Primer uspešne farmaceutske kompanije

Sistem se neće menjati, a i proces će se nastaviti …

27.11.2020. godine,

jedna vest je obišla ceo svet, a po svom značaju, zaslužuje i da je u celini prikažemo na ovom sajtu:

У СЈЕДИЊЕНИМ Државама завршено је суђење компанији која је крива за смрт 200.000 Американаца – жртава такозване епидемије опијата.

Фармацеутски гигант Purdue Pharma, који је САД преплављивао опасним таблетама против болова, признао је да је користио сумњиве маркетиншке методе, а сада је близу банкротства.   

Време америчке предизборне кампање 2016-те било је врхунац „епидемије опијата“. Свакодневно је од предозирања умирало више од 150 људи.

У току те кампање Доналд Трамп се сретао са средовечним људима који су већ били сахранили своју одраслу децу. А он је обећао да ће кривци за то бити кажњени.

Све је почело од тога што је почетком 1920-их у Њујорк из Галиције стигла велика јеврејска породица Саклер – у потрази за „америчким сном“. Шеф тог породичног клана Исак Саклер отворио је продавницу прехрамбених производа. Од зарађеног је плаћао и школовање своја три сина.

Један од њих је написао стотине научних чланака (углавном из области психијатрије), али је породични бинго била продаја лекова.

Овим су кљукали Америку

Најстарији од браће, Артур, био је својеврсни маркетиншки и рекламни геније, па је успео да од мале фармацеутске компаније створи  империју Pardue Pharma.

Он је почео да Америку усрећује седативом „Valium“.

Са њим су кренуле и агресивне рекламне кампање и корумпирање лекара.

Тако су Саклери створили „рај“ у којем су сами развијали лек, сами га тестирали, сами га производили, сами хвалили преко својих научних часописа и прописивали преко својих лекара (podseća li vas ovo na neku našu dijaliznu priču, prim.red).

Артур Саклер је умро 1987-ме су, али је компанија расла.

Успех јој је донео OxyContin – средство за ублажавање болова засновано на оксикодону повезаном са морфијумом.

Purdue Pharma је кренула у офанзиву. Почела је да OxyContin намеће и пласира безмало као универзални лек за бол, било да је реч о мигрени или артритису. Сакрила је „ситницу“ да OxyContin изазива зависност, да тело постаје резистентно и тражи повећање дозе, све до смртоносне.

Њени `пацијенти` су или прелазили на хероин или почињали да купују OxyContin на црном тржишту.

Тако је број умрлих од предозирања у оба случаја, односно – укупан број жртава „епидемије опијата“ у Сједињеним Државама, премашио 200 хиљада. Укључујући и оне који су прву дозу OxyContin-а добили бесплатно (upotreba opijata u ‘medicinske svrhe’).

У години када су жене на америчком Средњем западу плакале и показивале Трампу фотографије своје мртве деце, часопис Forbes  проценио је богатство породице Саклер на 13 милијарди долара.

У то време је компанијом руководио Ричард Саклер, Артуров нећак, чији су удео у породичној компанији браћа откупила после његове смрти.

Седиште Purdue Pharma

Саклери су у исто време били велике мецене. Са њиховим именом су се повезали Лувр и Харвард, Универзитет у Пекингу, Краљевска академија уметности Велике Британије, Виша медицинска школа у Тел Авиву…

Пре почетка опијатног скандала имали су бриљантну репутацију и били су попут олимпијских богова…

Чак је и један астероид добио име по Саклерима.

Трамп је 2017. године, шест месеци након ступања на дужност шефа државе, прогласио је ванредно стање у медицинској области и основао посебну комисију за борбу против зависности од опијата.

Тужилаштво либералне државе Масачусетс (где Трампа, иначе, не могу да поднесу) коначно је 2018. тужило не само Purdue Pharma и њено руководство, него и осам чланова породице Саклер.

Након што се сазнало за 59 смртних случајева од предозирања OxyContin-ом у Масачусетсу, Ричард Саклер је рекао: „Није тако лоше, могло би бити и горе.“

ГОДИНАМА ТРОВАО НАЦИЈУ СРЕДСТВОМ ПРОТИВ БОЛОВА OXYCONTIN У КОМЕ ЈЕ БИЛО И МОРФИЈУМА

Purdue Pharma кренула је у офанзиву и почела да своје клијенте назива ‘дегенерисаним криминалцима’ након што су се појавили извештаји да људи постају зависници.

Међутим, руководство Purdue  Pharma је три недеље након председничких избора признало да је криво за неке од оптужби.

Компанија је подмићивала лекаре преко плаћених предавања (poznato li vam je ovo, odnekud?) да би  активно преписивали OxyContin, ометала је борбу против наркоманије и пружала лажне информације.

Све ово ће Purdue Pharma коштати 8,3 милијарде долара.

Пошто је најавила жалбу, на крају ће вероватно платити – мање…

 

.

.

preneto sa:

http://www.fakti.org/alter-america/u-sad-zavrseno-sudjenje-dzinu-purdue-pharma-optuzenom-za-smrt-200000-amerikanaca

 

.

Pre upotrebe detaljno pročitati uputstvo! O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom! Mi s tem ne’mo ništa!

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

.

Tragedija na dijalizi u Čakovcu

Naslovi u vestima 30.09.2020. su bili tužni za sve HD pacijente.

ŠOK U HRVATSKOJ BOLNICI

Medicinska sestra pacijentu tokom hemodijalize greškom UBRIZGALA HEMIKALIJU ZA DEZINFIKOVANJE

https://www.blic.rs/vesti/svet/sok-u-hrvatskoj-bolnici-medicinska-sestra-pacijentu-tokom-hemodijalize-greskom/smhfj5x

Još nije potpuno jasno kako je umro 62-godišnji pacijent u bolnici u hrvatskom Čakovecu, ali ako je suditi po novinskim informacijama, radi se o neverovatnoj grešci.

Prvo je iz bolnice stigla informacija da je njemu tokom rutinskog postupka hemodijalize ubrizgana pogrešna supstanca.

Potom je direktor Županijske bolnice Čakovec dr Tomislav Novinščak rekao kako je medicinsko sredstvo pacijentu dato intravenozno umesto lokalno, ali nije rekao o kakvom se sredstvu radi.

Ipak, izjava predsednice Upravnog veća bolnice Čakovec i načelnice zavoda za zdravstvo Međimurske županije dr Sonje Tošić Grlač baca novo svetlo na celi slučaj.

Ona je potvrdila kako je je 62-godišnjem pacijentu greškom ubrizgan dezinficijens, odnosno, medicinska hemikalija za dezinfikovanje, piše „Index.hr“.

Telegraf, Foto: Shutterstock

Na pitanje kako je moguće da se dogodila ovakva greška, Tošić Grlač kaže kako je dezinficijens u bolnicama uobičajeno sredstvo koje se nalazi na kolicima medicinskih sestara.

– Greška je moguća i, nažalost, ona se i dogodila – kaže.

– Procedura hemodijalize je izrazito složena i medicinsko sredstvo se pritom primenjuje lokalno, a tom pacijentu je dato intravenski. Dakle, to medicinsko sredstvo se nije smelo dati u venu. To se dogodilo juče poslepodne, a pacijent je sinoć preminuo. Odmah ujutro smo primili njegovu porodicu, bila su nam njegova dvojica sinova. Pojasnili smo im proceduru. Porodica je u šoku kao i mi. Plakali su oni, plakali smo mi – kazao je dr Novinščak.

Navodi kako će obdukcija potrajati, a pogotovo toksikološki nalaz jer su ga poslali u Zagreb.

Ministar Vili Beroš je rekao kako je pogrešila medicinska sestra.

– Čuo sam se s direktorom bolnice, rekao mi je da je došlo do neočekivane greške koja se završila tragično. Preduzet je unutrašnji nadzor u bolnici, a Ministarstvo će takođe poslati zdravstvenu inspekciju da utvrdi šta se dogodilo i kako je došlo do greške – rekao je ministar Beroš i podvukao da ovde „nije reč o grešci lekara“.

Porodica podnela krivičnu prijavu

Porodica preminulog 62-godišnjaka podigla je krivičnu prijavu protiv bolnice, a policija je već započela kriminalističko istraživanje.

Medicinska sestra koja je verovatno pogrešila sada je na bolovanju.

– Sve je profesionalno obrađeno i transparentno. Bolnici je briga o pacijentu na prvom mestu. Koliko znam, medicinska sestra je na bolovanju, što je i razumljivo. Velika je to tragedija – rekla je Tošić Grlač.

detaljnije na:

https://time.rs/c/8f728fcf42/medicinska-sestra-iz-cakovca-je-na-bolovanju-velika-je-to-tragedija.html

u nastavku:

Tečnost koja je ubila A.T. iz Štefanca je benzin, ali ne onaj obični, nego prečišćeni, medicinski benzin

62-godišnjem muškarcu, koji je nakon hemodijalize preminuo u Županijskoj bolnici u Čakovcu, medicinska sestra je umjesto fiziološkog rastvora ubrizgala medicinski benzin – potvrđeno je izveštačima. U bolnici je od samog incidenta prisutna i inspekcija Ministarstva zdravstva, kao i unutrašnja kontrola bolnice.

Tečnost koja je ubila Antuna T. iz Štefanca je benzin. Ali ne onaj obični, nego prečišćeni, medicinski. Otrovan i zapaljiv poput običnog. U medicini se koristi za čišćenje i odmašćivanje kože i masnih i lepljivih površina.  Da je ova informacija istinita dokazuje i izjava koju je danas dao upravnik bolnice.

„Ne radi se o dezinficijensu nego o medicinskom sredstvu koje se primjenjuje kod toalete pacijenata i sličnih postupaka“, izjavio je upravnik Županijske bolnice Čakovec doc. dr sc. Tomislav Novinščak. 

A medicinski benzin je upravo to. Providan poput fiziološkog rastvora kojim je medicinska sestra trebala isprati kateter nakon hemodijalize da ga krv ne bi zapušila te da bi, laički rečeno, bio spreman za korištenje drugi put. Antun taj drugi put nije dočekao.

Odmah mu je stalo srce

Kako nezvanično saznajemo, odmah nakon primene benzina nesretnom muškarcu je stalo srce. Odmah se pristupilo reanimaciji, a zatim su usledila zatajenja pluća, jetre i, kako saznajemo, nije bilo toga što se moglo učiniti da mu se spasi život.

Telo je upućeno na obdukciju, a meštani Štefanovca su u neverici. Šta se tačno dogodilo toga dana od danas utvrđuje inspekcijski nadzor Ministarstva zdravlja

– Ona je bila sama s pacijentom. Sprovodila je upravo ta dva postupka koja sam vam pomenuo, odvajanje pacijenta od hemodijalize i toaletu. Ona je na bolovanju, ona danas nije radila –  rekao je Novinščak. 

Medicinska sestra nije poricala krivicu

Reč je o mlađoj medicinskoj sestri koja na ovom odjeljenju radi nekoliko godina, a osim srednje stručne spreme dodatno se školovala za posao koji je obavljala. Neslužbeno saznajemo da nije poricala krivicu. Šta je pošlo po zlu u komori medicinskih sestara ne žele nagađati. Čekaju izveštaj inspekcije. 

– Kazne za takve slučajeve prema našim aktima su: ukor, javni ukor, privremeno oduzimanje dozvole za rad ili trajno oduzimanje dozvole za samostalni rad, zavisi od težine dela koje se stavlja na teret – rekao je predsednik Hrvatske komore medicinskih sestara Mario Gazić

Iz komore upozoravaju da je moguće kako nije samo reč o ličnoj odgovornosti 27-godišnje medicinske sestre.

– Medicinske sestre i mi smo upozoravali na očigledan nedostatak medicinskih sestara u sistemu kojim su sad još više opterećene. Da li je nešto od uzroka i to? To će utvrditi i ovaj nalaz inspekcije – kaže Gazić.

Iz bolnice još poručuju da pacijenti mogu biti mirni i sigurni, jer ovo je izdvojeni slučaj u inače uzornoj bolnici, piše RTL.

“S obzirom da je pacijent koji je nažalost preminuo (navodno zbog pogreške medicinske sestre, za vrijeme hemodijalize u Čakovcu) bio u samoizolaciji, sestra je morala biti obučena od glave do pete u svemirsko hot odijelo uz zaštitne naočale. Dali smo na fotografiji pogled na situaciju iz njene perspektive. Amen”, piše na fb stranici Medicinske sestre – medicinski tehničari.

“Na stranu uvjeti rada, preopterećenost, manjak osoblja, neadekvatne plaće i nikakve beneficije ni na radni staž, ni povoljnije stambene kredite da se to deficitarno zanimanje zadrži u Hrvatskoj. Baš ništa.

“Sistem je brzo označio krivca, kako se nacija ne bi zapitala kakvi su bili radni uvjeti koji su prethodili tragediji”, pišu medicinske sestre i tehničari.

Jutarnji neslužbeno doznaje što je tome prethodilo. Sestra u kasnim dvadesetima četiri je sata u skafanderu, s maskom i vizirom brinula o pacijentima na dijalizi. Antuna su, kad je stigao, jer je bio u mjeri samoizolacije, odveli u drugu sobu. Sestra je uzela pladanj i na njega stavila sve potrebno da ga pripremi na postupak. Na odjelu hemodijalize sve se tekućine drže u špricama na kojima treba biti napisan sadržaj.

Kako je i zašto došlo do toga da je Antunu ubrizgala pogrešnu, još uvijek se ne zna. Jednako tako se ne zna niti je li liječnik bio nazočan Antunovu priključivanju na dijalizu, a što je obavezan biti.

https://www.jutarnji.hr/vijesti/crna-kronika/medicinska-sestra-bila-je-u-skafanderu-cetiri-sata-nosila-je-i-vizir-uzela-je-krivu-spricu-15022531

Netko je navodno promijenio iskaz pa se slika tragične rekonstrukcije preslaguje. U predprostoru za hemodijalizu pripremala je kolica drugoj sestri koja je bila u zaštitnom odijelu uz pacijenta potencijalno zaraženog Covidom. Zašto je umjesto fiziološke otopine sestra dala pacijentu toaletno sredstvo?

https://emedjimurje.net.hr/vijesti/crna-kronika/3897110/video-pacijentu-koji-je-umro-u-cakovcu-na-dijalizi-ubrizgan-je-medicinski-benzin/

.https://emedjimurje.net.hr/vijesti/crna-kronika/3897110/video-pacijentu-koji-je-umro-u-cakovcu-na-dijalizi-ubrizgan-je-medicinski-benzin/

.

.

.

Još sličnih tekstova:

Šta se zaista dogodilo u hrvatskoj hemodijalizi 2001. godine?

.

.

.

.

Kako se skinuti sa dijalize

Kako se skinuti sa dijalize?

Prosto je neverovatno koliko je naš narod naivan, lakoveran.

Ili, očajan?

Jer samo u teškom očaju možete poverovati da postoji čudotvorni i spasonosni lek, pilula, smeša, čaj, trava … koja će vas rešiti neizlečive bolesti …

Kažu, davljenik se i za slamku hvata . . .

Hiljade ljudi je kupovalo i nosalo Teslinu purpurnu ploču, Rajf generator, Kosmosdisk, Šitafon, razne lampe, …

Koliko njih je pilo srebrnu vodu, Blentoksin kapi, petrolejsko ulje, itd., itd.

Još ako pametnjakovići naglase da je taj preparat ili uređaj, RUSKI, onda su finansijski uspeh i prodaja, zagarantovani.

Nama, osvedočenima u mržnju Zapada, lopovi znaju šta treba ponuditi i šta ćemo najpre prihvatiti. To poigravanje sa emocijama nema veze sa hormonima, nego sa parama.

Kojekakve vračare, proroci, Zorke, Vange, Kleopatre, Trgovčevići, Geršmani, Mićićke, … ne skidaju se sa malih ekrana naših TV prijemnika.

Sve znaju i/ili imaju preparate koji leče sve.

Prosto neverovatno.

I kod nas, na ovom sajtu, najčešće pregledana stranica je: Kako što duže odložiti dijalizu

Ništa drugo našu sabraću, nesretne trpljenike (pacijente), ne interesuje koliko to Kako odložiti, ili još bolje: Kako se skinuti sa dijalize?

A dijaliza nije droga, nije ni bolest (?, tako kažu), nego terapija, zamena, nadoknada … ali: doživotna. Ako ne postoji transplantacija (a kod nas skoro pa i da ne postoji) onda nema ni skidanja sa dijalize.

Po sto puta moramo ponoviti: nema tog čuda, tog leka, kapi, čaja, trave, implantata, aparata, domaćeg, stranog, veštačkog ili prirodnog, koji će vas skinuti sa dijalize, koji će učiniti da vaši trajno oslabljeni bubrezi ponovo prorade.

Ali, ljudi vole onog koji će da im kaže ono što žele da čuju.

Prosto je neverovatno koliko nesretnika želi da veruje kako postoji čudotvorni uređaj, kojekakve antene, elektromagnetno zračenje, bioenergetsko polje, kvantna analiza, koja će vas spasiti dijalize, koja će učiniti da ozdravite i da više ne idete u bolnicu . . .

Postoji i nešto što se naziva Trgovina nadom.

(Nije ništa u vezi Nade i Frezenijusa, napom.ured.).

I nije specijalnost samo lekara ili nadrilekara.

Zar politika nije to isto, Trgovina nadom, kao i poplava kockarnica, kvizova, igara na sreću, …

Postoji i nešto što se naziva Kultura prevare.

Postaje već sasvim uobičajeno da se to radi, u svim oblastima, kod nas je to i pravno dozvoljeno, ozakonjeno …

Setite se samo sitnih slova u ugovorima od 20 stranica koje treba da potpišete odmah.

