Rezultati pretraživanja za: dijalizna mafija

Dijalizna mafija ostade netaknuta

Dijalizna mafija u Srbiji ostade netaknuta!

I pored svih dokaza, niko nigde ne postavi pitanje o njihovim pljačkama i upropaštavanju dijaliznih pacijenata.

Uzalud se gospodin Velimirović obraćao medijima i javnosti (link), ublažavajući opise realnog stanja sa „plašim se da ne dobijemo dijaliznu mafiju“, iako i on i svi mi dobro znamo da smo je već dobili, da ona postoji decenijama, i da joj niko ništa ne može.

I posle najnovijih kadrovskih pomeranja u vrhovima dijaliznih klinika i centara Srbije, mafija je našla načina da zadrži svoje predstavnike i da sačuva svoje interese.

Nastaviće, dakle, da pljačka državu (zdravstvene fondove) i da upropaštava pacijente (naš narod), samo da bi napunila svoje džepove.

Je li to u redu?

Je li to legalno i legitimno?

Izgleda da jeste.

Ako o tome ćuti „Predsednik Udruženja nefrologa Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Saveza Udruženja dijaliznih pacijenata Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Nefrološke sekcije Srpskog lekarskog društva“, ako o tome ćute svi srpski nefrolozi, i ako o tome ćute svi srpski pacijenti – onda je to zaista sve u redu.

Neka nas pljačkaju i neka nas uništavaju – ako je to i po nama sve OK.

Možda je samo neko od dijaliznih pacijenata trebao da kaže i sledeće:

„Kolega Kosta, sad je dosta.“   (Pusti mafiju na miru).

Jer, Kosta, eto, ne odustaje.

Jedini.

Jedan, jedini.

Da ništa drugo u životu nije uradio, samo zbog ovoga, dijalizni pacijenti bi mu trebali dodeliti nagradu za hrabrost.

Orden za hrabrost, u oblasti dijalize.

(Dodeljivanje izvršiti na Svetski dan bubrega).

Ali, svi znamo da od toga neće biti ništa.

Uvučeni u svoje bedne egoistične stavove i porive za samoodržanjem, za dobijanjem neke dodatne povlastice, neke privilegije, neke kinte, samo za sebe, a svi drugi neka crknu, dijalizni pacijenti ne žele poboljšanja ZA SVE, ne žele bolje lečenje ZA SVE, ne žele pravdu i jednakost, naprotiv: misle samo na sebe i na svoju (sitnu) korist.

Tako razjedinjeni nemaju nikakve šanse, potiv mafije.

Em razjedinjeni, em sebični, em umrtvljeni, em potkupljivi, …

Nestaju polako i u tišini, jedan po jedan, pre ili kasnije, a u nadi da će to biti kasnije, spremni su da ćute ili čak da sarađuju.

Stvarno Kosta, sad je dosta.

Nek’ si ti nama živ i zdrav (koliko se to može biti na dijalizi), ali ne preteruj.

Mafija te do sada nije dirala, jer vide da si jedini.

Da si bez sledbenika.  Bezopasan.

Možda bi se sve preko noći promenilo, kad bi te i neki „Predsednik“ udruženja pacijenata podržao ili protestvovao, poput tebe.

Ali, to se naravno, nikada neće desiti.

I sve koji ovo čitaju takođe molimo:

neka ovo ostane MEĐU NAMA.

Hvala!

.

(Tekst prenet iz dnevnog lista „Politika“ od 23.12.2019. godine)

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

Dijalizna mafija je realnost

Nije dobro što je imamo, ali još je gore što niko ništa ne čini da je procesuira.

To bi, ukratko, bio jedini zaključak, posle čitanja reakcije pacijenata (samo jednog!) i priključenija, tj. komentara, na taj tekst.

Evo originala, sa web-portala najstarijeg dnevnog lista na Balkanu:

Ko želi može i sam da proveri aktuelni status na linku:

http://www.politika.rs/sr/clanak/433015/Ne-bi-bilo-dobro-da-dobijemo-i-dijaliznu-mafiju http://www.politika.rs/sr/clanak/433015/Ne-bi-bilo-dobro-da-dobijemo-i-dijaliznu-mafiju

A ko više voli „hard-copy“ može pronaći štampano izdanje „Politike“ od 03.07.2019.

Šta reći, posle svega?

Ne da ne bi bilo dobro, nego je već kasno, a što je najgore, niko se oko toga i ne uzbuđuje previše.

Zavera ćutanja, čiji ono to beše izum?

.

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

Em kongres, em nefrologa, em peti

Ništa nije slučajno

Ili: Gatanje u dlan, na osnovu linije života bubrega …

U Beogradu je, 31.10.2019. počeo Peti kongres nefrologa Srbije.

Već iz samog naziva i datuma ovog skupa, osećate neprijatne asocijacije i značenja.

Po Srbe i Srbiju, imao je katastrofalan učinak jedan Četvrti kongres, onaj održan u Drezdenu, 1928. godine.

Ovaj sada nije bio kongres komunista (da li?), ali su neprijatne tendencije Četvrtog kongresa, nastavljene.

Iz samog naslova se vidi da to nije bio Kongres srpskih nefrologa, nego nefrologa Srbije?!

Što će reći da: nefrolozi Srbije nisu srpski nefrolozi.

I to je tačno.

Nisu.

Čak i da nam neko podastre sve papire koji govore suprotno, iz njihovog rada, ponašanja i učinka, mi znamo da nisu, i ostajemo pri izrečenoj tvrdnji.

Već smo vam više puta objašnjavali, nefrolozi Srbije deluju samo kao lakeji farmaceutsko-dijalizne industrije (tzv. Big Farme), a o njihovom moralnom kodeksu, Hipokratu, Hipokritu, humanizmu i renesansi, možemo samo da nagađamo. Po analogiji sa tzv. „Dubokom Državom“ (krupni kapital, vojno-industrijski kompleks i sigurnosne službe), ovde bi se moglo govoriti o „Dubokom Zdravstvu“, u osnovi kojeg jeste: Big Pharma.

Sigurni smo da svi znate kako to ide.

Već u ambulanti opšte prakse lekari početnici počnu dobijati novosti, časopise, reklame, plakate, zbornike, Uputstva, Smernice, Preporuke: kako i šta da propisuju. Uz vrlo malu nadoknadu: hemijske olovke, kalendare, USB-priveske, bedževe na reveru, nalepnice na vratima, poneki ručak, maksimalno.

A dalje, kako napreduju u karijeri, njihovi zadaci i nagrade, postaju sve značajniji.

Oni tada ispituju i odobravaju nove preparate, daju stručna mišljenja (uvek afirmativna), pišu „stručne“ ili „naučne“ radove, a oni na najvišim pozicijama donose propise, vodiče, Pravilnike, koji se moraju primenjivati u celoj državi.

Za takve su i nagrade basnoslovne, što se vidi i po njihovom imovinskom statusu, jer od državne (bolničke) plate ne bi mogli da voze skupe automobile, imaju nekoliko kuća, stanova, vikendica, ne bi mogli da putuju po svetu, odsedaju u najskupljim hotelima, zimovalištima i letovalištima.

U tom basnoslovnom zarađivanju, pacijenti se tretiraju, kao i svaki objekat basne, kao životinje.

Zapadna farmako-dijalizna mafija kontroliše sve: institucije, nauku, vlast, medije, zdravstvo u celini, pa je eventualna promena tako ustrojenog sistema, nemoguća.

Teme, ideje, preparati, tehnike, procedure, metode, sve se to dobije „odnekud odozgo“ od nekih velikih „uglednih“ („izvestilac“, „komesar“, „koordinator“), obavezno međunarodnih, instanci, koje zahtevaju strahopoštovanje i pokornost.

Onda se i na našim kongresima uglavnom palamudi i prežvakava ono što je već negde rečeno, izneto, dato ili inicirano, a naši se „stručnjaci“ baš upinju da na „našem materijalu“, „sopstvenim“ rezultatima, „zaliče“ na one od kojih dobijaju pohvale za „uspešne“ imitacije.

Da parafraziramo vođu gorepomenutih komunista: Kongresi su opijum za lekare.

Istorijsko-geografske, socio-ekonomske i razne druge specifičnosti ovog podneblja, stvorile su idealne uslove za olakšan rad Big Farme.

Naši ljudi jedva čekaju da budu uzgajani i da napreduju u tom sistemu.

I kao kod Bulgakova (1,2) prodaće svoj humanizam, veru, etiku, svoju dušu, Đavolu, Satani, Big Farmi, a za malo šljaštećih krpica, firmiranih parfema, za kafućino u Rimu ili Beču, i slaviće Satanu u Noći veštica, ne misleći na nesreću, tugu, čemer i jad dijaliznih sala i pacijenata od kojih su pobegli.

Za ogroman novac koji su od naroda preusmerili ka Satani, mogli su okrečiti i renovirati sve dijalizne centre u Srbiji, unaprediti uslove u kojima se leče njihovi pacijenti, poboljšati terapiju koju im daju, ili kupiti hranu i lekove za najsiromašnije među njima.

Ali, …

Nikada nijedan dijalizni načelnik nije zatražio da te pare namenjene kongresima i svetkovinama uloži u svoj dijalizni centar, da ga učini pristojnim mestom za život i rad i za lečenje onih kojima je namenjen.

Nikada.

Nije i neće.

I da se pojavi neki takav, brzo bi ga uklonili.

Oni koji su se uklopili u Big Farma sistem, šetkali su u Noći veštica, po tapaciranim hodnicima Crowne plaza hotela, u skupim odelima, najnovijim haljinama, sa iskeženim osmesima, opijeni koktelima i osećajem pripadništva klasi, koja je malo iznad.

Iznad onih, koje zapad opisuje kao Deplorables (Jadnici).

Ali, kad se malo bolje pogleda ta, toliko puta viđena predstava, mogu se uočiti i neki detalji.

U svom tom lažnom ekskluzivitetu, sjaju, svečarstvu, pompeznosti, „uglednim“ imenima, pozdravnim govorima, napuderisanim toaletama, nameštenim konverzacijama, iskusno oko može videti i: strah.

Veliki i skoro opipljivi STRAH, koji ih čini nesigurnim i ranjivim, strah da će Satana videti da još nisu kompletno njegovi, da se kolebaju, da još nisu potpuno preverili. Strah da nisu bili dovoljno ubedljivi, strah da će biti provaljeni. Strah da će ostati bez privilegija, strah da ne budu izolovani, odbačeni, strah da ne budu deo EDTA, ERNA, ERCA, UNS, NUNS, BANTAO, ASN, ISN, i sličnih „čuvara tekovina“ koje nam je Big Farma uzgojila.

Strah da ne budu proglašeni nepodobnim, da ih ne smene, zaustave u napredovanju, da ih ne proglase nenormalnim, autsajderima, primitivcima, čudacima, Srbima.

Da, da.

Tipični sindrom konvertitstva.

Zato je na tim kongresima prisutan ceo Region.

Nema na tim kongresima ni ćirilice, ni tradicije, ni nacije – pazite, navodno je u pitanju 5. kongres srpskih nefrologa, isto koliko imaju i novoformirane države, posle ratova „koje nismo vodili, ali smo ih izgubili“(?!?).

Sindrom konvertitstva podrazumeva da dotični svim silama zatomljuju i prigušuju onaj glas sumnje, onaj trag veze sa svojim narodom, pa zato moraju što jače, što više, i što brže, širiti neoliberalne globalističke Big Farma propovedi – što dublje i što bezizlaznije utonuti u greh i zlo (a Đavo će ih sigurno iskušavati), kako bi i sama ideja o Povratku bila potpuno nemoguća.

Veliki brat sve to zna, sve prati, i ne dozvoljava im da skrenu sa njegovog puta. Zato se redovno štampaju i besplatno dele (u prigodnim besplatnim torbama, rančevima): svete knjige, Smernice, Vodiči, Pravilnici, Protokoli, Uputstva, Konsenzusi, a na svetkovinama njemu u čast: Kongresima, Simpozijumima, Workshopovima  … na kojima će govoriti o Agendi, Narativu, Formatu, Održivom razvoju, itd, itd. itd.

Jednostavno, bolje, povoljnije…

Otvaraju se sajtovi, prave se društvene mreže, instagrami, viberi, fejsbuci (knjige lica) i twiteri (cvrkuti), stvorene su već generacije šupljoglavaca kojima je normalno da dobrovoljno šire i dele ono što im se nametne, kao „moderno“, „besplatno“, „povoljno“, „mast hev“…

„Besplatan wi-fi je omogućen za sve učesnike kongresa“… radosno saopštavaju „organizatori“.

Koliko juče došlo im je tako, „odnekud odozgo“, da lek Ranisan više nije dobar? Sve novine požurile da objave, na sva zvona …

Nakon 30 godina korišćenja, tek sad se otkrilo da nije dobar?

Zašto se onda koristio prethodnih 30 godina i ko će biti podvrgnut odgovornosti za višedecenijsko korištenje navodno štetnog leka, to niko ne kaže. Kad će to javiti za ostale lekove, isto ne kažu. Kod njih nema promišljanja, niti podpitanja. Samo direktive.

A sad malo o onome što muči i njih same, učesnike ovog opskurnog skupa.

„Vojtaju nas k’o mlade majmune, kao da mi ne znamo da je centralni događaj na kongresu Obznana o tome kome je Big Farma nabacila direktnu lovu za reklamu njihovih proizvoda“ – kaže jedan nefrolog iz provincije.

Nemoguće je ne složiti se s njim, uz jednu malu opasku: ako nekog tretiraju kao majmuna, tu starost ne igra nikakvu ulogu.

Lista plaćenih, tzv. „komercijalnih“ predavanja je zato izazvala najviše interesovanja.

Čika Velja je prvi u Srbiji za dotične skovao naziv PARANEFROLOZI, nefrolozi sa nadnaravnim sklonostima ka novcu, i taj ih izraz izgleda najbolje opisuje.

Moguće je da i onaj film Lordana Zafranovića, o prazniku najstarijeg zanata, bolje dočarava trans u koji zapadaju naše vodeće nefrološkinje kad uspeju da se izbore za komercijalno predavanje, ali je, čini se, bar u jednom konkretnom slučaju primerenije poređenje sa jednom drugom (državnom) službom.

Sa carinicima.

Svi znate onaj čuveni vic o ispraćaju carinika u penziju, gde njegove kolege razmišljaju šta da mu poklone. Televizor – malo je, kažu svi. Automobil – malo je, takođe se slažu svi. Vikendicu – malo je. Kuću sa bazenom – malo je, opet su jednoglasni.

Zbilja, šta pokloniti čoveku koji već ima sve?

A da ga pustimo da sam odradi jednu smenu? – predloži neko.

A ne, mnogo mu je! – složiše se svi, i na takav kraj bi se celo društvo zacenilo od smeha.

Na 5. kongresu srpskih nefrologa, kraj je bio malo drugačiji.

Jer, na poslednje pitanje odgovor Big Farme je bio: „Dajmo joj!“

I niko se nije smejao, ali su joj, da li pod pritiskom, da li voljno, dali.

Celu smenu.

Nju će naslediti drugi paranefrološki šalabajzer, osvedočeni muljator, karijerista i umišljena veličina – sve je to već dogovoreno, Tamo Gde Treba.

Još jedan od večitih plaćenih predavača je bio tema opšteg sprdanja. Naime, protiv dotičnog je 2/3 njegovog kolektiva pisalo peticiju nadležnima. Očekivano, na njemu plaćeno predavanje nije hteo doći nijedan od njegovih kolega, lekara sa Klinike gde on šefuje. Ali, znajući za jadac, ovaj se domislio kako da reši problem.

I znate kako ga je rešio?

Naredio je da sa Klinike dođu sestre, sve koje mogu ostaviti posao u tom trenutku. Logika je jednostavna: šta zna Sponzor (onaj koji mu je dao pare za predavanje) ko je od publike sestra, a ko doktorka, bitno je da u publici ima i neko od „njegovih“.

Tako su i sestre razrogačenih očiju gledale slajdove o tome kako je lepo pacijentima kad sa Aranespa pređu na Sandozov lek.

„A što ćemo ljubav kriti, kad nas plate Binokriti …“ – pevalo je sa svakog slajda.

Može li život nefrologa da bude bajka, a da za pacijente ostane samo basna?

Ko je gledao film „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ (3), neizostavno će mu se nametnuti i poređenje: Šta sve možeš u Srbiji kad si dijalizni pacijent?

Jer, u trenu kad stupaš u redove dijaliznih pacijenata, znaš da je i ka tebi odapeta „fatva“. I dok gledaš kako ti cimeri iz HD sale nestaju jedan po jedan, shvataš da je samo pitanje dana kada će Crni kosac doći i po tebe.

I nefrolozi to znaju.

Neki zbog mortaliteta saosećaju sa pacijentima pa su stalno mortus pijani.

Oleše se, zbog empatije, kao.

Kongres je prilika i za to.

Kao i za razne promocije.

I na ovom kongresu se napadno promovisao Region. Isti se raširio preko cele bine, pa su pred svima raspravljali o tome čiji je veći. Napredak na polju hemodijalize.

Teško je to. Valja govoriti, satima, danima, praktično uvek, o nečemu, čega nema.

Ali ima stručnih radova, pisanih ili usmenih saopštenja.

Ako u bilo kakvom (kon)tekstu pomenete čarobne reči: povezanost, prediktori, faktori rizika, uticaji, markeri, cost-benefit, varijabla, evaluacija, korelacija, genski polimorfizam – onda možete biti sigurni da će vam „rad“ garantovano biti primljen i nikada nikakva komisija (za razliku od nesrećnog Siniše) neće proveravati valjanost vaše stručnosti ili vaše diplome.

Najblentaviji ispadnu „autori“ koji pokušavaju da budu inovativni, atraktivni,  „nekonvencionalni“, pa im predavanja o nekom farmaceutiku (nazovimo ga „X“) imaju naslove poput:

Terapija sa farmaceutikom X – gde smo bili i gde smo sada“, „Farmaceutik X –stari poznanik u novom odelu“, „Farmaceutik X – šta svaki nefrolog treba da zna“, „Terapija farmaceutikom X – šta je novo“, „Farmaceutik X – iskustva i perspektive“ „Terapija Farmaceutikom X – ima li svetla na kraju tunela?“, „Terapija Farmaceutikom X – vaše mišljenje je važno“ (Mišljenje je kao i dupe, svako ga ima. Ali za pacijentovo mišljenje ih zabole dupe).

Ovakvih naslova puni su svi kongresi medicinara.

Zašto?

Zato što „odgovore“ na sva gore postavljena „pitanja“ daje Big Farma, kroz svoje studije, svoje „koordinatore“, „opinion lidere“, „oktroisane eksperte“ i „experienced usere“.

Tako smo i sada, po ko zna koji put, prisustvovali palamuđenju: kada započeti akutno dijalizno lečenje i kome, da li je bolja intermitentna, kontinuirana, sled, ili PIRRT ……..

PIRRT je skraćenica od „Prolonged Intermittent Renal Replacement Therapy“ …. (svake godine nova skraćenica, kad već nema ništa drugo novo).

Te ima li efekta raditi ili ne raditi plazmafereze, npr. u vaskulitisima, kada i kome (jedan dijabolik mudro prosra: „treba biti oprezan sa plazmaferezama“?!?), te opet o nedovoljnim mogućnostima za rimtutuksimiziranje u srpskoj nefrologiji, pa onda opet red Sirolimusa, da li sjeničkog ili zlatarskog, ne rekoše.

Takođe, neki „stručnjaci“ su stalno u teranju, jer su im najčešće reči Mabtera i Teranova, – ma terajte se …

No, ne misle svi da su pare Big Farme jedini pokretač medicinara.

Jedan drugi naš saradnik (ne onaj iz provincije), imao je takođe, originalni komentar. Po njemu, ovo je bio Sajam veštačke inteligencije. Sve je to, kao zbog bodova, kaže. „Licemerje je dovedeno do savršenstva. Oni se prave da su nam profesori, a mi se pravimo da im verujemo. I ako malo bolje pogledaš te lakeje i njihove livreje, otpozadi, ispod Extreme Intimo rublja videćeš praziluk, naš, domaći, neprskani…  Iz toga možda nešto i nikne. Hoću da kažem: ne možeš ni te doktore za sve kriviti. Mnogi od njih osećaju da nešto nije u redu. Mnoge bi babe sad dale i 2 dinara da izađu iz tog kola, ali … kako sada izaći i gde? Šta je alternativa? Da se umesto po hotelima i kafanama posećujemo po bolnicama i gledamo šta je ko i kako naučio da radi i primenjuje? Nema toga. To niko i ne nudi.“

Tako kaže naš (ovde) često citirani saradnik, koji se takođe nije previše eksponirao na ovom performansu.

U jednom momentu, na istoj klupi, u publici, pojavili su se jedan do drugoga: Hrvatčević, Vidža, Jovanović, Đoka i Splješa. Priznajemo, bilo nam je zanimljivo videti ih na istoj klupi. Čovek se nekako, sentimentalan, ipak, ozari. Samo je klupa bila pogrešna.

Za neočekivanu (da li?) pojavu jednog para predavača endokrinologa na ovom skupu (i bukvalno su par, i to bračni) niko nije imao racionalno objašnjenje, ali se najčešće pominjao jedan raniji članak u Tabloidu, čiji je Insajder izgleda provalio otkud vetar duva (link).

Dojajen vojne nefrologije, čuveni dr M. Radojević, takođe nije ni privirio na ovaj skup, jer verovatno, neće čovek da se blamira, pred kraj karijere …

Veliko iznenađenje je bilo i aktivno učešće Milana Radovića, za koga većina veruje da nije korumpiran i da se moralno razlikuje od ostatka nefrološke vrhuške, ali i Milan je nekim putem, kako – ne zna se, ipak bio uvučen u priču.

Zato je jedan drugi nesumnjivi autoritet, direktorka Nefrologije KCS, prof. Biljana Stojimirović, uspešno izbegla pojavljivanje i slikanje u društvu ozloglašenih (i od FBI traženih) dijaliznih kriminalaca (kod nas nažalost, neosuđivanih).

I to bi bilo to.

Pa se vi sad o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, konsultujte sa svojim nefrologom.

I neka vam poslednja rečenica bude brza.

.

.

.

izveštači redakcije

http://www.dijaliza.wordpress

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

A sada, malo opuštenije.

Kad već ne možemo ništa da promenimo,

možemo i mi da zasviramo, znate već kome.

Evo jedne prave srpske kompozicije

koju je izabrao naš muzički urednik,

praveći aranžman po tekstu

Milosava Buce Mirkovića (link):

.

.

U Srbiji varoš velika

ka njoj teče reka nefrologa,

u njoj smo se dušo našli mi,

sreli smo se i razočarali.

.

