Tag Archive | akademici

Prof. dr Dejvid Hili: FARMAGEDON ili zašto većina lekara ćuti iako zna za prevaru

Лекове данас тестирају и одобравају приватници
David HealyПроф. др Дејвид Хили, ирски лекар – аутор узнемирујуће књиге ФАРМАГЕДОН, каже: Више од 90% свих клиничких испитивања сада предводе приватне компаније.
Приватне компаније организују етичко одобравање кроз друге приватне компаније и препуштају испитивања деловима света у којима је надзор минималан. Резултати који понекад проистичу од пацијената који не постоје, прослеђени су матичним компанијама кодирани на начин који често изазива да проблеми нестану. Далеко од тога да лекове чине безбеднијим – испитивања се сада користе како би се прикрили ризици које лекови носе. Она су део система да порекну да било какви пропратни ефекти могу да се догоде. Ево како: ако нешто пође лоше са леком, индустрија тврди да нико не може лек да повеже са проблемом, осим ако клинички истраживачи нису утврдили да постоји статистички значајна веза.
„Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик.“
Др Дејвид Хили је психијатар, психофармаколог, научник, професор психијатрије у Велсу, бивши секретар Британског удружења за психофармакологију, аутор је више од двеста чланака и двадесет књига, укључујући и „Еру антидепресива“, „Стварање Психофармакологије“, као и „Нека једу Прозак“. Хили је истражио често узнемирујућу историју области менталног здравља и њену проблематичну везу са „Великом Фармом“ (фармацеутском индустријом). У својој најновијој књизи злокобног назива, „Фармагедон“, он нам презентује још туробнију слику начина на који је фармацеутска индустрија допуњавала медицину уопште, а не само област менталног здравља. Хили је оснивач Data Based Medicine Limited, која делује кроз сајт RxISK.org, посвећен чињењу лекова безбеднијим кроз директан приступ бази података кроз коју пацијенти могу испитати ефекте одређених лекова.
Поштовани господине Хили, наслов Ваше књиге изгледа узнемирујуће и асоцијативно на рачун фармацеутске индустрије, но ми претпостављамо да сте желели да преко ове књиге упутите опомену и укажете на опасност по здравље човечанства. Како објаснити да фармацеутски индустријски комплекс задужен за побољшање здравља истовремено кроз низ својих производа и препарата управо угрожава здравље људи? Како објаснити ту контрадикцију?
– Постоји једна другачија књига у овом моменту и она се зове „Лош фармер“. Она се бави искључиво проблемом у фармацеутској индустрији. Ја у књизи тврдим да ми имамо проблем и да тај проблем укључује лекове и третмане, али тај проблем није само у фармацеутској индустрији. Проблем је много шири.
Шта сте хтели да кажете насловом „Фармагедон“?
– Да је смрт изазвана третманом била четврти узрок смрти (укупно), а у оквиру области менталног здравља је и водећи узрок.
Ви сте посебно указали на штетност Прозака и његов суицидални утицај, односно повећање жеље за самоубиством код пацијената. Можете ли нам нешто ближе рећи о овом великом фармацеутском скандалу? Да ли су истраживања и анализе, и коначно, искуство пацијената – потврдили Ваше тврдње?
– Једна од невероватних ствари код скандала са леком Прозак и изазивањем жеље за самоубиством јесте да су фармацеути који су правили ове лекове знали да ти лекови могу изазвати суицидне намере чак и пре него што су били пуштени на тржиште. Такође, постоји и велики број лекара, и то водећих лекара, професора психијатрије – људи, који, да су проговорили, да су дигли свој глас – били би саслушани. То су људи који су такође знали да су у питању лекови који могу да изазову проблем. Ипак, из неког интересантног разлога, а ја још увек у потпуности не могу да га разумем, фармацеутске компаније, академије и национална влада одлучиле су да о томе ћуте. Некако им није била добра идеја да се људи одвраћају од тражења третмана; да треба да ћуте о овим ризицима. То је питање на које још увек нисам у стању да одговорим. Чини ми се као да је у питању неко групно понашање, као на пример у Другом светском рату у Немачкој, када би велики број људи знао да многе ствари нису у реду, али нико се није интересовао. Интригантно је да националне владе разних земаља, било да је у питању САД, Канада, Аустралија, Европа, све су ћутале о томе да су знале да постоји ризик од лекова. Намеће се тужан став да једноставно не можемо веровати никоме и морамо лагати људе… Још један интригантан став је да постоји заиста мали протест код људи који су били погођени. Често људи схвате да им лек проузрокује проблем, али им је веома тешко да дигну глас и на крају су углавном мајке деце или супруге мужева који су погођени те које протестују. Жене, дакле, углавном много више него мушкарци, јесу оне које на крају проговоре и поставе питање ризика ових лекова. Не знам зашто је то тако, али много чешће жене него мушкарци протестују против негативних страна ових лекова.