Izvršitelji nisu dužni da vam dostave Rešenje, nego ga okače na tabli u Sudu … pa vi dolazite i redovno proveravajte, ako ste ispravni.

Setite se i da pre lečenja ili vakcinacije, isto potpisujete da je sve na vašu odgovornost.

Da ne biste od farmaceutske firme kojim slučajem naplatili neku odštetu, Konsultujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom … odštetu sigurno nećete dobiti (čak) ni posmrtno.

Kultura prevare je svuda.

Od nabavki, tendera, prosvete, politike, izbora, medija, trgovine, braka, dobijanja beba, do pogreba…

Od medicine, lekarstva, do nadrilekarstva, ni nijanse više nisu dovoljno distinktivne.

(Setite se kako je Ranisan posle 30 godina povučen iz upotrebe).

Kultura prevare, cveta.

Zlobnici kažu da je na delu tzv. Apiterapija. Ko više api taj će bolje da živi i njemu će sve u životu biti med i mleko.

Konkretan povod za ovaj uvod je jedan interesantan tekst objavljen u Politici http://www.politika.co.rs/scc/clanak/460684/U-Srbiji-se-sa-uspehom-lece-sve-teske-bolesti, u kojem se doduše ne pominje dijaliza, jer se nje autor nije ni setio, ali nema sumnje da i ona pripada opisanim fenomenima.

Nezgodno je što je autor pomenutog teksta i sam privatnik, pa to budi sumnje u dobronamernost angažmana, ali inspirativnom tekstu se u zube ne gleda, pa ćemo i to ovaj put zanemariti.

Ono što naši (dijalizni) čitaoci trebaju zapamtiti jeste da je odgovor na pitanje Kako se skinuti sa dijalize veoma jednostavan: Treba držati tupfere na ubodnim mestima AV fistule dok krvarenje iz njih ne stane, tek posle toga se možete skinuti, presvući i otići sa dijalize. To je sve. Do sledeće dijalize.

A klima duva, duva, duva …

I usta su nam tako suva …

.

 

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

.

.

Letopis leta 2020, sa obiljem viškova pleonazma Gospodnjeg

Ili: IDE MILE I PIŠE PAŠKVILE

(Piše Hund al’ piše i Mile … )

Za početak, jedna napomena: ovaj je Letopis bio zamišljen kao neka vrsta omnibusa, tačnije oktobusa, sa već dogovorenim takmičarskim poglavljima: „Uvod“ (0), „O skromnosti i znanju“(1), „Veliki epidemiološki rečnik“(2), „Međusobno priznanje“(3), „Netačna metafora (ili: Daughter of the bitch)“ (4), „Tu me nađe“ (5), „Zašto naučnik sa Harvarda svira klavir“(6), „Komunikejšn“(7), „Natrag u veliki prljavi grad“ (8), ali, kad se nešto radi volonterski i bez kormilara, na kraju obično ispadne Rašomon, ili Roršahov test, gde svako može da vidi ono što hoće, ili šta mu se pričinjava.

O, dijalizni Regionu!

Ovog leta imao si jedinstvenu akciju: Spoznaj Samoga Sebe!

I priroda i društvo te zatvaraju sa istim ciljem: da bi mogao da shvatiš važnost preispitivanja.

A za preispitivanje je najvažnije da uzmeš u obzir i neku drugu misao, ideju, reč, stih …

Narodi se okupiraju i pokoravaju, ne oružjem, nego kulturom, jezikom, mitovima, filmovima, poezijom, rečju: budalaštinama …

Srbima je nekada narodna poezija bila sve. I bili su neuništivi. Nema bune i slobode bez pesnika. Srpsku su poeziju proučavali Gete, Puškin, Viktor Igo, Lamartin, Hundke … (link)

Danas, eto, nikome ne nedostaju dahije, ali k’o za baksuzluk, Srbi zavoleli tufahije.

Kažu: nova normalnost. Poeziju su zamenile serije, gosti u studiju, hedonizam, konzumerizam, rijalitiji, seks, droga, nasilje i sve moguće izopačenosti. U svim generacijama.

Srpska posla: piju Diklofen-duo, a hteli bi u trojku.

Samo opušteno, viču sa svih strana.

Ti ne slutiš kakva sreća čeka nas …  čim se usvoji Zakon o istopolnim brakovima, podrazumevanom donatorstvu, podrazumevanom usvajanju dece, podrazumevanoj vakcinaciji, podrazumevanoj marihuani i podrazumevanoj eutanaziji.

I tako to, na našem evropskom putu.

Nađosmo se u parku ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke, mestu gde Srbi izvode pse radi olakšavanja.

Krećemo.

Mile Lajkovac goes to Holywood by Milos The Great.

Četiri čoveka u automobilu, a o psu da se i ne govori (link).

Nema više Baj-age, drugi su nam sad Instruktori pozitivne geografije.

Ništa na ovom svetu nije slučajno, pa ni Slučajni Srbi.

Leto je, pa onu čačansku Lopužu nećemo ni pominjati.

Čačanska Lopuža je poznata po tome što bi intrigama sjebala i rođenog brata, ako od toga ima neku ličnu korist, pa čak i ako nema, iz čiste navike, a sve praveći se da vam je najveći prijatelj. Bez obzira koje je godišnje doba on čeka samo jesen, čeka da lišće padne na njegova ramena i njegova će želja biti ostvarena.

Zato Čačak zaobilazimo u širokom luku.

Kartu ili mapu puta čitaj, seljaka ništa ne pitaj.

(Starac Fočo se pravi da ne zna gde je Srbinje).

Srećom, sada nemamo okupatore, nego samo dajemo olakšice za investitore.

Vozi Mile, u kolima sluša naš dijalizni „VoA“ radio (veličina of površine do 1,8 MHz) i prima, u svoj ograničeni mozak, subliminalne poruke.

Ševrolet star 20 godina, ali očuvane limarije (link).

Ko je samo jednom prelazio srpsko-srpsku granicu, između Srbije i Republike Srpske, tome ni okupacija neće teško pasti.

Kažu, pao im sistem, i 3 sata drže ljude u kilometarskoj koloni, na zvezdanu od 38 stepeni u hladu, a hlada nigde.

Ne pada im na pamet da se snađu, da ručno zapišu brojeve tablica ili dokumenata, da ih slikaju mobilnim telefonima, da se izvinu, da napoje putnike hladnom vodom, da preporuče prelazak na drugom prelazu, ništa. Samo nabusito odbijaju svaki razgovor, i kažu morate čekati dok ne dođe struja. A kad će doći struja, ne zna se.

Odbij.

(Sikter).

A lokalni krimosi prolaze pored njih bez zastajkivanja, samo im mahnu i dodaju gas.

Hteo-ne hteo, čovek se seti pokojnog Milanka, dijaliznog pacijenta iz Bora, koji je tvrdio da Srbe ne treba primati u javne službe i državnu upravu. Bolje je uvesti i zaposliti 20 000 Japanaca, manje će nas to koštati, nego pustiti naše primitivce da obuku uniformu i osete vlast.

Čekamo i gledamo, gledamo i čekamo.

Tolike respiratore navukli, a sad …

Nema struje.

Nema generatora, razvoja.

Na granici, srpsko-srpskoj.

Na evropskom putu.

Milanko, crni Milanko.

Svaka ti je bila na mestu.

Ka u Njegoša.

Ko ga ono dokusuri, upita Mile.

Neki kardiolog.

Nije neki, poznat je, organima napredovanja.

Načelnik jedinice, diplomirao sa šesticom.

Jaah.

Mile Lajkovac, vadi svoj spomenar.

Da razbije monotoniju.

Recituje, pompezno.

„I mnogi su postali mornari

jer su čuli

da na izvesnim obalama raste cvet

od čijeg se mirisa postaje sretan.

Oni koji su se vratili,

ništa o tome nisu znali.

Pitajte one koji se nisu vratili.“

E, jesi ga izabrao, povikaše svi u glas.

Mile, uvređen.

Ajte, onda vi,

ako znate,

bolje.

.

.

.

.

.

I

Eh, kad bi neko …

Kad bi samo neko, od ovih, sveprisutnih …

I stalnoprisutnih …

Koji nam se ne skidaju sa malih ekrana TV prijemnika …

Koji se odazivaju na STRUKA …

Kad bi samo neko od njih …

Bar jedan od njih,

Bar jednom da kaže …

Te dve proste reči: NE ZNAM.

To da nam je dočekati …

I ništa više da ne kaže …

Nikada …

K’o da je sve rekao.

U poemu bi ga stavili …

Zvala bi se „Reče mi jedan čovek“,

Reče da ne zna,

A ja znam da zna,

jer da ne zna, on to ne bi ni rekao.

Nikada.

I da se više ne preganjamo sa Matijom i njegovom bratijom (Krhko je znanje), pitanje ćemo postaviti retorički: kakve su šanse da ijedan medicinar, ikada, javno, na neko pitanje kaže: NE ZNAM.

Šanse su male.

Iskreno rečeno.

Nikakve.

Na osnovu svakodnevnog uvida u izjave naših medicinskih glasnogovornika, jasno se može zaključiti da postoje dve vrste lekara: oni koji znaju da ništa ne znaju i oni koji ne znaju da ništa ne znaju i prave se da sve znaju.

Jasno je i da su ovi drugi većina.

Većina njih misle da su polivalentni i omnipotentni, čak i kad su impotentni, oni su navalentni.

Viđate li i vi po novinama, po televizorima, po bolnicama, klinikama, ambulantama i ordinacijama, doktore koji misle da su i oni mogli postati veliki (npr.sportisti) poput Đokovića, veliki (reditelji) poput Kusturice (u najmanju ruku), pisci poput Andrića ili Crnjanskog, naučnici poput Milankovića ili Pupina, muzičari poput Stefana Milenkovića, – samo da su hteli.

To, „da su hteli“ je jako bitno, jer, slutite već: njima to nije bilo bitno. Sitno je to za njih.

Inače, da su hteli, oni bi to i postigli.

Ali nisu hteli, jer su im medicina, znanje i njihova zakletva, bili „prioritetniji“.

I oni su se tu ostvarili, oni su ekvivalentni.

Oni su, ništa manje, u svojoj Struci.

Sve Crnjanski do Crnjanskog, embahada nema dovoljno, koliko je kandidata za resore.

Sve Đoković do Đokovića, ljubi ih Pepe.

Film o tome zove se Nedeljni ručak, a publici se od njega povraća.

Sada međutim, ne idemo u Vrdnik, nego na Mokru goru, srpski Holivud.

Ja znam da ništa ne znam, ali znam više od onih koji ne znaju da ništa ne znaju. To je Miletova autentična odbrana od Dunning-Krugerovog fenomena (link).

Preko medija nam nude pelcer, pod moranje.

Je l’ da gi primimo?

Samo k znanju, kaže Mile.

A neko dvoje, sredovečnih, sede na klupi, pored Drine.

Skromni kakvi već jesu, oni natenane preispituju svoja znanja.

Na zalasku sunca prisećaju se prvog dejta.

Kada mu je, ritajući se, nanela povrede

u vidu periorbitalnog hematoma.

I pitanje njeno je sada blago.

Nepretenciozno.

Ona kaže:

Znaš li dragi

onu šljivu ranku …

.

.

.

.

II

Smejali smo se kada je u Kamiondžijama Čkalja naglašavao značaj svoje profesije prekomernim korištenjem reči IBERLAUF i sličnih majstorskih cincilatora, gefufni, spelvrcni i gedora. 

Smejali smo se nefrolozima i vaskularnim hirurzima kad su počeli da rekreiraju A-V fistule (link).

Smejali smo se kada je obični đoka dogurao do profesora (redovnog), a govorio je (navraga) oksimorone, tautologije i pleonazme, tipa „pridruženi komorbiditet“ ili prideve tipa „iskustan“.

Zaista je ružno kada čujemo da je neko profesor Univerziteta, a čovek je očigledno nepismen.

Da vas podsetimo, samo na neke (najčešće) nepravilne izraze.

Pridruženi komorbiditet je dakle, isto što i zidni mural, druga alternativa, softverski program, stručna ekspertiza, empirijsko iskustvo, moguće opcije, cena koštanja, istinite činjenice, unutrašnji enterijer, potencijalno moguće, lično i personalno, nužno potrebno, nivo vodostaja, memorija pamćenja, crna tama, na dve jednake polovine, vratna šija, istorijska povijest, mala kućica, stara baba, matori deda, mala bebica, velika kućerina, hrabar heroj, urbani grad, šuplja cev, vrhunac kulminacije, izaći van, ući unutra, sići dole, popeti se gore, vratiti se natrag, dijaliza bubrega, ludilo mozga, ja lično mislim, no međutim, čak štaviše, isto takođe, baš baš, često puta, veoma mnogo, jako puno, svašta nešto, i plus da dodam, zbog toga jer, zato jer, svojim sopstvenim životom, svojim vlastitim rukama, pokrenuti inicijativu, oko desetak, cirka negde oko, najminimalniji, najmaksimalniji, najoptimalniji, javno objaviti, kako i na koji način, vremensko razdoblje, iz razloga jer, uzajamna saradnja, treći po redu, četvrta godina zaredom, unapred planirati, vodeći lider, obadva, obadvojica, navedeni citat, izloženi eksponat, monumentalni spomenik, uslužni servis, neophodno potreban, biti prisutan, sveukupno, sanjati san, darovati poklon, besplatni poklon, rezervisati unapred, najpametniji od svih, naknadno je usledio, meseca septembra, međusobno spojiti, onda kad, tuga i žalost, jad i čemer, bruka i sramota, otišli smo malo predaleko, bez kraja i konca …

Naravno, svima nama se ponekad omakne neka od ovih grešaka, ali jbga, mi nismo profesori univerziteta, ne trčimo pred kamere i pravimo se pametni.

Iz sata u sat. Svakog bogovetnog dana.

Incidenca, prevalenca, distanca, dezinfekcija, mortalitet, morbilitet, debilitet, …

Ne zatvaraju usta da bi nam objasnili šta je seropozitivnost …

Zašto čovek sa koronom ne može biti primljen u koronarnu jedinicu? Zar zato što je načelnik te jedinice medicinu završio sa šesticom? Jer je u docente primljen inkluzijom, kao lice sa posebnim potrebama da bude profesor?

Šta je PRC, a šta PCR?  PRC je valjda Narodna Republika Kina (?!!) prc (!). Ali šta je tačno i koliko je tačan PCR, iliti: Pi-Si-aR (link), ne zna nijedan Pi-aR. Sve odomaćeno, (u)skraćivanje.

Kažu, sad možete u Bugarsku i bez negativnog PISIAR-a….

A sa pozitivnim? 

Pa, niste valjda ludi da ga tek tako izvadite i pokazujete uniformisanom licu …  sve sa koronom …

U mladosti ste čitali roman Zvonimira Majdaka „Kužiš stari moj“, ali tek sada vas zatrpavaju izrazom: prokuženost. Više Pro nego contra, kužite?

Cigani u Skadarliji tvrde da Glavna Epidemiološkinja ne dozvoljava da njoj pevaju onu pesmu gde ima stih: „Aj’ idi kćeri vidi bolesnika …“ (link)

Prosto je neverovatno da narod koji obožava da gleda TV sapunice, ne želi da pere ruke.  Glavni likovi našeg serijskog korona programa samo mu o tome pričaju, u svakoj epizodi, ali opet, narod neće da trlja kako oni zahtevaju, nego tera po svome. Trla baba lan, a Švabo tralala i nastaviće se opet.

Šta je Prvi pik Drugog talasa, a šta Drugi pik Prvog talasa, da sada ne talasamo previše, ne zna niko. Sada kada Srbija i bukvalno nema izlaz na more, a već nas stiže i treći talas!?

Gledamo gnjurca, voda mu do kolena, nema ni plime, ni rime, ali on stavio masku i talasa.  Kaže, kada se udruže korona i gripa, nastaće savršena oluja, cunami. I eto, on već izgleda k’o da ga je poplava izbacila.

Ko je i šta je uopšte Pik?  A tek Skočko?  Ko je karo?   As?

Zašto je bitno da se sazna ko je Nulti pacijent? To je tako nepravedno. U svakoj ustanovi, sve se radi i sve je dozvoljeno, čak i među pacijentima, samo da bi se zaštitio Broj 1.

(Tačan odgovor na ovo pitanje je sledeći: Bitno je, jer, Nula puta bilo koji broj, opet ostaje nula! Od njega nema širenja. Zato se za Nultog pacijenta uvek proglasi neko ko to sigurno nije).

Ko je tipičan, a ko atipičan, i ko uopšte ima pravo da tipuje?  Zar tipovanje nije kriminalna radnja? Da nije tu neko nešto ut(r)ipovao?

Sad je jasno da svi imamo ili ćemo imati kliničku sliku, ma šta to značilo.

(Nemoguće je shvatiti kakvi smo to ljudi, mi pacijenti. Kao da nam nije dovoljno to što smo se razboleli, nego se još i slikamo u klinici).

A s tom (kliničkom) slikom je u očiglednoj vezi i najavljeni biološki pasoš. Šta sad to znači? Da nam je ovaj stari pasoš bio geografski?  Da li su Rotšild, Rokfeler, Gejts i slični stručnjaci bili Instruktori pozitivne geografije, ili biologije?

Kad smo sa Julijanskog prešli na Gregorijanski kalendar, a sa Pašinog na Julino brdo, možemo i sa geografskog preći na biološki pasoš, ionako nam, obrni-okreni, nema mrdanja.

Narod, ko narod … Čim su čuli da će ga preostati samo Zlatna milijarda, navalio da kupuje zlato, pa cene zlata rastu jednako kao i broj novoobolelih, novopreminulih i novoobogaćenih.