.

Uz mikrofon Naum duva,

Stara Nada tajnu čuva,

niko znanje ne mora da zna.

.

.

FBI im mrežu plete,

naneli su svima štete,

al’ na jesen ide penzija.

.

.

U Crowne plazi gužva velika,

i profesor Goce će zasvira,

Kad zasvira stvarnost zaboraviš,

lagano da Farmu ne budiš.

.

.

.

Kraj

.

.

.

.

.

.

Reče i Kosta da je dosta!

Da li su konačno pacijenti odlučili da progovore?  Da li nam jesen donosi dijalizno proleće?

Poštovani čitaoci,

Posle našeg posta „Treba li biti Slobodan da bi se postavilo pitanje“, a kojim smo komentarisali tekst u Politici koji je objavio pacijent Slobodan Naumović, dana 25.03.2014., sada imamo zadovoljstvo primetiti da se u istim novinama, u istoj rubrici, pojavio još jedan vrlo zanimljiv tekst, na istu (dijaliznu) temu.

Naime, u četvrtak, 11.09.2014. pacijent Kosta Velimirović, hrabro i otvoreno se potpisao ispod svog autorskog teksta o problemu hemodijafiltracije u Srbiji.

Ne znamo da li je redakcija Politike šta menjala u originalu, ali skresao im je Kosta dovoljno. Napisao je da je država ta koja stvara i podstiče neravnopravnost građana. Država je ta koja je donela famozni Pravilnik kojim je smanjila broj kvalitetnih hemodijaliza tj. hemodijafiltracija, u državnim centrima na samo 20% od svih tretmana, a dozvolila je hemodijafiltracije na kućnim dijalizama i u privatnim centrima 100%.

Obzirom da je hemodijafiltracija jedini kvalitetan metod dijalize i da se svuda u svetu smanjuje procenat običnih bikarbonatnih hemodijaliza, ostaje pitanje zašto su kod nas krenuli naopako: da smanjuju procenat HDF-a. Bolje upućenima, našim čitaocima, je sve odavno jasno. Jasno je da iza svega stoje interesi krupnog kapitala i dijalizno-farmaceutske mafije, koja želi da uzme više para za tu kvalitetniju metodu. Pri tome je ta dijalizna mafija potkupila državne činovnike koji se saglasiše sa planom ruiniranja državnih dijaliznih centara, kako bi što veći broj pacijenata tražio prelazak kod privatnika ili na kućnu hemodijafiltraciju (link). Već viđena priča, kao i pred svaku privatizaciju kod nas. Crevo za HDFPrvo se robi ili ustanovi obori vrednost, a zatim se to privatizuje, pa se ista usluga onda prodaje državi od strane privatnika, ali po znatno većim cenama. Naravno, filter ili dijalizator za običnu bikarbonatnu hemodijalizu i za hemodijafiltraciju su isti, nema nikakve razlike u cenama, pa privatnici koji sada svima daju HDF nemaju nikakve gubitke. Ali, isti privatnik (Fresenius) u državnim centrima traži 1600 dinara više za 50 cm dugo PVC crevo koje je neophodno za HDF. To crevo inače realno košta 2-3 evra, ali su monopolisti znali da ucene državu: ako se HDF crevo ne kupi za 1600 dinara, nema ni HDF-a, jer niko drugi to ne proizvodi osim njih.

Zato se u Beogradu smanjio broj HDF u odnosu na broj tih tretmana 2007. godine. Zato su svi dijalizni centri u Beogradu prepunjeni, a pacijenti se iz Fonda šalju u Lazarevac (ako nemaju vezu) ili u Fresenius centre (ako imaju vezu). Naravno, država plaća Fresenius centrima svaku dijalizu 40% više nego Lazarevcu, ali šta da se radi, kad to pacijenti traže, a i „nema slobodnih mesta“ u gradu Beogradu (Novom Sadu ili Nišu, svejedno).

Država „nije obratila pažnju“ da svi načelnici dijaliznih centara primaju honorare od Freseniusa, da održavaju takvo stanje, a oni koji budu najbolji u ruiniranju državnih dijaliznih centara biće nagrađeni prijemom u Fresenius u stalni radni odnos.

Nije sve ovo rekao Kosta, ili jeste, ali nije prošlo uredničku cenzuru, ali ne sumnjamo da je sve ovo znao. Jer, kaže Kosta: „za ovakve neshvatljive razlike u tretmanu pacijenata trebao bi da se zainteresuje i Zaštitnik prava građana“. (Jankoviću, čitaš li ti ovo?!?). O Zaštitniku prava pacijenata ne vredi trošiti reči.

I reče Kosta da se famoznim dijaliznim Pravilnikom poništava član 21 stav 1 i stav 3, kao i član 68 Ustava Srbije.

Protesti pacijenata2

Ali, zabole činovnike i Fresenius neka stvar za Ustav Srbije. Da li se sa Ustavom putuje na kongrese? Da li se sa Ustavom dobijaju dnevnice i honorari za predavanja. Da li se Ustav sipa u čaše na gala večerama i koktelima? NE. Pa, o čemu onda da pričate sa njima.

Ali, nisu nas samo državni činovnici i Freseniusovi plaćenici doveli u ovakvu situaciju.

Nego, nažalost, i naši.   Naši „sapatnici“ – pacijenti.

Pacijenti su isto krivi. Dozvolili su da ih vode kojekakvi smutljivci, interesno i finansijski vrlo povezani sa privatnim dijaliznim monopolistima, a takvi su pre svega štitili interese Freseniusa, a ne pacijenata. Iskustvo nas uči da su se svi takozvani predstavnici dijaliznih pacijenata uglavnom trudili da zamajavaju pacijente i odvraćaju im pažnju od suštinskih, životnih pitanja, dok su za sebe obezbedili sve moguće povlastice i najbolji tretman: hemodijafiltraciju.

zamajavanje pacijenata2

Zato je Kosta udario pravo u suštinu problema. Neka ostane za primer u istoriji beščašća ponašanje Freseniusovih sponzorisanih predsednika udruženja dijaliznih pacijenata koji su boreći se za interese tog privatnika, šetali pacijente po Srbiji i davali im da bacaju pikado na vrata od nečijih garaža ili da broje čunjeve koje su loptama oborili. Eto, takve su im bile „aktivnosti“ i „briga“ za situaciju u dijalizi Srbije.

Naravno, ti predsednici su prethodno za sebe i svoje članove porodice izborili pravo na kućnu hemodijafiltraciju i blagovremeno su pobegli iz državnih dijaliznih centara koje bi da predstavljaju.

zamajavanje pacijenata4

Takvi predsednici su zamajavali pacijente iz državnih centara „oštrim“ i preobimnim predstavkama tobože protiv aktuelne situacije, a u stvarnosti su davali svoj pristanak na svaki Pravilnik koji je važio za državne centre, i radili sve drugo što im nalože „sponzori“ (Fresenius). Za njih na kućnoj dijalizi važi poseban Pravilnik i sve im se donosi na tacni, dijalizatore im donose Fresenius i Gambro, bez tendera, po cenama koje nisu tenderske, a država (Fond) sve plaća. Glatko. Štaviše, ti pacijenti sa kućne HDF, da bi zadovoljili svoju sujetu, naterali su sponzora da im finansira i njihove Knjige o dijalizi, gde su isecanjem i kopiranjem tuđih tekstova hteli da se proglase jednakim stručnjacima kakav je i Freseniusov (dr Hrvatčević), njihov uzor, koji je isto prepisivao, ali barem iz inostranih izvora.

Zato su nam pojave i medijski nastupi Slobodana i Koste, vrlo dragoceni.

Bolje je pet minuta pošteno zboriti, nego godinama „biti predsednik udruženja dijaliznih pacijenata“.

Da nam je više takvih, drugačija bi se dijaliza svirala u državnim bolnicama.

A ovako,

možda je najbolje da organizujemo još jedan izlet.

I da se malo družimo.

A možda bidne i neko „predavanje“.

.

DijaBloG – 2014

.

.

zamajavanje3

Popravljalo Pravilnik, Ponovo

Pirova Pobeda Pacijenata

Nakon godinu i više dana, gromoglasnih kritika, optužbi, natezanja i ubeđivanja, famozna „Komisija“ je obelodanila svoj novi tekst Pravilnika o dijalizi. Početkom aprila 2014. taj novi tekst se pojavio na sajtu RZZO Beograd i postao je dostupan svima (link).

Podsećamo čitaoce da smo na ovom sajtu već razobličavali sve ključne gluposti pomenutog Pravilnika, objavljenog prvi put oktobra 2012. godine (, link).

Taj Pravilnik je pre svega, izmišljao neke nove nazive hemodijaliza: „niskopropusna hemodijaliza sa dijalizatorom manje površine“, te „niskopropusna hemodijaliza sa dijalizatorom veće površine“, a „visokopropusna dijaliza“ je išla bez dijalizatora bilo kakve površine, kao i „hemodijafiltracija“. ??!?? Ludilo.

Zatim, Pravilnik je jednu jedinstvenu medicinsku uslugu, zvanu hemodijaliza, rasklapao na sastavne delove, kako bi se za svaki deo te usluge raspisivao tender i vršila nabavka. Osnovna ideja ovakvog usitnjavanja nabavke jeste verovatno sakrivanje cene ukupne procedure, to jest jednog hemodijaliznog tretmana. Naravno da je svaka usluga skuplja kada se nabavlja u delovima. Ali, da je „Komisija“ odredila ukupnu cenu HD tretmana, onda bi se videlo da se privatnicima daje duplo više (105 evra) za isti tretman koji vrše državni dijalizni centri! A takva ogoljenost osetljivih činjenica, nije se smela dozvoliti.

Iako se za svaki potrošni dijalizni materijal vrši posebna nabavka, naglašeno je da za materijale „specifične po tipu mašine“, nema tendera, nego se mora nabavljati po ceni koju odredi (jedini) proizvođač mašine za dijalizu. Tako su endotoksinski filteri za prečišćavanje vode za hemodijalizu dostigli cenu od 26.000 dinara za komad (link). Tako je svaka pretpostavka o takmičenju ponuđača i smanjivanju cena potrošnog materijala, u ovom Pravilniku obesmišljena.

povrsina ne znaci i efikasnostPosebna glupost je mišljenje Komisije (i trgovaca), da je najbitnija veličina. Veličina dijalizatora nije bitna, bitna je propusnost membrane. (Jer samo su visoko-propusne membrane i dijalizatori preduslov za kvalitetan tretman). Uzalud smo im objašnjavali da trgovci odećom ili obućom ne traže više cene za veće brojeve cipela i košulja, pa što bi pacijenti koji su krupnije građe i kojima treba veći dijalizator bili diskriminisani i uslovljavani većim troškovima. Čista glupost. A činjenica je da je visoko-propusni (high-flux) dijalizator veličine površine od 1,3 m2 bolji od niskopropusnog (low-flux) dijalizatora veličine 1,8 m2 površine.  Tako su i Fondu mogli da uštede pare, ako im već pacijenti nisu prioritet. Ništa od toga Komisija nije htela da uvaži. A da ne govorimo o efikasnosti dijalizatora, odnosno njihovim klirensima. Iz gornje slike vidite da su Freseniusovi dijalizatori najlošiji, što se tiče kvaliteta. I to su oni koje FMC smatra najboljima, a o ovima „vršačkim“ koje nama u Srbiji uvaljuju, ne vredi ni trošiti reči. Ti su apsolutno zastarela medicinska sredstva. Po nesreći, ni Baxter, ni Gambro,  nam ne nude one najbolje svoje dijalizatore (Xenium i Revaclear), nego isto one zastarele. Jedino nam japanske firme, Nipro i Asahi, nude kvalitetne i visokoefikasne dijalizatore, ali njima Fond i FMC podmeću klipove u točkove, gde god mogu.

Inače, ceo taj Pravilnik bio je kao napisan od strane plaćenika te po zlu čuvene „F“-firme, onih sa takozvanim „F“-dijagnozama. Tako npr. u delu kojim je propisivao cene, taj Pravilnik je dozvoljavao za preko hiljadu dinara veću cenu dijalizatoru „F“ firme, iako je on bio znatno manji od konkurentskog Gambrovog, takođe high-flux dijalizatora. Slika iz Правилника od 10.05.2013., član 1, str.1:

Ocigledna pristrasnost

Pogađate, Gambrovi dijalizatori su ovi koji su imali površine 1,7 i 2,1 m2, a ne 1,8 ili 2,2 m2. Dakle, Pravilnik je kao cilj imao očuvanje privilegovanog položaja „F“ firme na ovom tržištu, pa makar zbog toga 70% pacijenata moralo biti dijalizirano sa slabo-propusnim membranama „low-flux“ dijalizatora. Uzalud su bili naši protesti i objašnjavanja da se slabo-propusni dijalizatori koriste samo kad želimo izbeći kvalitetnu ili efikasnu hemodijalizu. (A to je vrlo retko: za početnike, za one kojima bi prve dijalize morale biti blage i slabije efikasne, dok se ne naviknu.) Uzalud smo tvrdili da je propusnost membrane dijalizatora važnija od površine tih dijalizatora. Uzalud, jer „Komisija“ je i dalje bila opterećena veličinom površine dijalizatora, pa je zamajavala javnost stvarajući posebne kategorije dijalizatora, za svakih 0,2 m2 povećanja površine. A što je najsmešnije, i što je dokaz da su Pravilnik krojili prema asortimanu „F“-firme, kao najveći dijalizator su predvideli onaj od 2,4 m2 površine, iako druge firme imaju i dijalizatore od 2,5 m2 površine. To jednostavno, nije smelo proći u Pravilnik. Tako su srpski dijalizni pacijenti bili uskraćeni za najkvalitetnije i najveće japanske dijalizatore od 2,5 m2 površine, jer zaboga Fresenius uopšte nema takve u ponudi.

Uzalud smo objašnjavali nestručnoj „Komisiji“ da je proizvodna cena visoko-propusnih (high-flux) dijalizatora manja od cene slabo-propusnih dijalizatora, ali da firme namerno drže veće cene onome što pacijenti i lekari traže, jer njih interesuje samo zarada, a ne životi pacijenata. Ni to nije vredelo. Srpska dijaliza je bila osuđena na 70% loših, slabo-efikasnih dijalizatora, jer su predstavnici „F“-firme računali da će tu biti apsolutni pobednici na tenderima. Ipak, stvarnost ih je demantovala. I pored 20% većih cena koje im je zakon omogućavao kao „domaćim“ proizvođačima (a nisu proizvođači, nego pakovaoci), na tenderima su pobeđivale japanske firme sa cenom nižom i od tih 20%.

Prethodno je vođen ceo mali rat da se onemogući ulazak tih japanskih dijalizatora na tržište Srbije, jer zaboga oni su sterilisani gama-zracima, pa će da nam naškode, izazvaće nam rak, jer to mora da zrači, itd.itd. Digla su se Udruženja pacijenata i njihovi večiti Predsednici, godinama sponzorisani od domaćih decenijskih dijaliznih monopolista (link, link). A isti takvi dijalizatori (i krvne linije i igle), sterilisani gama-zracima, godinama su već registrovani kod ALIMS-a i regularno su se primenjivali u dijalizi u Srbiji, ali u paketima za akutne dijalize. Umrli biste od smeha, da ste videli obimnost tih naručenih mišljenja, studija, emisija i članaka, kojima su se domaći decenijski monopolisti borili protiv pojave konkurencije. Ali, otišla je žuta vlast i ovo im nije uspelo. Zato je danas, kod nas, konačno, kao i u celom svetu, u evropskoj uniji, Americi i Kanadi, tržište otvoreno i za japanske dijalizatore. (Nažalost, još nije i za japanske aparate za dijalizu, a dok se i to ne postigne država će i dalje skupo da plaća „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“ koji je uglavnom od one neizbežne „F“-firme, sa domaćom fabrikom za pakovanje dijalizatora.

Uzalud su na ovom sajtu i naši najiskusniji dijalizni pacijenti tvrdili da je i odredba Pravilnika o 1 litar fiziološkog rastvora za celu hemodijalizu, jedna neviđena glupost i da je to u praksi nemoguće izvesti (link, link). Uzalud, jer to i nije bilo doneto da bi država ostvarila uštede, nego da se izbaci sa tendera japanska konkurencija, koja je pošteno napisala da za njihove dijalizatore treba najmanje 1 litar za ispiranje i pripremu tretmana. Iako je isto pisalo i kod „domaćih“ Hemomed-Fresenius dijalizatora (link), oni su svoja uputstva brže bolje promenili, jer to (opet kao) „domaći“ proizvođači mogu vrlo brzo, dok bi takva promena za japanske predstavnike predstavljala dugotrajan proces i za to vreme bi bili izbačeni sa tendera. Mi, pacijenti, u tom ratu, ponovo nismo nikome bili bitni.

Posle ovih opštih geostrateških dijaliznih napomena da se vratimo povodu ovog posta. Šta nam dakle, donosi novi, „prečišćeni“ tekst Pravilnika o dijalizi? Nakon godinu i više dana, gromoglasnih kritika, optužbi, dokaza i ubeđivanja, možemo li sada biti zadovoljni sa ovim novim tekstom? Da li je famozna „Komisija“ popustila, da li su uvaženi stavovi pacijenata?

Delimično, ali nažalost, opet ne i potpuno. Jedina novost je odobravanje 70% high-flux dijaliza (link).

Jedina novost

Mršava pobeda. Ko pogodi u jedan cilj, promaši sve ostalo, kaže poslovica.

Usvojili su sve naše argumente u vezi značaja visoko-propusnih dijalizatora i sada je taj odnos 90:10 procenata, u korist visoko-propusnih „high-flux“ dijalizatora. Zašto to nisu odmah uradili? Da li je moguće da „stručna“ Komisija, nije znala te osnovne stvari iz tehnike dijalize? Da li je moguće da su pod pritiskom javnosti i pacijenata priznali svoju grešku i promenili ove odredbe? I konačno: ko će biti odgovoran za štetu nanetu pacijentima u državnim centrima, koji su toliko dugo morali trpeti slabo-propusne dijalizatore? Misli se na one koji su „pretrpeli“, tj. preživeli.

Uz svo uvažavanje ljudskog kajanja i spremnosti da se greška prizna, ne verujemo da nisu znali i ne verujemo da su popustili zbog pacijenata. Popustili su zbog neumitnog sleda događaja: japanski visoko-propusni high-flux dijalizatori su na tenderima prodavani jeftinije od „domaćih“ nisko-propusnih low-flux dijalizatora, a to država koja nema para za bacanje, nije mogla ignorisati i pored uvažavanja „stručnosti“ pomenute Komisije.

Posebna glupost Pravilnika je zadržavanje propisa da se za visoko-propusnu (high-flux) HD smeju koristiti samo dijalizatori do 1,8 m2 površine. To je kao kada bi pacijentima koji imaju 100 i više kg telesne težine neko propisao da mogu nositi samo košulje do broja 38, ali ne i brojeve 42 ili 56 koje inače nose.

Isto takva glupost je i propisivanje da se za HDF smeju koristiti samo dijalizatori veličine 1,7-2,4 m2 (?!?). Šta ako pacijent kome je određena HDF ima samo 46 kg i kome su ovi dijalizatori nepotrebno veliki i iscrpljuju mu snagu srca. To je kao kada biste decu terali da nose očeve košulje, cipele ili odela, brojeve 42-56. Svi u dijalizi znaju da se HDF može raditi i sa visoko-propusnim (high-flux) dijalizatorima površine 1,3 ili 1,5 m2, bez ikakvih problema. A za pacijente manje telesne težine ili dečiji uzrast, to su idealni dijalizatori jer im ne treba velika količina krvi da se ispune. Prosto je neshvatljivo takvo siledžijsko ponašanje tvoraca ovog Pravilnika. Neznanje, nekompetentnost ili loša namera?! Ili sve to zajedno?! Uglavnom, takvi „propisi“ su ostali i u poslednjoj („popravljenoj“) verziji Pravilnika.

Da je komisija vodila računa o pacijentima, ona bi dozvolila i hemodijafiltraciju u većem procentu, bar do 50%, kao što je već, na primer u Sloveniji (65%). Pogotovo jer je otvaranjem tržišta došlo do smanjenja cena high-flux dijalizatora za preko 50%. Pogledajte one cene sa slike na početku ovog teksta: do pre samo godinu dana cene dijalizatora su bile do 40 evra komad! Danas najbolje moguće dijalizatore možete dobiti za 15 evra, a i to je previše.

Tako su dijaliznim pacijentima vraćeni high-flux dijalizatori, ali ne u svim veličinama i ne u svom najboljem kapacitetu: hemodijafiltraciji. Iako evropski vodič za hemodijalizu, koji bi trebao valjda da obavezuje i pomenutu „stručnu“ Komisiju, preporučuje izvođenje hemodijafiltracije i hemofiltracije kad god se koriste high-flux filteri (da bi se korektno iskoristili), „naša“ Komisija to nije htela dozvoliti.

Evropski vodic za dijalizu

Propisi u Evropskom vodiču za hemodijalizu, časopis Nephrol Dial Transplant (2007) 22 [Suppl 2]: ii12. (prevod i original, link)

Zašto je „Komisija“ ignorisala sve zahteve bolesničke javnosti i svoje profesije? Zašto nema više HDF?

Pa verovatno im to nije odobrio.

Ko?

Profit, naravno.

Medicinsko-farmakološka dijalizna mafija i dalje traži 1600 dinara više za hemodijafiltraciju. Iako njihova sopstvena kalkulacija pokazuje da se HDF i HD mogu davati po istoj ceni (link, link), oni to u državnim centrima ne dozvoljavaju. Traže više para za HDF materijal. Fond verovatno kaže, da para više nema. I ovo što daju im je previše.

I šta se dešava?

Dvadeset posto HDF je kompromis. Neki će ipak, dobiti. Ko su ti neki, dogovorićemo se. Neka to budu „medicinski kriterijumi“. Tada niko više ništa neće moći prigovoriti. Jer, šta laici i pravnici znaju šta su to medicinski kriterijumi? Tu se doktorima niko ne može mešati. To je sveta stvar (holy grail) nefrološke specijalnosti. A zna se ko doktore vodi na kongrese, u inostranstvo (link).

Tako ostaje rešenje o 20% HDF, i to prema medicinskim indikacijama. Te kriterijume ne možemo naći u Pravilniku, jer onda bi neki mogli da proveravaju odluke Komisije ili da se žale, a to treba izbeći.

Na kraju krajeva, svi vidimo da nikakvi kriterijumi za HDF i ne postoje (link).

Na HDF se stavljaju „oni koji imaju vezu“. Vezu sa onima koji odobravaju HDF. Tako je Pravilnik zaštitio 3 od 4 zainteresovane strane: farmakomafiju, doktore i Fond. A za pacijente, koga je briga. Protesta, još uvek nema.

