečima tipa: naprosto, zapravo, ono što je jako važno, principal, bekgraund, reference, standardi, status, pravila, procedure, kriterijumi, konsenzusi i tome slično, mi vam savetujemo:

nabacite mp3 i oterajte ga u 3pm!

Plata od 12000 eura mesecno.02

Prosečna plata u Srbiji u mesecu septembru 2015 godine je iznosila tačno 36 757 dinara.

Šta to jedan živ čovek može raditi da bi zarađivao 11 700 evra, svakog meseca? Plus prihodi koje zarađuje od sopstvene bolnice (poliklinike), plus penzija, u koju je otišao mimo svih zakonskih propisa?

Valjda to, naprosto, tako mora.

Ovce i postoje da bi se šišale i muzle.

Ovce, to smo mi, dragi čitaoci.

Mi smo tom argonautu Zlatno runo.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.     .     .

Plata od 12000 eura mesecno.03

.     .     .

Ilustracija

.     .     .

kao-ovce-u-eu

.     .     .

.     .     .     .     .     .



Lina Ven: Da li je i Vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije?

Izborite se za Vaše pravo da znate ko sve plaća onog ko Vas leči!

Kako ćete proceniti kada Vas iskreno leči, a kada prodaje proizvod firme koja ga sponzoriše?

Dr Leana Wen1Lina Ven (Leana Wen) je lekar i zagovornik javnosti u radu lekara. Putuje svetom i sluša šta pacijenti pričaju. Rođena je u Šangaju, studirala u Oksfordu, bila je reporter Njujork Tajmsa i specijalizant Svetske zdravstvene organizacije, pre nego što je postavljena na svoju sadašnju dužnost, dužnost direktora Instituta za lečenje i negu pacijenata, u Odeljenju urgentne medicine na Univerzitetu Džordž Vašington.

Inspirisana patnjama svoje majke, tokom njene dugogodišnje bolesti, napisala je knjigu: „Šta se događa kada doktori ne slušaju“, knjigu o ohrabrivanju pacijenata da izbegnu pogrešne dijagnoze i nepotrebna ispitivanja.

Kao otvoreni lider novih generacija lekara, radi i kao Predsednik američke unije studenata medicine, i predsedavajuća je Međunarodne komisije mladih stručnjaka. Njena poslednja knjiga: „Ko je moj lekar“ je o kampanji za radikalnu transparentnost u medicini.

Poštovani čitaoci,

Na zahtev lepšeg dela naše redakcije, a povodom aktuelnog praznika, izabrali smo vam, kao prigodnu, ovu vrlo interesantnu priču.

Zar ne biste želeli da znate da li je vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije? I da li je iskreno saglasan sa tretmanom koji vam predlaže, ili samo prodaje proizvode farmaceutske firme koja ga „sponzoriše“. Trenutno, ni u SAD-u, lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je Lina Ven, koja je takođe lekar, pitala svoje kolege lekare: kako bi bilo da to otkriju – reakcija koju je dobila je bila … šokantna.

Rekli su mi da sam izdajica sopstvene profesije, da treba da budem otpuštena, da mi se oduzme dozvola za rad, da treba da se vratim u svoju zemlju. Hakovali su mi imejl. U forumu za diskusije za lekare, neko se pohvalio da je „tviter-bombardovao“ moj nalog. Tada nisam znala da li je to dobra ili loša stvar, ali je onda stigao odgovor: „Šteta što to nije bila prava bomba“.

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto što će isprovocirati taj nivo besa među drugim lekarima. Moj san je bio da postanem lekar. Odrasla sam u Kini, i moja najranija sećanja su kako sam bila hitno odvedena u bolnicu jer sam imala toliko tešku astmu da sam tamo bila gotovo svake nedelje. Imala sam jednog lekara, dr Sem, koja se uvek brinula o meni. Ona je bila sličnih godina kao moja majka, imala je divlju, kovrdžavu kosu, i uvek je nosila te jarko žute cvetne haljine. Ona je bila jedan od onih lekara koji, ukoliko ste pali i slomili ruku, ona bi vas pitala zašto se ne smejete jer je u pitanju humor (humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate? Vidite, vi biste jecali, ali bi ona uvek učinila da se osećate bolje nakon što ste je videli. Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva poput kojih bismo želeli da budemo kad porastemo, zar ne? Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem. Kada sam imala osam godina, preselila sam se sa roditeljima u SAD, i naša priča je postala tipično imigrantska. Moji roditelji su čistili hotelske sobe i prali sudove i točili gorivo kako bih ja mogla da sledim svoj san. Pa, naposletku sam dovoljno dobro naučila engleski i moji roditelji su bili toliko srećni onoga dana kada sam krenula na medicinski fakultet i podnela zakletvu lečenja i službe.