Da je živ, pokojni Duško Radović bi sada za Novčanik rekao: Ako ti ne znaš gde ti je, a ja takođe, ne znam gde mi je, treba pomisliti da nije nešto u vezi ove epidemije, pa ako ga i dalje nema, to ti je.

Kaže Struka, ko ne nosi masku ići će na groblje. Glupost. Oni očigledno ne znaju da i mrtvaci smrde. Tek tamo ti treba maska.

Pretpostavljamo da biti asimptomatski slučaj verovatno ne znači ništa dobro, čim se takvi optužujućim tonom pominju u vestima, kao da su oni simptomatski manje zlo, simptomatično je sve to …

Saznadosmo tako da postoji i rezaražavanje, i čoveka nekako od te reči odmah podiđu žmarci, osetiš da su to oni koje su zarazili rezanjem, na operativnom stolu, pa ti sad gledaj koji je sto kovid, a koji non-kovid, ako si dalekovid.

Da i kriva može biti grbava čim priželjkujemo njeno zaravnjenje, to je jasno kao kružni tok. Kao ljudi i kao komunisti, nismo se držali linije, zato nam je sada kriva kriva.

Saznadosmo da postoji i rep pandemije, čisto da ne budemo na repu događaja, kad već ne smemo reći da imamo problem u glavi.

Saznadosmo da rezervoari nisu samo za gorivo, nego i za viruse, pa vi sada razmišljajte gde ga sipate.

Saznadosmo da u žarištima nema žara, nego virusi tamo kolo vode, i pevaju borbene.

A tek džepovi, džepovi su krivi za sve. I to ne zato što su prazni, na to smo navikli. Nego su se u njih sad bespravno uselili virusi, a za njih nema Izvršiteljā, da ih izbace.

Čim epidemiolozi pomenu džepove, mi treba da napunimo gaće.

To je takva nauka.

Egzaktna.

.

.

.

.

III

Eto mene, eto vas, i ništa se ne dešava.

Idemo putem Milos the Great (Djordje the Kara, još nije izgrađen) i slušamo radio.

Morate prihvatiti realnost, bio je to nekada glavni štos, u Top listi nadrealista.

Put dugačak, kola trula …

Mile je seljak.

Štaviše, seljačina.

Nekada je vozio traktor.

Sad se autovao.

Ševroletuje.

Bez obzira šta javljaju, ja sam sviko da čujem, samo ono što mi subliminalno proturaju.

Nastavljaju se pregovori između predstavnika pacijenata i predstavnika farmakomafije, a pod pokroviteljstvom EU, SAD i drugih globalnih političkih faktora.

Imperativ je što brže postizanje pravnoobavezujućeg sporazuma u kome će se Farmakomafija obavezati da prizna Pacijente, a pacijenti će priznati da ih tretiraju samo u cilju Profita.

Daćemo im i mokraću i stolicu u Ujedinjenim nacijama.

Od Rusije se očekuje da bude suzdržana ili bar da stavi masku.

Sve je isto, i sve je već viđeno. „Ne može šut s rogatim“, „Ustav se ne maže na ’leba“, „Patriotizam se ne sipa u traktor“, „Mi dole nemamo ništa“ (tačno), „Mi imamo decu“, „Neko drugi bi to svejedno uradio“ (šefovi udruženja), „Moramo kao Miloš, a ne kao Karađorđe“, „Najvažnije je razgovarati“, „Pregovori nemaju alternativu“ (i edukacija), „Srbija više neće ratovati“, „Obe strane treba da iskažu spremnost na kompromise“, „Prvo moramo prihvatiti Mapu puta“, „Zatim ćemo usvojiti Standarde pre Statusa“, „Da olakšamo život običnih ljudi“, „Nećemo posezati za velikim temama“, „Samo da razmenimo zemljišne i matične knjige“, „Da priznamo diplome i uspostavimo kretanje“, „Da ojačamo ekonomske veze, posle ćemo o političkim“ … itd, itd, …

Izašao čovek na TV i kaže: „Ja sam se čitav život školovao za ovo i molio Boga da se ovo ne desi“.

Iz čega se mogu zaključiti samo 2 stvari: ili da Boga nema, ili da u svojim molitvama čovek nije bio iskren.

Jer, ovo, odnosno, ono, nam se dešava.

Nema demokratije za one što viču: Nemoj, šta ti je!

U medicini je nekada bilo: „Prvo je ne štetiti“, a sada je lestvica podignuta na: „Prvo je prihodovati“.

Zajebi štetu, nismo mi osiguravajuće društvo, rekao je onaj Primarijus iza koga su stajala 2 Sekundarijusa, na bdeniju u TV Klinici.

Rasprava je bila o tome kako najbrže ostvariti zaradu Rotšildove i Rokfelerove Big Farme, a da narod pomisli da je to za njegovo dobro i da sa ushićenjem učestvuje u tome.

Za one koji ne znaju, u vojsci je nekada posle ručka sa pasuljem (i bromom) dežurni oficir upisivao sledeći izveštaj: „Hrana je na vreme spremljena i uredno podeljena, jelo je bilo ukusno i vojska ga rado jede.“

Dakle, sistem je oduvek pratio „reakcije“.

Maske se nose da bi svako shvatio da je žaba skuvana.

I da je zdravlje oblast gde ne može biti demokratije.

Vakcina je obavezna, da bi se sprečilo širenje bolesti na one koji se ne vakcinišu.

Predstavnici pokreta „Dijalizni životi su važni“ ponovo su izašli na ulice zbog smrti još jednog dijaliznog pacijenta koji neće ni ući u zvaničnu statistiku.

Preminuo je nakon duge i teške bolesti, ali pre neophodnih 90 dana da bi postao stalni dijalizni procenat.

Imao je kažu, stereo sistem. Dva katetera, peritonealni i subklavični. Dole ga pune, gore ga prazne. A njemu sve gore.

Ljubinko, Zvonko, Naum, Ceca i establišment, izdali saopštenje.

Žale zbog incidenta.

I apeluju na sve da se suzdrže od neprimerenih reakcija.

Pravilnik se, kažu, mora promeniti demokratskim putem.

Na izborima.

Ili, na tenderu.

Ali, Pacijent nije zainteresovano Lice.

Nema prigovora.

Ne može da ga podnese.

Ne može ni postavljati pitanja.

U americi je smrtnost mnogo veća,

pa niko ne traži HDF.

Ljubinko i Zvonko ne daju HDF, nikome osim sebi.

Sneška pušta reklame o leku protiv C-hepatitisa.

Naši borci.

Za prava pacijenata.

Zbog njih, na svojim leđima, da ne kažemo bubrezima,

osećate svaku rupu,

na tom našem, evropskom putu.

Ipak, rešenje se nazire, što bi rekla Nailova mati.

Rešenje je u pregovorima.

Sa predstavnicima udruženja pacijenata.

Ako oni kojim slučajem ne zastupaju pacijente,

nego takođe farmakomafiju,

onda se rešenje svakako nazire,

ali u tom slučaju

sa svakom novom rundom

pregovora,

sve smo bliži,

konačnom rešenju.

.

.

.

.

IV

Počinjem da verujem da izraz „pseći život“ više nema onaj raniji smisao.

Mislim da nije tačan.

Listao sam oglase da bih u porodicu doneo kuče. (Struka kaže da ljubimci podižu imunitet, a žena mi ne dozvoljava da dovodim ribe i mačke, ☺,  pa eto ….).

Listam, gledam …

Ceo biznis se tu vrti.

Industrija.

Kučići se planiraju (dezen, boja, veličina, i druge karakteristike, sve po želji kupca), zatim se naručuju i dobijaju, na kućnu adresu, i plaćaju, karticom, bez da u tome iko vidi bilo šta sporno.

Nekada se sa gađenjem govorilo o projektu EUgenika.

Danas, u nekoj zabiti, na nekom propalom gazdinstvu pored Šapca, pripiti i polupismeni seljak, ima kaže: odgajivačnicu.

Vid’o čovek nema leba od motike i dao se u pseći trafiking.

Štancuje kuje ko Narodna banka kovanice.

Čovek se zove Miljojko, a kuje Hermiona Watsanabe, Fiona VanDerIlinden, Melisa Gebrejezus, Daisy Fon Der Lajen, Klara Whatever, … i sve neka tako Zapadna imena.

Rodoslovi, do unatrag 200 godina, kada im je otac Oskar trčkarao po zamku kralja Fridriha II Buržujskog. A sada njegovi potomci rastu evo, na jednom salašu, pored Kikinde.

U prljavom ćumezu, genetski čista rasa.

Svi Pobednici.

Imaju takmičenja, propozicije, pehare, sudije (isto korumpirane), udruženja, organizacije, političke stranke, azile, migrante, sve.

Vakcinisani svi, obavezno, bez da je ijedan roditelj pozivao na proteste ili hulio na Big Pharmu.

Čipovani, svi naravno, i vode se propisno, na povocu, sa brnjicom (maskom) ili u kavezu.

(Pardon, ispravka, ne kažu kavez, nego: „transporter“).

Jedu samo propisane im granule.

Postoje hoteli za pse, šetači za pse, maseri, lekari, frizeri, sociolozi, animatori, defektolozi i psiholozi (šaptači).

Imamo i pseća groblja, u Crnoj Gori, oni su i tu bili prvi, na Surčinu će biti tek drugi.

Biti pas, životinja, danas ne izgleda tako strašno.

Na Zapadu su bili protesti protiv bombardovanja Srbije, ali samo onog dela gde su zoološki vrtovi, da ne bi stradale životinje, a na Srbe je vršena udarna „zračna kampanja“ čak i na Vaskrs, i niko nije protestvovao protiv toga.

U Drvaru, u Titovoj pećini, osim dotičnog Jozefa bili su i Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Sreten Žujović i Vladimir Nazor, ali je, kažu istoričari, najviše škole među njima imao pas Tigar, jer je on bio školovani nemački ovčar.

I taj je Titu spasio život, a od ideoloških i stranačkih kolega, takozvane Struke, niko se nije nanosao nogu (niti izbegao dijalizu), u poodmakloj starosti.

Pas je čovekov najveći prijatelj. (Među ljudima, kao i među narodima, ne postoji prijateljstvo, nego samo interesi).

Ako su nam naši najveći prijatelji čipovani, vakcinisani, nose maske (tj. brnjice), šta onda dođavola, mi ljudi imamo protiv Bila Gejtsa i drugih nam gospodara na ovoj Planeti?!?

Psi više i ne umiru. Oni se samo uspavaju.

To je to. Može li uopšte i biti drugačije, ili bolje?

Teško.

„U noćima dugim belim, ja za čipom sada šenim.“

Podaci sa psećih čipova još nikada nisu ni ukradeni, ni hakovani, kao na primer, podaci dijaliznih pacijenata iz jednog privatnog lanca dijaliznih centara u Srbiji (link).

Sada, kad sam i ovo napisao, kad sam pomenuo i najveću i najjaču svetsku dijaliznu industriju, morao sam se ipak posavetovati sa svojom advokaticom …

Sme li ovo ovako da ide u javnost, da nije prejako?

Da ne najebemo?

Ona je žena stroga i poznaje sve paragrafe.

Drži se Zakona.

Zato me i iznenadio njen komentar.

Rekla je samo jedno:

VAU.

.

.

.

.

V

Ako smo na ovom sajtu već utvrdili kakva nam je situacija u zdravstvu, u školstvu, u kulturi, itd., ostaje onda nejasno zašto naš narod voli da gleda filmove katastrofe.

Kao da nam u životu nije bilo dovoljno bezizlaznih situacija, u kojima smo se nalazili što svojom, što (češće) tuđom, voljom, nego to moramo gledati i kao zabavu, filmsku predstavu, spektakl, takoreći.

Skoro svaki dan.

A u večernjim terminima, redovno.

I svi ste mogli primetiti da u ostvarenjima holivudskih reditelja postoji jedan kliše kad se Glavnom liku primakne katastrofa.

Bezizlazna situacija.

Kraj.

Smrt.

On tada, u krupnom planu, patetično izgovara: „Aj lav ju …“ pa dodajte sami ime drugog junaka filma kome se on obraća: ćerku, sina, ženu, ljubavnicu, drugara, majku, oca, nije bitno.

Kaže im da ih voli, jer eto, pre te katastrofe, nije siguran da su to shvatali …

A posle, kao, znate već, neće ni biti u prilici da im to kaže.

No, to nije ono što je bitno.

Bitno je da svi znamo da će tada, na to „Aj lav ju … (staviti ime prema sklonostima)“, to drugo Lice, odmah, neizostavno, uzvratiti sa:

„Aj lav ju TU!“

U to se možete kladiti, ako bi se iko, uopšte usudio prihvatiti takvu opkladu.

Kad ne biste čuli taj odgovor, iako znate da ste ga baš takvog očekivali, vi biste zaključili da reditelj nije normalan.

I da će ga producenti baciti, kao u Košare.

Biće smenjen ili bolje rečeno, zamenjen.

Interesantno, u domaćim filmovima takvu scenu nikada ne možete videti. Mi smo narod koji ne voli klišeje i patetiku.

Biti producent kod nas nije pitanje dara, nego para, pa su kod nas i producenti zapravo glumci (glume da imaju pare). Ne baš nadareni, da ne kažemo obdareni.

Narod ovo naglašeno „takođe“ – ne voli.

Tu i tamo, „Aj lav ju“ i može da prođe, ali niko ne želi potpisati da bude sa „tu“.

Poslednja takva scena, u kojoj je Glavni lik uzvratio sa „Volim i ja Vas“ završila je pravom katastrofom, posle koje je on isporučen strancima i umro u zatvoru otrovan lekom protiv lepre.

Od tada, kažu, postoji izreka: TU te čeka.

Zato sa nama više niko i ne razgovara.

Svi ćute.

Samo kažu, potpiši Tu.

Veliko je pitanje da li se iko može, pa bio on dijalizni pacijent ili profesor nefrologije, odbraniti ćutanjem. Ćutanje ipak, nije zlato. Ali, profesor koji sada svira klavir, odbija da propeva.

Ne znam otkud mi ova subliminalna asocijacija u tekstu o dijalizi, dok prelazimo granicu, autošovinizma.

Valjda previše gledam zapadne reklame:

Tu me cene, tu kupujem …

Tu, je ono pravo.

Sad samo čekam da se i kod nas pojavi

pokret: „Mi TU“.

Šta nam rade

vodeći nefrolozi

mislim da je to tu negde.

.

.

.

.

VI

Nauka je čudo.

Ima studija da je bolje biti pijan, nego star.

Ima studija da je bolje koristiti marihuanu u medicinske svrhe, nego u svrhe uživanja.

Ima studija da je bolje biti gađan osiromašenim uranijumom, nego obogaćenim hlebom.

Ima studija da je Njegoš bio kriminalac i zločinac, a Milo Đukanović svetac i prosvetitelj.

Ima studija da je bolje biti vakcinisan preventivno, pa zakačiti autizam, nego hodati peške i kenjati o zdravom životu i rekreaciji, a na društvenim mrežama i državnim jaslama.

Naučnici sa Univerziteta Merilend u državi Masačusets su ustanovili da ljudi koji pišaju u kadi dok se kupaju, žive duže nego oni koji su na dijalizi i ne pišaju uopšte.

U jednoj zemlji na brdovitom Balkanu postoji Udruženje građana koji se nazivaju nefrolozima, a dvanaest godina im glavni Pravilnik za 80% pacijenata propisuje dijalizatore samo do 1,8 m2 površine, i oni za sebe tvrde da su stručnjaci i humanisti.

U zemlji Srbiji postoji i čovek koji tvrdi da HDF nema nikakve prednosti nad običnom HD, ali on sam koristi isključivo HDF, svaki drugi dan, i predstavlja se kao zaštitnik interesa svih pacijenata.

Na jednoj TV se redovno pojavljuje čovek koji izjavljuje da on nema problem sa tim što nikada nije savladao padež zvani instrumental.

Ima neurologa koji misle da je Ataxia stanje kad si prepušten gradskom saobraćaju.

Na ortopediji, naš hirurg je prvi otkrio „Sindrom rame-šaka-nos-patos“.

(Ne)jedan je nefrolog doktorirao na temi: Faktori od značaja za dugoročno bogaćenje kontinuiranih predavača.

Na interventnoj kardiologiji postoji disertacija: Porodično opterećenje lutajućeg pejsmejkera.

Na infektivnom odeljenju imaju naučno istraživanje: „Pop Ćira i Leptospira – studija o zoonozama u zavičaju S.Sremca“.

Na zidu jedne urološke klinike okačen je nadrealni poster: “Seminoma na kamen studencu”.

Naši su kardiolozi prvi naučno dokazali štetnost pušenja kod devijacija osovine.

Dr Mile Kitić (endokrinolog iz Ilijaša) je doktorirao sa tezom: „Mnogo sam se ugojio, jer za ljubav nisam znao“. Njegova glavna teza, u toj disertaciji, je bila: nema libida, bez lipida.

Svetska nauka još nije našega Mileta smestila na mesto koje zaslužuje.

U nedemokratskim zemljama nijedna bolest nema sistemski oblik. Tako su im propisali, stručnjaci. U stvari, oni prepisuju (link).

U Nišu, komšije nisu dali muzičaru umetniku da izučava Baha i Betovena u podrumu, jer nisu mogli verovati da je i to nauka, da je čovek docent na Muzičkoj akademiji (link).

U Beogradu su uhapsili naučnika koji se prodavao pacijentima za 100 evra, iako su ga šefovi štitili do poslednjeg trenutka i primoravali zaposlene da mu idu na predavanja i glume publiku.