Ako se neki baš i buni, stave ga unutar onih 20%.

Pravilnik to dozvoljava.

A oni koji su se bunili, to su pacijenti sa kućnih hemodijaliza, njima je sve uvaženo: svi imaju HDF 100%, mogu da imaju 15 tretmana mesečno, dijalizatore dobijaju bez tendera (poštuje se preskripcija lekara) i mogu da troše 10 litara koncentrata za jedan tretman.

Da, samo za njih Komisija je predvidela i test trake za dokazivanje ostataka dezinficijensa u dijaliznom aparatu. Te test trake po Pravilniku nisu ni predviđene za bolesnike u državnim dijaliznim centrima. Samo za one na kućnoj hemodijalizi. Samo za njih je i HDF. Poruka pacijentima u državnim centrima je jasna. Bežite ili na kućnu HDF ili bežite kod privatnika. Tamo ima sve. Državni centri, po mišljenju dotične nestručne „Komisije“ nisu predviđeni za kvalitetan tretman.

Ali zato nam glavni dijalizni privatnik (R.Hrvatčević) otvoreno govori o svim prednostima hemodijafiltracije, koju u njegovim centrima mogu dobiti svi, a ne samo neki, kao u državnim centrima (link). Citat: „…uz isključivu upotrebu najsavremenijeg oblika hemodijalize, hemodijafiltracije, za koju su studije pokazale da ne samo da pacijentima obezbeđuje veći kvalitet života nego i duže preživljavanje. Stopa smrtnosti je i do 30 odsto manja ako se pacijent leči hemodijafiltracijom. Za razliku od nas, gde se isključivo primenjuje ova metoda, u državnim centrima je samo 20 odsto pacijenata na toj savremenoj dijalizi.” Tako kaže glavni Privatnik. Ne samo da se reklamira, nego se i podsmeva „stručnosti“ Komisije koja je dala samo 20% HDF za državne centre. Kao da nije on taj koji od državnih centara traži 1600 dinara više za istu HDF! Šta traži, UZIMA!  I svi sve znaju. Ali da bi isti bio procesuiran čeka se neki mig odozgo, zeleno svetlo političara.

Na sajtu RZZO stoji da je ovo sada „prečišćeni“ tekst Pravilnika.

Naše je mišljenje da je taj tekst bio toliko prljav, da još nije ni blizu „prečišćenosti“.

Njegova najveća mrlja, ostaje zadato ograničenje za HDF.

Ali pitanje je do kada će i to ostati.

Kad shvati da nema šta da izgubi dijalizni pacijent će progovoriti, kad-tad.

Ko ne veruje neka pročita još jednom šta je napisao pacijent koji je sve shvatio: link.

.

DiaBloG – 2014

.

.

A kakva je to bolest Jakovljeviću?

Hoćeš ja da ti kažem šta je to?

Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!

Pa šta je trebalo da vičem? Živeo kapitalizam?

Nije se rat ni završio, a ti si se već vratio, „sa pošteno zarađenim kapitalom“?!

Staljin vas je ubijao, ali vas nije ubio dovoljno!

Je l to znači da sam ja celog života bio budala?

Mogu li ja vas nešto da zamolim? Da se prošetamo do Gradske bolnice?

Tu je sve što se tiče srpske dijalize.

https://www.youtube.com/watch?v=6tXLkIBZAc4

https://www.youtube.com/watch?v=sfQLy4B6ldo

.

.

.

S A D R Ž A J

Redosled svih do sada objavljenih članaka:

Najbolja definicija: 4 časa za 4 dana života

Dijaliza: svakog drugog dana 4h za 4 dana života!

Poštovani čitaoci, prenosimo vam tekst objavljen 19.11.2021. u novinama: Glavne.com

piše: Radivoje Dobanovački

Krizni i ostali štabovi širom sveta su povodom pandemije koronavirusa od početka isticali određene kategorije stanovništva kao podložne značajno uvećanom riziku od teških kliničkih slika i loših ishoda virusne infekcije. Javnost, već navikla na termine poput kardiovaskularnih oboljenja, gojaznosti, dijabetesa ili autoimunih bolesti imala je po prvi put priliku da češće čuje da su posebno ugroženi pacijenti na hroničnom programu dijalize.

Lično iskustvo nam govori da je dobar deo ljudi negde već čuo za dijalizu, ali da retko ko ima predstavu o čemu je tačno reč i zbog čega su ljudi na dijalizi u toliko velikoj meri ugroženi. Priča o dijalizi je zapravo uranjanje u jedan paralelni svet ljudske nesreće, iskorišćavanju te nesreće, nebrizi društva, kao i o sumnji u bilokakvu nadu da će ova ranjiva grupa ljudi ikada moći da živi dostojanstvenim životom. 

Malo edukacije:

Dijaliza predstavlja vid hroničnog (najčešće trajnog, doživotnog) lečenja ljudi kojima su bubrezi u potpunosti otkazali kojim se jednim delom zamenjuje njihova izgubljena funkcija. Postoje dve osnovne vrste dijalize – peritonealna i hemodijaliza. Kod peritonealne dijalize (PD), struktura trbušne maramice služi kao “zamena” za tkivo bubrega, dok se kod hemodijalize (HD) krv pacijenta izvlači iz njegovog tela, pomoću dijalizne mašine sprovodi do specijalnog filtera (dijalizatora, “veštačkog bubrega”) i tako prečišćena potom vraća u krvotok, pri čemu mašina istovremeno obavlja i niz drugih funkcija kojima se “simulira” rad bubrega.

Zašto kažemo dijaliza a mislimo na hemo-dijalizu?

(Peritonealna dijaliza – medicinska procedura ili institucionalizovano mučenje?)

Osnovni princip na kome se zasniva PD je da pacijent sam sebi ubacuje četiri puta dnevno zašećerenu vodu u stomačnu duplju (peritoneum), pusti je da odstoji u trbuhu 3-4 sata i zatim izbaci. Zahvaljujući fizičkim procesima osmoze i difuzije, štetne materije iz organizma koje bi pod normalnim okolnostima bubrezi sami prečistili, nakupljaju se u tečnosti za PD i zajedno sa njom izbacuju iz tela preko ugrađenog katetera.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0

Proces čišćenja organizma od nakupljenih toksina i viška vode se, dakle, do u nedogled ponavlja radnjama oko peritoneumskog katetera (koji služi kao “slavina” za unos čistog rastvora pri ulazu i zaprljanog pri izlazu iz trbuha): ulivanje, izlivanje, spajanje, razdvajanje.

A sve to mora se obavljati u besprekorno čistoj prostoriji, sa savršeno čistim rukama i rukavicama, sprejevima, kremama, dezinficijensima, antisepticima, sa gazama i maskama na licu, sa mazanjem antibiotskih masti oko izlaznog mesta i u nozdrve pacijenta.

Kada se rastvor nakon 3-4h muljanja po trbušnoj duplji zasiti otrovnim produktima metabolizma, izliva se i baca, a ceo postupak se ponavlja. I tako nekoliko puta na dan. Čak i tokom cele noći, pacijent se povezuje na poseban aparat koji sam vrši izmenu tečnosti, što podrazumeva ležanje pod posebnim uglom i često buđenje kad se oglasi alarm aparata da nešto treba namestiti.

Da teško bude još teže, ovaj intenzivni trud sobom nosi teške nuspojave i zdravstvene rizike, uz minimalnu efikasnost. Kao metoda daleko inferiorna u odnosu na hemodijalizu, peritonealna dijaliza osobu ostavlja nikada do kraja očišćenu od otrova koji joj se nakupljaju u telu, a plasiranje glukoze (šećera) u stomačno okruženje gde se, između ostalog, formira stolica, dovodi bez izuzetka pre ili kasnije do teške bakterijske infekcije – peritonitisa, koji predstavlja opasno i stanje koje se teško sanira posebnim lečenjem.

Ako se zna da je PD toliko gora od HD, i da je prosečno vreme preživljavanja pacijenta na PD svega oko 20 meseci, postavlja se legitimno pitanje: Zbog čega se ova procedura za koju je prvi srpski nefrolog – član SANU rekao: “Ovo nije lečenje već mučenje ljudi” (proteravši je sa svoje klinike) uopšte koristi?

Nužno zlo, alli unosno

PD je nužno zlo u prostorno razuđenim, siromašnim zemljama koje nemaju razvijene dijalizne centre i gde pacijenti ne mogu da putuju stotinama kilometara svakog drugog dana na HD, već tretman moraju da vrše sami (ili uz pomoć članova domaćinstva). Sem toga, ova metoda se primenjuje kod osoba sa izuzetno lošim krvnim sudovima i srcem kao i kod onih za koje se osnovano pretpostavlja da ne mogu da dostignu duži životni vek.

Da dodamo i sledeće činjenice vezane za svet, Srbiju i PD: u svetu je cena PD 1,5 do 2,5 puta manja od cene hemodijalize jer u nju ulazi samo potrošni materijal (proceduru pacijent obavlja sam, kod kuće), dok u cenu hemodijalize ulaze: cena usluga zdravstvene ustanove, rad osoblja, troškovi prevoza, pa tek onda i cena samog materijala. Paradoksalno (ili odlično smišljeno), napominjemo da je cena PD u Srbiji naštelovana na nivo cene hemodijalize.

Da li je to razlog zbog kojeg mnogi nefrolozi propisuju PD ne možemo da dokažemo, ali su takvi lekari najredovniji gosti i govornici na kongresima posvećenim ovoj metodi, a koji se po pravilu održavaju na egzotičnim destinacijama širom planete. Pacijent, uplašen, zbunjen i sluđen se tu ništa ne pita. Njegovo je da bez pitanja ugradi kateter, kupi za svoj novac što više “PD aksesoara” koje mu “spontano” ponude i posle 20-tak meseci mučenja ustupi svoj statistički broj sledećoj žrtvi. 

Hemodijaliza – kako za 4h obaviti posao od 48-72h

Dok se u svetu svega oko 11% ljudi nalazi na peritonealnoj dijalizi, njih 89% se leči hemodijalizom. Ne ulazeći u tehničke detalje, recimo da se hemodijalizom (HD) krv pacijenta kojem bubrezi više ne rade izvodi iz tela, provodi kroz dijalizator (flter) i prečišćena vraća u organizam, uz eliminaciju viška vode i uspostavljanje elektrolitskog balansa.

Osoba na HD ima tokom sedmice tipično 3 dijalizna i 4 nedijalizna dana. U proseku, svaka HD traje oko 4h i za to vreme, pacijent je putem krvnih linija i bukvalno uključen (povezan) na dijaliznu mašinu koja reguliše parametre dijalize i održava ga u životu.

Hemodijaliza je izuzetno agresivna metoda lečenja s obzirom da je za 12 časova hemodijalize nedeljno potrebno ostvariti ono što bubrezi zdrave osobe redovno obavljaju tokom 168 sati. U ta 4 sata jedne hemodijalize, pacijentu se uklanja višak vode koju je uneo između dva tretmana (2, 3, 4 ili 5 litara, imajući na umu da po pravilu više ne mokri), regulišu elektroliti (natrijum, hloridi, bikarbonati, kalijum, kalcijum, fosfor) i eliminišu otrovi koji se prirodno stvaraju metabolizmom.

Stanja koja prethode otpočinjanju HD, kao i sama hemodijaliza, su toliko teški po pacijente da lekari specijalisti u prvih 90 dana od početka lečenja uopšte ne uzimaju u obzir umrle u tom periodu pri izradi svoje statistike jer bi onda i sebi i drugima teško mogli da objasne da se radi o lečenju – ona ide i do 9% za 90 dana, odnosno 25% za period od godinu dana, što je daleko više čak i od kancera!

“Overa” života na svaka 2 dana

Ako bismo morali da maksimalno pojednostavimo definiciju hemodijalize, ona bi mogla da glasi da je hemodijaliza u suštini produženje trajanja života na svaka 2 – 3 dana. Iako se teoretski može preskočiti jedan ili čak i dva tretmana, osoba već posle nekih nedelju dana izostanka dijalize upada postepeno u tzv. uremijsku komu, da se više nikad iz nje ne bi probudila.

Otpočinjanje dijalize je jedan od najtežih šokova po pacijenta, po težini nalik saznanju postojanja kancera. Činjenica da čoveku život od tog momenta pa do samog kraja zavisi od mašine i dijaliznog centra (bolnice) deluje pogubno i razorno, deluje na sve, a naročito na decu i mlade kojima se na ovaj način brutalno okončavaju mladost, bezbrižnost, mobilnost, a u ogromnoj meri i bilo kakva ozbiljnija perspektiva za građenje karijere ili zasnivanje porodice. Hemodijaliza je stoga daleko više preživljavanje nego život.

Društveni aspekti dijalize su ozbiljni, na mnogo nivoa. Broj ljudi na programu hronične dijalize u Srbiji je poslednji put javno objavljen 2017, kada je rečeno da ima oko 4500 takvih pacijenata. Ono što se zna jeste da su tokom 2019. od bolesti bubrega umrle 2173 osobe sa (2,1% od ukupnog broja umrlih), a da je dijaliza moguć ishod za oko 0,5% stanovništva koliko ima registrovanih osoba sa hroničnom slabošću bubrega.

Bubrežne bolesti su inače u neverovatnom porastu i procenjuje se da 1 od 9 osoba ima nekih problema sa bubrezima. Visok krvni pritisak, autoimune bolesti, infekcije i naročito dijabetes, glavni su uzročnici otkazivanje rada oba bubrega.

Iako ih je svega oko 5000, dijalizni bolesnici državu Srbiju koštaju neverovatno mnogo. Iako do tačne cene pojedinačne dijalize koju RFZO plaća djaliznim centrima nije lako doći, poznato je da Fond refundira iznos od oko 90 evra za svaku HD urađenu van zemlje. Prostom matematikom, a znajući da svaki pacijent ima oko 150 tretmana godišnje, dolazimo do iznosa od preko 8 mlijardi dinara koliko državni fond plaća ovaj vid lečenja, ne računajući indirektne troškove poput vanrednih hospitalizacija, medikamenata, rehabilitacije i troškova podrške invaliditetu (invalidska penzija, naknada za negu i pomoć drugog lica).

Štaviše, dijaliza je toliko skupa procedura da čak i u SAD mora da je finansira država putem svog MediCare programa, trošeći godišnje oko 114 milijardi dolara, tj. oko 1% državnog budžeta za tu namenu. Ironično, dijaliza u SAD se smatra ubedljivo najgorom u razvijenom svetu jer tamošnje dijalizne kompanije (uredno prisutne i kod nas i otprilike isto toliko etične) nastoje da od državnog MediCare fonda izvuku svaki dolar, direktno nauštrb dobrobiti pacijenata kojima se tretman neopravdano skraćuje ili obavlja neadekvatnim materijalima.

Sa druge strane, svetla strana hemodijalize dolazi nam iz Japana. Njihovi proizvođači mašina za dijalizu i krvnih filtera dokazali su da se očuvanje zdravlja pacijenta može uspešno uklopiti sa profitabilnošću. Upravo iz ove zemlje stigli su i u Srbiju prvi dijalizatori koji u sebi ne sadrže zloglasnu hemikaliju Bisfenol-A koja se koristi za izradu plastičnih komponenti i to samo zarad smanjivanja operativnih troškova proizvodnje plastike, bez ikakvog obzira što to direktno šteti dijaliznom pacijentu, prelazeći mu direktno u krvotok.

Na žalost, zbog visoke stope umiranja, na osobe na dijalizi se često gleda kao na “žive mrtvace” za koje se ne treba posebno truditi da im se pomogne. Koliko je to daleko od (moguće) istine svedoči upravo primer Japana, gde je prosečan životni vek dijaliznog pacijenta gotovo izjednačen sa vekom osobe kojoj rade bubrezi.

Umesto da budu ponižavani time što se leče u nehumanim uslovima i bez prava na inovativne dijalizne tehnike koje podižu kvalitet života, osobe na dijalizi traže fer tretman i mogućnost da budu viđene kao ravnopravni i produktivni deo društva. Na kraju, ispostavlja se da je to problem koji se tiče mnogih – skoro 5% ljudi danas u Srbiji ima neku dijagnozu vezanu za bubrežne bolesti. Ravnodušnost dok su (naizgled) zdravi može se kao bumerang vratiti ljudima bez empatije, od kojih su mnogi, na žalost, lekari – nefrolozi.

Svojim smo očima imali prilike da vidimo uglednog nefrologa – načelnika koji je “za svog vakta” ukinuo sve što se može ukinuti, a da je u vezi sa dijalizom, da bi pod stare dane i sam završio na njoj, preklinjujući mlađeg kolegu da mu pomogne. Završio je izuzetno brzo baš tamo gde je sam svrstavao ljude na dijalizi – u statistiku. Onima koji se opiru da ne bi završili pre vremena u toj istoj statistici mediji ponekad objave lična svedočenja koja običnim jezikom približavaju publici težinu životarenja na dijalizi.

Dijaliza i COVID-19 pandemija

Iako broj ljudi na dijalizi koji su u Srbiji preminuli od posledica infekcije koronavirusom nije javno dostupan (iako je svima u sistemu jasno da je ogroman), u Evropi se stopa smrtnosti kreće na nivou od oko 25%. Stoga treba izuzetno ozbiljno shvatiti apele da se dializni pacijenti što pre i u potpunosti imunizuju jer je bilo kakav eventualni rizik od vakcine marginalan u odnosu na rizik od smrtnih ishoda u slučaju infekcije COVIDOM-19, koji nije manji od 1 na svaka 4 pacijenta.

.

preuzeto sa sajta:

https://www.glavne.com/dijaliza-svakog-drugog-dana-4-sata-za-do-4-dana-zivota/

(naslov i oprema teksta redakcijski)

Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

Put pored znakova

Zapisi dokonog posmatrača – potpuno neobjektivni pristup istinitim činjenicama

epizoda: Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

(prethodne epizode možete pogledati ako kliknete na sledeće linkove: 1/, 2/, 3/, 4/, 5/, 6/, 7/, 8/, 9/, 10/.)

.

Poštovani čitaoci,

U nastavku naše serije koju smo bili nazvali Letopisi Hartije, što je u prevodu trebalo da znači: Slobina slobodna forma, short cuts proza, crtice, cookies, literarni fleševi, zapisi nastali na marginama vaše i naše svakodnevice (ili Tako nešto), donosimo vam nove priloge.

Što bi rekao onaj stand-up voditelj: Sjajne priloge imamo i ovaj put, ima ih dovoljno za svakoga, pravi švedski sto, a mesta nisu rezervisana, mada je sadržina priloga „brojčano numerisana“.

Tekstovi koji slede su (dozvolom autora) preneti iz još neobjavljene zbirke: „Put pored znakova“ autora Slobodana Životića.

Knjiga će se pojaviti u ponudi izdavačke kuće „Slovo LjubVe“, a ekskluzivno za ovaj vaš i naš sajt, u prilici smo da vam pretpremijerno prikažemo većinu tekstova koje knjiga sadrži.

S.Ž. kao jedan od omiljenih likova „Slova LjubVe“ bavi se dijalizom, kao i ona njime, već nekoliko decenija, ali se naravno oblast njegovog interesovanja nije mogla ograničiti samo na kriminal, lečenje i nemoral, nego i na neka kulturna i šira društvena zbivanja, o kojima se nije ustručavao izneti svoje specifične komentare.

O samom autoru reći ćemo i to da je rođen u Visokom, gradiću na periferiji Sarajeva, u centralnoj Bosni. Njegov komentar te činjenice bio je sledeći: „Kome je rodno mesto Visoko, njegov životni put mora biti let.“ (U zavisnosti od raspoloženja, autor je poslednju reč, let, ponekad menjao sa pad, što je zavisilo i od kafane, koliko i od društva). Nije bio pristalica teorije Semira Osmanagića, ali bi se uvek trgnuo kad bi neko kao psovku koristio ono: „Jebo te faraon“.

Od svoje 30-e godine S.Ž. živi i radi u Beogradu, osnivač je i član AGPIR, amaterske grupe pesnika iz Resnika, a na našem sajtu važi za literarno najpismenijeg propatriotskog anarho-liberala, ma šta mu to značilo.

Praćenje njegovih tekstova se ne preporučuje vlasnicima udruženja bolesnika, kao i osobama mlađim od 30 godina.

Za ostale važi nepisano pravilo:

Uživajte, koliko možete.

.

= = = = = = = = = = = = = = =

.

Poštovani putnici: dobar dan,

obraća vam se vaš pilot.

Ja sam kapetan spore plovidbe mister Slobodan Životić

i ovo je moje prvo putovanje sa vama.

Tokom ovog druženja obaveštavaću vas redovno

o svim promenama koje sam zapazio i zabeležio,

a dok sam učio, radio ili pratio poruke na simulatorima letenja.

Svi moji zapisi jesu brojčano numerisani, ali

ne morate da ih redom pratite niti da ih pamtite,

jer se oni automatski pohranjuju u Crnu kutiju.

Od vas se ovde očekuje samo da na kraju, kad vas spustim na zemlju, dobijem aplauz.

Dakle, odvežite se, polećemo.

.

.

0)

Cele noći lampa gori,

sa tekstom se duša bori.

Pitaju me sve komšije,

da bolestan neko nije …

.

.

1)

Kažu, jedan od prvih znakova infekcije korona virusom je nedostatak ukusa.

Iz čega zaključujem da je korona kod nas prisutna najmanje 20 i više godina.

Toliko vremena je naime, prošlo, od kad sam poslednji put jeo ukusan paradajz.

Ovo sad smeće, iz plastenika, može da posluži za gađanje političara, ali za jelo nije.

Na ovom sajtu smo dovoljno analizirali farmakomafiju, ali ni prehrambena mafija nije ništa manje opasna i oni nas truju već decenijama.

Sve je spolja gladac, unutra jadac. Bitno je da se kupac primami, zajebe i da mu se uzmu pare, jer to je demokratija: možeš da biraš radnju u kojoj će da te zajebu.

Ali, plastenik je isti. Plastični paradajz, plastične jagode, šljive teget (boja pogođena), veličine ko testisi, grožđe crno ili belo, ali sa zrnima veličine oraha, i nije ni za vino, ni za jelo.

Gotova jela, u restoranima, kao i supermarketima, ista su kao i ona iz konzervi za ratne rezerve. Puna hemije, kojekakvih emulgatora, stabilizatora, konzervanasa i naravno: pojačivača ukusa.

Sva su ta jela toliko neprirodna da ih niko normalan ne bi ni okusio da ih nisu napunili sa glutamatima, pojačivačima ukusa, sa kojima i grumen zemlje da jedeš, posle bi se oblizivao i tražio još. Posude, flaše, kanisteri i činije, u koje se ta hrana stavlja i pakuje, su takođe puni hemije, Bisfenola A i sličnih otrova koje sadrže i naši dijalizatori i sve krvne linije.