PharmageddonАко смо добро разумели, Ви тврдите да депресија није изазвана падом хормона серотонина, и да лекови који делују као инхибитори овог хормона нису делотворни у лечењу ове болести већ имају супротне ефекте. Како настаје депресија, болест која све више узима маха? Како је, по Вама, лечити?
– Пре свега, идеја да је депресија изазвана падом серотонина је само маркетинг фармацеутских компанија. Не постоји научни доказ да људи који имају неуролошких проблема имају неки поремећај нивоа серотонина. Опет, још једна интригантна ствар овде је да академици који би требало да знају да је то истина нису проговорили против ових тржишних тврдњи као да су чиста глупост. Ово је био мит од огромне користи за фармацеутску индустрију. Ако успете да убедите људе да је нешто као низак ниво серотонина одговорно за депресију, изгледа као да нудите пилулу која решава проблем. Истовремено вас присиљавају да континуирано користите те пилуле, с обзиром на то да се сматра да нека материја у вашем организму није на одговарајућем нивоу. На питање да ли се депресија све више шири, ја бих одговорио – не. Ако се вратимо уназад сто или педесет година, онда видимо да је депресија била болест названа меланхолија. То је био озбиљан поремећај расположења, који се лечио електроконвулзивном терапијом која је могла да помогне. Први антидепресанти који су се појавили на тржишту такође су могли да помогну, али ови који сада постоје то не могу. Не функционишу, осим код блажих облика. Не оних због којих се одлази у болницу. Током шездесетих и осамдесетих година ХХ века пацијенти са дијагностикованом анксиозношћу или нервозом били су лечени бензодиазепином, либријумом, валијумом… Постојала је забринутост због тога што су пацијенти постајали зависни од ових лекова. Тада је покушано да се докаже да је код пацијената са анксиозношћу постојала депресија, и оно што је требало да раде јесте да лече депресију, и све би било у реду. Оно што се заиста догодило јесте да су пацијенти којима је јуче речено да су патили од анксиозности, данас им је речено да су депресивни. Сада се таквим истим пацијентима говори да су биполарни да би им се давали психостабилизатори. Ту је само у питању мењање назива истој ствари.
У другој половини двадесетог века бележи се појава нових болести поремећаја развоја, попут аутизма. Нека истраживања указују да свака 88. особа у Америци болује од ове болести, која се углавном задржава целог живота. Шта је, по Вама, узрок аутизма и како га лечити?
– Ово је веома комплексна ствар; пораст аутистичних поремећаја је запањујући. Цифре се повећавају рапидно, готово на недељном нивоу. Постоји више могућих ствари које могу играти улогу. Једна од њих је потреба да се стање именује као аутистично. Постоје три различите области аутизма; једна је област менталног хендикепа, која је преименована, ментална ретардација, има разних других имена. Нажалост, честа је ситуација да покушавамо да променимо реалност тиме што ћемо променити име стања. Једна од популарних ствари данас је да родитељи, који имају дете са менталним хендикепом, теже да се дијагноза преименује у поремећај из аутистичног спектра. Делом јер то звучи боље, али делом често и због тога што уз ту дијагнозу долази и финансијска подршка. У Америци, од велике је помоћи ако дијагнозу вашег детета преименујете у аутизам јер је то начин да се дође до средстава здравствене