Vrhunski naš naučnik ne zna engleski, ali zna da prikupi sredstva za naučno usavršavanje u SAD. Kad je za nauku, naš narod hoće da daje. Donacije ne žale ni gubitaši, od Rudnika bakra do Poljoprivrednog kombinata, a o pozitivnoposlujućoj Farmaceutskoj industriji i da se ne govori. E, ali kad naš stručnjak navata sredstva, on ode u SAD i odsedne kod zemljaka ili rođaka, besplatno, na sentiment, u naučni Institut svrati 2-3 puta da se selfuje sa strancima i da uzme certifikat of pohađanje, koji je „po njemu“ dokaz da je on tamo samostalno radio, lečio, operisavao – učestvovao dakle, u svim „naučnim“ eksperimentima, a sa onim „ušteđenim“ sredstvima kupi onda sebi brate, novog Ševroleta, da sve kolege vide koliko će on brzo napredovati na tom naučnom putu.

Ko nije za sebe, nije ni za nauku, kaže Struka.

Imamo operativna saznanja kako radi Mehanizam.

Ako ste do sada i sumnjali, sada je već jasno da i naša zemlja ima 5G mrežu: Guzice, Govna, Gulanferi, Gnjavatori i Grabežljivci, su već tako umreženi da si im uvek dostupan (link).

Oni kojima preliva nemaju potrebe za odlivom mozgova.

Za one koji ne veruju, uvek ih možemo pobiti.

U otvorenoj raspravi.

Naučnim dokazima.

Indeksom citiranosti.

U nauci je sve nesporno, proverljivo, nesumnjivo, tačno.

Iza naučnika stoje Naučno-nastavna (ili, ponegde: Nastavno-naučna) veća, Kadrovske komisije, Etički odbori (ponegde: komiteti), Masonske lože, Rotari klubovi, Dekanat, Senat, Permanganat, Kaplan-Meier i Cox regresiona analiza za multivarijantne uzorke.

Samo Struka Srbina Spašava.

Tu prestaje svaka diskusija.

Zna se ko treba da ima poslednju reč.

Nema opela za one sa ševroletom.

I nema Gambra za one koji odbiju Frezenijus.

To bi bila prava zamena (pro)Teza.

Znate šta je najčudnije u toj priči?

Što kad uhapse nekog takvog „naučnika“

baš u trenutku kad je „otkrivao“ kako uzeti 100 evra pacijentu

za pregled u državnoj ustanovi,

onda se niko od njegovih šefova, uprave, kolega, mentora i asistenata,

ne oseća nimalo prozvan, da recimo ponudi ostavku …

Da recimo, bude smenjen.

Jer je cela zgrada znala šta taj naučnik radi i niko ništa nije hteo preduzeti.

Šta zgrada?

Znala je cela srpska Nefrologija, Akademija, Udruženje nefrologa, Sekcija, … svi.

Oni sada ćute.

To, kao, nema veze s njima.

Kao da ga oni nisu birali, izglasavali, postavljali, akreditovali, licencirali, sertifikovali, utvrđivali podobnost kandidata, teme i teze …

Na kraju, oni s tim njegovim „otkrićima“ nemaju ništa.

Za to, je sam kriv.

Trebalo je da se pazi.

Zatajila mu je Preventiva.

Sada, eto, dođosmo i do značaja Epidemiologije, kao nauke.

Sada vam je, jasnije šta je Talas.

Uhapšen je Pik.

Mediokriteti opet ostadoše.

A lišće eto, neće da padne, pa neće.

Nije Bog kratkovid.

.

.

.

.

VII

Šta reći, a ne ispasti glup?

Većina eksperata se slaže: komunikacija je najvažnija.

Celi su romani ili serije, napravljeni o mukama stvaralaca nad praznom belinom papira (koja zove), o tzv kreativnoj blokadi, i to onih koji nisu pod sankcijama, a opet nemaju šta da kažu ili ne znaju kako.

Treba se znati izraziti, rođaci!

Prvi korak je najteži, baš to Oslovljavanje, Obraćanje, …

Kako i čime, koju reč izabrati …

Ovo rođaci, je postalo popularno posle filma „Rane“, ali je bilo prolazno u modi, kao i svaki pleonazam.

Činjenica je da smo svi mi jedna velika porodica, „gens una sumus“, ali ako ćemo već da budemo familijarni, onda tu imamo i bolje i bliskije izraze, od rođaka.

Tako je, Brate!

E, brate, je već neuništivo. Danas se svi kriminalci, posebno Zemunci i Srbi bez škole (adekvatne škole, prim.ured.) oslovljavaju isključivo na ovaj način.

Ni 5 minuta ne možeš provesti u autobusu, a da ne čuješ: „I onda joj ja brate, kažem, nemoj brate da ti ja pokažem, kome ćeš ti ono, brate, da pretiš, jebote“.

Već su u legendu ušle zbrajalice tipa: „Sestro, brate, ćale si, keve mi“. Od „brate“ je, kažu eksperti, nastalo i ono naše večno „bre“, kao neka skraćenica od brate ili brale.

Kralj Ibi i Duško Dugouško su počinjali (ili završavali), sa narodom.

Narode, moj!

(Navode moj, je varijanta u izvedbi onih koji imaju poteškoća sa vadikalnim suglasnicima).

Okupator je počinjao sa „Es wird bekannt gegeben“, Daje se narodu na znanje …

Znači, glavno vam je pronaći zgodnu obratnicu.

Papama je najlakše, oni već stoljećima počinju svoja obraćanja sa „Urbi et orbi“, po čemu su Orbit žvake i dobile ime.

I inače u tim hijerarhijski poređanim organizacijama, kao što su opštinska uprava, partija, administracija, policija, sve je uređeno, svako ima svoju titulu ili čin, i nemaš nikakav problem pri obraćanju ili oslovljavanju.

Samo im kažeš: Rek’o Načelnik (link). I sve može. Niko ne sme da ode kod dotičnog i proveri je li zaista tako.

Ono, Gospodine, ili Gospođo, smo uveli sa višestranačjem.

I nekako nam to ide nategnuto.

Retki su primeri kad ide glatko.

Recimo, kad medicinska sestra ujutro čita svoj izveštaj: „Gospodin Milan je noćas imao pet tečnih stolica“. „Bez primesa“ je čest dodatak.

Svako normalan bi iz navedenog zaključio da je dotični Milan više seronja nego gospodin, ali problem uopšte nije u tome.

Problem je što u toj bolnici nema dovoljno osoblja (posebno bolničara), pa medicinske sestre moraju same da peru guzice senilnim bakama i dekama (koje su porodice njima ostavile u cilju sprovođenja letovanja).

U takvoj komunikaciji, složićete se, veći je problem nagrađivanje prema radu i bolje snabdevanje pelenama, nego oslovljavanje.

Pogotovo što bi i na Zapadu, da ne kažemo u EU, za tog istog Milana, upotrebili izraz: Ser!

Ser, yes ser! – odzvanja nam u ušima iz svih zapadnih filmova i serija. To je njihov subliminalni način kako da nam utuve u glavu, šta od nas očekuju.

Uvek i u svakoj prilici. Što je važilo za Slobu, važi i za Zorana.

Obraćanje sa „Ribo“ ili „Mačkice“ jeste usmereno prema nežnijem polu, ali je nekako imbecilno, za ovakvu vrstu teksta. Stoga i za ozbiljnost, istoga.

Nežniji pol nema takve dvojbe pri prihvatanju animalnog načina obraćanja, jer one uzvrate jednostavno sa „Konju“ ili eventualno sa „Magarče“, ako su nadahnutije.

Kad smo već kod titula, jbga, ono „Doktore“ je ostalo najpopularnije.

Iako nam medicina više nije ni blizu onoga što je nekada bila, to „Dotore“ je zvučalo tako božanski, da su i druge struke, za svoje prvake, ozakonile slobodu upotrebe iste titule.

Ipak, samo budale među pravnicima, filozofima, književnicima, umetnicima  (i kada zakonski ispunjavaju taj uslov) zatraže od sagovornika da im se obraća sa „Doktore“.

Evo, čak je i jedan doktor istorije zatražio da ga u Akademiji razdvoje od drugih doktora, doktora umetnosti, jer jbga, on je decenijama učio za to „Doktore“, a oni su svirali Kurcu i uvežbavali scenski pokret.

Da je Bolonja u Srba zauvek propala, najbolji dokaz je da niko nikada nije čuo da se neko nekome obratio sa: „Mastere“.

Magistra Žutić je ponegde i mogla da prođe, ali kao Mastera sve će da ih rastera.

I tako, moglo bi se o prvom koraku komunikacije, o obraćanju i oslovljavanju, pisati još mnogo i naširoko, ali je veliko pitanje da li će se time komunikacija poboljšati.

E, pa, Dozvolićete, neće.

Tužilac, pred penziju, naš sagovornik, kaže nam otvoreno: „Ja više uopšte ne slušam sagovornika. Samo pratim kako me laže i pokušavam da dokučim šta sve skriva. Ja u svakom sagovorniku vidim samo kriminalca, manjeg ili većeg, i to je jedino što želim da otkrijem: koliko kostura ima u svojim ormanima, koliki je porez izbegao, koga je sve unesrećio, potkazao, mobingovao i opljačkao“.

Lekar, pred penziju, naš sagovornik, kaže nam takođe: „Ja u svakom sagovorniku vidim samo bolesnika. Uvek. Naročito kad pokušava da me navede na druge, nemedicinske teme. Gledam mu očne bulbuse, tražim protruziju, holesterolski prsten oko zenice, gledam ušne resice, boju usana, tip disanja, žlezde na vratu …“.

Novinar, pred penziju, naš sagovornik, otvoreno priznaje: „Ja sagovornike ne poštujem niti slušam, uopšte. Mene jedino što interesuje je rejting ili tiraž, nazovi to kako hoćeš. Spreman sam navesti učesnike i na incest i na sodomiju, ako piplmetri pokazuju da je to ono o čemu javnost želi biti informisana. A javnost ima pravo da bude informisana, to nam je Ustavom zajamčeno.“

Nadam se, poštovani čitaoci, da vam je sada malo jasnije, zašto je komunikacija veliki problem.

Ja sam ovde Bolesnik, samo. Vaš sagovornik, pred penziju. Invalidsku, naravno.

Ali, po mom mišljenju glavni problem u komunikaciji je laž, neuverljivost, loša gluma …

Stalno i pažljivo gledam te tzv. humaniste, dušebrižnike i negovatelje naše.

I vidim im mozak, znam ih u dušu.

Čak i kad nas nude toplom supom,

oni samo gledaju

kad ću da

bacim kašiku.

.

.

.

.

.

VIII

Sa razglasa svira radio
u kuhinji su bubašvabe
voda kaplje u lavabo
sve je ovo bilo džabe.

Hronični program, smena druga,
ponedeljak sreda petak, i tuga,
stojimo sami ko dva ratna druga
i usta su nam tako suva.

U dva će čistači odneti đubre
u tri ćeš doneti jogurt i mleko
u šest ćeš krenuti da me isključuješ
u osam ću biti daleko.

Gledaš osmeh na mom licu
nemaš pojma šta on krije
poslaću ti razglednicu
pozdrav sa Nefro-robije.

Sala puna očajanja
nemam kuda ni da bežim
doživotno ista sranja
pokraj tebe mrtav ležim.

. . .

.

.

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

. . .

Teorija zavere ili Praksa zavere?!

„Teorija zavere“ gubi trku, zavera sa pandemijom postaje suviše očigledna

  • Šta je to ID2020?   To je Digital Identity 2020. A iza tog projekta su dobri ljudi, takoreći filantropi, koji su 2016. formirali tu svoju NVO i rade na tome da celo čovečanstvo do 2030 bude čipovano. Ali, naravno, kao deo velikog plana UN o „održivom razvoju“. Biti premrežen, kao disati!?
  • A zašto, pitate se vi?   Pa da vam oni budu na usluzi, ako postanete izbeglica, da vas štite od terorizma i kakvih ne sve zala. Kakve čarobne obećavajuće reči u „pljačkaškoj civilizaciji“ u kojoj svake godine umre 9 miliona ljudi od gladi. Oni ne hrane, ali da srede da imate „ličnu kartu“ kao vaš ljubimac (ispod kože), to će da pomognu. Iako niste tražili, oni će vam biti od pomoći
  • To je Zver iz Otkrivenja Jovanovog, koja misli da ima puno pravo da vam utisne „žig“ na desnoj ruci. Zato vas tako progoni korona-kampanjom. Svet ovakvu kampanju još nije video. Apokalipsa? Šta li je?
  • Peter KENIG, koji je godinama radio u Svetskoj banci i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, upozorava: Žele da vam sa vakcinnom ubrizgaju nanočip. Jednom ubačen čip u ljudsku jedinku može se na daljinu opskrbiti svim vašim ličnim podacima, uključujući bankovne račune – kao digitalni novac. Tako da više nemate ne samo nikakvu kontrolu nad svojim zdravstvenim i drugim intimnim podacima, već ni nad zaradom i potrošnjom. Vaš novac može biti blokiran ili oduzet
  • Možda je to spori ubica koji se aktivira za nekoliko godina? Ili bolest koja pogađa samo sledeću generaciju? Ili sredstvo za slabljenje mozga? Ili gen koji čini žene neplodnim?

Piše: Slobodan RELJIĆ

U KORONA-okupaciji sve se češće citira Biblija. Ponajpre Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova. I na Zapadu i na Istoku.

/I bi joj dano da dade duh ikoni zvijerinoj, da progovori ikona zvijerina, i da učini da se pobiju koji se god ne poklone ikoni zvijerinoj./I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovima, /Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ili ime zvijeri, ili broj imena njenina/ Ovdje je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zvijeri: jer je broj čovjekov i broj njezin šest stotina i šezdeset i šest/. (Otkrovenje Jovanovo, 13/15-17)

Nikita Mihalkov je pre dva meseca, podsećajući na opasnost da se s vakcinom za kovid-19 izvrši čipovanje ljudi – što je, inače, u skladu sa javno obznanjenim projektom ID2020 – ukazao na jedan detalj iz javnog delovanja glavnog propagatora i finansijera vakcine Bila Gejtsa:  jedan nedavno odobreni Majkrosoftov patent nosi oznaku „WO/2020/060606″.

Izbacite nule i dobijete poruku Otkrivenja Jovanovog.

Šta je to patentirano: „Sistem kriptovalute koji koristi podatke o telesnoj aktivnosti“.

Setite se da se stalno govori da nećete moći putovati po svetu i raditi, ako se ne vakcinišete vakcinom koje još nema. Dakle, „žig“ se planira. Jedino, hoće li „žig“ biti „na desnoj ruci njegovoj“?

Šta je to ID2020? Digital Identity 2020.

Pa, to su dobri ljudi, takoreći filantropi, koji su 2016. formirali NVO koji rade na tome da celo čovečanstvo do 2030. bude čipovano. Ali, naravno, kao deo velikog plana UN o „održivom razvoju“. Biti premrežen, kao disati!?

A zašto, pitate se vi? Pa da vam oni budu na usluzi, ako postanete izbeglica, da vas oni štite od terorizma i kakvih ne sve zala.

Kakve čarobne obećavajuće reči u „pljačkaškoj civilizaciji“ u kojoj svake godine umre 9 miliona ljudi od gladi. Oni ne hrane, ali da srede da imate „ličnu kartu“ kao vaš ljubimac (ispod kože), to će da pomognu. Iako niste tražili, oni će vam biti od pomoći.

Kad je buknuo kovid-plamen ID2020 je isplivao na površinu, jer isti dobri ljudi koji podržavaju kovid-kampanju, spremaju nam vakcinu, stoje i iza ID2020.

Šta nam oni nude? Peter Kenig, koji je godinama radio u Svetskoj banci i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, piše:  ubrizgati nanočip, nepoznat osobi koja je vakcinisana. Jednom ubačen čip u ljudsku jedinku može se na daljinu opskrbiti svim vašim ličnim podacima, uključujući bankovne račune – kao digitalni novac. „Da, digitalni novac ka kome ‘oni’ ciljaju, tako da više nemate ne samo nikakvu kontrolu nad svojim zdravstvenim i drugim intimnim podacima, već ni nad zaradom i potrošnjom. Vaš novac može biti blokiran ili oduzet – kao sankcija za ‘nepošteno’ ponašanje, za plivanje protiv toka. Možete postati puki rob gospodara.“ (Kenig)

Neko bi mogao pomisliti da Kenig preteruje, ali zašto bi onda generalni direktor SZO Tedros Adanom Gebrejesus govorio „da moramo krenuti ka digitalnom novcu, jer fizički papir i novčići mogu širiti bolesti, posebno endemske bolesti, poput koronavirusa“.

Da li je moguće da taj polusvet priča tako šta? Prvo,  njegove nadležnosti nemaju nikave veze s tim poslovima. A drugo, jedno od najvažnijih obeležja ljudske istrorije je kovanje novca (posle i štampanje), a sad su se našli Bil i Tedros da to ukinu?!?

Koliko god da ste uplašeni pandemijom straha koju oni šire, morate se zamisliti: Zar to nije glupost? Idiotizam?

Taman posla! Ovi ljudi znaju šta hoće. I misle da to više ne treba da kriju. A mi? Mi imamo šansu da pokažemo da nije tačno ono što je svojeveremeno ironično-pesimistički govorio Miroslav Krleža „da je glupost svemirska dimenzija“. 

A oni našu želju da ne želimo da nas oni „vakcinišu“, više ne mogu zaustavljati optužbama tipa – „teorija zavere“. Ovde, ako otvorite oči vidite jasno – postoji zavera. Neki ljudi, negde, bez javnosti, smišljaju da primene nešto na nama a ne nameravju da nam kažu šta je to i čemu služi. Mi njih nikad nismo izabrali na za šta. Tako se definiše zavera.