I sad, kad nas tako hemijski poremećene (kastrirane) i izmenjene zadesi korona, naši pametni i hrabri medicinski naučnici otkriše da je jedan od znakova infekcije i: gubitak ukusa.

E, to nam je baš pouzdan simptom.

Dobri poznavaoci istine i ljudskih mogućnosti kažu i da su poslednji realni sportski rezultati postignuti pre sto godina, a da sve posle toga treba pripisati uticaju hemikalija.

Prave mere i ukusa, nema više nigde.

Na televiziji rijalitiji, nasilje, droga, perverzije svake vrste, u novinama neukusno veličanje svog političkog gazde i još neukusnije satiranje njegovih protivnika, to pas s maslom ne bi pojeo.

U crnim hronikama nije više vest kada pacijent pretuče lekara, nego kada lekar ugrize pacijenta.

Ne znam da li ste primetili, promene su prvo, kao i uvek, nastupile u govoru, a tek zatim su sprovedene u stvarnom životu.

Rulja, masa, narod, polupismeni, nekritički povodljivi, preko noći, očas posla, prime sve što im se poturi, kao: moderno, savremeno, kul, in.

Od pre 5-6 godina, u našem Novogovoru se tako pojavio i pleonazam: BAŠ-BAŠ.

Tipičan pojačivač ukusa.

Kao da nije bilo dovoljno jednom istaći da je nešto BAŠ, nego su kreteni, da bi svome iskazu dali na značaju skovali to: baš-baš. A najjači čovek, Baš-Čelik, je imao samo jedno Baš.

Čaršija, ona sarajevska, glavna, ima i dan-danas samo jedno Baš. Ali ljudima bez ukusa to nije bilo dovoljno.

„Često puta“ naiđemo i na neke slične primere.

Ispod slika nekih kuca i maca, komentari na sajtovima sada glase ovako: preslatko!

Laici, ne znaju da kad je nešto preslatko, nije za pohvalu, nego za upozorenje: izaziva bolest, dijabetes, posle dijabetesa dolazi dijaliza!

Ne vredi, odjednom su udarili sa svih strana: presmešno, …

Nekad to nije bilo tako.

Emocije su bile prave.

Ljudi su crvenih očiju izlazili iz bioskopa u kojem se prikazivala „Mama Huanita“.

Preplakali.

A to što više nema takvih filmova, kao što je Mama Huanita, to je, brate,

prežalosno.

.

.

2)

Situacija sa koronom ima neku spontanost koja me podseća na onu dodelu EMI nagrada, kada na proglašenju pobednici ispadne sisa!? Spontano, sama ispade. I slučajno (?), na bradavici joj zalepljena zvezdica (?!?).

I onda ceo svet priča o tome. To bude viralno. Pandemija? Prejako.

Pretenciozno.

Ja nisam medicinar, nisam završio njihov fakultet, po struci sam više pacijent.

Ali, sam toliko dobro ovladao rečnikom im, da me često komšije, porodica ili prijatelji, zamole da im protumačim neki rezultat, nalaz ili izveštaj lekara.

Zato sam, kada mi je šefica poturila neke svoje rezultate da joj pogledam, navukao onu ozbiljnu i kao zabrinutu facu, napravio značajnu pauzu, i dao svoje stručno mišljenje.

Za rezultate koji su, inače bili sasvim u redu, rekao sam da bi ih trebalo ponoviti, i to potcrtao sledećim stručnim stavom:

„Mislim da između ovih rezultata i tvoje kliničke slike postoji jedna diskrepanca.“

Ona me gleda sa divljenjem.

Posle značajne pauze, dodam:

A možda je i krepanca.

.

.

3)

Zapad insistira da se suočimo sa svojom ružnom prošlošću, kao da će nam time sadašnjost i budućnost biti lepša.

Interesantno, što god smo (po njihovom receptu) više demokratični, slobode je sve manje. Što god imamo više zakona i udruženja protiv korupcije – tenderi se lakše nameštaju.

Insistiraju da naučimo kako kategorisati nasilje (i smeće), valjda da bi se ono moglo reciklirati, šta li?

Tako uvedoše u naš život izraze vršnjačko nasilje, ulično nasilje, govor mržnje, sigurna kuća, porodično nasilje, a kada je u pitanju ono seksualno, tu imate čitavu skalu, od uznemiravanja, zapostavljanja do zlostavljanja, škole glume da i ne pominjemo.

Ko danas za sebe može reći da ne trpi nasilje?

(Nema takve ni države, ni pojedinca).

Ali, insistira se samo na prijavljivanju određenih vrsta nasilja i određenih vrsta počinilaca.

To često izazove nesporazume, da ne kažemo otežava pretresne procedure u predmetnim postupcima.

Tako je, na primer, jedna oštećena izjavila postupajućem sudiji:

„Jeste gospodine sudija, okrivljeni je po meni postupio više puta.“

Sudija se našao u neprijatnom položaju, pa je zatražio da se sasluša i okrivljeni, muž naravno.

Ali, život, komedijant, je i tu umešao svoje prste.

„Jeste, druže sudija“, okrivljeni je pokušavao iznaći za sebe nekakvu olakotnu okolnost.

– Tačno je, tukao sam je,

ali samo u udarnom terminu.

.

.

4)

Gde pišati u svemiru?

Pre će o toj temi raspravljati Ljubinkov savez dijaliznih zgubidana, nego o stvarnim aktivnostima na povećanju broja hemodijafiltracija i veličine površine dijalizatora.

Naša krovna organizacija se ponaša kao da su svi problemi u podrumu.

Pare koje dobija od države udruženje koristi za podršku dijaliznim pacijentima koji psihički posrću pod teretom marifetluka njihovog rukovodstva.

Umesto borbe za kvalitetnije dijalizno lečenje razmatra se novi red izleta, ručkova, časopisa, pamfleta, obeležavanja, sportskih susreta, obilazaka (oko vruće kaše), a kad će već jednom zamena rukovodstva – ne zna se.

Rukovodioci, ispostavlja se, žive duže od običnih pacijenata.

Smena je za njih, zlokobni predznak sudnjeg dana, kakva crna demokratija.

Elem, ne mora čovek biti stručnjak za on line kupovinu, Mendelove zakone ili za crnogorsku muzičku retoriku, da bi postavio logično pitanje:

Po kome im to dolazi?

.

.

5)

U gradu u kojem su tokom NATO bombardovanja mnogi skakali na sred most(ov)a i (namerno) nosili iscrtanu metu na grudnom košu, tzv. pokret „Target“, sada je došlo do („kopernikanskog“?) obrta.

Sada svi jedni druge optužuju da im ona druga strana „crta metu na čelu“ (?!).

Valjda su istraživanja pokazala da je to optužba koja nosi najveći broj (opredeljivanja) glasova i glasila.

Mada, objektivno, mnogo je glupo optuživati nekog da ti crta metu na čelu,

jer, čak i najslabiji, vezani i imobilisani, pojedinac, može malo da mrdne glavu, i upropastiće crtaču posao. 

Mrdnite samo glavom.

Jer, ne zaboravite, krugovi moraju biti pravilni.

Koncentrični.

Zar vam to nije upalo u oči?

.

.

6)

Pop Lukina ulica.

Bio je treći ponedeljak u januaru,

dan za koji kažu da je najdepresivniji u godini.

Ipak, na kraju ulice stoji, na jednom bilbordu, dobar aforizam.

Zapravo reklamni slogan, koji me oraspoloži i nasmeja.

Glasio je ovako:

„Dulcolax,

jedino olakšanje na koje možete računati.“

Kad se tad nisam ….

.

.

7)

Budale tvrde kako će Jutro promeniti sve.

Čista utopija.

Šta mogu, dva svedoka samo, ispod Đoke kojeg više nema …

Gledam mog šefa i njegovog zamenika, na jutarnjem sastanku. Nešto palamude. Te bi, ali i ne bi, može biti nezgodno, nek’ to još malo odstoji, da razmislimo…

Mislio sam da je Kokoška bio slikar.

Sad vidim da ih ima u svim profesijama.

Teško orlu, ove zime.

Još ako je i dvoglavi …

.

.

8)

Peške se najbolje upozna neko mesto.

Samo dok hodaš možeš i moraš gledati i izvan ekrana telefona, TV-a, PC-a, Garmina …

Jer, ako ne gledaš slamku u tuđem oku, videćeš banderu u svom.

A sve naše bandere i stubovi su oblepljeni oglasima za vijagru i kamagru.

Ako do sada i nije bilo, sada je svima jasno, da ni erekcija više nije nezavisna i spontana.

A kamoli novinarstvo, sudstvo, stranke i drugi kurci.

Postoji samo pesnička sloboda i nikakva druga.

A pesnik je lepo rekao:

Otadžbino, ti si kao zdravlje.

.

.

9)

Grad, Beograd.

Godina 2021, mesec januar.

Kalendar srpski, Milankovićev.

Ulica, (ime) i broj, poznati unutrašnjim organima … trotoar, kapija.

Na jednoj od kapija stoji: ULAZ – ENTRANCE.

Ono entrance je za strance.

Tu povratim.

.

.

10)

Vest za nesvest.

Konji zakrčili saobraćaj. Ližu so koju su putari posipali po ulicama.

Kakva metafora.

Toliko slobodnih umetnika, a niko da obradi tu temu.

Tone, simbolizma, na našim ulicama, i ništa.

Za umetnike, manje-više, meni žao konja.

Pesnici i slični kripto-književnici, prepali se korone, drže distancu.

Za razliku od onih u čitankama, ovi neće da umru rano i još neshvaćeni.

U potaji, ne piju rujno vino.

Piju ivermektin.

Lek za konje.

.

.

11)

Beograd je kažu strane novine, postao najprestižnija turistička destinacija.

Sa Brankovog mosta gledam ispod sebe (eh, Branko, i bez tik-toka, prihvatio izazov) …

Dole, beogradska luka. Pristanište. Nekada Savamala. Danas lanac kafančina, Beton-hala …

Pored spomenika lučkom radniku koji trga okove, sede ljudi koji sad sami preuzimaju („besplatne“) aplikacije.

Kod nas se iskrcavaju kruzeri, da vide kako izgledaju luzeri.

Stranci zastanu ispred spomenika i pitaju: Jeste li i vi imali Indijance?

.

.

12)

Na raskrsnici ispred Autokomande iskrsava ogroman bilbord.

Na njemu piše: PODRŠKA DOJENJU!

Opet neka od onih glupih kampanja. (Stop nasilju u porodici, zalepljeno u tramvaju, i Zaustavite trgovinu ljudima, zalepljeno u hodniku tržnog centra?!).

Zašto sada i podrška dojenju? Na autokomandi?

A sise nema ni na slici. Što je neobjašnjivo. Sisa govori više od hiljadu reči.

Mitar se osvrće.

Počinje da shvata.

Najveća zgrada u Beogradu imaće oblik vesla.

Zaključak se sam nameće.

Nismo ni mi veslo sisali.

.

.

13)

Opet plakat.

Osnovalo novu stranku, neki pokret.

Dostojni Srbije.

Ne znaš da l’ se hvali, il’ je objektivan.

.

.

14)

Stariji čovek, sedi za kartonskom kutijom, na tramvajskoj stanici i seče glavicu kupusa.

Prodaje nešto što su nazvali Sjecko.

Masa ljudi prolazi, na starca niko i ne obraća pažnju. Iza njega stoje četiri migranta, u kožnim jaknama. Namršteni. U njihovim džepovima sigurno nije Sjecko, pomisli Mitar.

Oni kupus ne jedu, to je hrana za nas, domoroce.

Od Klinike za infektivne i tropske bolesti dopire lavež pasa.

Veliki zeleni tramvaj uplovljava u stanicu, kao u filmovima braće Limijer.

Umesto „Za domovinu s Titom naprijed“ na vrhu piše: „Švajcarska i grad Bazel pozdravljaju Beograd“.

Ljudi prolaze ćutke, a neki se i krste.

.

.

15)

Influenserka, objašnjava mi čika-Velja, termin koji smo videli na TV-u,

u skladu sa rečnikom latinskih termina, to ti je „Ženska koja serucka o gripu“.

Na TV-u, ponovo, dr Nestorović.

Objašnjava zašto ga nije bilo dva dana.

Posle ide film: Umri muški.

(Slučajna asocijativnost ili asocijativna slučajnost?)

Pokreni za radost, otvori za sreću.

Mister Proper, Koka-kola, Marlboro, Omorika, besplatni minuti …

I svi viču: ponovo radi bioskop!

Ko o čemu, menadžeri o pretplati.

A m:tel nas direktno provocira:

Imate prijatelje?!

Dođe mi da objavim plaćeni oglas:

Samo za marketinške stručnjake.

Uspešno prekidam svaku vezu.

Nazovite odmah.

.

.

16)

Umro je 007. Na svim kanalima se smenjuje nasmešeni profil Sean-a Konery-ja.

Deluje kao fensi tuga.

Žal za mladost.

Jer, kad danas čujete „Licenca za ubijanje“, na šta prvo pomislite?

A?

Možda predugo vremena provodite na ovom sajtu?

.

.

17)

O lažnim vestima, spinovanju, hibridnim medijskim klipovima i sajber ratovanju, najbolji su svedoci naši glavni komunikolozi: Istok Pavlović i Zapad Todorović.

(Mi sami smo ono: Istok Zapada – Zapad Istoka).

Na osnovu iznetog radnja je jasna.

Svetskoj i našoj javnosti nema izlečenja dok joj se ne izvrši medijska histerektomija.

Stručno rečeno.

Sve drugo predstavljaće

čist pobačaj.

.

.

18)

Dnevna (a i više-godišnja) politika je đubre.

To čitati i pratiti je smor, neviđen.

Ipak, i tamo se nađe stvari koje neočekivano, zalepršaju svetom logike i estetike.

Samo ih treba naći i pravilno poredati. Biseri.

Takva je recimo teza:

NATO nas je bombardovao osiromašenim uranijumom da bi sprečio maligni uticaj Rusije na nas.

Tri karte za Holivud, uživo.

Svaki dan.

Ko nas je kleo, nije dangubio.

.

.

19)

I sad nam je taj isti Zapad (nakon uranijuma) poslao i Tablu, na kojoj trebamo dopisati „Before I die  …

Sami, svojom slobodnom voljom, da igramo u nastavku njihovog izopačenog igrokaza?

To postavilo na najprometnijem mestu u Glavnom nam gradu.

I narod, budale, pišu. 

Dopisuju.

Uzmem i ja kredu i napišem:

„Da jebem majku onome ko je ovo postavio“.

Moj, kredo.

I ništa.

Ada Ciganlija.

Srpsko more.

More, malo morgen.

.

.

20)

Između plaža Crne Gore i Albanije, Srbi biraju Grčku.

I to je ono, što me, što bi rekao Kadri, veselji.

Granice su anticivilizacijske i antidemokratske prepreke kojim se ljudima ograničavaju slobode kretanja i zaražavanja.

Lane Gutović je rekao da svako ima pravo da se kreće i da bude kreten.

I moja neznatnost.

Prošle godine sam bio na merama, ove godine idem na Krit.

Nema rominga, nema cigančenja, samo (na)rodna ravnopravnost.

Mogu da me Kisamos,

u dupe.

.

.

21)

Između medicine i bolesti, postoji neka neraskidiva veza.

Kurativa.

Šta reći o pokretu Mi-Tu u našoj zemlji, kad je ta vrsta patologije kod nas opevana i pretvorena u narodnu umetnost, kulturnu baštinu.

Ključno zlo se uvek događa u „posebnoj prostoriji“, van pogleda ostalih. (Čak ni reditelji ne vole da to izvode javno). I ta opasnost nije dovoljno potcrtana, posebno ako je neko sklon da dupetom otvara ili zatvara vrata.

Primera ima bezbroj, sada ćemo razmotriti samo jedan, onaj klasični.

Znate već da je Fata tražila Muju bazerdžana, ne bi li joj on dao oku zlata. Onda se Mujo branio da nema tu, jer su mu tereziju nosili jarani, pa se ista kao nešto kvari, nego da uđe Fata u magazu sama, pa da uzme koliko joj drago … Te onda uđe (pohlepna?, naivna?, proračunata?) Fata, u magazu sama (dobrovoljno) …

R: za njom uđe Mujo zamandali vrata …    (refren: 2 x)

Ostalo znate.

Sevdah.

Pesmu je inače, izvodio, jedan lekar.

Ali, nije kompletna ličnost, nego psihijatar.

Tačnije, jedan njegov deo je bio pevač, a drugi njegov deo je bio medicinski radnik.

Polovina.

.

.

22)

Sve naše NVO i slične Ministarke za rodnu ravnopravnost polova, ili kako se to već zove, obično podrazumevaju muškarce, kao napasnike i prekršitelje njihovih zakona.

Ali, bogami, ima nepoželjnih “postupanja”, uvredljivih i omaložavajućih izjava i od strane nežnijeg i lepšeg pola.

I to se u narodu primilo kao normalno, niko ne reaguje.

To se i dalje emituje. To li je kultura kojoj težimo? Bez poligrafa, IQ-testova, procene kriznog štaba i stava struke?

Dakle, izvesna Stana sa Juga Srbije, javno se žali, ismeva i izvrgava ruglu telesne i mentalne nedostatke svoga partnera, sledećim rečima:

“Aj, što je malečko, aj što je budala!” (pazi rečnika, jebote), a onda pohotnica navodi i razlog: Čim legne da spava “zabole ga glava”!

Sramota.

Pod hitno treba spašavati čoveka.

Smestiti ga u sigurnu kuću i zabraniti pristup Milici Milisavljević istom.

.

.

23)

Ismevaju se sa obrazovanjem TV voditelja. Te kako su izgovorili njegova svetlost, protivjevrej, stanfordfor, termofor, proterijer, …

Što bi rekao vladika Fotije: to ti je što ti je.

Znamo svi da na televiziji uglavnom zapošljavaju nalickane budale.

Kažu da je to najsigurniji put do veće gledanosti, jer se svaki gledalac oduševljava kad vidi da ima glupljih od njega, koji su eto, visoko dogurali i postali popularni.

Koj’ voli da gleda pametnijeg od sebe, da mu ovaj večito nešto „truni“?

Ali, …

Nije ni crkva bez mane.

Gledao sam jednog episkopa koji se toliko razgalamio u studiju, da sam pomislio kako je on sigurno

vikarni episkop.

.

.

24)

Otkud tolika ravnodušnost?

Apatija?

A skoro svi smo na državnim jaslama i na društvenim mrežama.

Oni koji su se u socijalizmu najviše zalagali za opšte dobro, za jednakost, za ravnopravnost u odlučivanju, sada sa istom lakoćom izgovaraju: Nije moje da o tome brinem ….

Propast.

Napolju je bilo plus dvadeset, ali je subjektivni osećaj bio kao da je sve otišlo u 3 pizde materine.

Neću leka, ni lekare,

zovite mi novinare.

Krajnje je vreme da saznamo Ko je ubio pevačicu, Gde je zaista sahranjen Draža, Kome je Kristijan opsovao majku i Ima li života na Marsu?

.

.

25)

Kad bi ljudi samo znali, govoriti precizno.

O svemu, pa i o dijalizi.

Po ko zna koji put slušamo o prednostima transplantacije, i o nedostacima dijalize, a niko da kaže ključnu stvar.

A to je da na dijalizi umireš hiljadu puta.

(Sve do jednom).

Tako da Život i Smrt, na dijalizi, doživljavaju inflaciju, devalviraju …

Eh, kad bi neko, to, bar jednom rekao.

Da li ću i to dočekati?

Živ nisam.

.

.

26)

Volim da čitam eksperte. Ono: kako struka kaže.

Jedan od njih (V.D.), nedavno, pregledno, objasnio, ovako:

„Ako se malo prisetimo, osamdesetih godina, pre razbiraspada SFRJ – Srbi su bili „problem“ jer su „sprečavali“ višestranačje i demokratiju. Pa i kad je uvedena „demokratija“ – opet su Srbi bili „problem“ jer su „prisiljavali“ druge narode da ostanu u SFRJ. Pa i kad se raspala SFRJ – opet su Srbi bili „agresori“ u novostvorenim državama jer su živeli na svojim vekovnim ognjištima. Pa i posle pada Republike Srpske Krajine i egzodusa našeg naroda – Srbi su ostali „problem“. I naša Republika Srpska je „problem“ samim svojim postojanjem. Slobodan Milošević je bio „problem“, ali i posle prevrata u oktobru 2000. godine – Srbi su ostali „problem“. I Karadžić i Mladić i Kosovo i još stotine i hiljade „problema“ su markirali sve Srbe kao „problem“ u ovih 30 godina. I valjda je danas već svakome potpuno jasno da ne postoji neki određeni „problem“ za Zapad – mi, Srbi, jednostavno smo za njih problem koji će oni „rešavati“ dokle nas ili njih bude pod kapom nebeskom. Nažalost, to je tako i od toga ne možemo pobeći.” (link)

Valjda zbog toga, i Crnogorci se distanciraju od nas.

Tamo se opet otišlo u drugu krajnost. (Dokaz više da je to isti narod).

Na brojnim njihovim bilbordima piše da najveći njihov, domaći, supermarket u Crnoj Gori,

ima sajt imperativno znakovitog naziva:

voli.me

.

.

27)

Sa interesovanjem sam odgledao seriju emisija o srpskim tajnim službama.

Čak i serijski gledano, stvari nisu baš jednostavne.

Tačno je da „u svetu tajni, mi nismo sami“ i da drugi, jači i nemilosrdniji, nama malima kroje kapu.

Jedan od zaključaka nakon te serije mogao bi da bude i to kako mi kao narod imamo nedostatak obaveštajne kulture.

Znam da je to tačno, i sam mogu navesti sijaset primera u prilog pomenute teze, ali opet se nešto mislim: jebeš narode koji su od toga napravili kulturu.

.

.

28)

Moraš gledati širu sliku, kaže mi prijatelj.

On je inače, ginekolog.

.

.

29)

Opet ću o ograničenju da 80% pacijenata ne sme imati dijalizator veći od 1,8 m2.

Polovinu moguće veličine.

Više puta sam pokušavao ukazati kolegama (kretenima) na idiotluk tog ograničenja.

Ništa nije pomagalo.

Razmišljam da autore te odredbe prijavim za polno uznemiravanje.

To je moderno, možda me svi ozbiljnije shvate.

Pacijenti, kolege, nadležni …

A obrazloženje te činjenice?

Ide mi na kurac.

.

.

30)

Skoro je bilo priče o Idolima, o Vladi Divljanu, naravno, …  ne o Nebojši Krstiću.