Dr Leana Wen

Ali tada, jednog dana se sve promenilo. Majka me je pozvala da mi kaže da se ne oseća dobro, da ima kašalj koji nikako da prođe, da joj nedostaje vazduh i da je umorna. Znala sam da je moja majka neko ko se nikada ni na šta ne žali. Kad mi je ona rekla kako nešto nije u redu, znala sam da je nešto moralo biti zaista loše. I bilo je: otkrili smo da je imala IV fazu raka dojke, raka koji se do tada proširio na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila hrabra i imala je nadu. Prošla je kroz operaciju i zračenje, i bila je na trećoj turi hemoterapije kada je izgubila adresar. Pokušala je da pronađe broj telefona svog onkologa na internetu, i pronašla ga je, ali je pronašla još nešto. Na nekoliko sajtova su ga navodili kao visoko plaćenog predavača farmaceutske firme, i zapravo je često govorio u interesu one iste hemoterapije koju joj je propisao. Pozvala me je u panici, a ja nisam znala u šta da verujem. Možda je to za nju bila dobra hemoterapija, ali, možda i nije. Ovo ju je uplašilo i navelo da posumnja. Kada se radi o medicini, imati poverenje je neophodno, a kada to poverenje nestane, sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha. Kao student medicine, brinula sam se o jednom 19-godišnjaku koji se biciklom vraćao u studentsku sobu kada ga je zbacio, udario i pregazio džip. Imao je sedam polomljenih rebara, razmrskane karlične kosti, i krvario je unutar stomaka i mozga. Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji koji su doleteli iz Sijetla, udaljenog preko 3000 km kako bi zatekli svog sina u komi. Mislim, želeli biste da saznate šta se sa njim događa, zar ne? Oni su tražili da prisustvuju našim vizitama tokom kojih smo razgovarali o njegovom stanju i planu, što sam smatrala prilično razumnim zahtevom, i što bi nam takođe pružilo mogućnost da im pokažemo koliko smo se trudili i koliko nam je bilo stalo. Međutim, glavni lekar je rekao NE. Pružio je najraznovrsnije razloge. Možda će smetati medicinskoj sestri. Možda će onemogućiti studente da postavljaju pitanja. Čak je rekao: „Šta ako vide greške i tuže nas?“ Ono što sam videla iza svakog izgovora je bio dubok strah, i saznala sam kako, da bismo postali lekari, moramo da obučemo bele mantile, podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