Kako znamo da to rade? Pa oni to i ne kriju. Savez ID2020 je na svom samitu pod nazivom „Izazovi puta do dobre lične karte“ u septembru 2019. godine u Njujorku odlučio da ovaj program sprovede 2020. godine. Onda je Svetski ekonomski forum (WEF) tu odluku potvrdio u januaru 2020. godine u Davosu.

Da, Davos! To je onaj galmurozni skup koji godinama gledate na TV a idu i „naši eksperti“ da se tamo spreme da rade na „svetskom niovu“. Da se i mi priključimo toj vodećoj svetskoj eliti. Posle na Kopaoniku organizuju „srpski Davos“. Zavisnici koji se ponose zavisnošću. Prava deca Davosa.

Ali, šta je to Svetski ekonomski forum? Ništa. Obična NVO. Kao i Savez ID2020. Oni što tako odlučno javljaju šta da se radi a naše vlade to uzimaju kao suštinu suština – organizacija su koju je 1971. godine registrovao Nemac Klaus Švab, inženjer i ekonomista. Koji je, kao i Džordž Soroš, beznadežno ozračen „otvorenim društvom“ Karla Popera.

Mnoge velike ideje u istoriji su besprizorno trošene iz dobrih namera, ali Poperovi „sledbenici“ nikad nisu padali u tu zabludu. Kad je Švab osnivao svoju NVO u Kelnu, u zelenom predgrađu Ženeve, idealni svet sa njegovog horizonta bio je humanistički koliko dobronamernost Geteovog Fausta. Ali, on je toliko „napredovao“ da ga nije mogla ni gristi savet zbog toga.

Pravni status WEF je – NVO. Forum nema nikakav pravni međunarodni status ili ulogu kao OUN, na primer. Ne postoji nikakav pravni osnov da Forum objavljuje pravilnike i oglašava pravila kako treba da se vodi i ponaša, „a kamoli vrši kontrolu nad svetskom populacijom i odlučuje o sudbini oko 7,8 milijardi ljudi (svetsko stanovništvo prema proceni UN 2020.). Ipak, upravo u to se WEF pretvorio – i to najmanje dve ili tri decenije.

A većina zapadnih lidera – i mnogi nezapadnjaci iz 193 članice UN – prihvataju WEF kao svetsku vlast za ekonomsku politiku i političko razmišljanje. Oni su ovlasti WEF stavili iznad ovlasti Ujedinjenih nacija i nacionalnih država.

Samozvanci iz nevladine organizacije nameću pravila ponašanje za 99,999% ljudi sveta! Bez ikakve odgovornosti i slede jedino svoje interese.

U Davosu je odlučeno da pandemije korona-virusa bude. I kakva da bude. Dakle, između 21. i 24. januara 2020. održane su konsultacije pod pokroviteljstvom Koalicije za inovacije spremnosti za epidemiju (CEPI) a za izradu programa vakcine. CEPI je, inače, partnerstvo WEF i Gejtsove fondacije.

Peter Kenig navodi da je tada donesena „naravno iza dobro zatvorenih vrata“ i „konačna odluka da se SADA nastavi sa Agendom ID2020… Gejts, GAVI (Globalna alijansa za vakcinaciju i imunizaciju), Rokfeleri, Rotšildi i drugi, svi stoje iza ove odluke – primene Agende ID2020“.

Peter Kenig

Izgleda da im se baš žurilo. Jer, kad je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) 30. januara 2020. proglasila (odmah posle Davosa) vanredno stanje zbog brige za međunarodno javno zdravlje a u vezi sa novim kineskim koronavirusom (2019-nCoV) koji je kategorisan kao virusna upala pluća – bilo je, kako je izbrojao Mišel Čosudovski, a niko nije demantovao, 150 potvrđenih slučajeva izvan Kine: 6 u Sjedinjenim Državama, 3 u Kanadi, 2 u Velikoj Britaniji i sl. „Dakle, 150 potvrđenih slučajeve na stanovništvo od 6,4 milijarde (Svetsko stanovništvo 7,8 milijardi minus Kina 1,4 milijarde). Koliki je to bio rizik? Skoro nula.“ (Čosudovski)

Mislite da brižni ljudi u Davosu to nisu znali? Naravno da jesu.

Čak je i Komitet za vanredne situacije SZO u sedmici pre odluke „izražavao različita stajališta“.

Pošto podele u Komitetu nisu neprevaziđene, dalekosežna odluka je 30. januara donesena bez podrške stručnog mišljenja.

Teško je danas naći potkupljiviji svet od tzv. struke, ali to je krajem januara izgledalo toliko neosnovano da je pretegla struka koja je držala do obraza. 

Nađena je „struka“ koja se nije opterećivala sumnjama i pitanjima, pa je mogao da se artikuliše sledeći korak – takođe po preporuci SZO-a ili pojedinih zemalja – obavezna tj. „prisilna vakcinacija“, ako bude trebalo pod policijskim i/ili vojnim nadzorom.

Kao vrhovni princip je postavljena dosetka: kad odbijaš da primiš sumnjivu vakcinu ti u stvari ugrožavaš druge! (Isto se koristi i za maske.) Dakle, nemaš šta da biraš! Oni koji to odbiju mogu biti kažnjeni (novčane kazne i/ili zatvor – i svi isto vakcinisani na silu).

Ta operacija je u toku. Ovih dana je stigla vest da je vlada SAD kompaniji Džonson&Džonson dala milijardu dolara za proizvodnju vakcine. Kompanija Džonson&Džonson preko svoje filijale Jansen krajem marta primila je 456 miliona dolara, a nova milijarda će finansirati projekat proizvodnje na veliko njene eksperimentalne vakcine. Dve strane predviđaju moguće povećanje narudžbine na dodatnih 200 miliona doza… ulozi vlade predsednika Trampa za projekte razvoja vakcina tako su porasli na najmanje 9,4 milijarde dolara, uključujući ugovore o snabdevanju koji su potpisani sa pet kompanija, a koji predviđaju isporuku od najmanje 700 miliona doza, prema računici Frans presa.

SAD bi teoretski mogle da dobiju po 100 miliona doza od četiri kompanije – Džonson&Džonson, Novavaks, Fajzer/Biontek, Sanofi/GSK i 300 miliona doza od grupe Oksford/AstraZeneka.

Ova poslednja grupa je potpisala ili je u pregovorima sa drugim zemljama, od čega 400 miliona doza za Evropsku uniju.“ Ako pratite glasove „lokalne struke“ videćete kako podižu brigu javnosti za stepen više.

Ali, zabrinuli su se i Trampovi protivnici: taman su ga prizemljili žrtvama i korona-kampanjom, ali ako on donese vakcinu mesec dana pred izbore, šta god ona da bude, ode mast u propast!

Velika je drama. Svima je na umu kako je probuđeni svet odbacio vakcinu za „svinjski grip“ 2009. Ako zaista dođe do prisilne vakcinacije, biće to značajno „dostignuće“ Big Pharma-e, ali i oni i političari će se naći pred beskrajnim masama ljudi koji će biti dovedeni na granicu pucanja – oni ne mogu znati koja vrsta koktela će biti stavljena u vakcinu.

Možda je to spori ubica koji se aktivira za nekoliko godina?

Ili bolest koja pogađa samo sledeću generaciju?

Ili sredstvo za slabljenje mozga?

Ili gen koji čini žene neplodnim?

Sve je moguće, jer i Gejts i Davos-elita ne kriju da im je cilj potpuna kontrola stanovništva i – smanjenje stanovništva.

S druge strane, njihov rizik da za to budu zakonski oglašeni krivim je minimalan.

Za nekoliko godina, naravno, neće se znati odakle ta bolest dolazi. Da, to jeste nivo tehnologije koji su dostigle bio-ratne laboratorije u SAD, Velikoj Britaniji, Izraelu, Kanadi, Australiji… A sad se to razvija i u zemljama koje su planirane kao žrtve tih pronalazaka.

Setićete se kakva se bitka na frontu Peking-Vašington vodila da li je Vuhan otrovan od strane američkih vojnika koji su u oktobru učestvovali na Svetskim vojnim igrama u tom gradu a ekipa je bila smeštena trista metara od on čuvene „mokre pijace“ ili su se virusi izšetali iz velike labaratorije u Vuhanu, a u čijim istraživanjima su učestvovali i naučnici iz zapadnih zemalja?

Vakcina je kao nagazna mina. Ako organizatori vakcinacije ne budu pazili – to sve može da odleti u materinu…

Iz Madrida je ovih dana, uz učešće stotina profesionalaca iz celog sveta, udruženje „Lekari za istinu“ stalo na stanovište da je kovid-19 „lažna pandemija stvorena u političke svrhe“.

Nema više razloga za nijanse. Taj deo „struke“, koji više nema nameru da ćuti, objavio je da 1. „žrtava od koronavirusa nije bilo više od prošlogodišnjih smrtnih slučajeva od gripa“, da su 2. „brojke preuveličane izmenama medicinskih protokola“, da 3. „zatvaranje zdravih i prisilna upotreba maski nemaju naučnu osnovu“ i da 4.„bolest poznata kao kovid-19 nema jedinstven infektivni obrazac, već je kombinaciju njih“.

Sve se slilo u zaključak: Moramo da kažemo našim vladama da NIKAD NE SME DA SE DESI da nas primoravaju da se vakcinišemo ili čak da nam vlade to preporučuju.

Vladimir Vladimirovič Putin, čija zemlja je izgleda najbliža nečemu što bi moglo da bude vakcina, nije čekao ovakvu vrstu opomena – blagovremeno je oglasio da „vakcina ne može biti obavezna“. Inače, Kina i Rusija razvijaju svoje vakcine, bez dramatizovanja komercijalnih pretenzija – pre da ne budu izloženi pritisku da moraju svojim građanima da daju te zapadne bućkuriše, koji sigurno ne nastaju da bi svet postao zdrav i slobodan.

Dok je svet zabavljen testiranjem vakcine, program digitalnog identiteta ID2020 testira se sa vladom Bangladeša.

Savetnik za politiku vladinog programa Bangladeša Anir Hovdhuri saopštava: „Primenjujemo pristup digitalnom identitetu koji gleda unapred i omogućava pojedincima kontrolu nad njihovim ličnim podacima, istovremeno izgrađujući postojeće sisteme i programe. Vlada Bangladeša priznaje da dizajn sistema digitalnog identiteta ima dalekosežne posledice na pristup pojedinaca uslugama i sredstvima za život i mi smo spremni da ovaj pristup prvi sprovedemo.“

Nikad ne recite da imate najgoru vladu na svetu!

Na terenu u Bangaladešu deluje igrač koga smo veće predstavili u ovom tekstu GAVI (Globalna alijansa za vakcine i imunizaciju) i „partneri iz akademske zajednice i humanitarne pomoći“.

Da li je samo slučajnost da se ID2020 uvodi na početku onoga što SZO naziva pandemijom?

Da li je pandemija bila potrebna da bi se pokrenulo više razornih programa ID2020?

Je li ovo praksa zavere ili teorija zavere? O ovome će svako morati da razmisli kad mu stigne ponuda da se vakciniše.

Da li više verujete samozvanim filantropima ili svom zdravom razumu?

Svet se lomi između ličnih nemoći i nedokučive svemoći. Da li je nedokučiva? Da li je svemoćna?

Ovih dana se pored bogoslova Jovana sve češće citira i Etjen de la Boatje, Makijavelijev savremenik, ali ne i istomišljenik. On je podsećao: „Onaj koji dominira nad vama ima samo dva oka, samo dve ruke, samo jedno telo, nema ništa više od onog što najmanje ima čovek koji u beskonačnom broju živi u vašim gradovima; on zaista nema ništa više od moći koju mu vi dajete da vas uništi.“

To je ta Zver iz Otkrivenja Jovanovog, koja misli da ima puno pravo da vam utisne „žig“ na desnoj ruci. Zato vas tako progoni korona-kampanjom. Svet ovakvu kampanju još nije video.

Apokalipsa?

Šta li je?

.

.

preuzeto sa sajta: http://www.sveosrpskoj.com

https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-teorija-zavere-gubi-trku-zavera-sa-pandemijom-postaje-suvise-ocigledna/?script=lat

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

.

.

Snežana, Dijaliza, C-hepatitis i Politika

Jedna_od_naših_priča

.

Снежана, Дијализа, Ц-хепатитис и Политика

.

.

Тешко је ово испричати укратко, јер је прича дуга.

Дуга као животни век човека од 60 година.

Још док сам била беба, када сам имала свега четири месеца, установљено је да имам проблем са бубрезима.

Хронични бубрежни болесник тако постајем од рођења, а у својој 21. години крећем на хемодијализу.

Те 1982. године три пута недељно сам била на релацији Kраљево – Београд. И тако четири месеца путовања.

Сећам се те зиме. Није била као што су ове данас зиме, већ је била права зима, са снегом и ледом.

Пресељење у Београд донело је једну врсту олакшања, али дијализе су имале своју тежину и гомилу проблема.

Требало је живети и радити са очајном крвном сликом и честим трансфузијама.

У периоду од три године примила сам више од 35 трансфузија.

Наравно, то није прошло без последица.

(У то време законски није постојала обавеза проверавања крви давалаца на вирусе Ц-хепатитиса).

Тако сам регуларно у институцији здравственог система Републике Србије, одмах после два месеца, добила хепатитис којег су тада звали „нон А – нон Б”, или: „Ни А – Ни Б“ хепатитис.

Тек крајем осамдесетих година прошлог века „он” добија своје име – хепатитис Ц вирус (ХЦВ).

Дијагнозу ХЦВ-а ми нико није саопштио. Нису томе придавали значај, а ја сам остала без икакве терапије, али и без лекарских коментара.

Радознала по природи и увек жељна да до детаља упознам своју болест, читала сам и откривала шта је заправо хепатитис Ц, колико је он опасан и на шта треба да обратим пажњу.

Време је  неминовно текло, а у  међувремену су се појавили и лекови за ХЦВ. Терапију такозваним интерфероном алфа добијала сам годину дана. Памтим све то као годину мучења. Kонстантно сам се осећала као да имам јачи облик грипа, сталну температуру, болове у мишићима, слабост, проблеме са леукоцитима. Упркос свему вирус је и даље био ту.

Понавља ми се терапија, али са још јачом комбинацијом лекова. Тако је прошла још једна година, која се опет завршила разочарењем. Није проблем помучити се. Издрже се све пратеће појаве и проблеми, али остати без позитивног резултата је просто депримирајуће.

Дијагнозу „цироза јетре” сам чекала, јер ју је неколицина мојих пријатеља са хемодијализе већ добила.

У међувремену, 2014. године догађа се револуција на пољу терапије за хепатитис Ц. Тада већ бележим стаж од 32 године од дијагностиковања вирусног обољења. У глави ми је одзвањало: пронађени су лекови, проценат излечења је већи од 95 одсто и то без великих потешкоћа у току терапије и нус-појава.

Ипак, брзо сам схватила да ми држава неће обезбедити терапију, а куповина у приватној режији, због огромне цене лека, била је немогућа мисија. Поново сам била осуђена на чекање.

Kада сте болесни време вам је највећи непријатељ јер неумитно пролази.

Прошло је доста времена од када сам сазнала да је лек добар и да га широм света већ користе. А онда сам случајно добила информацију да ће једна фармацеутска кућа донирати лек за 60 пацијената. У том тренутку једино што сам осећала је била паника, брига како да уђем на листу и срећа када сам успела да се квалификујем за ту терапију.

Знала сам да би то било као добитак на лутрији, и у марту 2019. године почињем да примам терапију.

Осећам се добро, немам нус-појаве.

И стиже први резултат – негативна!

Након тога иде и друго тестирање.

Опет негативна!

И сада после годину дана сам – и даље негативна!

Успела сам.

Пре цирозе и престигла сам је.

Срећна сам и истовремено тужна, и разочарана у здравствени систем, који као да ме је кажњавао због нечега што нисам сама одабрала, нити сам желела да ту болест добијем.

Kолико још пацијената треба да добије цирозу јетре, карцином јетре или да умре, а успешан лек сада постоји?

Ми пацијенти смо, почев од здравственог особља (које исто оболева од ХЦВ), па до ближе или даље околине, углавном представљени као наркомани и проблематичне особе, јер имамо хепатитис.

Многи од нас су га добили у здравственом систему.

Неки су га добили и злоупотребом дрога, али за све нас је заједничко да имамо право на живот, ко год да смо.

Ако анализирам мој случај, не могу да схватим како је за моју земљу финансијски исплативо да ме три деценије одржава у животу (хемодијафилтрацијама), а онда да ме пусти да одем због вируса који се излечи за свега три месеца?

Kако се исплати држави да чека да пацијенти дођу у стадијуме декомпензованих цироза и потребе трансплантацијама јетре?

Сада сам 39 година и шест месеци на хемодијализи. Најзад сам, после толико времена, негативна на хепатитис Ц, али сам имала среће.

Имала сам луду срећу да се излечим од хепатитиса Ц, за разлику од многих других пацијената.

За оне који нису упознати с овом заразном болешћу, хепатитис Ц је вирусна заразна болест која (бар код нас дијализних) дуго година не даје никакве симптоме, иако постепено нарушава функцију јетре. Заражена особа има благе, неспецифичне симптоме. Вирус се открива или случајно или када је болест већ узнапредовала до цирозе или карцинома па су тада симптоми видљиви. Свега 20 одсто оболелих сазна да носи ХЦВ вирус. Због пораста броја оболелих од хроничног вирусног хепатитиса, сматра се да је у току тиха пандемија ове болести.