NK kao tipični predstavnik uspešnih medicinara, je bio negativno Vladino otkriće, to svi znamo.

Međutim, ono što niko ne zna, jeste: ko je bio pozitivno, najveće, Vladino otkriće.

Mnogi će biti iznenađeni kad čuju da je Vlada Divljan, ljubitelj maljčika i devojčica, bio ghost writer, pisac iz senke, jednom kolosalnom interpretatoru, boljem od njega samog.

Mnogi i danas ne znaju da je Vlada uopšte stvarao neku tako klasičnu i/ili futurističku muziku. Kolosalnu.

Dakle, najveće otkriće Idola je bio izvesni Jahija Gračanlić.

Uostalom, poslušajte te stihove koje mu je Vlada Divljan napisao:

Ja je zovem, preklinjem i molim ...” – Link

Može li se tu uopšte nešto dodati ili oduzeti?

Savršenstvo.

Ovaj stih može shvatiti samo neko ko je godinama na hemodijalizi i kome život zavisi od prisustva te žene.

Žene te.

.

.

31)

Nijedna sprava nije impresionirala naš narod i našu vlast, kao poligraf.

Što je i prirodno.

Prirodno je želeti posedovanje istine.

Međutim, nije ta sprava podesna samo u kriminalističke i/ili političke svrhe.

Ja bih je recimo iskoristio da saslušam sve motivacione govornike.

Da čujem, šta njih motiviše.

.

.

32)

Između nas pacijenata, takozvanih „teoretičara zavere“, i Big Pharme, postoji nešto što bi se moglo okarakterisati kao „zamrznuti konflikt“.

Imam i dokaze koji idu u prilog pomenutoj tezi.

Priznajte, zar nije to malo čudno,

što nam se sve vakcine serviraju iz frižidera.

.

.

33)

Biti političar, nekada je značilo mnogo.

Reči: politika ili političar, imale su veliku težinu, značaj.

Podrazumevalo se da političar mora biti izuzetno obrazovan, inteligentan, dobar organizator, strateg, taktičar, ugledna i snažna ličnost,

Prve asocijacije na reč političar uvek su bile: Čerčil, Staljin, Džordž Vašington, De Gol …

I podrazumevajuće osobine: lukav, cinik, pronicljiv, lucidan, hrabar, itd, itd.

Ali, toga više nema.

Sada, neki drugi ljudi i neke druge osobine, dolaze na prvo mesto.

Vlast, kažu, nad 99% planete Zemlje, ima 1% njenih stanovnika.

Sada je taj udeo i manji, negde oko 0,8 ili 0,7%.

Oni određuju sve, oni postavljaju i predsednika najjače države sveta, o sitnijim i da se ne govori.

Ono što je posebno zaintrigiralo javnost, jeste jedna čudna pomama: pojava humorista i zabavljača, na najodgovornijim mestima u državi i/ili politici.

Ko je odlučio da dvorske lude postanu kraljevi?

Da li je narod odlučio da paradokse ogoli do kraja, da ismeje one koji sve kreiraju, ili mu je i ova perfidna igra, podmetnuta?

(Zapad je majstor u tome da i nezadovoljstvo, satiru, instrumentalizuje za svoje ciljeve. Poučan je slučaj Džordža Orvela, Zorana Kesića ili Mise  magaraca, na primer.)

Pažnju javnosti je prvo privukla činjenica neočekivane popularnosti, npr. u Italiji, pokreta „Pet zvezdica“ i njenog lidera Bepe Grila.

Bepe je, kažu njegove kolege, klovn.

U najmanju ruku je TV-voditelj i komičar.

Posle mase karijernih političara, industrijalaca, pisaca i drugih intelektualaca, narod je odlučio da glasa za: klo(v)nove.

Grilo je 2007. izveo dva miliona simpatizera na ulice da protestvuju na „V-Dan“, pri čemu je „V“ u semantičkom miksu značilo „vittoria“ (pobeda), vendetta (osveta) i „vaffanculo“ (odjebi).

I u novoj, demokratskoj, suverenoj i antiruskoj Ukrajini, na vlast je izabran komičar: Vladimir Zelenski.

Komičar, koji je na televiziji igrao u seriji u kojoj jedan kabaretista postaje predsednik Ukrajine, i postao je predsednik Ukrajine!

Stvarnost (i njeni scenaristi) nadmašuje maštu TV scenarista.

Godine 2015. je komičar Džimi Morales postao predsednik Gvatemale sa 67,4 odsto glasova. Pet godina pre njega je klovn pod scenskim imenom „Tiririka“ postao poslanik sa pojedinačno najvećim procentom glasova na izborima za brazilski parlament. Glavni izborni slogan „Tiririke“ je bio: „Sa mnom vam ne može biti gore“.

Boris Džonson u Velikoj Britaniji, je sve činio ne bi li ispao veća budala od konkurenata.

Ovako je Boris Džonson vrbovao za Torijevce na poslednjim izborima: „Ako glasaš za nas, žena će ti imati veće sise, a ti ćeš dobiti BMV tip M3“ (citat, Prese).

U Bugarskoj, najveći konkurent Bojku Borisovu je pevač i TV-voditelj Slavijo Trifonov, i njegova novoosnovana partija „Ima takav narod“(?!)

I kod nas, glumci ispadoše glavni politički lideri: Branislav Lečić, pa braća Trifunovići (2 brata, 2 partije, oba lideri),  Seka Sablić nastupala protiv Skupštine, Svetlana Bojković isto nešto, palamudila …

O Bjeli i bjelašima, da i ne govorimo.

Cenimo da, ipak, nije popularnost, ono što je uticalo na ovoliki broj zabavljača u politici.

Nego jedna njihova profesionalna sposobnost.

Ovi ljudi su, naime, školovani da nauče i dobro izgovore, tuđi tekst.

Ne kaže se džaba i za lekare da su glumci u belom.

Život je, dakle, žanrovski: tragikomedija.

.

.

34)

Citratna dijalizna tečnost. Po svim pokazateljima, bolja od acetatne.

Originalno pakovanje, nasuto u neku kesu, košta 110 dinara po litru, kesa od preciznih 4,7 litara (zovu je: pametna). Jedva da može izdržati jedan tretman.

Nasuprot tome, postoji pakovanje od 10 litara, od lokalnog ponuđača, košta 57 dinara po litru i može komotno biti za dva tretmana (tj. za 2 smene) na istom aparatu.

I naravno, na velikom, centralnom, republičkom tenderu nameste uslove („specifikaciju“) da može proći samo skuplje i manje pakovanje.

Za celu dijaliznu Srbiju, sve bolnice i sve centre.

Industrija i doktori, vlast, pa i pacijenti, svi udruženi u pljačkanju sopstvene države.

Samo je jedan vojni dijalizni centar sproveo poštenu nabavku i tamo je pobedio pošteniji i povoljniji ponuđač.

Ostvarene uštede, s obzirom da se radi o samo jednom od 60 dijaliznih centara, nisu velike.

Za svaki slučaj, mesto načelnika, tom nefrologu, više nije sigurno.

Počeli su da mu ga drmaju.

.

.

35)

Propali student ekonomije, nesuđeni pesnik, opija se, u radno vreme, u kafani „Tri šešira“.

Pokušava da otkrije misteriju stiha Baneta Krstića iz Garavog Sokaka.

Egzistencijalistička zavrzlama.

Planetarni uspeh, ceo svet to recituje, svi lumpuju i seku vene, a on, eto, ne kapira.

Nema logike u tome.

Kako stih može da bude: „Ko te ima, taj te nema“ ?!?!?!?

Mesecima i godinama Mitar razbija glavu time, dokonava šta je pesnik hteo da kaže, da li je u pitanju ordinarna glupost (tautologija?), ili neka viša, njemu nepoznata (transcendentalna) teorija o svojinskim odnosima …

A onda se dogodilo čudo …

Sad skoro, početkom meseca, u kafani, u po bela dana …  odjednom …

Sve je shvatio.

Eureka, vikao je i tresao Peru konobara. Otkrio sam – vikao je, sav izbezumljen.

– Šta ste pronašli? Konobaru ništa nije bilo jasno.

– To je plata.  Naša, državna plata, urlao je Mitar.

Odjednom mu se sve uklopilo.

Tresao je konobara i citirao argumente, u prilog plate:

Ko te ima, taj te nema,

Ko te nema, taj te sanja,

a ti o tom, pojma nemaš!

Pera konobar gleda u mene i mimikom Zorana Radmilovića (iz filma „Majstori, majstori“) ukazuje mi na problem: „Vidiš šta škola učini od čoveka!“

.

.

36)

Razglabamo o politici, čika-Velja i ja.

Počeli smo od Abazovića (za nas novi lik), a završili, kako i dolikuje, generalizacijama.

Ne, URA – kaže on – zajedničko ime za poziciju i opoziciju treba da bude: URTA.

A prednje slovo, K ili M, treba da im se dodeljuje na osnovu rezultata izbora, koje mi konji nameštamo, jer nismo shvatili da nas obojica jašu!

– Misliš na ovu dvojicu sada?

– Da, na NJIHA.

.

.

.

37)

Gust crni dim pao je na Beograd.

Možda je i kancerogen, možda je i toksičan, ali nesumnjivo: smrdi.

Preporuka je, kažu, da ne treba otvarati vrata ni prozore.

Ni medijske prozore.

Natpisi o ovom događaju su takođe, vrlo neprijatni.

Zamišljam, kako li je sada biti

Vesna da Vinča.

.

.

38)

Navodno je to već napisana, neka indijska poslovica.

Onome koji ima sve odgovore, nisu još postavljena sva pitanja.

Jok, ti će ga intervjuišeš.

Pa, ne ide takav u kvizove, majke ti ga nabijem.

Sve mi je to jasno, ali ipak …

čekam Poteru.

.

.

39)

U Bosni opet neka frtutma.

Suština svega tamo je jedno veliko nerazumevanje.

Jbga, ne možeš biti i Zijo i Valentino.

.

.

40)

Banalnost hijerarhijskog napredovanja najbolje je opisana u stihu:

Sve je više konja, konja koji jure …

Retka sociološka činjenica.

A u stvari nikuda, ne žure …

Jer, na kraju će svi stići tamo gde su naumili.

Kraj. Smrt. Ende. Fin. Konac. The end.

Čak i oni.

Goniči.

.

.

41)

Ima neka narodna priča, preterivanje verovatno, iz vremena kad su muškarci bili muškarci i kad su žene bile žene, te su ove druge ispraćale u vojsku one prve.

Niko živ se više ne seća detalja te priče, ali jedna slika je svima ostala, u memoriji pamćenja.

Radi se naime o sledećem prikazu:

„Voz polazi, voz polazi, ne može da krene, ne može da krene, za točkove, za točkove, pohvatale žene …“

Naravno, danas je železnica uništena i svi putuju avionom.

Valjda zato, sada mi pred očima stalno iskrsava novi, ali jedan te isti film:

Veliki transportni C-17 pokušava da odleti iz Surčina, a Kandićke, Milićke, Biserke i ostale žene u crnom, vise ispod krila i hvataju ga za točkove …

A ja stojim sa strane, miran, nehajno osmehnut.

Mašem.

.

.

42)

Daljinski mi se sam zaustavio na jednom od kanala, TV kanalizacije.

Neka grčka serija.

Drama, valjda. Neki dijalog, ne znam, nisam zainteresovan …

Grčki je nezgodan, ne možeš po intonaciji da pogodiš radnju, dok čistiš ribu, na primer.

U dnu ekrana, ide crni kaiš sa prevodom.

Zašto sam baš tada podigao pogled, nikad neću saznati.  Ali …

Ono što sam tada, u sekundi, pročitao …

Više ne mogu da zaboravim.

Nikada.

Pisalo je:

„Hristose, šta pokušavaš da mi kažeš?“

.

.

43)

“Pesnici su čuđenje u svetu. Ne bi me čudilo da je neki od njih ovo već napisao.”

Tako glasi aforizam našeg, ovde najcitiranijeg satiričara.

I, kao i obično, to je živa istina.

Dosadilo bre, svi govore o nekom narativu, (a niko da pozove na pivu),

a danas čak i medicinske sestre znaju da je stihoklepanje suština, bitak, svega.

Ko peva zlo ne misli, a ko misli nije mu do pesme, tvrdio je Milovan Vitezović.

Da li je dotični bio dovoljno Milovan, pa je rekao ovako nešto?

Jer, kad malo razmislite, zašto uopšte ljudi pišu pesme?

Zašto uopšte pišu?

Čemu uopšte umetnost i umetnička dela?

Zar ne bi za društvo bilo korisnije da svako radi neki konkretan posao, u proizvodnji ili u uslužnim delatnostima?

Zašto ljudi uopšte stvaraju nešto nematerijalno?

Da li je sujeta, to što ih pokreće na takva pregnuća?

Samoljublje?

Ili, nešto još gore, nedostatak ljubavi?

Neki kompleks? Poremećaj iz detinjstva? Pokušaj nadoknade iliti nadomještanja ljubavi, publike, priznanja?

Ili je to ipak, ono što se nama pričinjava da jeste.

Strah od smrti.

Beg od prolaznosti, od efemernosti i svakidašnjih jadikovki.

Nama, dijalizantima, je to tako blisko.

Pitali smo našeg literarnog urednika: Ko je danas najveći (jugoslovenski?), pesnik „Regiona“?

On odgovori, ne trepnuvši: Danijel Dragojević.

Tajac.

Pošteno rečeno, niko od nas nije ni čuo za Danijela Dragojevića.

Zaseli smo za mašine i uključili sve pretraživače …

I sada, nakon iščitavanja svega što se o njemu moglo pronaći, stvari stoje potpuno drugačije.

Sada nam se čini da znamo još manje …

Ali, u jedno smo sigurni.

Neke osobine D.D. su nas prosto opčinile.

Nismo mogli verovati da još uvek ima takvih ljudi.

Čovek, i još pesnik, a ne želi popularnost!

Čovek, i još pesnik, a želi da ostane anoniman!

Čovek, i još umetnik, a ne daje intervjue.

Čovek, i još umetnik, a nigde na internetu ne možete naći njegovu sliku.

(Nema instagrama, fejsbuka, tvitera, linkedina i sličnih bensedina sa njegovim likom).

Čovek, i još pesnik, književnik, a ne želi nikakve nagrade.

Čovek, i još umetnik, a ne želi nigde da nastupa.

Čovek, pesnik, a odbio višestruke tiraže i prevode velikih američkih izdavača.

Čovek, kome su nudili katedru i Akademiju, šansu da podučava, da bude profesor (nešto za što bi nefrolozi zaklali rođenog mentora), a on je sve to ladno odbio.

Čovek, “naš” čovek, iz Vele Luke, Danijel Dragojević.

Nismo se nešto baš-baš intimizirali s poezijom DD („neka struka odluči“), ali njegove ljudske, karakterne osobine, su nam impresivne. (link)

Ako vama sve navedeno nije bilo dovoljno da se i vi oduševite istim, daćemo vam i krunski argument.

Kada ga prodavci, policajci i slični očitavači ličnih karata i osobnih iskaznica, upitaju šta mu je Oliver, njegov zemljak i široko popularniji Dragojević, isto iz Vele Luke, Danijel odgovara kratko i precizno:

“Oliver mi je sranje.”

.

.

44)

Čitanje je precenjeno.

Ko još ima vremena za to.

Dovoljno je pogledati naslove.

Prelistavanje je sine, postalo qua non.

Radi povećanja lajkova, gledanosti, zarade i/ili uticaja, ne biraju se sredstva.

Svakoga dana, s’ jutra il’ s’ večeri, „gosti u studiju“, prelistavaju nam dnevnu štampu.

Životi pišu romane, a novinari im brišu dupe. I prave žutu štampu.

Nijedan (makoliko) nadahnuti književnik ne može smisliti takvu satiru, kakvi su nehotični aforizmi u naslovima glupih urednika.

Ako ne verujete, znači da se nikada niste zatekli među listovima u radnji zvanoj prelistavanje.

Evo živih primera:

„Potonuo najnoviji ratni brod. Isplivali prvi snimci“, „Pevačica preživljava dramu“, „Pretukli dete sa posebnim potrebama“, „Glumica otpuštena sa VMA, sada je van životne opasnosti“, „Škola za biseksualce, dualno obrazovanje u pravom smislu reči“, „Trudnu Sandru ubili, njenu kćerku živu zakopali, izašli su pred sud, a onda se desilo nešto neočekivano“(link).

Što bi rekao čika Velja: 

Kakva ti je anamneza, takav ti je život.

.

.

45)

Sve je politika.

Medicina je takođe politika.

(Osim što je i biznis).

Lekari vole da glume ono što su ih naučili, ili ono što bi oni želeli da budu.

Pokrivaju se floskulama.

Koje su (pre)često kontradiktorne. Kao poslovice.

Recimo, nema lekara koji se nije pozvao na njihov sveti zavet:

„Prvo je ne štetiti“. Primum non nocere.

Kao, oni nikada ne bi naštetili pacijentu, ako mogu da pomognu to je OK, ali ako bi to pomaganje nanelo i štetu, oni to nikada ne bi učinili.

Idi, begaj.

A na uputstvima uz „lek“ navedene 3 stranice štetnih efekata.

I još farmaceutska industrija naglasi da oni sa daljom sudbinom korisnika nemaju ništa, nego vi to vidite sa „svojim“ lekarom ili farmaceutom.

(Zamislite da takvu privilegiju imaju i proizvođači veš-mašina, na primer).

Koliko juče, jedan vatreni pristalica zapadnih vakcina i osiromašenog uranijuma, izjavi: „Medicinska ispitivanja se sprovode i pored saznanja da će kod određenog procenta ljudi nastupiti štetne posledice, u suprotnom, takva ispitivanja se ne bi mogla ni sprovoditi“.

A kao, prvo je ne štetiti.

Da, prvo je ne štetiti zaradi.

Gospodari sveta su istrenirali medicinare da za svakog imaju spremnu neku dijagnozu, kao etiketu, očas te zaflastere nekom šifrom i u dnu navedu pouku o pravnom leku, koja u prevodu glasi: bio si upoznat, sam si za sve kriv i nema ti leka.

Gospodari sveta ne mogu i/ili neće da iskorene glad, što bi im bilo mnogo jednostavnije od iskorenjivanja boleština, naprotiv, oni namerno proizvode hranu od koje ćeš uvek biti gladan.

Tako isto žele da nam uvale skupe lekove kojima se bolesti, za koje su namenjeni, takođe ne mogu iskoreniti, nego traže novi ciklus uzimanja.

Kažu kad bi neko izmislio lek kojim bi se iskorenio dijabetes, rak ili uremija, na primer, taj ne bi živ dočekao sutrašnji dan.

Zlobnici kažu da se to već i nekoliko puta desilo, ali da su ta otkrića sahranjena sa svojim autorima.

Kao uzrok smrti i tim ljudima se isto navede neka dijagnoza, na primer: suicid.

(Jer, samo lud čovek ili samoubica, može da razmišlja na takav način: da prekine lanac profita).

U Rusiji lekare još uvek zovu vrači.

Kod nas, od kako su umrli poslednji bezsrebrnici, Kozma i Damjan, ne zovu ih više tako.

Toj dvojici podigoše crkvicu, a za njihove naslednike odabraše Bolonju, Big Pharmu i svetu SZO, koja im redovno šalje neke pravilnike i protokole.

Kad čuješ da svoja naređenja nazivaju Vodičima dobre prakse, osećaš kao da govore o Borbi protiv malignog uticaja Rusije.

Toliko o poverenju u njihovo samoodređenje.

Umalo ne rekoh: samoopredelenje.

.

.

46)

Natrag u redakciju.

Ovaj put smo kompletni, nema gubitaka.

Kako to obično biva, odjednom, ni iz čega, započe jedna od onih vatrenih diskusija.

Kako i kada je u Srba propao zdrav razum?

Pokušaću da vam predočim najvažnije teze iz ove nama omiljene rasprave.

  • Kada smo dobili ponudu Srbije do Splita, a prihvatili Jugoslaviju do Alpa,
  • kada smo pristali da nam zbog svakog zahteva za pojašnjenje sumnjivih rabota nakače etiketu „teoretičara zavere“,
  • kada smo prihvatili „novu normalnost“, obavezu „suočavanja sa prošlošću“ i zabranu negiranja gluposti – od strane Zapada koji se kune u slobodu govora, a samim time i govora gluposti,
  • kada smo uveli javne izvršitelje, notare, ombudsmane i slične insane,
  • kada smo uveli fantom maske na lica interventnih žandarma, vojnika i policajaca, poistovećujući ih (vizuelno) sa kriminalcima i pljačkašima,
  • kada smo dozvolili da nam malo belog laka iscrtanog po asfaltu u našoj ulici naplaćuju kao parking mesto,
  • kada smo dozvolili farmakomafiji da ni za jedan „lek“ ne plaća odštetu, jer vas je upozorila da se „o indikacijama, kontraindikacijama i merama opreza posavetujete sa svojim lekarom ili farmaceutom“ i time svu odgovornost prebacila na vas, jer lekari i farmaceuti rade za njih,
  • kada smo dozvolili državi da hranjenje i školovanje dece plaća hraniteljskoj porodici, a oduzme ih biološkim roditeljima, zbog siromaštva,
  • kada smo dozvolili zakon po kojem se po danu automobili voze sa upaljenim svetlima,
  • kada smo dozvolili da Nemci, Englezi i Amerikanci pokupuju naše medije i oblikuju naše javno mnjenje na način koji njima odgovara,
  • kada smo dozvolili da nevladine organizacije plaća naša vlada, a ne strane vlade u čijem interesu organizacije rade,
  • kada smo dozvolili da nam stranci uređuju i štampaju udžbenike za naše učenike,
  • kada smo dozvolili prodaju zemlje strancima,
  • kada su u javnom prostoru počele pljuštati optužbe za „crtanje mete na čelu“, (nejasno je zašto se vlasnik čela ne izmakne ili pobegne od crtača, valjda se ne misli na prisilno tetoviranje, za to već postoji odgovarajući član zakona),
  • kada smo počeli koristiti izraz (za nekoga, bilo koga) da je „naručio ubistvo“, (kao da nije kažnjivo držati u meniju ubistvo, ili uopšte držati radnju ili sajt gde se to može „naručiti“, nego je samo mušterija u radnji činjenja krivičnog dela, a ne i vlasnik radnje, tržišna inspekcija, registar privrednih subjekata i slični organi izdavanja dozvola za rad i vršenje uslužnih delatnosti),
  • kada smo prihvatili da je normalno poslati nekome „Zahtev za prijateljstvo“ (?!?),
  • kada su mediji počeli objavljivati naslove: „Nikada ne biste pogodili šta je uradila naša ugledna voditeljka, a uradila je ovo“ (normalno bi bilo da vas za ovako idiotski naslov zabole ono), „Bila je lepotica za kojom su svi uzdisali, a evo kako sada izgleda“ (izgledaćeš i ti bedo ljudska, isto tako, u njenim godinama),
  • kada smo usvojili zakon o pretpostavljenoj saglasnosti (za sve i svašta), (jer ko se nije na vreme upisao u „protivne Zakonu“, više ga niko neće ni pitati za dozvolu),
  • kada smo dozvolili istopolne brakove ili predstavnice za rodno-ravnopravne reči,
  • kada smo poverovali da će nas primiti u EU, ako „ispunimo uslove“,
  • kada su i pismeni ljudi počeli koristiti izraz: baš-baš.
  • kada smo dozvolili da se voditeljke i reporterke dovikuju imenima, sa na kraju obaveznim: Studio?
  • kada smo od poligrafa napravili istinomer,
  • kada smo decu počeli zlostavljati u emisijama tipa „ja imam talenat“,
  • kada smo toliko oguglali na etiketiranje da sami preuzimamo besplatne nalepnice preko Vibera, i šaljemo ih jedni drugima,
  • kada smo prihvatili kao normalno da se naše žene sa našim lepim imenima potpisuju kao Zoranaah, Senidaah, … Onanisaah,
  • kada su devojke same pristale da im diplomirani mesari usta formiraju u izgled polnog organa,
  • kada smo dozvolili da se snimi „Srpski film“,
  • kada smo ukinuli smrtnu kaznu,
  • kada smo dozvolili da nas zovu „ljudski resursi“, poistovećujući nas sa ostalim sirovinama: ugljem, naftom i šumama …

Dalje nisam zapamtio, a ni zapisivao, siguran sam da svi vi imate svoje priloge na istu temu.