Dr Leana Wen2U medicini postoji skrivena epidemija. Naravno, pacijenti se boje kada dođu da vide lekara. Zar ne? Zamislite da se probudite sa tim strašnim bolom u stomaku, odete u bolnicu, ležite u tom stranom mestu, vi ste na bolničkom krevetu, nosite tu tanku spavaćicu, stranci dolaze da vas pipkaju i bodu. Ne znate šta će se dogoditi. Čak ne znate ni da li ćete dobiti to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta. Ali nisu samo pacijenti uplašeni, i doktori su uplašeni. Mi se bojimo da će pacijenti otkriti ko smo i šta je to medicina. I šta onda radimo? Obučemo naše bele mantile i iza njih se sakrijemo. Naravno, što se više krijemo, to više ljudi želi da zna šta mi to krijemo. Još više straha tada vrtoglavo raste u nepoverenje i lošu medicinsku negu. Mi se ne bojimo samo bolesti, mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo ovu razdvojenost između onoga što je pacijentima potrebno i šta doktori rade? Da li možemo da prevaziđemo ovu bolest straha? Pa, hajde da vas pitam drugačije: ukoliko sakrivanje nije odgovor, šta ukoliko učinimo suprotno? Šta kada bi lekari postali potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela istraživačku studiju kako bismo saznali šta to ljudi žele da znaju o njihovoj medicinskoj nezi. Nisam želela da samo ispitujemo pacijente u bolnici već svakodnevne ljude. Tako su moje dve studentkinje medicine, Suhavi Taker i Lora Džons, doslovno iznele svoje istraživanje na ulice. Otišle su u banke, kafiće, klubove penzionera, kineske restorane i železničke stanice. Šta su ustanovile? Pa, kada su pitale ljude: „Šta želite da znate o svojoj zdravstvenoj zaštiti?“ ljudi su govorili o tome šta žele da znaju o svojim lekarima, jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu kao ličnu interakciju između njih i njihovih lekara. Kada smo ljude pitali: „Šta želite da znate o svojim lekarima?“ davali su tri različita odgovora. Neki su želeli da znaju da li je njihov lekar stručan i ovlašćen da se bavi medicinom. Neki žele da budu sigurni da je njiihov lekar nepristrasan i da odluke donosi na osnovu indikacija i nauke, ne na osnovu toga ko ih plaća. Za nas iznenađujuće, mnogi ljudi žele da znaju nešto drugo o svojim lekarima. Serena, 32-godišnji računovođa, kaže da je za nju važno da njen lekar deli njene vrednosti kada se radi o reproduktivnom izboru i pravima žena. Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare čak ni ne voli da ide kod lekara i želi da pronađe nekoga ko pre svega veruje u prevenciju, ali ko prihvata alternativne terapije. Jedan za drugim, naši ispitanici su nam govorili da je odnos lekar-pacijent vrlo intiman, da bi pokazali lekarima svoja tela i rekli im svoje najdublje tajne, oni prvo žele da razumeju vrednosni sistem svojih lekara. Samo zato što lekari moraju da prime svakog pacijenta ne znači da pacijenti moraju da idu kod svakog lekara. Ljudi žele da prvo saznaju o svojim lekarima kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to da sam započela kampanju „Ko je moj lekar?“ koja poziva na potpunu javnost u medicini. Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu na javnom vebsajtu ne samo informacije o našem medicinskom školovanju i specijalizaciji, već i o našim sukobima interesa. Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade o vezama sa farmaceutskim kompanijama, i govorimo o tome kako smo plaćeni. Stimulacija je važna. Ukoliko posetite lekara zbog bola u leđima, možda ćete želeti da znate da je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu, naspram 25 dolara kada vas uputi na fizikalnu terapiju, ili da li je plaćen isti iznos bez obzira šta preporuči. Tada, idemo još jedan korak dalje. Mi dodajemo naše vrednosti kada se radi o zdravlju žena, alternativnoj medicini, zdravstvenoj prevenciji i odlukama vezanim za kraj života. Mi se zaklinjemo našim pacijentima da smo ovde da bi vama služili, tako da vi imate pravo da znate ko smo. Mi verujemo da otvorenost može biti lek protiv straha.

Dr-Leana-Wen3

Pa, mislila sam da će neki lekari da učestvuju, a da neki neće, ali nisam imala predstavu o ogromnoj negativnoj reakciji koja je usledila. U toku jedne nedelje od početka akcije „Ko je moj lekar?“ Medskejpov javni forum i nekoliko lekarskih onlajn zajednica je imalo hiljade postavki na ovu temu. Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu: „Posvetio sam 12 godina svog života teškom robovanju. Imam kredite i hipoteke, da bih služio pacijente neophodni su mi ručkovi farmaceutskih kompanija “ Pa, vremena su možda svima teška, ali pokušajte da kažete svom pacijentu koji godišnje zarađuje 35.000 dolara za četvoročlanu porodicu da je vama potreban besplatan ručak, a njemu nije.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu: „Za mene je otkrivanje izvora mojih prihoda narušavanje privatnosti. Moji pacijenti ne iznose svoje prihode meni.“ Ali izvor prihoda vaših pacijenata ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku: „Uskoro ćemo morati da iznesemo da li više volimo mačke ili pse, koji model automobila vozimo i koji toalet papir koristimo.“ Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu neće uticati na zdravlje vaših pacijenata, ali vaši pogledi na prava žena na izbor, na preventivnu medicinu i odluke na kraju života mogu. I moj omiljeni, od kardiologa iz Kanzas Sitija: „Još više sranja na koja nas država već obavezuje? Ta dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju.“ Pa, evo dve dobre vesti. Kao prvo, ovo je predviđeno da bude dobrovoljno, a ne obavezno, i kao drugo, ja sam Amerikanka i već sam ovde, u svojoj zemlji. (Smeh) (Aplauz)