неге и помоћи. То је једна страна. Ипак, треба да се осврнемо на године које су иза нас и на учестало коришћење антидепресива, пошто постоји све већи број жена које су током трудноће користиле антидепресиве. Мислим да се сада број креће преко десет процената трудница у Америци. Показало се да антидепресиви имају утицај на развој деце – она су когнитивно успорена, развој је спорији, и показало се да су деца мајки које су током трудноће користиле антидепресиве имају више случајева аутизма. Ово прво, преименовање, не показује реалан пораст, али би прави пораст могао бити изазван употребом антидепресива. Како га третирати? Не знам. Нико још увек нема поуздан начин.
Свакодневно фармацеутска индустрија лансира на тржиште нове лекове и препарате. Колико су они експериментално проверени и колико су безбедни по здравље људи? Ово Вас питамо имајући у виду чињеницу, односно податак који сте Ви навели да је 90% лабораторија које издају сертификате о употреби неког лека у приватном власништву.
– Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик. У случају антидепресива на пример, рецимо да су тестирања била толико опуштена, лабава, да је после тих и таквих тестирања било могуће и алкохол продавати као антидепресив. Испитивања лекова нису трајала дуго, од четири до шест недеља. Користиле су се скале које су показивале да је након испитивања пацијентима било боље. Чињеница је да не морају бити објављени они резултати који нису били у реду, већ само они који имају позитиван исход. Као што сам рекао, и алкохол бисмо на тај начин могли избацити на тржиште као антидепресив. Наравно, људима би, у случају да им њихов лекар саопшти да ће им дати да конзумирају алкохол против депресије, било јасно да приликом конзумације алкохола постоји ризик на дуге стазе. Чак иако испитивања не би показала ризик од, на пример, цирозе јетре, пошто су испитивања трајала тако кратко, људи би знали да ако годинама пијете алкохол, или, рецимо, пушите, постоји ризик да ствари постану горе него што јесу. По тој логици, мислим да морамо очекивати да постоји ризик, како за антидепресиве, тако и за друге групе лекова, као и за готово било који други лек, као што су на пример статини за снижавање високог холестерола. Сваки од ових лекова могао би да се користи хронично, ако би прошао кроз кратку процедуру тестирања пре него што се пусти на тржиште. Постојао би ризик који би нам могао нашкодити ако се користи на дуге стазе. То је ствар коју људи не цене довољно када виде нови лек. Они не желе да мисле о присуству ових фактора. Оно што би лекари требало да раде јесте да објасне пацијентима да морамо веровати да ови ризици јесу присутни, и да би ове лекове требало да користимо веома опрезно.
С обзиром на то да дајете интервју за магазин и сајт у Србији, да ли сте имали прилику да се упознате са Србијом и српским народом, осим наравно представе које сте могли да стекнете на основу негативне кампање коју су западни медији водили? Интересантно је да су Ирци веома цењени као народ, а чули смо и нека мишљења да постоје неке сличности у карактерологији између Ираца и Срба: понос, самопоуздање…
– Упознао сам пуно Срба и сматрам да као народи имамо пуно сличности; са Србима се више разумем него, на пример, са Немцима. Чини ми се да размишљамо на сличан начин. Свакако бих желео да посетим Србију. Нажалост, до сада нисам имао прилике.