Prestao bih sa nabrajanjem svakako, jer pretpostavljam da će se već naći neko ko će i mene da potkači sa nekom crticom, tipa:

– kad je svaka budala počela po blogovima da kuka zbog nacionalne zdravstvene politike, a osnovna doza zdravog razuma joj nedostaje kao i ostalima.

Jer, ta budala, da je sretna pisala mi ne bi.

.

.

47)

Sa posebnim interesovanjem sam odgledao sve južnoameričke serije o drogi.

Narkos, El Čapo, Narkos Meksiko, Sobreviviendo, i slične serije, odgledao sam i po nekoliko puta.

Celo vreme, povlačim paralele.

Sve je isto.

I tamo vlada korupcija.

Amerikanci odlučuju o svemu: i ko će pobediti na izborima, i ko može prodavati drogu, i koga će morati izručiti.

Scenaristi im uvalili da oni sami izgovore priznanje, sledećim rečima: kriminal se ne može iskoreniti, naš cilj je da ključne igrače stavimo pod svoju kontrolu, da ih naučimo da shvate ko je glavni i tek onda mogu da rade onako kako i koliko im mi dozvolimo.

Zbog toga, lokalni krimosi i lokalna vlast se dovijaju kako da nadmudre Amerikance.

Kako da urade nešto na svoju ruku.

Kako da osvoje malo slobode.

Kad su tako postavljene stvari, nema sumnje, na čijoj će strani biti gledalac.

Kad u domaćim vestima vidim neke „nemile scene“ ja odgledam par epizoda sa Džonom Hairom Velaskez Vaskezom (zvanim Popaj), da bih jasnije razlučio o kakvim se ovde porukama i događajima, zapravo radi.

Tamo vidim da i desničari i levičari, i krimosi i vlast, svi lažu, trguju i izdaju one koji im veruju, jer takvi su principi koje im nameće razvijenija i jača (državna) sila.

U školi sam učio ruski, pa sam onda u daljem životu kroz filmove savladao nekoliko reči engleskog, a sada: skoro da sam progovorio španski.

Zapazite da se na španskom sine kaže miho, devojka je ninja, lutka je La Munjeka, i tako dalje i tome similario.

Na španskom svi psuju skoro isto kao i mi: Punta Madre!

Ipak, najimpresivnije mi je bilo, ono kako izgleda završetak demokratske diskusije između narko bosa i njegovih ljudi, pri planiranju neke akcije.

(Naši današnji novinari bi rekli: poslao je snažnu poruku).

Ono kad gazda, patron, odsečno kaže:

„Staklaro?!“

Je li vam jasno?

Da se naježiš od razumevanja, toliko nam je taj jezik blizak.

E, sad …

Strogo uzevši postoje samo 2 grupe ljudi: teoretičari zavere i teoretičari slučajnosti.

Ovi drugi su oni koji misle da ona prva grupa preteruje i da je sve što nam se dešava zapravo plod čiste slučajnosti, na koju oni iz prve grupe paranoidno reaguju.

Ne treba ni da objašnjavam da sam u svojim shvatanjima bio skloniji poverovati ovoj drugoj grupi.

A onda videh naslovnu vest objavljenu u svim novinama.

Lepo piše:

SAD šalju novog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan, čoveka koji će u svom daljem radu određivati našu sudbinu.

Čovek se zove:

Eskobar.

.

.

48)

Iskreno, najiskrenije.

Dame i gospodo,

iskreno, najiskrenije da vam kažem, ja znam da ste vi došli ovde i sada, da i lično, svojim prisustvom uveličate ovaj veličanstveni skup, i zato je moja obaveza, da prema vama budem potpuno iskren, tim veća.

Dame i gospodo, nasuprot uobičajenim titulisanjima moje malenkosti, nasuprot velikoj i uvaženoj poziciji koju zauzimam u našem društvu, ja ću vam  sada govoriti o nekim drugim aspektima moje ličnosti, za koje nisam siguran da će vam se dopasti, ali iskreno, najiskrenije, mislim da je krajnje vreme da i o tome javno progovorim i prepustim vama i sudu istorije da donesete konačnu odluku.

Mnogo je vremena proteklo, decenije napredovanja su iza mene, i sada sebi mogu da dozvolim i jedan ovakav luksuz, da vam se obratim bez unapred spremljenog govora, bez uobičajenih parola i floskula, da vam konačno kažem suštu istinu i da vam posle ovog obraćanja ponovo mogu pogledati u oči.

Iskreno, dakle, najiskrenije, dame i gospodo, ja sam vam obična vreća govana. Po karakteru: smeće, ljudski otpad, šljam, najgore vrste. Da bih dospeo do ovog položaja, do ove govornice, onesposobio sam toliko divnih, sposobnih i pametnih ljudi, koji su svi odreda bili bolji od mene, da je ponekad i meni samom teško da poverujem u masovnost toga zločinačkog poduhvata. Počelo je to još od moga detinjstva. Već sam tada naučio, ili bio naučen, da se ništa ne postiže radom, nego dojavama, intrigama, podmetanjima, krađama i otimačinama, ali sve u pravno dogovorenom ambijentu, bez ikakve stvarne opasnosti po mene i moje saučesnike. Nikakvo znanje nisam stekao ni na fakultetu, ni na prethodnim školama kroz koje sam prošao, osim onoga instinktivnog što sam kao urođeno nosio u sebi: grabi, kradi, otimaj, nemaj milosti, sve je opstanak: ili ja ili on, odnosno oni.

Tako sam se rukovodio i tako sam uspeo u životu.

Sada me evo, nije sramota da kažem ono što vam nijedan govornik nikada neće reći. One jednostavne dve reči: NE ZNAM. Ja ljudi ne znam ono za šta sam se školovao, ono što mi je u opisu radnog mesta, ono što bih zvanično trebao da radim.

I ne samo da ne znam, ja se zbog toga i ne sekiram. Ne osećam se odgovornim.

Oni koji su znali, koji su se sekirali, oni koji su se osećali odgovornim, oni su sada kosturi u mojim ormanima.

Ja sam ih sve pretekao, pobedio, deklasirao.

Takav je sistem.

Onaj ko misli da je meni bilo lako na ovom mome putu, putu kojim se češće ide, taj ne zna o čemu govori.

Jer, da je bilo lako, ja danas ne bih bio ovde i ne bih imao potrebu da vam govorim o ovoj temi.

Da je bilo lako, nije, da je bilo uspešno, jeste, a vaša ovolika brojnost govori da i vama imponuju moji rezultati i način moga rada.

Vi ste mene izabrali, vi ste mene tražili i vi ste i najzaslužniji što sam postao ovo što jesam.

U to ime, ja vas još jednom sve skupa pozdravljam i nadam se da sam ovim svojim emotivnim nastupom, ohrabrio mnoge među vama, da istraju, da nastave, jer samo uporni, istrajni, mogu napredovati, iako su nesposobni, pokvareni, korumpirani, ili šta već.

Ne odustajte nikada.

U sreću se uzdaju budale, a pametni znaju da je najvažnije ko prebrojava glasove.

Podržimo dakle, akciju glasanja poštom, od kuće, iz svog doma, iz fotelje, kako se to već kaže.

Približimo demokratiju običnim građanima.

I oni će nam uzvratiti poverenjem.

.

.

49)

Rođeni je satiričar.

Svaku misao vam istrgne iz konteksta

i smesti vam

tamo gde treba.

.

.

50)

Dok mi i do prodavnice moramo ići zabrnjičeni maskom,

oni banditi, koji sve ovo kontrolišu,

idu svojim vozilima do svemira,

jer im tek odozgo, iz svemira, izgledamo dovoljno mali i bedni.

Najviše me nervira onaj ćelavi.

On je kažu najbezosećajniji među njima.

Čak se i potpisuje tako: Bezos.

.

.

51)

Mnogi ne znaju da je i Ajnštajn bio samo jedan neuspeli srpski projekat.

O tome je pisano i u novinama.

Jedan drugi Marićev zet je opovrgao Ajnštajnovu svetski poznatu teoriju relativiteta.

Dokaze je našao u našoj istoriji, na našem tlu, u našem podneblju.

Čak je, mnemotehnički, uspeo da joj obezbedi i rimovanje, radi lakšeg pamćenja.

Ona glasi: „Oj Ajnštajne, jebem li ti znanje, ovde sila masi ne da ubrzanje!“

Naime, određeni elementi društvene prisile (meke, tvrde, strane, domaće, vladine, nevladine, svejedno) uvek nastoje da zaustave neizbežne društvene procese ili njihova ubrzanja.

Ova čika-Veljina tzv. teorija krelativiteta, je više puta dokazana u praksi.

Pretpostavljam da je to razlog zašto se i Udruženje biciklista Beograda zove:

Kritična masa.  (https://www.facebook.com/beogradskakriticnamasa/)

.

.

52)

Treći put.

Put kojim se češće ide.

Između medicine zasnovane na dokazima

i medicine zasnovane na pretpostavkama,

naši lekari se opredeljuju za

medicinu zasnovanu na primanjima.

Pretpostavka je da vam za ovo ne trebaju dokazi.

.

.

53)

Volim da čitam TV kritike.

Jedan takav, kritičar, možda i psihijatar, napisao:

„Većina gostiju koji dolaze u emisije pomenute TV stanice

ima, očigledno, ozbiljne mentalne poremećaje“.

Zapažanje mu je, ispravno.

Čitaoci će se naravno pitati, koja je to stanica?

A to je, pogrešno.

.

.

54)

Direktna demokratija:

To što vam čas govorimo da se suočite sa prošlošću,

a čas da zaboravite na prošlost,

nije politika dvostrukih aršina.

To je jedna te ista politika.

Ajde, razmislite malo.

.

.

55)

U Srbiji, kad je neko idiot,

njega ocene: korisni ili beskorisni,

uopšte ne pogađaju.

Mi to ne radimo zbog profita.

.

.

56)

Čitam i ne mogu da verujem:

„Zatvor se odlaže jer osuđeni treba da završi započeti rijaliti

usled čijeg neizvršenja može nastati znatna šteta za kulturu u celini”.

.

.

57)

„U čemu je tvoj problem?“

Još bih i razumeo

da me to pita doktor,

ali matora baba u gradskom autobusu,

koji naglo koči …

.

.

58)

Kad su u pitanju reforme školstva,

za nas ni kaj ni nemogoče.

Tako smo među prvima uveli i dualno obrazovanje.

Učimo decu kako da motaju i crveni i plavi kabl, istovremeno.

.

.

59)

Priznajem.

Često sam pisao gluposti.

Mislim da sam tada bio pod jakim uticajem Baljka.

.

.

60)

Svi se ismejavaju sa insistiranjem na rodno ravnopravnim odrednicama.

Mogu li se uopšte napraviti rodne alternative za reči: pisac, bravar, mašinovođa, itd.

Ali, ima jedna reč, na koju ne želimo da mislimo …

A ta reč je apsolutno rodno ravnopravna i oko nje u praksi postoji konsenzus: svi se slažu da jeste rodno ravnopravna.

Ta reč je: BOL.

Može biti i ova bol, isto kao i onaj bol.

Samo u bolu smo svi isti, i samo nam je bol svima isti.

Nama sa dijalize, to deluje tako, normalno.

.

.

61)

Čovek iz vlasti.

Večita opozicija.

I večita vlast.

Svepostižući.

Književnik, Umetnik, Političar, Bogataš.

Svi ga znate.

On drugima drži lekcije.

Kaže da nije prodao veru za večeru.

Išao je samo na molitveni doručak.

.

.

62)

Pojavio se i film Toma.

U dve reči, reći ću vam sve o filmu.

Čista Emocija.

Plakao sam

kao kad su me vratili sa tehničkog.

.

.

63)

Daljinski od kablovske TV ima interesantan taster INFO.

Njime možeš saznati sadržaj svake emisije.

Ako te baš interesuje.

Ali …

Ko je na dijalizi utorkom,

njemu ne treba objašnjavati

šta je dramski ponedeljak.

.

.

64)

Ne znam da li je to ijedan psihijatar ili psiholog otkrio, jer nisam iz te struke,

ali pošto mislim da nije, lično sam spreman da preuzmem autorstvo nad ovom kratkom ali briljantnom (neskromno je reći, ali je tačno) karakterologijom naroda kojem pripadam.

Naime, pažljivim proučavanjem našeg mentaliteta shvatio sam da Srbi imaju 4 nivoa svesti, to jest jedan više od drugih naroda, koji su u udžbenicima navedeni kao tipični primeri.

Dakle, kod nas postoje: ID, EGO, SUPEREGO i NIJE NEGO.

Hvala, da čujem pitanja?

.

.

65)

Kviz Slagalica, naša najdugovečnija emisija.

Kao i uvek najbolja: Igra asocijacija.

Brisel, Konflikt, Kosovo, Sporazum.

Mogu li odmah konačno rešenje?

Morate prvo otvoriti neko poglavlje.

Da li je konačno rešenje: Priznanje?

Ne. Takmičar broj dva?

Da li je konačno rešenje: Nestanak?

Ne. Nemamo više vremena.

Da vidimo. Konačno rešenje je,

reč sa devet slova:

Zamrznuto.

To je sve, Hvala Vam na učešću.

Prijatelj emisije: Hladnjača Viktorija-Komerc, Madagaskar.

.

.

66)

I kod nas je Zakonom zabranjeno prisluškivanje tuđih razgovora.

Alo, bre, o čemu mi pričamo?!

.

.

67)

Menjao sam nekoliko elemenata u kuhinji.

Bili propali.

Kad mi je majstor na kraju pokazao račun,

mislim da je tu bilo i elemenata krivičnog dela.

.

.

68)

Sa poligrafom,

ne trebaju nam ispiti, profe, puškice, bubice..

Samo priključiš studenta i pitaš ga:

Je l’ znaš za 6,

ako prođe povećavaš broj.

.

.

68)

U ovom potrošačko-konzumerističkom društvu nema mesta za poeziju.

Kada bi se danas pojavio Vladislav Petković Dis,

deca bi za njim vikala:

„Kupićeš više!“

.

.

69)

Naš izborni sistem je nemilosrdno jednostavan.

Pojasniću to, na latinskom:

Svi koji su prešli CENZUS

stiču legalno pravo da nam rade PRCENZUS.

.

.

70)

Ja, kad nemam inspiraciju, ili kad sam depresivan,

ja sednem na ivicu bazena, pored klavira,

uzmem gitaru u ruke,

(inače ne znam ništa da sviram),

prevučem 2-3 puta nehajno prstima preko žica ili klavijature,

otpijem gutljaj crnog vina i zagledam se negde, daleko, u daljinu.

U nepoznato.

I onda, misao mi sama dođe.

A ta misao je da se selfiram i kao takav okačim to na instagram,

da bi budale mogle da me lajkuju.

Kažem budale, jer ja nisam marketinški stručnjak.

.

.

71)

Kao da je neka viša sila čitala prvi odlomak ovih zapisa (ono o pojačivačima ukusa i Huaniti), pojavi se i film Toma.

Narod, pa i onaj dijalizni, nagrnuo. Gleda.

Prvo sam mislio da je zbog one večne (i neprevaziđene) dijalizne definicije: Dva smo sveta različita.

Posle, vidim da su svi želeli da se rasterete tečnosti jednim takođe prirodnim putem: suzama.

I to je glavna zamerka filmu.

Sve, a posebno tuga i suze, bili su (tako očigledno) namerno izazvani, radi zarade.

Profiterski.

Nimalo u saglasnosti sa pravim Tomom.

Odjednom, za bioskope ne trebaju Covid-propusnice. Kolumnista večernjih Novosti je čak napisao da narod prvo ide na Tomu, a odmah potom voze ga u Dragišu.

Sve se radi da se zaradi.

Videlo se to i po reakciji proizvođača na pojavu kopije koju je narod delio po društvenim mrežama. U državi gde se svake sekunde besplatno (piratski) skida neki svetski filmski hit, gde postoje čitavi paketi programskih alata i uličnih preprodavaca, gde postoji Žuti Žabac i drugi video-klubovi, sada se odjednom sjatila bulumenta državnih inspektora, policajaca, kulturnih kerbera i drugih baba-roga da zaprete narodu: sve će vas po’apsimo!!

Ko god je kliknuo, u džep im je dirnuo.

A u naslovnici, stoji da je film finansiran i od naših, narodnih para.

Čovek koji je ničim izazvan tukao Ledi Gagu, miljenika sadašnje vlasti, sada nas poziva na zakon, sa televizije koja je bliska toj istoj vlasti.

Njihovim rečnikom rečeno: postprodukcijska zavrzlama.

Drugi negativan utisak o filmu su falsifikati. Mnogo ih je, brate.

Najtužnija pesma nije bila posvećena umirućoj supruzi doktora, nego još uvek živoj glumici Ljiljani Blagojević. Dalje, Danka (Novović) se nigde i ne pominje, a ni za Mariju i Sanju, nešto ne čuh u filmu.

Strašno je i pomisliti da je neki vojni lekar mogao napustiti službu i mesecima krkati doping injekcije Tomi u dupe, na turneji u kojoj je dotični lekar bio i vozač i menadžer i kuvar i medicinski brat.

U film su onako kvarno (Bregovićevski) ubačeni citati iz desetine starih filmova, počevši od Sirano Beržeraka do Leta iznad kukavičjeg gnezda, Specijalnog vaspitanja i Doma za vešanje, a preteralo se i sa onim kameo(lonskim) glumatanjem. Perikirani bardovi naše narodne muzike bili su priličniji za onu seriju emisija „Nikad izvini“ ili za Neletove „Nadrealiste“.

Tomina supruga, još uvek živuća Gordana, lepo reče: nije postojao nikakav Dr Hadži-Popović: ključne operacije Tomi je uradio Dr Dušan Manojlović, načelnik Klinike za urologiju, čovek inače, operisan od boemije.

A  od  doktora sa Tomom je bio dobar jedino dr Stojan Rus, urolog sa VMA, ni blizu onakav, kakav jeBenčina?! 

Pogotovo nije bilo nikakvog Hadži-Hrvatčevića, koji se takođe pominje u filmu, a svi znaju da je to obični medicinski profiter koji je našao načina da reklamira svoju privatnu ordinaciju, a usput i da zadovolji svoju neutaživu sujetu i umišljaj da je on stigao biti i „kafanski čovek“, skoro isto što i Toma, samo u dijalizi i transplantaciji.

Zaista tužno.

Ipak, nešto se takvim likovima i takvim proizvođačima umetnosti, hteli-ne hteli, mora priznati.

Jedan „pojačivač ukusa“, kojeg su takođe izmislili, u svom metaforičkom značenju nadmašio je i svoje sopstvene tvorce.

Ispade, da ne može biti tužne pesme, javnog nastupa, ne može biti emocija, ne može biti ni suza, a verovatno ni rekordne posete, niti rekordnih zarada, dok svi ne progutamo ono … znate već šta.

Govance od papagaja.

.

.

72)

Njegoš napisa:

Spuštavah se ja niz vaše uže,

umalo se uže ne pretrže …

To je ono na šta bih i ja hteo da se nadovežem.

U vezi sa dijalizom, naravno.

Zbog nepostojanja tržišta aparata za dijalizu, načelnici dijalize primaju „donacije“ istih da bi posle favorizovali uzimanje materijala od onih „donatora aparata“ koji lekarima daju više benefita.

Ima dijaliznih centara koji imaju aparate od čak četiri različite firme.

I tu nije kraj čuđenju.

Zamislite da imate četvoro dece i da za svako dete nabavljate posebne vlažne maramice da biste mu očistili guzu.

Da vas svako dete ubedi da njegovo sranje najbolje čisti maramica koju je ono samo izabralo.

Nema roditelja koji bi to dozvolio svojoj deci.

Ipak, srpski nefrolozi se upravo tako odnose prema čišćenju dijaliznih aparata.

Poverovali su u (marketinške) tvrdnje da svaka mašina prepoznaje svojega sapuna, pa će kad joj uđe tuđi nastati zabuna.

Pre dvadesetak godina, naša bolnička apoteka je pravila dezinficijense (natrijum-hipohlorit, persirćetnu i limunsku kiselinu, čak i formaldehid), za sve tipove dijaliznih aparata i nijedan proizvođač tih aparata nije imao ništa protiv.

Danas, nijedna bolnička apoteka ne želi to da radi i da farmaceutskim kompanijama kvari biznis.

Takođe, nijedan nefrolog ne želi da naručuje generičke (hemijske) proizvode, nego isključivo gotove proizvode dijaliznih firmi.

Očigledno je, nastupile su određene promene, tj. stvorio se određeni ambijent: susrele su se ponuda i potražnja.

Evo kako je to objasnio jedan iskreni nefrolog i njegov omiljeni vladika Rade, da se opet nadovežemo, na početak teksta.

Spuštavah se ja niz vaše uže,

umalo se uže ne pretrže,

od tada smo viši prijatelji.

u glavu mi pamet ućeraste.

Dotični dakle, naručuje sad „originalne“ dezinficijense, kao i svi ostali, a ruke pere češće nego Poncije Pilat.