Dr Leana Wen4U roku od mesec dana, moji poslodavci su primali pozive u kojima je traženo da me otpuste. Na moju kućnu adresu koja nije bila javno dostupna primila sam poštu sa pretanjama da će zvati Lekarsku komoru kako bi mi se oduzela licenca. Moji prijatelji i porodica su me ubeđivali da odustanem od ove kampanje. Posle pretnje bombom, bila sam gotova. Ali tada su mi se javili pacijenti. Preko društvenih mreža, tvit-četa (do tada sam naučila šta je to), videla sam 4,3 miliona lajkova, i hiljade ljudi koji su pisali kako bi me ohrabrili da nastavim. Pisali su nešto kao: „Ukoliko lekari rade nešto čega se toliko stide, onda ne treba to da rade.“ „Zvaničnici treba da iznesu priloge koje su dobili za svoje kampanje. Advokati treba da iznesu konflikte interesa. Zašto to ne bi trebali i lekari?“ I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo: „Pustite nas pacijente da odlučimo šta je važno kada biramo lekara.“ U našem inicijalnom pokušaju, preko 300 lekara je dalo saglasnost za potpunu otvorenost. Kakva luda nova ideja, zar ne? Ali zapravo, ovo uopšte nije tako nov koncept. Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini, sa šašavim šalama i divljom kosom? Pa, ona je bila moj lekar, ali i naša komšinica koja je živela u zgradi preko puta ulice. Išla sam u istu školu kao i njena ćerka. Moji roditelji su joj verovali jer smo znali ko je ona i za šta se zalagala, i ona nije imala potrebu da se od nas krije. Pre samo jedne generacije, ovo je bilo pravilo i u SAD. Znali ste da je vaš porodični lekar otac dva tinejdžera, da je prestao da puši pre nekoliko godina, da kaže da redovno odlazi u crkvu, ali ga vidite dva puta godišnje: jednom za Uskrs i jednom kada mu je tašta u gradu. Znali ste kakav je, i on nije imao potrebu da se od vas krije. Ali sada je zavladala bolest straha i pacijenti su ti koji snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke. Moja majka se borila sa rakom osam godina. Bila je osoba koja planira i puno je razmišljala o tome kako je želela da živi i kako je želela da umre. Ne samo da je potpisala dokumenta o nezi na kraju života, napisala je i dokument na 12 strana o tome kako je dovoljno patila, kako je došlo vreme da ode. Jednog dana, kada sam bila lekar specijalizant, primila sam poziv kojim mi je saopšteno da se ona nalazi na odeljenju intenzivne nege. Dok sam tamo stigla, pripremali su da je intubiraju i priključe na mašinu za veštačko disanje. „Ali to nije ono što ona hoće,“ rekla sam „i mi imamo sva dokumenta.“ Lekar sa intenzivne nege me je pogledao u oči, pokazao u pravcu moje tada 16-godišnje sestre, i rekao: „Da li se sećate kada ste vi bili tih godina? Da li biste vi voleli da odrastate bez majke?“ Njen onkolog je takođe bio tamo i rekao je: „Ovo je vaša majka. Da li ćete zaista do kraja života moći sebe da pogledate u oči ukoliko za nju ne učinite sve?“ Ja sam moju majku znala tako dobro. Tako sam dobro razumela značenje njenih uputstava, ali ja sam bila lekar. To je bila daleko najteža odluka koju sam ikada načinila, da je pustim da umre u miru, i nosim u sebi reči tih lekara svakog dana.