David Healy, picture„Фармагедон“ је прича о трагедији
Године 1962. пилула за спавање под именом Талидомид изазвала је ужасну катастрофу, чије се амблематске слике хендикепираних и беба без удова поред запрепашћених мајки и дан-данас срећу. Конгрес САД је кренуо у акцију. Желели су да спрече да се таква трагедија догоди поново. Такође су били одлучни да обуздају маркетиншке ексцесе фармацеутске индустрије. Предузета су три корака.
Прво, развој новог лека био је награђен производњом пре него процесним патентима. Друго, нови лекови су дозвољени само на рецепт. Треће, нови лекови требало је да буду доказани кроз контролисана медицинска испитивања пре него што буду пуштени на тржиште.
Године 1962. изгледало је као да ће ови кораци допринети креирању безбеднијих и ефектнијих лекова, и на крају смањити трошкове здравствене неге.
На педесетогодишњицу закона који је Конгрес донео 1962, „Фармагедон“ показује како су сами ови аранжмани водили ка томе да ескалира број смртних случајева и повреда.

Приватна истраживања
Више од 90% свих клиничких испитивања сада предводе приватне компаније.
Приватне компаније организују етичко одобравање кроз друге приватне компаније и препуштају испитивања деловима света у којима је надзор минималан. Резултати који понекад проистичу од пацијената који не постоје, прослеђени су матичним компанијама кодирани на начин који често изазива да проблеми нестану. Далеко од тога да лекове чине безбеднијим – испитивања се сада користе како би се прикрили ризици које лекови носе. Она су део система да порекну да било какви пропратни ефекти могу да се догоде. Ево како: ако нешто пође лоше са леком, индустрија тврди да нико не може лек да повеже са проблемом, осим ако клиничко испитивање није показало да постоји статистички значајна веза.

пренето из часописа и са сајта ГЕОПОЛИТИКА.
Разговор водила: Катарина Бунтић-Марковић
http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/516-prof-dejvid-hili-farmagedon

 .

.

.     .     .

Picture1b

.     .     .

 

Advertisements

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

Sedmi padež, KORUPTIV: kome i koliko?

Kada se pomenu korupcija i pljačka, javnost se obično zgražava i osuđuje takve pojave.

Uvreženo je mišljenje: korupcija i pljačka, to su drugi. Ja, ili mi, ne, taman posla.

Ili: moji, moja porodica, ne oni ne, oni nikada ne bi učinili takvo nešto ili učestvovali u tome. Taman posla, moj otac, majka, braća, sestre, ne mi nismo takvi. U lancu korupcije i pljačke učestvuju neki drugi ljudi. Pa, da vidimo, koji su to likovi?

Ipak, već na početku, jedna napomena: stvari nisu tako crno-bele, kakvim se nastoje predstaviti.

Govoriću vam iz svog iskustva i na osnovu ličnih saznanja. Zaposlen sam, nije bitno gde, i pacijent sam, nije bitno od čega. Za ovu priču, to zaista nije bitno.

Bitno je da sam promišljajući na temu, koju ste vi načeli u svom (karikaturalnom) postu: Zašto je HD materijal skup?, odlučio da i sam napišem svoje viđenje tog problema.

Činjenica je da su cene dijaliznog materijala uvećane za jedno 3-4 puta. Zašto?

Zato što jedan deo tog novca ide na podmićivanje političara i organa vlasti. Znači, prva grupa u lancu korupcije su političari. Bez njih nema ni registracije firme, zastupništva, predstavništva, „fabrike“, distributivnog centra, ili čega već. Osim svih mogućih dozvola, birokratskih peripetija, kontrola, inspekcija i agencija, najvažnije je imati „svog (jakog) čoveka“ ili svoju stranku, a najbolje je finansirati, tj. davati „dobrovoljne“ priloge i poziciji i opoziciji, da ne bi bilo problema pri promenama vlasti.