.

.

73)

Dugo nisam znao šta su to floskule.

U moje vreme nije bilo Googlea, a Vujaklija nije bio Vukajlija, naprotiv, bio je kabast i nije se nosao pod miškom ili u džepu.

Zato sam iz konteksta procenjivao šta bi to mogle biti floskule.

Prvo sam mislio da je to nešto vezano za cipele.

Ili obuću, cokule, tako je zvučalo.

Jer su floskule bile izanđale.

Verovatno obućari pendžetiraju đon sa nekim floskulama, pa se one posle, nošenjem, istroše. Možda je to i neki slatkiš, lilihip i slične poslastičarske majstorije, koje su dobre samo ako nisu: „izlizane“.

Zatim sam pretpostavio da je to nešto kao knedle, njoke (ni to ne znam šta je), neko jelo sa restoranskog menija, znate ono kao nešto hrskavo, sa prelivom, spolja gladac, a bez salame unutra, i ne možeš se najesti, jer zašto bi svi govorili: prazne floskule.

Onda bi dolazio u obzir i neki zidarski alat, nešto uz mistriju, visak, cigle, skele, …  spolja sigurno idu i neke floskule.

Jer, zašto bi se govorilo da je SA floskulama izgradio karijeru. Ili, da je NA floskulama izgradio karijeru, možda su znači, neke merdevine, talijanske, iz Florentine.

Ili možda neke štule, sredstva za kretanje na visokom nivou, jer se floskulama i poštapaju.

Možda je i neka cev, kanalizaciona najverovatnije, jer navodno ima i ta svojstva: namrštiš se kad je čuješ, a i „šuplja“ je.

Ne postoji nijedna specijalna, uvek se kaže da je to „obična“ floskula.

Neki je vojni termin, možda. Sredstvo za odvraćanje pažnje neprijatelja radi koncentrisanja snaga za napad po drugom pravcu, jer vidim da se floskulama i gađaju.

Moguće je da smo protiv NATO izgubili propagandni rat, jer je Zapad imao nesrazmerno više letaka, mamaca, a i sa floskulama su nenadmašni.

Možda je ipak neko učilo. Za nastavu iz geografije, na primer. Jer, floskule su neka, opšta mesta. Onda nastavnik sa par floskula objasni nešto što je zajedničko svim naseobinama u Srbiji.

S druge strane, to je i nešto vrlo široko, ali nebitno, jer ako želim sebi i svome narativu (?!) dati na značaju, moram naglasiti da: „sve drugo“, su floskule.

Možda je floskula i sinonim za refren, jer kaže se i da „oni stalno ponavljaju jedne te iste floskule“.

Neka roba, materijal koji trgovci teško prodaju, ili su to možda lekovi za pojačanje inteligencije, jer eto „pokušao je da im uvali (ili poturi) te floskule, kao da smo mi idioti“.

Ali, sa druge strane, ispade da je to i nešto prema čemu postoji i prava kolekcionarska strast, ili kockarska strast, samo ih moraš uložiti u pravom trenutku, jer „sa nekoliko floskula, bačenih u pravom trenutku, on postade ministar“.

Nekom doktoru je oštro zamereno, i priprećeno, da više i ne pokušava da ljude leči floskulama?!

Jedan je kažu, državni budžet objašnjavao floskulama, drugi je verovatno žongler, jer „dobro barata“ sa floskulama, a treći je očigledno nastran, jer je umesto devojke „prigrlio floskulu“.

Proučavao sam i zoologiju, išao i kod veterinara, jer se ta reč iz nekog razloga, vezivala i za papagaje. Papagaji su me ispratili psovkama, to je njima k’o „dobar dan“, ali floskule nisu izgovarali.

Muka.

Da se raspametiš, od kontekstnog pluralizma.

Džaba sam išao kod obućara, kafandžija, žonglera, trgovaca, veterinara, lekara, kockara, apotekara, švalera, knjižara, zidara i druge poštene inteligencije.

Niko od njih nije koristio floskule.

Kako to obično, biva, moj prvi komšija, Čika-Velja, objasni mi u par rečenica.

– To je bar jasno, kaže on.

Postoje 3 vrste floskula: mi moramo učiniti dodatne napore, prethodna vlast je sve radila pogrešno, uskoro ćete videti prva poboljšanja.

Prezent, perfekt i futur.

Bože, koliko li sam samo lutao, a rešenja su mi bila tu, nadohvat ruke, u komšiluku …

Takoreći: pred očima.

.

.

74)

O lečenju uremije:

A kakva je to bolest Jakovljeviću?

Hoćeš ja da ti kažem šta je to?

Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!

Pa šta je trebalo da vičem? Živeo kapitalizam?

Nije se rat ni završio, a ti si se već vratio, „sa pošteno zarađenim kapitalom“?!

Staljin Vas je ubijao, ali vas nije ubio dovoljno!

Je l to znači da sam ja celog života bio budala?!?

Mogu li ja vas nešto da zamolim? Da se prošetamo do Gradske bolnice?

Tu je sve što se tiče srpske dijalize.

.

.

75)

Obećao sam porodici

da neću ništa politički.

Ali, u poverenju, moram da vam kažem:

Ovi su ga baš uprskali.

Moram da idem sad.

Jer, ne mislim na vinograd.

.

.

76)

Nemajući pare,

prihvatio sam advokata po službenoj dužnosti.

Branio me ćutanjem.

Kaže:

Koliko para toliko muzike.

Sudbina, šta li je …

Tek, osuđen sam koliko i oni koje su branili najbolji advokati.

Iz najskuplje advokatske kancelarije.

A to je kancelarija: Janković, Popović, Nikolić i Samardžić.

I partneri …

Oni su, kažu svi, najbolji i najskuplji.

Oni brane i američku ambasadu.

Tu prestaje svaka zapitanost nad kvalitetom.

Stvarno, ej, kako NJIH braniti?!?!

.

.

77)

Pravim intervju sa čuvenim satiričarem, koji je bio pojam još u vreme bivše Jugoslavije.

Znam da je imao redovnu kolumnu u Borbi.

Pitam ga, zbog čega je tačno robijao.

Ne bi verovao, kaže.

Zbog verbalnog delikta.

Danas na to niko ne bi ni obratio pažnju, a njemu tada razrezali 2 godine.

Zbog aforizma:

„Dosadio mi je taj ezopovski jezik, jebo te patak“.

.

.

78)

Nemoguće je da je bilo samo to, kažem.

Mora da si još nešto lajao.

Protiv partije, na primer.

A to, jesam, ali za to me nisu mogli optužiti.

Kako to?

Pa lepo, poslužio sam se njihovim rečima,

samo sam ih boldovao?

Ne shvatam.

Čuo si za pesmu:

Moj je otac bio partizan …

Da, kažem.

E, pa …

NjEMU JE SLOBODA UVEK BILA SAN.

….

Dan prođe, intervjua još nema.

Satiričar se nekada i popravi, političar nikad.

.

.

79)

Septembar je mesec kada sam kao otac bio posebno ponosan.

Mlađa kćerka mi upisala fakultet.

Vidim i njoj drago.

Ne zatvara usta.

Svaka druga reč joj fak ovo, fak ono, …

Ne, nije na Filološkom.

Upisala Fakultet lepih umetnosti.

.

.

80)

Druga kćerka mi je već doktor nauka.

Pametna je, na mamu.

A što se mene tiče,

i dalje smo na posmatranju.

Pratim da li će i ona

da se razvije u pravu lapoticu.

.

.

81)

Nikad se nisam volio družiti sa ljudima iz iste profesije.

Svi su oni, profesionalno deformisani, kao što sam verovatno i sam.

Druženje sa ljudima drugih zanimanja nesumnjivo proširuje vidike.

Recimo, moj prijatelj, docent na Saobraćajnom fakultetu,

ima vrlo originalna politička razmišljanja.

Npr. o tome kakve bi stavove trebala da zauzima Srbija, kao država.

Na istorijskim raskrsnicama, kaže on, mi ne treba da pratimo

da li je aktuelno crveno, žuto ili zeleno.

Shvatam, kažem, ideologija nije bitna.

Da, kaže on, i dodaje: Treba gledati u policajca.

(I ravnati se prema njegovim naredbama).

Ućutah, zamišljeno.

Ah, kako su mi u tom trenutku nedostajala

ona ćaskanja sa kolegama iz kancelarije.

.

.

82)

Mnogima, pa i meni, konji su omiljene životinje.

Piše i u svim knjigama, da ljudi nemaju većih prijatelja.

Možda i uobražavam, ali mislim da između mene i konja postoji neko posebno razumevanje. Interakcija ili interreakcija, kako li se već to zove.

U najtežim krizama, kad krenu da me spopadaju one depresivne i/ili najcrnje moguće misli,

ja znam gde ću: na hipodrom.

A onda zajašem kasačkog pobednika i zapevam koliko me grlo nosi.

.

.

83)

Kažu da s komšijama moraš biti kao sa rodom, najbližim.

U našem ulazu ima i jedan vojni penzioner.

Psuje gore nego kočijaš.

Tvrdi da je bio komandant podmornice.

Nisam ulazio u raspravu.

Ja jednostavno ne mogu da se spustim na taj nivo.

.

.

84)

Od komunikacije napraviše celu nauku.

Ja mislim da narod treba da se izražava onako kako (se) oseća.

Nijednog zakona se ne treba držati kao pijan plota – to nam je još Joška dozvolio.

Zato mislim da lingvisti i drugi razni čistunci, preteruju.

Ne shvatam zašto ne bi bilo ispravno započinjati rečenicu veznikom?

Ali, stvarno.

.

.

85)

Zaposlio sam se u jednoj političkoj partiji,

vladajućoj, naravno.

Kao pisac iz senke, ghost writer.

Pomažem im pri organizovanju izborne kampanje,

kontramitinga ili spontanih demonstracija.

Kao građanin, shvatam da sam u pomalo kontroverznoj poziciji.

Na primer:

Ja im napišem bojni poklič,

a oni mi ga viknu.

.

.

86)

Jeziva biografija velikog pesnika:

„Mislio je da se zveri boje

one vatre koja trag mu prati”.

A onda je upoznao Gorana Bregovića …

.

.

87)

Kao novinar

mogao bih da vam pokažem

kako je dotični popišan.

Ali, ne želim da otkrijem izvor.

.

.

88)

Šefovi me kinje,

Vlast me krade,

Žena me vara,

Prijatelji me lažu,

a ja popodne njima jedan tvit,

pa smo kvit!

Ovo mi je Hit-tvit.

Emitujte me, ako lažem.

.

.

89)

Da li je Korona-cirkus ili nešto drugo, tek groblja su zaista puna.

U životu nisam dvaput išao na sahrane, a samo ove godine bejah četiri puta.

Rekoh bejah, a u sebi mislim: blejah.

Teško je opisati izraze lica ožalošćenih dok slušaju popovo pojanje.

Kladim se da su svi prisutni ateisti, kao i ja, i da pokušavaju da uhvate reči i smisao u onome što pop govori.

A pošto je to nemoguća misija, cela ceremonija dobija tužan karakter.

Taman uhvatiš prve 3 reči i pomisliš kako ćeš razaznati narativ (?!) pevanija, kad dođu sledeće 3 i shvatiš da ne možeš ništa ni s čim da povežeš.

Ali ritam, metrika, su začuđujuće logični i melodični. Uhu prijatnije.

Zaista, zaista vam velim, to biblijsko pojanije, na staro-crkveno-slovenskom jeziku, to je nešto neverovatno.

Nisu to samo tradicija, vekovni običaji i dokaz pripadnosti određenoj kulturi i populaciji.

Ima tu nečeg, … višeg.

Nečeg nedokučivog.

Da li sam umislio, ili je pop baš mene gledao kad je izgovarao ono:

„Čelovekoljupče …“.

.

.

90)

Jedna od najčešćih i najpogrdnijih metafora u umetnosti

pa i u životu, je ona o marionetama.

Nema ko koga nije optuživao da je onaj drugi neko, nečija marioneta.

A iskren da budem, ja mislim, da je to sve jedna nepotrebna rasprava.

Gluma. Pozorište.

Svi koji u javnosti nastupaju sa tako pogrdnim izrazom,

siguran sam da bi sami itekako pristali da budu lutke na koncu,

samo ako će na kraju predstave biti bogati i zaštićeni.

Uostalom, raspitajte se kod svih javnih delatnika i saznaćete

da im je najteže to što i sami ne znaju

šta će sa rukama.

.

.

91)

Pišem scenario za film.

Biće to veliki hit.

Mladić zavoli devojku, a ona ga ostavi i odlazi sa drugim.

Mladić slomljen, upisuje medicinu i završava u prestižnoj bolnici kao elitni kardiolog.

Jednog dana dovoze mu njegovu bivšu ljubav kao pacijentkinju sa bolom u srcu.

On joj se tada sveti i umesto leka daje joj lažni lek: placebo (To će biti i naslov filma).

Njegova majka, koja je i direktor bolnice, uočava namernu grešku svoga sina i pokušava da ga odvrati od te namere, ali ne uspeva.

Ti razgovori su potresni, dramatični i tragični, jer: pacijentkinja lagano umire.

Majka, kao odani Hipokratov sledbenik, prijavljuje sina Etičkom odboru bolnice i kriminalističkoj policiji.

Oduzimaju mu licencu, stavljaju lisice i on trune u zatvoru, ali se ne kaje, jer smatra da je po pravu reciprociteta, on imao pravo na osvetu. Smatra da je on umro još onda kada je ostavljen.

U završnici, obrt: suprug preminule sakriva obdukcioni nalaz u kojem stoji da je bolesnica umrla od korone, a ne od pogrešne terapije.

Osuđeni kardiolog umire u zatvoru, nevin.

Lajtmotiv filma biće jedna setna muzička numera koja će se ponavljati u pozadini svake prelomne scene.

A ključna scena je ona kada su u istom kadru: ONA, koja ima organski bol u srcu, i ON, koji ima psihički bol, bol slomljenog srca. Majka je u drugom planu.

Između njih je prazna infuzija sa prozirnom tečnošću, kao simbol farmakomafije, a u pozadini ide muzička podloga: tana-nana, nina-nana-nana, ….

To je jedna pesma koju smo svi odavno zaboravili: „Kad je mogla drugoga da voli, nek’ oseti majko, kako srce boli!“

Kakvi Toma i Suzana, to je mačji kašalj, ovo će biti blokbaster.

Ima da razbijem sve holivudske blagajne.

A bez Rajka i onog govanceta od kanarinca.

.

.

92)

Mislim da je naš najveći problem što autobusi kasne.

Takvo je moje stajalište.

.

.

93)

Podsvest je čudo.

Jednom akademiku se pokvario lift.

Zato je u poslednjem članku pet puta pominjao

značaj duhovne vertikale.

.

.

94)

Na sledeće izbore

prozapadne stranke će izaći sa sloganom

“Bolje rob nego grob”.

I pobediće.

Jer,

znate li vi pošto je grobno mesto?

.

.

95)

Nažalost, obistinilo se ono o čemu sam stalno govorio.

Da nama ne vredi govoriti.

.

.

96)

Petog oktobra 2000. godine jedan je doktor pobedio na prvim demokratskim izborima u našoj državi.

Ostalo je istorija bolesti.

.

.

97)

Naš MIP u 10 država ne može da postavi ambasadore.

Jbga, hoće da budu karijerne diplomate,

a neće nijedan da se slika go.

.

.

98)

Telemedicina.

Uskoro i u našoj štali.

.

.

99)

Danima razbijam glavu

šta li mu ga je to:

Diskreditacija subjekta operativne obrade.

Jedino što sam primetio

je da su mi smanjili količinu mesa kad ručam u bolničkom restoranu.

.

.

100)

Da sam ja neka vlast,

neki REM, neki urednik, cenzor, lektor, neko odgovorno lice, ili kako se to već zove,

ja bih odmah izdao nalog o zabrani celokupnog tiraža novina

koje su objavile Naslov:

Sloba Snajper u iznajmljenom stanu pretukao ženu.

Znam, reći ćete: ima i gorih.

I u pravu ste.

Ali, u IZNAJMLJENOM stanu, ej!!!

.

.

101)

U kojoj meri je kod nas poremećen sistem vrednosti

najbolji dokaz je to

što koristimo reč sistem.

.

.

103)

Naučnici će jednog dana navoditi Srbe kao primer

da su nagoni za lagodnim životom i nagoni za pametovanjem

jači od nagona za samoodržanjem.

Pa će i mene neko da citira, akobogda.

.

.

104)

Ovako vam je to bilo.

Dok sam ja pokušavao da se otmem utisku,

 jbga, pobegla mi je misao.

.

.

S.Ž.

.

===============================================================

===========================================

=========================

=======

 Još sličnih tekstova:

.

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Imunitet krda

Poštovani čitaoci,

u duhu Covid-19 preporuka, samo za vas, evo našeg novog slogana:

Dođite da se distanciramo!

Da se distanciramo od beskrupuloznih dijaliznih profitera, od lažljivih medija, od političkih manipulanata i od toga šta kaže struka.

Samo na ovom blogu, samo za vas, i za nas, pišu najoštrija dijalizna pera, otvoreno, beskompromisno i nadasve pošteno i nepristrasno.

Ima toga, pitaj Boga, koliko.

Odvežite se, polećemo.

.

.

1) Lekcija broj 1

Ako smo išta naučili iz ovog iskustva sa Covid-19 pandemijom onda bi to trebala biti pouka o značaju državnog zdravstva.

Nasuprot svim globalističkim i neoliberalnim prisiljavanjima da se sve privatizuje, da je tržište najbolji regulator, redakcija ovog portala već 7 godina piše i govori da su to gluposti. Tamo gde su najveći lanci privatizovanih dijaliznih centara tamo je dijaliza najgora, a smrtnost najveća.

Pročitajte sada šta se piše i u našoj štampi:

http://www.balkanmagazin.net/zdravlje/cid142-237489/sta-je-obelodanila-epidemija-kako-je-eu-sistematski-unistavala-javno-zdravstvo-drzava-clanica

http://www.politika.co.rs/scc/clanak/453318/Za-njih-je-vazno-da-ste-vi-bolesni

I ne samo u štampi, u svim medijima je bilo.

Prosto je bilo milina, za naše uši, čuti ministra zdravlja kako govori šta je sve trpeo da bi se odupro pritiscima za privatizaciju i javno-privatno partnerstvo u svim oblastima medicine, a o dijalizi da i ne govorimo. Dijaliza je na tapetu još od 2008, od Cece Vukajlović, i to ne prestaje.

Pogledajte samo neke od naših brojnih tekstova na te teme:

Ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde . . .

Potresno je sada bilo čuti od najviših državnih funkcionera kako ih je EU prisiljavala da na tenderima ne smemo stavljati najnižu cenu kao kriterijum, jer onda ne mogu da prođu njihove EU firme nego samo kineske. To nisu hteli da dozvole.

A oni, civilizovani Zapad, su kao za ravnopravnost, transparentnost i slobodu tržišta.

Kao da smo mi Indijanci.

Korona nas sada tera da preispitamo neke stvari.

Da stavimo prst na čelo. Da otvorimo neka pitanja.

Šta je to zdravstveni suverenitet?

Zašto zdravstvo ne sme biti okrenuto profitu?

Kako je moguće da je i nepismeni Knjaz Miloš znao da u selu treba imati učitelja, popa i doktora, na državnoj plati. Da ne moraju krasti ili brinuti za egzistenciju, ali da se ne mogu ni obogatiti.

Srbija je ukinula ropstvo (1835) pre SAD (1863) i Engleske (1886).

A danas, u 21. veku, oni nam prodali priču o neophodnosti privatizacije bolnica, apoteka i instituta.

Zamislite samo, koliko bi više pacijenata obrnuo privatni vlasnik na istom broju respiratora?

Pa bi nam još i mahao grafikonima i indeksima, slajdovima, cost-benefit analizama i neto prihodom.

Svima njima nudimo – Take home message:

Ako zdravlje nema cenu, zašto bi zdravstvo moralo donositi profit?

.

.

.

2)   Imunitet krda

Kažu ovako. Strategija obračuna sa nekom boleštinom zasnovana na principu: ko preživi – živeće, naziva se imunitet krda (herd immunity). Živeće, naravno, do sledeće epizode (epidemije).

Zamislite kada bi dijalizni pacijenti imali svog jednog poštenog predstavnika, da im se na velikom skupu obrati sa ovom uvodnom definicijom imuniteta krda i nastavi u sličnom tonu.

Moglo bi to da se zamisli.

Znate, previše je mnogo analogija.

Dijalizni nefrolozi uopšte ne računaju podatke o smrtnosti u prvih 90 dana od pacijentovog započinjanja dijalize. Tek ko preživi taj period, po njima, stiče pravo da se smatra dijaliznim bolesnikom.

Ali, pošto i posle tog perioda dijalizni pacijenti imaju veliku smrtnost (veću od korone i raka debelog creva zajedno), onda se to objasni postojanjem pridruženih oboljenja.

Jer, ne postoji dijalizni pacijent koji nema neko pridruženo oboljenje.

(Jedan je, ovde često pominjani, polupismeni nefrološki profesor, to nazivao: „pridruženi komorbiditet“. Kaže da je to „ono što je jako važno“).

Ako vas ovaj izraz „pridružena bolest“ podseća na izraz NATO-Džejmija Šeja „collateral damage“, niste u pravu. Ali, sviđa nam se način na koji razmišljate.

Dakle, suština je u terminologiji, u jeziku. Niko nikada ne umire zbog dijalize.

Nego zbog problema sa srcem, plućima, cirkulacijom u mozgu, zbog sepse, ili zbog karcinoma, na primer.

Ne postoji slučaj da je nekom umrlom dijaliznom pacijentu upisano u kartonu: uzrok smrti – dijaliza.

A istina je u suštini, sasvim drugačija. Loša nefrologija i loša dijaliza su najčešći uzroci smrti dijaliznih bolesnika.

O ovim tužnim činjenicama govorimo ovde već 7 godina i svi naši redovni čitaoci su već postali imuni na te neslavne podatke.

Kod nas, u dijalizi, nema neizvesnosti, potrage, preispitivanja.

U dijalizi je svaki pacijent NULTI.

Ako smo postali imuni na visoku stopu dijalizne smrtnosti,

ako smo postali imuni na ograničenje HDF na samo 20%,

ako smo pristali i na ograničenje high-flux dijalizatora na površine samo do 1,8 m2,

ako smo postali imuni na nameštanja dijaliznih tendera,

ako smo pristali da na nama ostvaruju svoj krvavi profit dijalizni farmakomafijaši i njihovi gaulajteri,

ako nismo spremni ni jedno „muuuu“ da kažemo,

(na turskom bi rekli: „ni mukajet“) ,

ako smo dakle imuni na sve to, i bodemo se svaki drugi dan,

šta smo onda mi?