Dr Leana Wen5Mi možemo da prevaziđemo prazninu između onoga što lekari rade i šta je potrebno pacijentima. To možemo da postignemo jer smo to već ranije imali i znamo da nam otvorenost daje to poverenje. Istraživanja su nam pokazala da otvorenost pomaže i lekarima, da to što imate otvoren medicinski izveštaj, spremnost da se govori o medicinskim greškama, povećava poverenje pacijenata, poboljšava zdravstvene rezultate i smanjuje zloupotrebe. Ta otvorenost, to poverenje, će samo postajati značajniji kako se krećemo od infektivnog ka bihejviorističkom modelu bolesti. Bakterijama možda nije mnogo stalo do poverenja i bliskosti. Ali da bi se ljudi latili teških izbora vezanih za stil života, da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja poput smanjenja pušenja, održavanja krvnog pritiska i kontrolisanja dijabetesa, pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru: „Ovo me je približilo mojim pacijentima. Vrsta odnosa koji sam razvio – to je ono zbog čega se bavim medicinom.“ Eron Stapl, internista u Denveru: „Ja govorim mojim pacijentima da sam sa njima potpuno otvoren. Ništa od njih ne krijem. To sam ja. Sada mi recite o sebi. Mi smo u ovome zajedno.“

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu: „Moje kolege su zapanjene onim što radim. Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra. Ja im kažem da nisam hrabra, to je moj posao.“

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju. Biti potpuno otvoren je strašno. Osećate se obnaženo, eksponirano i ranjivo, ali ta ranjivost, ta poniznost može biti izuzetno korisna za praktikovanje medicine. Kada su lekari spremni da siđu sa našeg pijedestala, da skinu bele mantile, i pokažu pacijentima ko smo, i šta je to medicina, tada počinjemo da prevazilazimo bolest straha. Tada ustanovljavamo poverenje. Tada menjamo paradigmu medicine od tajnovitosti i skrivanja ka jednoj koja je potpuno otvorena i angažovana za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)

Preneto sa: TED Talks

(Srećan Osmi mart svim našim čitateljkama, saradnicama, komentatorkama, pacijentkinjama i njihovim najbližim – želi redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com)

 



.     .     .

 

Dr-Leana-Wen7       Dr Leana Wen8

.     .     .

Dr Wen sa roditeljima i sestrom

 .     .     .

When-Doctors-Dont-Listen .     .     .      .     .     .



Dr Georgios Vihas: vlast je u stanju da pobije i narod i pacijente

Svedočenje iz prve ruke, o uspešnim reformama“ zdravstvenog sistema, koje su, kao što znate: bolne“. A kad kažu bolne, reformatori zapravo misle na ono: zabole nas.

Poštovani čitaoci,

pretpostavljamo da svi znate, sa kojom čežnjom nastojimo “da privučemo strane investitore”, da ispunimo sve međunarodne “obaveze”, da “prilagodimo” svoje zakone i propise, da “smanjimo socijalna davanja”, da smanjimo plate i penzije, a onda će doći investitori, pokupovaće nas i onda će nam svima poteći prihodi. Biće med i mleko. Privatnici će nam pokazati kako se uspešno gazduje sa našim imanjima, jer države nikada nisu sposobne kao pojedinci. Sposobni pojedinci danas kupuju države na veliko, a ove male, kao što je naša, im služe uglavnom za potkusurivanje. Ne moramo više ni da idemo na zapad, zapad dolazi kod nas, a time i sve zapadne blagodeti, u svim sferama života, pa i u zdravstvu, dabome. Evo, šta nam o tome svedoči jedan pošteni doktor, doktor iz zemlje koja je sledila sva ta uputstva, stezala kaiš, primenjivala “štednju” i kresala, kao nepotrebne, sve, pa i “izdatke” za zdravstvo.

 Georgios_Vichas

Dr Georgios Vihas ili po naški Вихас Ђорђе, završio je Medicinski fakultet 1987. godine, na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Obavezni lekarski staž je proveo radeći kao doktor u seoskim područjima Zagorasa 1990-1991. godine. Diplomu i licencu specijaliste kardiologa dobija 1995. godine, nakon specijalizantskog rada u Mornaričkoj bolnici u Atini (godinu dana) i u Bolnici Amalia Fleming (tri godine). Od 1995. do 1997. godine radio je kao kardiolog u organizaciji “SOS doktori”, organizaciji specijalizovanoj za hitna stanja u celoj Atini, uključujući i hitne helikopterske i avionske transporte pacijenata u Grčkoj i u inostranstvu. Tokom 2007. završio je svoju drugu specijalizaciju, iz Homeopatije, posle dvogodišnjih specijalističkih studija.