Drugi deo u lancu korupcije su oni koji primenjuju dotična medicinska sredstva ili lekove, a to su medicinari, tj. doktori. Jedan deo cene hd materijala se odvaja za njih. Doktori su oni koji naručuju, specificiraju neophodni im materijal i dijalizne setove, ili učestvuju u propisivanju uslova tendera, pa nije svejedno kojoj firmi i čijem materijalu će biti naklonjeniji ti uslovi. Medicinarima, doktorima (pa u manjem obimu i sestrama, čak) se lova odvaja pod izgovorom sponzorstava tj. finansiranja njihovih kongresa, stručnih skupova, udruženja, usavršavanja u zemlji i (naročito u) inostranstvu itd.itd.  Država, tj. klinike, bolnice i fakulteti, obično nemaju fondove za finasiranje ovakvih (uglavnom potrebnih) aktivnosti, pa se prećutno pušta da to rade farmaceutske firme i to opet državnim tj. našim novcem, koji se uzima kroz (nerealno uvećane) cene materijala i lekova. Kroz raznorazne studije ili klinička ispitivanja (koja uvek dokažu odličnu efikasnost) farmaceutskih proizvoda, velike svote novca se daju institucijama (klinikama, bolnicama, centrima), ali i osoblju, medicinarima koji regrutuju „dobrovoljce“. Svi ti troškovi ulaze u cenu gotovog leka ili dijaliznog proizvoda.

PODMAZIVANJE-KORUPCIJE

Treći deo novca iz cene materijala i dijaliznih setova ide „Udruženjima pacijenata“, a to su oni koji se kao bore za bolje uslove lečenja i ostvarivanje svojih prava, naročito ako se to poklapa sa interesima i potrošnjom materijala od firme koja ih sponzoriše. To su udruženja koja izdaju svoje „časopise“ (koji su prepunjeni reklamama određenih dijaliznih i farmaceutskih firmi), koja imaju svoje sajtove i fejsbuk grupe, a njihov uticaj na Fond ili na medije, nije za zanemariti kad treba pogurati neki od projekata, npr. projekat Privatne bolnice za hemodijalizu, projekat novih lekova za retke bolesti i slične. Za svoje „sledbenike“ predsednici tih udruženja povremeno organizuju takmičenje u pikadu, u stonom tenisu i slične „manifestacije“ koje im služe kao opravdanje da iskamče finansiranje i opstanak (i bukvalno) svojih udruženja. Kad jednom postanu predsednici udruženja pacijenata, više nijedan predsednik ne dozvoljava izbore, smenu, rotaciju, bilo kakvo sklanjanje sa (očigledno) korisne pozicije. Jedan je čak napisao i objavio svoju knjigu (kao pacijent i predsednik), bez ikakvih stručnih kvalifikacija za oblast o kojoj piše. I distribuira je po svim dijaliznim centrima. Ne treba ni pominjati ko je sve omogućio izdavanje te knjige.

Četvrti deo novca od cene hd materijala ide na finansiranje „elitnih“ stručnjaka. To su obično akademici, šefovi „referentnih“ ustanova, klinika, fakulteta i drugih domaćih i međunarodnih institucija, koji sede u Komisijama koje izrađuju „Pravilnike“, „Nacionalne“ ili „Evropske vodiče i smernice“, koji odlučuju i sastavljaju „Pozitivne liste“ za bilo šta. E, ti uzimaju i traže najviše, jer oni su elita i moraju im i primanja biti elitna. Pošto im se rad u tim Komisijama uglavnom slabo ili nikako ne plaća, od strane onog ko bi trebao da im plaća taj rad (a to je država), onda oni dobijaju (i ne odbijaju) ono što im daju zainteresovane firme. Zainteresovane da njihovi lekovi i materijali uđu na „Pozitivne liste“, u „Pravilnike“ „Vodiče“ itd. itd., jer bez tih odobrenja neće moći ni oni koji bi koristili te materijale da ih naručuju. Zato među „elitom“ vlada prava tuča ko će dospeti na rukovodeću (inače slabo plaćenu) funkciju i žrtvovati svoje slobodno vreme za dodatni rad na poboljšanju našeg zdravstvenog sistema.

Ostali (najveći) deo novca od cene hd materijala ostaje domaćoj firmi i njenim kooperantima. Njeni kooperanti su npr. turističke agencije preko kojih razvoze lekare i organizuju kongrese, to su prevoznici, marketinški stručnjaci, snabdevači svim i svačim, ali uvek uz samo jedan obavezan uslov: da se deo novca vrati onome ko ih plaća i snabdeva poslom. Kad vrate sve proizvođačke i manipulativne troškove, ostaje im itekako dovoljno, čak mnogo više nego u bilo kojoj grani trgovine ili proizvodnje. Zato je hd materijal kod nas, kao i u većini drugih zemalja: vrlo skup.