Половином 2018. године РФЗО је ставио савремену терапију за лечење хепатитиса Ц на листу лекова, а пацијенти су коначно започели лечење. Међутим, број пацијената који терапију примају је врло ограничен. За три године свега 200 најтежих пацијената је добило савремену терапију о трошку РФЗО-а. Ја је нисам добила јер нисам била у предцирозном најтежем стању, али сам имала срећу да уђем у програм донације лека. Зато молим све вас да уплате у Фонд здравства вршите редовно, молим надлежне да омогуће лечење не само најтежим пацијентима већ свима који имају ХЦВ, молим фармацеутске фирме да цене ових лекова учине нормалним, јер хепатитис је заразна болест.

.

Политика, 02.07.2020. године (овде)

.

.

.

redakcija i obrada: http://www.dijaliza.wordpress.com

.

.

.

Još sličnih tekstova:

Sve što ste oduvek želeli znati o hepatitisu C, a niste imali koga da pitate

http://www.politika.rs/scc/clanak/467038/Obolelima-od-hepatitisa-tesko-bez-savremene-terapije

Čini nam se važnim i jedan komentar ispod gornjeg teksta, pa i njega prenosimo:

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Imunitet krda

Poštovani čitaoci,

u duhu Covid-19 preporuka, samo za vas, evo našeg novog slogana:

Dođite da se distanciramo!

Da se distanciramo od beskrupuloznih dijaliznih profitera, od lažljivih medija, od političkih manipulanata i od toga šta kaže struka.

Samo na ovom blogu, samo za vas, i za nas, pišu najoštrija dijalizna pera, otvoreno, beskompromisno i nadasve pošteno i nepristrasno.

Ima toga, pitaj Boga, koliko.

Odvežite se, polećemo.

.

.

1) Lekcija broj 1

Ako smo išta naučili iz ovog iskustva sa Covid-19 pandemijom onda bi to trebala biti pouka o značaju državnog zdravstva.

Nasuprot svim globalističkim i neoliberalnim prisiljavanjima da se sve privatizuje, da je tržište najbolji regulator, redakcija ovog portala već 7 godina piše i govori da su to gluposti. Tamo gde su najveći lanci privatizovanih dijaliznih centara tamo je dijaliza najgora, a smrtnost najveća.

Pročitajte sada šta se piše i u našoj štampi:

http://www.balkanmagazin.net/zdravlje/cid142-237489/sta-je-obelodanila-epidemija-kako-je-eu-sistematski-unistavala-javno-zdravstvo-drzava-clanica

http://www.politika.co.rs/scc/clanak/453318/Za-njih-je-vazno-da-ste-vi-bolesni

I ne samo u štampi, u svim medijima je bilo.

Prosto je bilo milina, za naše uši, čuti ministra zdravlja kako govori šta je sve trpeo da bi se odupro pritiscima za privatizaciju i javno-privatno partnerstvo u svim oblastima medicine, a o dijalizi da i ne govorimo. Dijaliza je na tapetu još od 2008, od Cece Vukajlović, i to ne prestaje.

Pogledajte samo neke od naših brojnih tekstova na te teme:

Ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde . . .

Potresno je sada bilo čuti od najviših državnih funkcionera kako ih je EU prisiljavala da na tenderima ne smemo stavljati najnižu cenu kao kriterijum, jer onda ne mogu da prođu njihove EU firme nego samo kineske. To nisu hteli da dozvole.

A oni, civilizovani Zapad, su kao za ravnopravnost, transparentnost i slobodu tržišta.

Kao da smo mi Indijanci.

Korona nas sada tera da preispitamo neke stvari.

Da stavimo prst na čelo. Da otvorimo neka pitanja.

Šta je to zdravstveni suverenitet?

Zašto zdravstvo ne sme biti okrenuto profitu?

Kako je moguće da je i nepismeni Knjaz Miloš znao da u selu treba imati učitelja, popa i doktora, na državnoj plati. Da ne moraju krasti ili brinuti za egzistenciju, ali da se ne mogu ni obogatiti.

Srbija je ukinula ropstvo (1835) pre SAD (1863) i Engleske (1886).

A danas, u 21. veku, oni nam prodali priču o neophodnosti privatizacije bolnica, apoteka i instituta.

Zamislite samo, koliko bi više pacijenata obrnuo privatni vlasnik na istom broju respiratora?

Pa bi nam još i mahao grafikonima i indeksima, slajdovima, cost-benefit analizama i neto prihodom.

Svima njima nudimo – Take home message:

Ako zdravlje nema cenu, zašto bi zdravstvo moralo donositi profit?

.

.

.

2)   Imunitet krda

Kažu ovako. Strategija obračuna sa nekom boleštinom zasnovana na principu: ko preživi – živeće, naziva se imunitet krda (herd immunity). Živeće, naravno, do sledeće epizode (epidemije).

Zamislite kada bi dijalizni pacijenti imali svog jednog poštenog predstavnika, da im se na velikom skupu obrati sa ovom uvodnom definicijom imuniteta krda i nastavi u sličnom tonu.

Moglo bi to da se zamisli.

Znate, previše je mnogo analogija.

Dijalizni nefrolozi uopšte ne računaju podatke o smrtnosti u prvih 90 dana od pacijentovog započinjanja dijalize. Tek ko preživi taj period, po njima, stiče pravo da se smatra dijaliznim bolesnikom.

Ali, pošto i posle tog perioda dijalizni pacijenti imaju veliku smrtnost (veću od korone i raka debelog creva zajedno), onda se to objasni postojanjem pridruženih oboljenja.

Jer, ne postoji dijalizni pacijent koji nema neko pridruženo oboljenje.

(Jedan je, ovde često pominjani, polupismeni nefrološki profesor, to nazivao: „pridruženi komorbiditet“. Kaže da je to „ono što je jako važno“).

Ako vas ovaj izraz „pridružena bolest“ podseća na izraz NATO-Džejmija Šeja „collateral damage“, niste u pravu. Ali, sviđa nam se način na koji razmišljate.

Dakle, suština je u terminologiji, u jeziku. Niko nikada ne umire zbog dijalize.

Nego zbog problema sa srcem, plućima, cirkulacijom u mozgu, zbog sepse, ili zbog karcinoma, na primer.

Ne postoji slučaj da je nekom umrlom dijaliznom pacijentu upisano u kartonu: uzrok smrti – dijaliza.

A istina je u suštini, sasvim drugačija. Loša nefrologija i loša dijaliza su najčešći uzroci smrti dijaliznih bolesnika.

O ovim tužnim činjenicama govorimo ovde već 7 godina i svi naši redovni čitaoci su već postali imuni na te neslavne podatke.

Kod nas, u dijalizi, nema neizvesnosti, potrage, preispitivanja.

U dijalizi je svaki pacijent NULTI.

Ako smo postali imuni na visoku stopu dijalizne smrtnosti,

ako smo postali imuni na ograničenje HDF na samo 20%,

ako smo pristali i na ograničenje high-flux dijalizatora na površine samo do 1,8 m2,

ako smo postali imuni na nameštanja dijaliznih tendera,

ako smo pristali da na nama ostvaruju svoj krvavi profit dijalizni farmakomafijaši i njihovi gaulajteri,

ako nismo spremni ni jedno „muuuu“ da kažemo,

(na turskom bi rekli: „ni mukajet“) ,

ako smo dakle imuni na sve to, i bodemo se svaki drugi dan,

šta smo onda mi?

Šta?

Mislite da je neprimereno, jer nam fale rogovi?

Možda ne uzimamo dovoljno kalcijuma.

.

.

.

3)   Beleške jedne Ane

Od svetske dnevničke literature, naši čitaoci, a posebno čitateljke, znaju samo za 2 kapitalna književna dela: Dnevnik Ane Frank i Beleške jedne Ane.

Nažalost, ta 2 velika dela uopšte ne govore ništa o bubrežnoj insuficijenciji, o dijalizi, ili o transplantaciji. Zato ih nećemo više ni pominjati, jer su nam poslužili samo kao uvod, da najavimo ono što bi za naše čitaoce trebalo biti veliko iznenađenje.

Naime, redakcija ovog sajta ne prestaje sa pokušajima da jednu pacijentkinju nagovori da svoje beleške objavi na našem portalu.

Verujte nam, taj bi tekst bio senzacija. Netfliks bi po tim beleškama mogao snimiti vrhunsku seriju, bar 5 sezona sa po 10 epizoda.

Okosnicu scenarija mnogi već naslućuju.

U prvoj sezoni bi bio akcenat na detinjstvo, školovanje, porodicu, bolnice, sve ono što doktori nazivaju predijalizni period.

Druga sezona, podrazumeva početak dijaliznog lečenja, stresove, ljubav, lične i porodične drame, razočarenja u državni dijalizni sistem, prelazak na kućnu hemodijalizu…

Treća sezona, trudnoća i svi rizici koje ona nosi, deset trilerskih epizoda, koje bi prikovale gledaoce uz TV ekrane, čak i ako ne veruju u raspeće.

Zamislite samo Roberta Pattinsona u ulozi Glavnog akušera za patologiju trudnoće, a ulogu glavnog dijaliznog vojnog nefrologa tumačiće najverovatnije Joaqin Phoenix, lično …

(Alert. Spoilers warning. The synopsis may give away important plot points).

A šta tek reći za četvrtu, transplantacijsku, i ipak najdramatičniju sezonu. Gde pacijentkinja bukvalno beži od suludih protokola sa osam antibiotika i nešto manje imunosupresiva, sa  svakodnevnim analizama, dijalizama i ad hok procenama. Poluživa se iskrada iz bolnice, krije se na tajnoj adresi, a režim šalje policiju da je nađe.

I tu negde se pojavljujemo i mi (press) sa diktafonom i beležnicom, kako je preklinjemo za ono što bi jednoga dana bilo popularnije od Fargoa i Breaking bad, zajedno.

To be continued …

Nastaviće se.

.

.

.

4)   Po strukinoj zapovesti

Korona je kraljica (na latinskom). I kraljica drame, verovatno.

Mnogi su se obradovali kada su videli da političari, zbog korone, odjednom počinju da govore: „Biće kako struka kaže“.

Divota.

Niko da se zapita, zašto to do sada nije bilo tako? „Struka“ postoji u svim oblastima, ali uvek su se političari za sve pitali.  Možda se nekada, pre izbora, narodu i obećavala „vlada stručnjaka“, ali na kraju su ipak vladali političari.

Sada, odjednom, reč STRUKA postaje Božja blagovest. Promisao. Kanon. Prosvetljenje. Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Odjednom su svi zaboravili uništeno školstvo, kupljene diplome i titule, plagirane naučne radove, doktorate, folirante i uvlakače, politikante zaogrnute u plaštove struke.

Odjednom je reč STRUKA, oprala svu prljavštinu, odnela sve kosture iz svojih ormara, i ukazala nam se, kao Gospa čobanima u Međugorju: https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ .

Kako to da je društvena korozija uništila sve segmente i slojeve društva, samo nam je struka ostala netaknuta, devičanski čista i nepogrešiva.

Kao da struka ne može da se bruka.

A Struka odmah uvodi zabran. Nema brale, dijaloga, sa strukom.

Neki tamo Drkon, zdravstveni ćata u nekom tamo gradskom zavodu, koji u toj svojoj struci nije ni među prvih 10000 u svetu, našao se da ospori PRAVO NA MIŠLJENJE svetskom Srbinu broju jedan: Novaku Đokoviću, jer on zaboga, nije iz struke, a Drkon jeste.

A da je Novak govorio u prilog profita Novartisa i Glakso-Smit-Klajna, bio bi pohvaljen, od struke Drkona i njegovih istomišljenika.

Nas, dijalizne žrtve farmakomafijaških profiterskih lanaca, takvi nastupi ne mogu prevariti.

Pamćenje nas još nije napustilo. Trebalo je samo pogledati izjave te iste Struke iz januara ove godine i uporediti sa izjavama iz marta ove godine.

Kako im se kad kaže, oni tako i telale.

Dirljivo je bilo slušati vlast i struku, kada su govorili o respiratorima.

Najgora noćna mora bi im bila kada bi u nestašici istih morali da odlučuju kog pacijenta staviti na respirator, a koga skinuti i pustiti ga da umire.

Principijelno, to jeste strašno.

Ali, ista ta STRUKA (samo nefrološka) je donela odluku (Pravilnik!) da samo 20% pacijenata može imati kvalitetne hemodijalize, koje se zovu hemodijafiltracije.

Za ostale, nema.

Za osam godina, trinaest puta su Vlast i Struka menjali taj Pravilnik, ali te procente nikada nisu dirali.

Principijelno, i to jeste strašno.

Šta nam to onda govori o izrazu Struka?

„У сваком случају, никада нисмо са таквом спокојном бесрамношћу изрекли чињеницу да сваки живот нема исту вредност“, сматра Мишел Уелбек, најпревођенији живи француски писац (ovde).

Redakcija ovog sajta nikad ranije ne bi mogla ni zamisliti situaciju da se u bilo čemu složi sa najvećim medijskim tajkunom na ovim prostorima, ali onda smo videli njegovo mišljenje od pre par nedelja:

„Pun mi je k…c ovih nafuranih zdravstvenih genija koji završiše silne fakultete, potrošiše milijarde na naučne radove i doktorate i dobismo šta? Lek koji se zove „Ne izlazi iz kuće“. S..em vam se na svetski nivo naučnih dostignuća u oblasti virusologije! …“

Poslednja rečenica pokazuje da ova intelektualna rasprava prevazilazi akademske obrise.

Ne podržavajući nepriznate metode i patente dotičnog autodidakta, ne možete da ne primetite da im je dobro odbrusio.

Stručno.

.

.

.

5)   Gde su uzroci

Ovo koronanisanje ima i dobrih strana.

Ljudi su shvatili da materijalno bogatstvo ne može da im garantuje ni život, a kamoli uživanje.

Kao u crtanom filmu: Kad ja huknem i koronu suknem, završićete na sajmištu.

Ako neprijatelji mogu da vam pljunu pod prozor, mogu i na kvaku.

U tome je kvaka.

Empatija nam ni ranije nije bila jača strana.

Sećate se utopljenika na Adi, pored čijeg se tela sunčaju ostali kupači, ne poštujući socijalnu distancu?!

Sećate se momka koji hoće da skoči sa Brankovog mosta, napravio zastoj, pregovara sa policijom, a masa iz zaglavljenih automobila ga bodri: „Skači već jednom, p…a ti materina!!!“

Nismo li mi oni isti koji su prkosili NATOu na tim mostovima, izbegavali skloništa i nosili majice sa ucrtanom metom?

Sad se od nas traži da cvikamo od korone. Kao da nismo već pobeđivali nevidljivog neprijatelja?

Ali, uputstva su vrlo striktna i svi ih se moramo pridržavati, osim onih koji ih se ne moraju pridržavati (https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ).

Korona nas je usmerila i ka preispitivanju.

Mnogi se sada pitaju: gde smo to pogrešili?

Kako je uopšte došlo do ovoga?

Da li iza svega ovoga stoji neki plan i sistem?

(Videti ovde).

Osnovano verujemo da je početak pošasti bio momenat kada su mediji počeli najavljivati i objavljivati ovakve naslove:

„Maćeha iz pakla: pretukla dete sa posebnim potrebama“, „Iskasapio suprugu pa joj se ispišao u bunar“, „Najlepša guza svetskog tenisa se predozirala“, „Naježićete se kad pročitate: Ispovest žrtve malčanskog berberina“, „Novo ulje protiv bora, hirurzi su besni“, „Brendon izdominirao na žurci u bazenu“, „Igor Jurić objasnio zašto ne može da otkrije ime političara pedofila“, „Sanja Marinković pokazala međunožje (18+)“, „Nova postavka Marine Abramović: Magarac je prisutan“, „Mali Nikola pokidao na harmonici kod Žike“, „Penzioneri će moći da izađu napolje, evo i kada“, „Slavnu glumicu pljuju jer se uništila operacijama, ali iza se krije tužna priča“, „Utopio se za Prvi maj, a potresan status tetke tera suze na oči“. . .

Kreatori javnog mnjenja oblikuju svest društva, oblikuju mase.

Pošto nas svakodnevno, iz medijskih kibli, zalivaju ovakvim sadržajima, jasno je da u toj kloaki i kakofoniji, ne može biti sporno da se na nama, kao na pacovima, proba još jedan eksperiment, sa virusima, naravno: https://srbin.info/svet/gejtsov-globalisticki-vakcinaski-plan-dobitna-kombinacija-za-farmaciju-i-obaveznu/ ,

https://fakti.org/sta-to-pisu/reljic-bil-i-melinda-gejts-bi-da-vakcinisu-ceo-svet-a-ni-jedno-od-njihovo-troje-dece-nije-vakcinisano ,

https://www.youtube.com/watch?v=BEk0l-zQDZs,

Zamislite samo da je umesto reči Kongo koristio reč Srbija, i zapitajte se zašto vas to ne bi zaprepastilo.

U tome je kvaka.

.

.

.

6)  Tenderalije ili poštuje li se distanca od državne kase:

Daleko, iza sedam vizira, pleksiglasa i paravana, odvija se nova epizoda prelivanja državnih para u džepove privatnika.

Naravno, mislimo na aktuelnu nabavku sredstava za dijalizu po tipu dijaliznih firmi.

Ima li sada nameštanja?

Sada kad nam je svima pitanje života ili smrti najvažnije?

Odgovor, već znate.

Naravno, da ima.

Tek sada su se akteri raspojasali.