Od 2011. godine pa do danas, radi u socijalnoj klinici Metropoliten u Atini, prvoj kompletno dobrovoljnoj klinici u Atini i drugoj takvoj u celoj Grčkoj. Dr Vihas je ovu besplatnu kliniku osnovao uz pomoć opštine Elinikon koja mu je ustupila prostor gde danas volonterski radi oko 100 lekara i isto toliko farmaceuta, psihologa, zubara… Klinika ima i izvanrednu službu za odnose sa javnošću koja preko Fejsbuka i ostalih društvenih mreža obezbeđuje dragocenu podršku klinici, naročito kada postoji hitna potreba za nekim lekom ili uslugom. Iako se klinika nalazi usred napuštenih ledina bivše američke vojne baze i nema adresu sa ulicom i brojem nije teško doći do nje sledeći uputstva ove službe, pripremljene posebno za one kojima je potrebna njena pomoć.

Bolnica za sirotinju

Cilj zaposlenih u ovoj klinici je da pruže besplatne zdravstvene usluge svim pacijentima kojima su one potrebne, uključujući i one koji nemaju osiguranje, nezaposlene i beskućnike. Od svog osnivanja do danas u ovoj bolnici je pomoć dobilo preko 60000 pacijenata.

Ovo što se događa u Grčkoj je zločin i zato ću tužiti sudu bivšeg premijera Samarasa i članove njegove vlade, pre svega ministre zdravlja i pravosuđa, kaže dr Đorđe, lekar u besplatnoj klinici Metropoliten na južnoj periferiji Atine.

Ova socijalna klinika smeštena je u besprekorno čistoj montažnoj zgradi na mestu gde se nekada nalazila američka vojna baza. Ovde svi rade besplatno, od lekara do čistačice. Dr Vihas može da primi predstavnike medija samo rano ujutru, dok je čekaonica još prazna.

  • Da, reč je o zločinu, mnogo ljudi umire jer ne mogu da dobiju lekove koji su im potrebni i kada su im potrebni – tvrdi dr Vihas dok pokazuje frižidere sa zalihama dečjih vakcina i skupih antikancerogenih lekova koje su klinici poslali dobrotvori iz Grčke i sveta.

Dr Vihas kaže da je trenutno tri miliona ljudi bez zdravstvenog osiguranja u Grčkoj. Ti ljudi žive u bedi, a 40.000 njih su beskućnici. Mnogi od njih godinama i decenijama su radili i uplaćivali socijalno osiguranje, a sada kada se razbole i u državnim klinikama moraju da plate pregled, lekove i operacije. Uglavnom nemaju novca i – umiru.

Bolnica za sirotinju2

Mnoga deca nisu vakcinisana jer i to treba da se plati. Dešavalo se čak da se žena porodi u državnoj klinici koja onda neće da joj da dete dok ne plati porođaj.

Ove mere „ozdravljenja državnih finansija“ naredila je tzv. Trojka (Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF). Pri tom jedino grčki budžet za naoružanje nije obavezan da štedi kako bi Grčka nastavila da kupuje oružje od zapadnih dobrotvora iako joj ono nije potrebno.

  • Sve sam spremio, svu dokumentaciju, kliničke slike, epidemiološke studije kako bih argumentovao optužnicu – objašnjava dr Vihas.

Njegova dokumentacija sadržaće slučaj bračnog para koji mu je doneo četvoromesečnu bebu tešku kao novorođenče. Roditelji su priznali da nisu imali novca da kupuju mleko za bebu pa su joj davali tri puta manju količinu kako bi „kutija duže trajala“. Sada redovno dolaze u besplatnu kliniku po hranu i pelene.

Doktor Vihas je ispričao i slučaj pedesetogodišnje žene koja je prošle godine došla u kliniku sa kancerom dojke koji je provalio kroz kožu.