Koliko HD aparata se ukrade

Ono što sve nas treba da zabrinjava jeste činjenica da se tako uvećane cene lekova, dijaliznih aparata i potrošnog materijala plaćaju iz državne (RZZO) kase, koja se puni od (prisilno uzetog) dela zarade svih nas. Tako smo svi postali saučesnici u ovom lancu. Teret korupcije i pljačke se na kraju raspodeli na široke narodne mase, da bi se valjda lakše prihvatilo njegovo postojanje.

Iako to negde, u podsvesti svi znamo, niko neće ništa da učini da se to izmeni. Kada bi cene hd materijala bile realne (proizvođačke cene plus manipulativni troškovi), onda bi država morala sama da finansira usavršavanje lekara, delatnosti udruženja pacijenata i opremanje i proširivanje postojećih dijaliznih centara. A za tako nešto država očigledno, nije sposobna. A i ličilo bi suviše na socijalizam ili državno regulisanje privrede i usluga.

Ovako, sve vam je to u ceni hd materijala, i sve funkcioniše, jer je to tržište, kapitalizam.

Tržište sve reguliše. Ako su plate lekara male, on zato uzme ili dobija sa druge strane: od farmaceutskih firmi ili od pacijenata.

Tržište je vrlo brzo reagovalo, prepoznalo problem i rešilo ga.

Neće ni menadžeri niti farmaceuti, pa ni pacijenti, davati mito onome lekaru koji nije sposoban, koji nema rezultate ili položaj da nešto završi. Pokojni Brana Crnčević je jednom napisao (parafraziram po sećanju): „Svako od nas želi da njegovu jetru lekar pogleda malo bolje nego inače (druge jetre), jer zaboga ipak je to moja jetra. Ako Vi niste takvi, onda Vama svaka čast. Vi ste junak“- govorio je Brana Crnčević.

Povremene kampanje kojima se država kao obračunava sa mitom i korupcijom, su reklamne kampanje pojedinih političara ili stranaka. Organi gonjenja znaju sve krupnije zverke i sve prate, ali reaguje se samo kada se dobije mig odozgo, iz politike, iz vlasti. Najčešće je to pred izbore ili s vremena na vreme, da se podigne rejting pojedinih političara ili stranaka. Pri tome se u moru korupcije odaberu oni koji već nekome važnome smetaju ili su se nekome lično isprečili u njegovim interesima. Jer, problem se i ne može rešiti hapšenjem svih u lancu. Pa ko bi onda ostao i ko bi nas lečio?

Tako dobijemo aferu sa propisivanjem skupih lekova ili aferu sa onim čuvenim neurohirurgom koji je uzeo 300 evra nekom (podmetnutom) nesretniku.

Eto rezultata! To su ti, pojedinci, koji su korumpirani i podli pljačkaši.

I svi smo zaprepašćeni, konsternirani, uvredjeni i iznenadjeni (kao Šojić).

A svi smo znali (ako hoćemo da budemo iskreni) sve ovo i učestvovali smo u svemu ovome, stalno ili povremeno, manje ili više, aktivno ili pasivno, kako kad.

Ali, da bi mogli ujutro pogledati sebe u ogledalu, da bi mogli zadržati o sebi iole pozitivno mišljenje, ne želimo da pričamo, niti da mislimo na ovakav način.

Zbilja, kad smo već kod ove teme, zna li neko nekoga u RZZO komisijama koje odlučuju o razmeštanju pacijenata za hemodijalizu. Otac mi živi u centru Beograda, a dobio je raspored za HD u Lazarevcu, iako kažu da ima mesta i u „Dragiši Mišoviću“ i u privatnim bolnicama (koje daju HDF, svima).

Da, častiću, naravno.

A. P.

(stariji adolescent)

.     .     .

.     .     .     .     .     .



eh, da nam je ona sada tu



.     .     .

.

Picture1b