Pod izgovorom vanredne situacije, sve nabavke, svi rokovi, sve je maksimalno zbrzano, a da bi se ućutkali raniji nezadovoljnici i/ili gubitnici, sada je svima namešten jedan deo kolača, kao po dogovoru, e da bi se izbegle žalbe i razvlačenja procedure.

Bilo je smešno čitati nameštena i afirmativna pitanja zainteresovanih lica, koja hvale Komisiju, umesto da traže objašnjenja za neke uslove i tehničke specifikacije koje može ispuniti samo jedan ponuđač.

Opšti utisak: cene dijalizatora su suludo povećane u odnosu na prethodne godine. Suludo, jer se u nameštanju išlo dotle da dijalizatori manje površine jedne firme budu za 50% skuplji od dijalizatora veće površine kod druge firme. I obrnuto. Svima se verovalo na podatke iz njihovih prospekata. (Neki su ih štampali samo za tu svrhu, nabudživši podatke kako njima odgovara).

Pare su deljene kao da su ničije.

Naše ČELIČNO PRIJATELJSTVO sa Kinom, u dijalizi nažalost, ne može da se ispolji, jer kineske dijalizne firme u Srbiji ne mogu dobiti ni dinara, bez obzira na kvalitet i/ili cenu njihovih proizvoda.

Sledeća karakteristika ovog tendera je: trovanje će se nastaviti.

Ko želi da mu dijalizatori budu netoksični, moraće da prihvati samo 1,5 m2 površinu. Država je za ostale površine dozvolila toksičnost. Kod toliko trovanja kojima smo izloženi, još malo BPA nije naodmet. Rekosmo li da je, imunitet krda, ciljna vrednost.

Gde sad da smanjimo profit četvorici dijaliznih farmakomafijaša samo zato što za Srbe nisu hteli registrovati svoje netoksične dijalizatore.

Ko će s time da se aka, a još to i košta, kao da ovima toksičnim dijalizatorima nešto fali?

Je l’ radi radnju – radi.

Ako je malo i toksičan, e pa zato smo i skratili dijalize, da se ne intoksicirate previše.

Ali, vrhunac bezobrazluka je tenderski zahtev da firma koja prodaje sredstvo za čišćenje i dezinfekciju mora imati i zaposlena 2 sertifikovana servisera (?!?!).

Zamislite da firmi koja prodaje tečnost za pranje šoferšajbni, ograničite učešće na tenderu u GSP (Gradskom Saobraćajnom Preduzeću), jer nema zaposlena najmanje dva vozača autobusa ili 2 servisera za autobuse, sa licencom ?!?!

Jbga, vi se smejete, ali nefrolozi u Komisiji su to tražili.

STRUKA, bog te mazo!

Pitate se: znamo li ko je taj čovek, nefrolog, koji je to zahtevao?

Gde on radi, gde živi, ima li ime i prezime, da li je nekad crven u licu, da li on leči koga, da li se može sresti negde, da li će smeti izlaziti u javnost, da li mu znamo identitet, poreklo, kako je dospeo tu gde je dospeo?

Sve znamo.

Samo, da li je čovek?

To ne znamo.

.

.

.

7)  Bolnica za 96 sati ili Šta se čekalo:

Covid-19 pandemija je pokazala da se sve može, kad se hoće.

Decenijama već, svi dijalizni centri u Beogradu su prepunjeni. Svi rade u 3 smene, a treća smena, i to treba znati, nije normalna, ni za osoblje, ni za pacijente.

Trgovina dijaliznim mestima (pravnici bi to nazvali Trgovina uticajem) godinama je osnovni pokretački motiv nefrolozima u bitkama za načelnički položaj.

Načelnici i funkcioneri odlučuju da li će neki nesretnik imati dijalizu 100 metara od kuće ili će se ceo dan lomatati do Lazarevca i nazad.

I opet radi Selekcija, ali protivno svim principima: za jedne ima mesta, za druge nema. Oni za koje nema mesta šalju se na peritonealnu dijalizu: cev u trbuh, kesu u ruke, pa pretakanje kod kuće.

To je nama naša borba dala, pevao je Ljubinko, dok se nije izborio za HDF, za sve.

(Za sve svoje tretmane da budu HDF).

Evo linka:

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:429154-Dijalize-Ne-postizu-ni-u-tri-smene

A onda dođe Korona i ispostavi se da se Centar za dijalizu može napraviti za 96 sati!!!

Kao u TV serijalu: Sa RFZO-om u akciji!

Evo linka:

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/od-cekaonice-do-bolnice-poliklinika-kcs-je-za-samo-96-sati-postala-centar-za-dijalizu/zdy3nvb

Narod koji nema pamćenje ni koliko kišna glista (jer kod nas je svako nevreme nezapamćeno) ne može sad da se seti osnovnog pitanja:

Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“

Ruku na srce, nije vlast jedina adresa za to pitanje. („Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“).  Nisu samo žuti, crveni ili plavi, krivi. To je pitanje koje treba postaviti Ljubinku, Zvonku, Gruberu, Nadi, Naumu, Splješi i raznim drugim Đokama, poznatijim kao „Obeleživači svetskog dana bubrega“.

Ove godine, Korona im ne dade, da ga proslave.

Propade im planirana, aktivnost.

Šteta je, znate već . . .

Nemerljiva.

.

.

.

8)  Izolacija ili Obratite pažnju:

Osnovno pravo svakog ljudskog bića: da se kreće i da bude kreten, redukovano je tako da ova druga aktivnost postane dominantna.

Jedan električar je ovako sažeo protivepidemijske mere: Bolje dobra izolacija, nego uzemljenje.

Ali, i izolacija ima svoju cenu.

U izolaciji ste najizloženiji, sadržaju.

Sadržaju sa malih ekrana naših TV prijemnika.

Upitnik. Magnolija. Kviz pitanje: Koji je instrument predmet prenošenja zaraze u našoj prethodnoj pandemiji i filmu Gorana Markovića?

Sledi on-line nastava. Srpski za II razred srednje škole: autobiografija Radoja Domanovića, „Razmišljanja jednog običnog srpskog vola“. Razrada.

Dr Čekinjavi ide iz studija u studio i objašnjava kako on nije debil.

U udarnim terminima (20.10-20.30). udaraju nas u glavu scene drogiranja, tvrde pornografije, narkotrafikinga, tajkunske privatizacije, srpski mafijaši ubijaju bugarske, bezbednjak Stupar bivši Tadija, sada je narkoman i peder. Srećom, Balša je Srbin, sakriće šta je bilo sa Sabantom.

Onda Crveni likvidira Vaju, a Kašanin, mentor, za državnu tužiteljku kaže: izneverila me, ali bar sam je jebo. (Struka, čoveče).

Sledi istraživanje: koja naša voditeljka najviše liči na Elen Dedženeris? Ili: Degeneris?

Dr Čekinjavi objašnjava da se namerno šalio, pa nije on debil. Ćerka mu je javila šta na tviteru pišu o njemu, onda on izađe na ulicu, kad tamo aplauzi i bakljada.

Mirjana Aleksić u Zaboravljeni umovi Srbije: „Lažem sebe da mogu bez tebe“ (obavezno pogledati, link).

Ćirilica: Dr Nestor i Drkon priznaju da su svesno obmanjivali javnost, da bi dobili na vremenu. Sledi neprevaziđena misao Pabla Eskobara: „Lies are necessary when the truth is very hard to believe.“

Istraživanje CINSa: Zašto se pacijentima skraćuje dijaliza? Glupo pitanje, pa glupo i istraživanje.

Ćirilica: lekari u Španiji uzvratili navijačima sa balkona – neka vas sada leči Ronaldo i slični, njemu dajete 8 miliona evra mesečno!

Ipak, životna filozofija Pabla Eskobara je jednostavna: Plata o plomo? Pare ili metak?

Kućna HDF ili pridružena bolest?

Sledi Moj rođak sa sela i sa Tamarom u akciji.

Medicina je moja prva ljubav, kaže naš gost u studiju.

Napraviće rad sa Teslinim kalemom i zarastanjem rana.

Čekinjavi prilazi, laganim korakom.

Uzima mikrofon.

Svake noći sanjam staze zavičaja mog,

odavno sam otiš’o iz sela,

pa me budi zov detinjstva i majčina suza vrela.

(Uuups, majčina suza je vrela, treba je testirati na koronu, obavezno).

Zatim sledi ono što se zove vajkanje, ali to nema veze sa Vasilijem Đurašinovićem, zvanim Vajo, obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i nošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram,

Srpski, osma lekcija: Aluzija je stilska figura, čiji naziv potiče od latinske reči allusio, a znači govorenje o jednoj stvari dok se misli na drugu. Alegorija, međutim, je stilska figura, čiji naziv potiče od grčke reči allegorein, što znači govoriti drugačije, pričati slikovito.

Kad pesnik kaže frulicu da sviram, da li je to aluzija, alegorija, metafora ili deminutiv?

Obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i noooošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram …

A onda sledi tragični obrt, krešendo:

Osta nošnja zavičajna nenošena,

ostade mi ljubav prva neprošena…

Kraj, nema više.

Sad mogu i na respirator.

.

.

.

.

DiaBlog – 2020

.

.

.

.

COVID-19, vodič za HD centre

Vodič za rad dijaliznih centara u prevenciji širenja COVID-19

Poštovani čitaoci, u ovom postu donosimo vam prevod sa interneta dostupnih uputstava za rad dijaliznih centara za vreme pandemije COVID-19.

.

.

Za više informacija, pogledati na: https://www.kidneycareuk.org/news-and-campaigns/coronavirus-advice/#dialysis

.

.

.

DiaBlog -2020

.

.

.

Daj nam sunca

Let The Sunshine In

Poštovani čitaoci,

vaš jedini izvor nepristrasnih i objektivnih dijaliznih informacija i komentara  (a to ovaj portal nesumnjivo jeste) pozabaviće se naravno i aktuelnim svetskim problemom: pandemijom COVID-19, i svim onim što je ova pošast izbacila na površinu.

Dugo smo razmišljali o naslovu ovog posta i ni sada nismo sigurni da smo odabrali najbolju varijantu.

„Dijaliza u doba korone“ je zvučalo suviše otrcano, razvodnjavajuće i bezsadržajno, preskromno za naše kapacitete.

Aluzije na, za Srbe nesretni mesec mart i mnogo pominjane „Martovske ide“, ni to ne ide, ili ako i ide, ne ide na dobro.

„Još neko kopa“ je naslov koji je bio najozbiljniji kandidat, objasnićemo (ako je to uopšte potrebno) u daljem tekstu, zašto. S tim u vezi može se akcentovati i ostrakizam, izolacija ili samoizolacija, kao nešto na šta je sva dijalizna populacija već navikla (link, link).

Na kraju, pobedila je „terapijska“, „promis“ opcija.

Inspirisana pre svega, izjavom jednog lekara iz žarišta krize, da je, nemajući druge, iako ateista, počeo da se moli Bogu.

Pa, da krenemo.

Na početku, par objašnjenja.

COVID-19 nije virus, nego bolest. Skraćenica je nastala od engleskih reči Corona Virus Disease, a oznaka 19 podrazumeva godinu nastupanja: 2019.

Virus se naziva SARS-CoV-2, što je engleska skraćenica koja bi u prevodu glasila: „Korona virus koji izaziva teški akutni respiratorni zastoj“ a oznaka 2, je uvedena, jer do sada poznati oblik, broj 1, nije bio ni upola toliko opasan, i završio je svoj pohod 2013. godine sa mnogo manje mrtvih i obolelih, nego što ih pravi ovaj sadašnji rođak mu.

Šta sve ovo znači za nas dijalizne pacijente.

Nesumnjivo, jedno zlo više.

Jednu veliku opasnost.

Ko se od nas nije prepoznao u izrazima koje su stručnjaci izgovarali kao: „osobe sa smanjenim imunitetom“, „pacijenti sa drugim oboljenjima“, „hronični bolesnici“, itd., tome verovatno i ne vredi ništa objašnjavati. Još ako je i stariji od 60 godina, ili penzioner, jasno je da povremeni strah, a možda i paniku, nije mogao izbeći.

I kao da nam nisu bila dovoljna ograničenja na samo 20% kvalitetnih dijaliza (hemodijafiltracija) i ograničenje da oni koji ne dobiju HDF ne mogu imati ni dijalizator veći od 1,8 m2 površine (a sva ta ograničenja su naši nefrolozi ladno potpisali, bez ijednog glasa osporavanja očiglednih idiotluka), sad nas snađe i ova pošast, kao da postojeća (ne mala) stopa smrtnosti dijaliznih pacijenata nije bila dovoljna.

Ko je taj koji nas dodatno ukopava, ne zna se.

Još uvek nema dokaza, ali je opšte mišljenje da ova situacija nije nastala spontano.

Da li je virus ubačen u Kinu od strane britanskih agenata (link) ili od strane američkih (link, link, link) ili je u pitanju sprovođenje davno planirane depopulacije stanovništva (link), – vreme će pokazati, šta je od ovoga tačno.

Izraz „teorija zavere“ je, kažu poznavaoci, izmišljotina koja služi da se sakrije praksa zavere.

Odbaciti prirodno preispitivanje podataka i ne tražiti činjenice iz više izvora – to nije logika, to je maloumnost.

A šta sad da se radi, ni Lenjin ne bi znao (iako je napisao knjigu sa takvim naslovom, ako je do sada niste čitali, nemojte ni sada).

Pametni Duško Radović je lepo rekao: „Nasip se diže dok je vodostaj nizak. To je politika. Sve ostalo je panika“.

Pošast zvana COVID-19 izbacila je na površinu mnoge naše nedostatke, nesređenosti i nesposobnosti.

Od tvrdnje da se radi o „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“, nuđenja naše vakcine protiv tog virusa, preporuka za šoping u Milanu, itd, itd, stigli smo evo do mogućeg uvođenja 24-oročasovnog policijskog časa i najave nedostatka grobnih mesta.

Klatno se zaljuljalo, žestoko. Ili je bolje reći da je to zamajac, žrvanj?

Do sada smo na ovom portalu nejednom raskrinkavali nesposobnost i korumpiranost vodećih nefroloških medicinara, pa smo možda i nehotično doprineli predstavi da je u drugim oblastima medicine situacija drugačija, ali sada nas je COVID-19, kao grom iz oblačnog neba, uverio da ni u drugim oblastima medicine nije bilo, a nije ni moglo biti, drugačije.

Pa su nam preko malih ekrana defilovale umišljene veličine, ego-manijaci, „neprikosnoveni autoriteti“, koji u sred razgovora o COVIDU-19 počnu da nam tumače geopolitiku, istoriju, matematiku, opuste se toliko da im je svaka druga rečenica „ja, pa ja“, o svemu i svačemu, jer eto došlo je njihovih 5 sati, u kojim treba pokazati svekolikoj javnosti koliko su oni „svestrano pametni“, da su i oni, iako „veliki stručnjaci“, istovremeno i „obični ljudi“, rokeri u duši, spremni da organizuju ovo društvo na ispravan način, vaše je samo da pozovete 555-333, i oni će vam sve objasniti …

Zamislite čoveka, navodni profesor univerziteta, načelnik velike državne bolnice, koji u emisiji uživo kaže: „ja sam na svojoj fejsbuk stranici objavio nešto drugačije podatke …“

Odrastao čovek, šef državne bolnice, umesto da se bavi pacijentima i studentima, kači po webu svoja pisanija, skuplja lajkove …

Gde su nestali oni stvarni autoriteti, dostojanstveni, odmereni, koji nisu neuverljivo glumatali i laprdali kao starletutke, koji su znali za meru, čija se svaka rečenica pamtila, koji se nisu razbacivali praznim rečima, pričama o svemu i svačemu, nisu se kretali iz studija u studio …

(Nađosmo, narode, teškom mukom, samo jednog takvog, i to gde, nećete verovati, u bratskoj Makedoniji: kliknuti ovde)

O ostaloj epp-bulumenti medicinara, ne vredi trošiti reči.

Kao i kod nefroloških seratora, vidimo iste poslušne robove farmakomafije, one koji slede Pravilnike, Uputstva, Smernice, koje im propisuje ta ista farmakomafija, a sopstveni mozak ne uključuju, niti se uopšte uzdaju u sposobnost logičnog razmišljanja i zaključivanja, jer to je osobina koja im je selekcijom (napredovanjem) isključena.

Krize su u medicini, kao i svugde, lakmus-papir.

Odjednom prestaju biti važni lažni doktorati, hijerarhijska mesta, naduvane reference, isprepisivani radovi, nemoralno-politička podobnost, evroatlantske orijentacije, nevladina organizovanost, zalaganje za klimatske promene, globalizam i neoliberalne vrednosti.

Ljudi počinju da se oslanjaju na intuiciju, na instinkte.

Kako to već lepo objasni čuveni dr Grujić iz filma Variola vera, i ova kriza će nam pomoći da razlikujemo šta je karakter, a šta polni organ (link).

Jedan takav korumpirani Načelnik je ovih dana obilazio pacijente i na njihovu molbu da im da malo više HDF-a, sada kad im kao starijim treba malo više imuniteta i kvalitetnih dijaliza, dotična spodoba im je pokazivala kako u Nemačkoj ima 13%, a u Americi nema ni toliko HDF, kao da niko od naših pacijenata nije već čitao sve argumente kojima su ti stavovi opovrgnuti u tekstu: link!

Đubre istovremeno nije htelo priznati, da u fioci skriva ponudu za donaciju 40 HDF aparata, na kojima se može raditi i HD i HDF, na istom setu, po istoj ceni …

Govna dakle, ne mogu prestati da smrde, ni u vanrednoj situaciji.