  • Do kraja života nosiću tu sliku, nikada je neću zaboraviti – kaže dr Vihas. Ispostavilo se da je pacijentkinja prethodno na vreme otišla kod lekara u državnu bolnicu i da je on konstatovao kancer u početnoj fazi koji se u velikom procentu leči i prepisao joj je lekove i terapiju. U bolnici su joj rekli da sve mora da plati i ona je odustala jer je pre toga izgubila posao. Kada je došla šest meseci kasnije u društvenu kliniku, bilo je kasno. Ubrzo je umrla.

Dr Vihas je zaposlen u državnoj klinici u Atini gde radi obaveznih osam sati, posle čega dolazi u socijalnu kliniku.

Dr Georgios Vihas

  • Kada sam 2011. godine video da je sve više pacijenata bez zdravstvenog osiguranja, shvatio sam da nešto moramo da učinimo i razgovarao sam o tome sa mojim prijateljima i kolegama. Tako smo u decembru te godine osnovali ovde prvi klinički centar – kaže dr Vihas. Dodaje da je ključno načelo klinike da ne prima novac već samo lekove, opremu i slično. Od tada pa do danas osnovano je još 15 sličnih društvenih klinika u Grčkoj. Farmaceuti, medicinske sestre i sekretarice, lekari svih specijalnosti – svi su dobrovoljci.

Sve što ovde vidite, lekovi, hrana za bebe, instrumenti, sve je to donacija. Mnogo toga došlo je iz Grčke ali i iz Nemačke, Italije, Španije – kaže dr Vihas i pokazuje opremu za kardiološki pregled koju su poslali nemački građani iz Hamburga.

Dr Vihas kaže da mnogo očekuje od Ciprasove vlade.
– Ovo je prvi put da se neko bori za narod koji je izgubio posao, novac, zdravlje, dostojanstvo. To je prvi put da se tako nešto dešava u Evropi ako izuzmemo vas Srbe – kaže dr Vihas. Čekaonica je već prepuna i dr Vihas poziva prvog pacijenta penzionera, kojem su potrebni lekovi. U magacinu klinike dve farmaceutkinje raspakuju pošiljku lekova.

Ovih dana saznalo se da je dosadašnji premijer i lider desnog centra Antonis Samaras uoči izbora odbio predlog Trojke da Grčkoj daju prelazni sporazum o pravu pristupa gotovini u Evropskoj centralnoj banci koji bi važio do juna. Samaras je izričito zahtevao da taj sporazum traje samo dva meseca i tako novu vladu doveo u veoma tešku situaciju. Samaras je dao prednost stranačkim umesto nacionalnim interesima svoje zemlje i zato su ga sada napustili mnogi dojučerašnji simpatizeri samtrajući njegov čin moralnom izdajom sebičnog političara.

Kako to da svet ne zna kakve su razmere humanitarne katastrofe u Grčkoj? Nešto kasnije to će objasniti jedan grčki novinar.

  • Zato što bi obelodanjivanje humanitarne katastrofe značilo poraz politike štednje koju je Grčkoj, i ne samo njoj, nametnula Trojka kao jedini način da se krediti vrate. Argument više za optužnicu dr Vihasa protiv onih koje naziva zločincima.

Masovno osiromašenje

Evropska unija do sada je okretala glavu od humanitarne katastrofe u Grčkoj, tipične za ratne situacije, iz prostog razloga što to nije bilo politički podobno i značilo bi da politika Trojke nije dobra. Sve do poslednjih izbora u Grčkoj mogli ste da čitate o prvim znacima uspeha Trojke iako su svima bili na raspolaganju alarmantni podaci Eurostata (Evropske agencije za statistike) koji su govorili o masovnom osiromašenju, o tome da je skoro trećina stanovništva nezaposlena i bez zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Oko 15 odsto njih živi u krajnjoj i potpunoj bedi. Dovoljno je proći opustošenim kvartom u najužem centru Atine oko trga Omonia. Bukvalno preskačete tela koja leže po trotoaru bilo da je reč o narkomanima ili klošarima.

(izvor: http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/471380/Bivsa-vlast-u-Grckoj-pobila-narod)

 

 

 

DiaBloG – 2015

 

.     .     .

Picture1b

.     .     .