Štaviše, jedan je polupismeni nefrološki isprdak, sa osmehom na licu dočekao vanredno stanje, smatrajući da je sada aboliran od kažnjavanja za mobing, pa je nastavio sa istim i još gorim šikaniranjem zaposlenih, a sve vadeći se na vanrednu situaciju i neophodnost da on radi šta on hoće.

Takvim nefrolozima je samo krivo što su ova martovska događanja (ožujska gibanja?!) pokvarila im Obeležavanje Svetskog Dana bubrega (jer i to se sponzoriše), zatim kojekakve škole, kurseve, seminare i radionice, što u Kragujevcu, što u Nišu, ili Beogradu, pa kardionefrološku povezanost sa infekcijama urotrakta (ne biste verovali kakve sve idiote doktori poslušno slede), a grupa penzionisanih nefrološkinja se lažnim radovima gurala u neku svoju „medicinsku akademiju“, jer ih u onu glavnu nikada neće pustiti.

I kad god vidite, kao „spontani“ intervju nekog nefrologa, o bilo kojoj temi, na primer o Kamenju u bubrezima, o dijalizatorima, i slično, znajte da je nesretni medij morao taj reklamerski „intervju“ da objavi kao kontrauslugu, jer je neki član njegove porodice ležao na klinici gde se za prijem pita taj korumpirani nefrolog, a urednik naravno, nije mogao da mu ponudi devize, nego samo medijski prostor u svojim novinama ili na televiziji (tipična primitivna razmena dobara i usluga).

Predsednici lažnih udruženja dijaliznih pacijenata su posebno pogođeni zabranom organizovanja izleta, obilazaka znamenitosti i pravljenja ručkova po kafanama i hotelima. Oni koji su navikli da šene onako kako im Big Pharma naloži, sebi su obezbedili kućne hemodijafiltracije i njih se COVID-19 ne dotiče, ali su nesrećni jer nema apanaže za obeležavanja, za radionice i „psihološka savetovanja“.

U dobre strane ove krize spada i potvrda naših tvrdnji da se dobar dijalizni centar može napraviti i za 7 dana, ako se hoće rešiti problem prenatrpanosti postojećih centara u Beogradu, ako se hoće oteti monopol dveju firmi na te centre, i ako se hoće smanjiti cena tretmana, a kvalitet čak i povećati.

Sada, odjednom sve to može, neće biti nikakvih birokratskih prepreka, političkih i nefrološko-mafijaških ugrađivanja, sada će centar da nikne, ne za 7 (sedam), nego za 4 (četiri) dana.

Evropski kongres nefrologa će postati virtuelan. Na webu. Nema putovanja po metropolama, baškarenja u hotelima, dobijanja dnevnica i šopingovanja, a sve preko grbače dijaliznih pacijenata i naduvanih cena potrošnog dijaliznog materijala (po tipu mašine) kojeg plaća država.

Iako smo i o tome trubili već 7 godina, sada smo evo i to dočekali. Dokle će biti tako, ne znamo, ali nismo previše ubeđeni da se dijalizna farmakomafija neće konsolidovati i nastaviti po starom ili još gorem scenariju.

Da se vratimo na Koronu.

SIMPTOMI i ZNACI

Mnogi simptomi i znaci COVID-19 su kao kod klasičnog „gripa“. Oboleli imaju groznicu (98%), kašalj (76%), zamor i bolove u mišićima (18%), glavobolju (8%), vrtoglavicu (8%) i gubitak čula mirisa i ukusa (8%), a u krvnoj slici pad broja leukocita (25%) i limfocita (63%). Skoro 50% pacijenata nije imalo respiratorne nego probavne smetnje: mučninu, povraćanje i proliv. Curenje iz nosa i iskašljavanje „šlajma“ su retki.

Oko 20% obolelih razvije tešku upalu pluća i zahtevaju lečenje u intenzivnoj nezi. Znaci težeg oblika bolesti su: pad krvne Saturacije kiseonikom na manje od 93%, broj respiracija veći od 30/minut, pad parcijalnog pritiska kiseonika u krvi (PaO2) i šok.

TERAPIJA

Mnogi su lekovi probani u terapiji COVID-19. Od glukokortikoida, plazme konvalescenata (bolesnika koji su počeli da se oporavljaju), hlorokina (Resochin), azitromicina (Hemomycin), japanskog leka Camostat, monoklonskih antitela (Tocilizumab), antivirotika (Remdesivir), beta-interferona, itd, itd. ali o njihovoj stvarnoj efikasnosti i/ili nuspojavama ćemo istinu saznati kada se završe validne kliničke studije.

Interesantno, jedan od isprobanih lekova se zove isto kao naš poznati nefrolog, peritonealne provenijencije: LOPINAVIR 🙂

PREVENCIJA

Ultravioletno zračenje i toplota (56oC tokom 30 min) ubijaju virus, kao i dezinficijensi: 70%-ni alkohol, hipohlorit, peracetat, hloroform, a hlorheksidin ne.

Izvor zaraze je oboleli od COVID-19, sa ili bez vidno izraženih simptoma bolesti. Virus se prenosi kapljičnim putem (aerosolom) i kontaktima. Na različitim predmetima i površinama virus može opstati od nekoliko sati do nekoliko dana.

COVID-19 i HD-PACIJENTI

U Wuhanu, gde otprilike ima hemodijaliznih centara i pacijenata koliko i u celoj Srbiji, oko 16% HD pacijenata je obolelo od COVID-19, a 12% osoblja na HD. Interesantno: težina bolesti je u dijaliznih pacijenata bila manja, nego u njihovih vršnjaka koji nisu na dijalizi.

To su dobre vesti, iz kineskih iskustava.

Kina zaista, počinje da nas impresionira, u svakom pogledu. Za one koji nisu znali, neka pogledaju i kako je završio čovek odgovoran za bombardovanje kineske ambasade u Beogradu (link).

O MASKAMA

Na kraju, i ono što vas najviše interesuje: Uputstvo za rad dijaliznih centara za vreme pandemije COVID-19 (daćemo ga u posebnom, sledećem, našem postu), a sada slede Uputstva za dijalizne pacijente.

SAŽETAK UPUTSTAVA ZA HD PACIJENTE

PROGNOZA

Prognoze su, kao što svi kažu nezahvalne. Ali, po dosadašnjim saznanjima, izgleda da ćemo se najviše uzdati u Boga, tj. u Sunce. Dolaskom toplog i sunčanog perioda, epidemija će prestati.

Otuda i naslov:

I tako predložismo gore navedeni naslov, jer muzika i tekst nam odnekud svima izgledaju poznato …

Savremeno.

… iz naših tužnih soba, oči u oči sa svetom kompjutera i robota, slušamo sve same laži i prazninu svih iluzija …

.

.

Toliko za ovo javljanje.

Studio?

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

Ja nisam u Sistemu

Da li ste Vi deo Sistema?

Poštovani čitaoci,

Ako već iz dosadašnjih tekstova niste shvatili, onda vam moram i direktno navesti: Ja nisam u Sistemu!

Ne pripadam nikome.

Nisam član lažljivih i korumpiranih tzv. „Udruženja pacijenata“, ne širim stavove i propagandu dijalizne farmakomafije, ne mogu da smislim ni lažljive i korumpirane doktore (“nefrologe”), kao ni iste takve dijalizne sestre, tehničare ili pacijente.

Ja nisam u sistemu BDP (Beskrupuloznog Dijaliznog Profiterstva).

Ili, možda i jesam, a da to i ne znam?!

Pasivni, nevoljni učesnik?!

Elem, još od davnih devedesetih bio sam vrlo odbojan prema bilo kakvoj birokratiji, državnoj papirologiji i čuvenim šalterskim službenicima. Gledao sam da ih zaobilazim u širokom luku, kad god je to bilo moguće.

Međutim, ovo naše stanje – bolest, zahteva, kao što znate, popriličnu papirologiju i bukvalno kampovanje po raznim šalterima, pribavljanje raznih papira – potrebnih i nepotrebnih, i naravno najvažnija stvar svuda je – čekanje.

Svugde i uvek: Sačekajte!

(Sačekala ih sačekuša, dabogda).

Čekanje da se neko prihvati vašeg predmeta kada ste već mislili da ste sve završili.

Već je postala legendarna priča o srpskim birokratama i njihovom čuvenom izrazu: FTJP,  iliti u prevodu „Fali ti još jedan papir!“

Fali nam zapravo sposobnost da shvatimo da ćemo svi, apsolutno svi, biti jednoga dana na nekom šalteru, da je šaltersko staklo imaginarna zaštita i da se u životu lako menjaju strane, i na stranama šaltera i na stranama zdravlja. Na kraju i na stranama života.

Da krenem od početka.

Posle dobijanja Rešenja PIO Fonda da sam invalid 100% rešio sam da to rešenje upotrebim za razne subvencije na koje imam pravo.

Prva stanica mi je bila  „Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republike Srbije“ dakle ista ona institucija koja je i izdala rešenje o invaliditetu.

A subvencija je i za registraciju automobila.

Za registraciju automobila po subvenciji za invaliditet potrebno je samo platiti nalepnicu i osiguranje, a ostale silne dažbine što država uzima, znate već onih milion uplatnica, ne morate platiti, ali za sve to vam treba jedan papir iz PIO fonda, koji je i uverenje da stvarno imate taj stepen invaliditeta, mada sve to piše i u Rešenju, ali ovo ne bi bila država Srbija da neko nije smislio još jedan način da zakomplikuje nešto što je vrlo jednostavno, i što bi u krajnjem slučaju trebalo da je elektronski – online, dostupno.

Ali nema veze, spremi se kamp oprema, detaljna pretraga preko Googla i dolazak do željenog formulara, ponesoh još nešto dokumenata (nikad se ne zna, Izvod iz matične knjige rođenih, bolesnih, očitanu ličnu kartu, Rešenje, …).

Nemanjina 30 u Beogradu, PIO Fond, ulazim kroz kružna vrata, kroz koje se gomila iznemoćalih penzionera jedva provlači …

Nikada mi neće biti jasno ko stavlja kružna vrata na državne ustanove ili bolnice gde dolaze teški invalidi?!?

Deluje mi kao u nekoj igri, ako pređes prvi nivo i bez povrede uđeš u zgradu onda te čeka novi nivo – šalter!

U ulazu u veliku halu sa šalterima kojih ima mnogo, nalazi se i Info pult, gde se uzima broj: moj šalter je 30, samo je jedna st(r)anka pre mene, super – pomislih, promenilo se na bolje, od onih nesrećnih, devedesetih.

Dođoh na red, izložih svoju priču, prvi put vadim taj potrebni mi papir, ubaciše me u Terminal, srećom sam poneo i Rešenje (Nalaz i ocena) koje su oni izdali, ali rekoše da im i to treba.

Ko god se imalo razume u propise o administraciji zna, da nigde u svetu, pa ni kod nas, Ustanova koja ti je izdala neki papir (Rešenje, Diplomu, Potvrdu, Otpusnu listu, …) ne sme od tebe da traži dokaz da ju je izdala. Ali, brale, srpski birokrata je najrigidniji, najneumoljiviji, on da makne svoju guzicu i da ode do arhive, ili da ti ponovo odštampa nešto iz njihovog „informacionog sistema“, ne pada mu na pamet. Naš, ovde često citirani čika Velja, za njih kaže da imaju izražen šalter ego. (Ma šta to značilo).

Na kraju, dadoše mi neku potvrdu, na kojoj je pečat i datum predaje. Kažu, po Zakonu, imaju rok 30 dana da mi izdaju to što tražim, ali kao to obično biva već sledeće nedelje. (?!)

Super, mislim ja, ionako sam sve ovo započeo mesec i po dana pre nego što treba da registrujem auto tako da imam vremena i za neke nepredviđene okolnosti – iskustveni sam pesimista.

Malo čudno mi je bilo kako će to oni ostvariti kontakt sa mnom, kad bude gotov taj papir, pa im ja samoinicijativno ostavih broj svoga mobilnog telefona.

Na papiru koji mi dadoše ima neki fiksni broj koji bih ja navodno trebao da pozovem i pitam da li je moj predmet gotov, itd, itd…

Iz iskustva znam da fiksni telefon + državna institucija, ne idu nikako, nema šanse, ali, nema veze, računam da imam vremena.

Vratih se kući srećan, jer je sve proteklo relativno brzo.

Zatim, prolaze nedelje …

Prođoše dve, tri, četiri, nedelje, nema veze, imam još vremena…

Dan posle isteka od tih njihovih mesec dana, odlazim ja na onaj isti šalter dajem potvrdu i zahtevam uverenje…

Kuca službenica po onoj tastaturi, gleda mene, pa pita kad ste predali, rekoh – Gospođo, piše vam tu, na kartonu, koji sam doneo, koji ste mi Vi dali!!

Opet lupkanje po tastaturi … i na kraju odlazi ona sa šaltera u nepoznatom pravcu, na 10 minuta, pa se vraća i ladno mi konstatuje:

Nema Vas u Sistemu!!!

(Mislim se, jebem li ti Sistem, koji je Tebe tu postavio, a mene obogaljio i naterao da se Tebi obraćam, ali znajući da se kod nas iskrenost ne ceni previše, nastavih mirnije i racionalnije).

Rekoh – Gospođo, to što vi meni pričate ništa mi ne znači, niti ja imam pristup vašem Sistemu, niti sam ja sebe zavodio negde, nego Vi ?!?!

Posle 5 minutne konsultacije sa svojom koleginicom pored nje, slože se one da treba da idem u neku kancelariju, gde je njihov pretpostavljeni … Šef, ili tako neko Mudo.

Lutam ja kroz onaj lavirint od zgrade, nađem napokon tu kancelariju, unutra čova (kao Đorđe Čvarkov iz serije Državni posao), on opet isto kucka isti onaj broj i sve tako, i na kraju okreće mi monitor sa pompeznom izjavom – -Niste u sistemu …

Već sam besan, al prikrivam to maksimalno – – Dobro i šta sada?

– Pa najbolje bi bilo da u utorak ili četvrtak, dođete u pisarnicu koja je gore na spratu i direktno vidite šta se dešava sa predmetom, a pošto je sad četvrtak možete i odmah gore, znate mi gore ne puštamo stranke, ali pošto je takav slučaj Vi možete ….

Jebi se, mislim se u sebi, sad sam ja postao i Slučaj. A koji me kurac ti zavitlavaš ovde, mogao si mi odmah reći da moram sve sam.

Odlazim u drugi deo zgrade, ali me obezbeđenje zaustavlja …

Objašnjavam i njima (penzionisanim pandurima ili vojnim licima?) zašto ja moram da idem gore … i puštaju me na kraju.

Nalazim tu jebenu pisarnicu, kucam, ulazim …

Soba ko iz filma Tesna koža, ispred mene poveći čovek sedi za stolom punim fascikli, nabacanih jedna na drugu, belih, a pored njega takođe jedan sto sa brdom tih istih fascikli, kartoteka, nabacanih tako da ih ima i ispod stola, pored stola, levo, desno, ma svuda …

Iza mene je drugi (zapravo treći) sto, a iza tog stola je još jedan službenik, a taj bukvalno hrče (!!!), dok ja pokušavam da onom prvom, budnom, postavim pitanje.

Tip je prvo začuđen, kao šta ću ja ovde, jer očigledno remetim njegov mir, u njegovom Carstvu, ali ja mu po ubrzanom postupku ispričah, ukratko, šta je bilo, i gde sam sve bio, pa on nekako ipak nastavi razgovor sa mnom. Inače je hteo iz cuga da me izbaci napolje.

  • A Vi ste došli za nekoga invalida?
  • Nisam došao za nekog, Ja sam taj invalid!

Lik me odmeri, onako, od glave do pete …

Vidim da mu se nešto ne uklapa, ne veruje mi, jer po njegovom (nevelikom) obrazovanju, invalid je čovek u kolicima ili bez nekog ekstremiteta, a ne tako da čitav stoji pred njim i još tvrdi da dolazi za sebe.

Vidim gde to vodi i brzo mu objašnjavam: hemodijaliza …

Vidim klima glavom, setio se  negde da je i za to čuo, napravio je zgrožen izraz lica i odlučio je da ipak  krene u potragu. Smilovao se, dakle.

Brdo fascikli premešta sa jedne na drugu stranu. Zavlači se ispod stola, pretura levo, desno,

  • A kad ste Vi to beše predali …

I pronalazi na kraju, jednu belu fasciklu, na kojoj je plavim flomasterom ispisano moje ime, otvara je, gleda moja dokumenta, letimično čita, pogleda u mene:

  • Znate šta, ako imate 10 minuta, ja mogu ovo odmah da vam završim?
  • Naravno da imam (čekao bih i duže, samo da se ne vraćam ovde u skorije vreme).
  • Ali, ako možete ispred kancelarije? (vidim, sramota ga kolege koji hrče iza mene).

Naravno da mogu. Sačekam nekih 3-4 minuta, izlazi čovek, kaže sve je gotovo, samo ćemo zajedno da odemo do administracije da potpišem da sam preuzeo …

Poenta celog ovog slučaja je sledeća: za mesec dana, moja dokumenta su spakovana u fasciklu i niko ih nije ni pogledao, te da nisam lično otišao, niko ih ne bi pogledao ni do dan-danas verovatno, a proces da se sve završi traje, pa eto najviše 5 minuta, kad neko hoće to da uradi.

Takođe mi dadoše neki broj – mog predmeta, koji bi trebalo da napomenem sledeće godine, jer će ići po skraćenom postupku. 

Da vidimo i to čudo.

Uskoro će obnavljanje te potvrde.

Sad se bojim

da će me, posle ovog teksta,

Sistem prepoznati.

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

.

Još sličnih tekstova:

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (I deo)

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II deo)

Novčane nadoknade, povlastice, subvencije, olakšice i popusti za dijalizne pacijente

.

.