Šta?

Mislite da je neprimereno, jer nam fale rogovi?

Možda ne uzimamo dovoljno kalcijuma.

.

.

.

3)   Beleške jedne Ane

Od svetske dnevničke literature, naši čitaoci, a posebno čitateljke, znaju samo za 2 kapitalna književna dela: Dnevnik Ane Frank i Beleške jedne Ane.

Nažalost, ta 2 velika dela uopšte ne govore ništa o bubrežnoj insuficijenciji, o dijalizi, ili o transplantaciji. Zato ih nećemo više ni pominjati, jer su nam poslužili samo kao uvod, da najavimo ono što bi za naše čitaoce trebalo biti veliko iznenađenje.

Naime, redakcija ovog sajta ne prestaje sa pokušajima da jednu pacijentkinju nagovori da svoje beleške objavi na našem portalu.

Verujte nam, taj bi tekst bio senzacija. Netfliks bi po tim beleškama mogao snimiti vrhunsku seriju, bar 5 sezona sa po 10 epizoda.

Okosnicu scenarija mnogi već naslućuju.

U prvoj sezoni bi bio akcenat na detinjstvo, školovanje, porodicu, bolnice, sve ono što doktori nazivaju predijalizni period.

Druga sezona, podrazumeva početak dijaliznog lečenja, stresove, ljubav, lične i porodične drame, razočarenja u državni dijalizni sistem, prelazak na kućnu hemodijalizu…

Treća sezona, trudnoća i svi rizici koje ona nosi, deset trilerskih epizoda, koje bi prikovale gledaoce uz TV ekrane, čak i ako ne veruju u raspeće.

Zamislite samo Roberta Pattinsona u ulozi Glavnog akušera za patologiju trudnoće, a ulogu glavnog dijaliznog vojnog nefrologa tumačiće najverovatnije Joaqin Phoenix, lično …

(Alert. Spoilers warning. The synopsis may give away important plot points).

A šta tek reći za četvrtu, transplantacijsku, i ipak najdramatičniju sezonu. Gde pacijentkinja bukvalno beži od suludih protokola sa osam antibiotika i nešto manje imunosupresiva, sa  svakodnevnim analizama, dijalizama i ad hok procenama. Poluživa se iskrada iz bolnice, krije se na tajnoj adresi, a režim šalje policiju da je nađe.

I tu negde se pojavljujemo i mi (press) sa diktafonom i beležnicom, kako je preklinjemo za ono što bi jednoga dana bilo popularnije od Fargoa i Breaking bad, zajedno.

To be continued …

Nastaviće se.

.

.

.

4)   Po strukinoj zapovesti

Korona je kraljica (na latinskom). I kraljica drame, verovatno.

Mnogi su se obradovali kada su videli da političari, zbog korone, odjednom počinju da govore: „Biće kako struka kaže“.

Divota.

Niko da se zapita, zašto to do sada nije bilo tako? „Struka“ postoji u svim oblastima, ali uvek su se političari za sve pitali.  Možda se nekada, pre izbora, narodu i obećavala „vlada stručnjaka“, ali na kraju su ipak vladali političari.

Sada, odjednom, reč STRUKA postaje Božja blagovest. Promisao. Kanon. Prosvetljenje. Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Odjednom su svi zaboravili uništeno školstvo, kupljene diplome i titule, plagirane naučne radove, doktorate, folirante i uvlakače, politikante zaogrnute u plaštove struke.

Odjednom je reč STRUKA, oprala svu prljavštinu, odnela sve kosture iz svojih ormara, i ukazala nam se, kao Gospa čobanima u Međugorju: https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ .

Kako to da je društvena korozija uništila sve segmente i slojeve društva, samo nam je struka ostala netaknuta, devičanski čista i nepogrešiva.

Kao da struka ne može da se bruka.

A Struka odmah uvodi zabran. Nema brale, dijaloga, sa strukom.

Neki tamo Drkon, zdravstveni ćata u nekom tamo gradskom zavodu, koji u toj svojoj struci nije ni među prvih 10000 u svetu, našao se da ospori PRAVO NA MIŠLJENJE svetskom Srbinu broju jedan: Novaku Đokoviću, jer on zaboga, nije iz struke, a Drkon jeste.

A da je Novak govorio u prilog profita Novartisa i Glakso-Smit-Klajna, bio bi pohvaljen, od struke Drkona i njegovih istomišljenika.

Nas, dijalizne žrtve farmakomafijaških profiterskih lanaca, takvi nastupi ne mogu prevariti.

Pamćenje nas još nije napustilo. Trebalo je samo pogledati izjave te iste Struke iz januara ove godine i uporediti sa izjavama iz marta ove godine.

Kako im se kad kaže, oni tako i telale.

Dirljivo je bilo slušati vlast i struku, kada su govorili o respiratorima.

Najgora noćna mora bi im bila kada bi u nestašici istih morali da odlučuju kog pacijenta staviti na respirator, a koga skinuti i pustiti ga da umire.

Principijelno, to jeste strašno.

Ali, ista ta STRUKA (samo nefrološka) je donela odluku (Pravilnik!) da samo 20% pacijenata može imati kvalitetne hemodijalize, koje se zovu hemodijafiltracije.

Za ostale, nema.

Za osam godina, trinaest puta su Vlast i Struka menjali taj Pravilnik, ali te procente nikada nisu dirali.

Principijelno, i to jeste strašno.

Šta nam to onda govori o izrazu Struka?

„У сваком случају, никада нисмо са таквом спокојном бесрамношћу изрекли чињеницу да сваки живот нема исту вредност“, сматра Мишел Уелбек, најпревођенији живи француски писац (ovde).

Redakcija ovog sajta nikad ranije ne bi mogla ni zamisliti situaciju da se u bilo čemu složi sa najvećim medijskim tajkunom na ovim prostorima, ali onda smo videli njegovo mišljenje od pre par nedelja:

„Pun mi je k…c ovih nafuranih zdravstvenih genija koji završiše silne fakultete, potrošiše milijarde na naučne radove i doktorate i dobismo šta? Lek koji se zove „Ne izlazi iz kuće“. S..em vam se na svetski nivo naučnih dostignuća u oblasti virusologije! …“

Poslednja rečenica pokazuje da ova intelektualna rasprava prevazilazi akademske obrise.

Ne podržavajući nepriznate metode i patente dotičnog autodidakta, ne možete da ne primetite da im je dobro odbrusio.

Stručno.

.

.

.

5)   Gde su uzroci

Ovo koronanisanje ima i dobrih strana.

Ljudi su shvatili da materijalno bogatstvo ne može da im garantuje ni život, a kamoli uživanje.

Kao u crtanom filmu: Kad ja huknem i koronu suknem, završićete na sajmištu.

Ako neprijatelji mogu da vam pljunu pod prozor, mogu i na kvaku.

U tome je kvaka.

Empatija nam ni ranije nije bila jača strana.

Sećate se utopljenika na Adi, pored čijeg se tela sunčaju ostali kupači, ne poštujući socijalnu distancu?!

Sećate se momka koji hoće da skoči sa Brankovog mosta, napravio zastoj, pregovara sa policijom, a masa iz zaglavljenih automobila ga bodri: „Skači već jednom, p…a ti materina!!!“

Nismo li mi oni isti koji su prkosili NATOu na tim mostovima, izbegavali skloništa i nosili majice sa ucrtanom metom?

Sad se od nas traži da cvikamo od korone. Kao da nismo već pobeđivali nevidljivog neprijatelja?

Ali, uputstva su vrlo striktna i svi ih se moramo pridržavati, osim onih koji ih se ne moraju pridržavati (https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ).

Korona nas je usmerila i ka preispitivanju.

Mnogi se sada pitaju: gde smo to pogrešili?

Kako je uopšte došlo do ovoga?

Da li iza svega ovoga stoji neki plan i sistem?

(Videti ovde).

Osnovano verujemo da je početak pošasti bio momenat kada su mediji počeli najavljivati i objavljivati ovakve naslove:

„Maćeha iz pakla: pretukla dete sa posebnim potrebama“, „Iskasapio suprugu pa joj se ispišao u bunar“, „Najlepša guza svetskog tenisa se predozirala“, „Naježićete se kad pročitate: Ispovest žrtve malčanskog berberina“, „Novo ulje protiv bora, hirurzi su besni“, „Brendon izdominirao na žurci u bazenu“, „Igor Jurić objasnio zašto ne može da otkrije ime političara pedofila“, „Sanja Marinković pokazala međunožje (18+)“, „Nova postavka Marine Abramović: Magarac je prisutan“, „Mali Nikola pokidao na harmonici kod Žike“, „Penzioneri će moći da izađu napolje, evo i kada“, „Slavnu glumicu pljuju jer se uništila operacijama, ali iza se krije tužna priča“, „Utopio se za Prvi maj, a potresan status tetke tera suze na oči“. . .

Kreatori javnog mnjenja oblikuju svest društva, oblikuju mase.

Pošto nas svakodnevno, iz medijskih kibli, zalivaju ovakvim sadržajima, jasno je da u toj kloaki i kakofoniji, ne može biti sporno da se na nama, kao na pacovima, proba još jedan eksperiment, sa virusima, naravno: https://srbin.info/svet/gejtsov-globalisticki-vakcinaski-plan-dobitna-kombinacija-za-farmaciju-i-obaveznu/ ,

https://fakti.org/sta-to-pisu/reljic-bil-i-melinda-gejts-bi-da-vakcinisu-ceo-svet-a-ni-jedno-od-njihovo-troje-dece-nije-vakcinisano ,

https://www.youtube.com/watch?v=BEk0l-zQDZs,

Zamislite samo da je umesto reči Kongo koristio reč Srbija, i zapitajte se zašto vas to ne bi zaprepastilo.

U tome je kvaka.

.

.

.

6)  Tenderalije ili poštuje li se distanca od državne kase:

Daleko, iza sedam vizira, pleksiglasa i paravana, odvija se nova epizoda prelivanja državnih para u džepove privatnika.

Naravno, mislimo na aktuelnu nabavku sredstava za dijalizu po tipu dijaliznih firmi.

Ima li sada nameštanja?

Sada kad nam je svima pitanje života ili smrti najvažnije?

Odgovor, već znate.

Naravno, da ima.

Tek sada su se akteri raspojasali.

Pod izgovorom vanredne situacije, sve nabavke, svi rokovi, sve je maksimalno zbrzano, a da bi se ućutkali raniji nezadovoljnici i/ili gubitnici, sada je svima namešten jedan deo kolača, kao po dogovoru, e da bi se izbegle žalbe i razvlačenja procedure.

Bilo je smešno čitati nameštena i afirmativna pitanja zainteresovanih lica, koja hvale Komisiju, umesto da traže objašnjenja za neke uslove i tehničke specifikacije koje može ispuniti samo jedan ponuđač.

Opšti utisak: cene dijalizatora su suludo povećane u odnosu na prethodne godine. Suludo, jer se u nameštanju išlo dotle da dijalizatori manje površine jedne firme budu za 50% skuplji od dijalizatora veće površine kod druge firme. I obrnuto. Svima se verovalo na podatke iz njihovih prospekata. (Neki su ih štampali samo za tu svrhu, nabudživši podatke kako njima odgovara).

Pare su deljene kao da su ničije.

Naše ČELIČNO PRIJATELJSTVO sa Kinom, u dijalizi nažalost, ne može da se ispolji, jer kineske dijalizne firme u Srbiji ne mogu dobiti ni dinara, bez obzira na kvalitet i/ili cenu njihovih proizvoda.

Sledeća karakteristika ovog tendera je: trovanje će se nastaviti.

Ko želi da mu dijalizatori budu netoksični, moraće da prihvati samo 1,5 m2 površinu. Država je za ostale površine dozvolila toksičnost. Kod toliko trovanja kojima smo izloženi, još malo BPA nije naodmet. Rekosmo li da je, imunitet krda, ciljna vrednost.

Gde sad da smanjimo profit četvorici dijaliznih farmakomafijaša samo zato što za Srbe nisu hteli registrovati svoje netoksične dijalizatore.

Ko će s time da se aka, a još to i košta, kao da ovima toksičnim dijalizatorima nešto fali?

Je l’ radi radnju – radi.

Ako je malo i toksičan, e pa zato smo i skratili dijalize, da se ne intoksicirate previše.

Ali, vrhunac bezobrazluka je tenderski zahtev da firma koja prodaje sredstvo za čišćenje i dezinfekciju mora imati i zaposlena 2 sertifikovana servisera (?!?!).

Zamislite da firmi koja prodaje tečnost za pranje šoferšajbni, ograničite učešće na tenderu u GSP (Gradskom Saobraćajnom Preduzeću), jer nema zaposlena najmanje dva vozača autobusa ili 2 servisera za autobuse, sa licencom ?!?!

Jbga, vi se smejete, ali nefrolozi u Komisiji su to tražili.

STRUKA, bog te mazo!

Pitate se: znamo li ko je taj čovek, nefrolog, koji je to zahtevao?

Gde on radi, gde živi, ima li ime i prezime, da li je nekad crven u licu, da li on leči koga, da li se može sresti negde, da li će smeti izlaziti u javnost, da li mu znamo identitet, poreklo, kako je dospeo tu gde je dospeo?

Sve znamo.

Samo, da li je čovek?

To ne znamo.

.

.

.

7)  Bolnica za 96 sati ili Šta se čekalo:

Covid-19 pandemija je pokazala da se sve može, kad se hoće.

Decenijama već, svi dijalizni centri u Beogradu su prepunjeni. Svi rade u 3 smene, a treća smena, i to treba znati, nije normalna, ni za osoblje, ni za pacijente.

Trgovina dijaliznim mestima (pravnici bi to nazvali Trgovina uticajem) godinama je osnovni pokretački motiv nefrolozima u bitkama za načelnički položaj.

Načelnici i funkcioneri odlučuju da li će neki nesretnik imati dijalizu 100 metara od kuće ili će se ceo dan lomatati do Lazarevca i nazad.

I opet radi Selekcija, ali protivno svim principima: za jedne ima mesta, za druge nema. Oni za koje nema mesta šalju se na peritonealnu dijalizu: cev u trbuh, kesu u ruke, pa pretakanje kod kuće.

To je nama naša borba dala, pevao je Ljubinko, dok se nije izborio za HDF, za sve.

(Za sve svoje tretmane da budu HDF).

Evo linka:

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:429154-Dijalize-Ne-postizu-ni-u-tri-smene

A onda dođe Korona i ispostavi se da se Centar za dijalizu može napraviti za 96 sati!!!

Kao u TV serijalu: Sa RFZO-om u akciji!

Evo linka:

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/od-cekaonice-do-bolnice-poliklinika-kcs-je-za-samo-96-sati-postala-centar-za-dijalizu/zdy3nvb

Narod koji nema pamćenje ni koliko kišna glista (jer kod nas je svako nevreme nezapamćeno) ne može sad da se seti osnovnog pitanja:

Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“

Ruku na srce, nije vlast jedina adresa za to pitanje. („Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“).  Nisu samo žuti, crveni ili plavi, krivi. To je pitanje koje treba postaviti Ljubinku, Zvonku, Gruberu, Nadi, Naumu, Splješi i raznim drugim Đokama, poznatijim kao „Obeleživači svetskog dana bubrega“.

Ove godine, Korona im ne dade, da ga proslave.

Propade im planirana, aktivnost.

Šteta je, znate već . . .

Nemerljiva.

.

.

.

8)  Izolacija ili Obratite pažnju:

Osnovno pravo svakog ljudskog bića: da se kreće i da bude kreten, redukovano je tako da ova druga aktivnost postane dominantna.

Jedan električar je ovako sažeo protivepidemijske mere: Bolje dobra izolacija, nego uzemljenje.

Ali, i izolacija ima svoju cenu.

U izolaciji ste najizloženiji, sadržaju.

Sadržaju sa malih ekrana naših TV prijemnika.

Upitnik. Magnolija. Kviz pitanje: Koji je instrument predmet prenošenja zaraze u našoj prethodnoj pandemiji i filmu Gorana Markovića?

Sledi on-line nastava. Srpski za II razred srednje škole: autobiografija Radoja Domanovića, „Razmišljanja jednog običnog srpskog vola“. Razrada.

Dr Čekinjavi ide iz studija u studio i objašnjava kako on nije debil.

U udarnim terminima (20.10-20.30). udaraju nas u glavu scene drogiranja, tvrde pornografije, narkotrafikinga, tajkunske privatizacije, srpski mafijaši ubijaju bugarske, bezbednjak Stupar bivši Tadija, sada je narkoman i peder. Srećom, Balša je Srbin, sakriće šta je bilo sa Sabantom.

Onda Crveni likvidira Vaju, a Kašanin, mentor, za državnu tužiteljku kaže: izneverila me, ali bar sam je jebo. (Struka, čoveče).

Sledi istraživanje: koja naša voditeljka najviše liči na Elen Dedženeris? Ili: Degeneris?

Dr Čekinjavi objašnjava da se namerno šalio, pa nije on debil. Ćerka mu je javila šta na tviteru pišu o njemu, onda on izađe na ulicu, kad tamo aplauzi i bakljada.

Mirjana Aleksić u Zaboravljeni umovi Srbije: „Lažem sebe da mogu bez tebe“ (obavezno pogledati, link).

Ćirilica: Dr Nestor i Drkon priznaju da su svesno obmanjivali javnost, da bi dobili na vremenu. Sledi neprevaziđena misao Pabla Eskobara: „Lies are necessary when the truth is very hard to believe.“

Istraživanje CINSa: Zašto se pacijentima skraćuje dijaliza? Glupo pitanje, pa glupo i istraživanje.

Ćirilica: lekari u Španiji uzvratili navijačima sa balkona – neka vas sada leči Ronaldo i slični, njemu dajete 8 miliona evra mesečno!

Ipak, životna filozofija Pabla Eskobara je jednostavna: Plata o plomo? Pare ili metak?

Kućna HDF ili pridružena bolest?

Sledi Moj rođak sa sela i sa Tamarom u akciji.

Medicina je moja prva ljubav, kaže naš gost u studiju.

Napraviće rad sa Teslinim kalemom i zarastanjem rana.

Čekinjavi prilazi, laganim korakom.

Uzima mikrofon.

Svake noći sanjam staze zavičaja mog,

odavno sam otiš’o iz sela,

pa me budi zov detinjstva i majčina suza vrela.

(Uuups, majčina suza je vrela, treba je testirati na koronu, obavezno).

Zatim sledi ono što se zove vajkanje, ali to nema veze sa Vasilijem Đurašinovićem, zvanim Vajo, obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i nošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram,

Srpski, osma lekcija: Aluzija je stilska figura, čiji naziv potiče od latinske reči allusio, a znači govorenje o jednoj stvari dok se misli na drugu. Alegorija, međutim, je stilska figura, čiji naziv potiče od grčke reči allegorein, što znači govoriti drugačije, pričati slikovito.

Kad pesnik kaže frulicu da sviram, da li je to aluzija, alegorija, metafora ili deminutiv?

Obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i noooošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram …

A onda sledi tragični obrt, krešendo:

Osta nošnja zavičajna nenošena,

ostade mi ljubav prva neprošena…

Kraj, nema više.

Sad mogu i na respirator.

.

.

.

.

DiaBlog – 2020

.

.

.

.

Daj nam sunca

Let The Sunshine In

Poštovani čitaoci,

vaš jedini izvor nepristrasnih i objektivnih dijaliznih informacija i komentara  (a to ovaj portal nesumnjivo jeste) pozabaviće se naravno i aktuelnim svetskim problemom: pandemijom COVID-19, i svim onim što je ova pošast izbacila na površinu.

Dugo smo razmišljali o naslovu ovog posta i ni sada nismo sigurni da smo odabrali najbolju varijantu.

„Dijaliza u doba korone“ je zvučalo suviše otrcano, razvodnjavajuće i bezsadržajno, preskromno za naše kapacitete.

Aluzije na, za Srbe nesretni mesec mart i mnogo pominjane „Martovske ide“, ni to ne ide, ili ako i ide, ne ide na dobro.

„Još neko kopa“ je naslov koji je bio najozbiljniji kandidat, objasnićemo (ako je to uopšte potrebno) u daljem tekstu, zašto. S tim u vezi može se akcentovati i ostrakizam, izolacija ili samoizolacija, kao nešto na šta je sva dijalizna populacija već navikla (link, link).

Na kraju, pobedila je „terapijska“, „promis“ opcija.

Inspirisana pre svega, izjavom jednog lekara iz žarišta krize, da je, nemajući druge, iako ateista, počeo da se moli Bogu.

Pa, da krenemo.

Na početku, par objašnjenja.

COVID-19 nije virus, nego bolest. Skraćenica je nastala od engleskih reči Corona Virus Disease, a oznaka 19 podrazumeva godinu nastupanja: 2019.

Virus se naziva SARS-CoV-2, što je engleska skraćenica koja bi u prevodu glasila: „Korona virus koji izaziva teški akutni respiratorni zastoj“ a oznaka 2, je uvedena, jer do sada poznati oblik, broj 1, nije bio ni upola toliko opasan, i završio je svoj pohod 2013. godine sa mnogo manje mrtvih i obolelih, nego što ih pravi ovaj sadašnji rođak mu.

Šta sve ovo znači za nas dijalizne pacijente.

Nesumnjivo, jedno zlo više.

Jednu veliku opasnost.

Ko se od nas nije prepoznao u izrazima koje su stručnjaci izgovarali kao: „osobe sa smanjenim imunitetom“, „pacijenti sa drugim oboljenjima“, „hronični bolesnici“, itd., tome verovatno i ne vredi ništa objašnjavati. Još ako je i stariji od 60 godina, ili penzioner, jasno je da povremeni strah, a možda i paniku, nije mogao izbeći.

I kao da nam nisu bila dovoljna ograničenja na samo 20% kvalitetnih dijaliza (hemodijafiltracija) i ograničenje da oni koji ne dobiju HDF ne mogu imati ni dijalizator veći od 1,8 m2 površine (a sva ta ograničenja su naši nefrolozi ladno potpisali, bez ijednog glasa osporavanja očiglednih idiotluka), sad nas snađe i ova pošast, kao da postojeća (ne mala) stopa smrtnosti dijaliznih pacijenata nije bila dovoljna.

Ko je taj koji nas dodatno ukopava, ne zna se.

Još uvek nema dokaza, ali je opšte mišljenje da ova situacija nije nastala spontano.

Da li je virus ubačen u Kinu od strane britanskih agenata (link) ili od strane američkih (link, link, link) ili je u pitanju sprovođenje davno planirane depopulacije stanovništva (link), – vreme će pokazati, šta je od ovoga tačno.

Izraz „teorija zavere“ je, kažu poznavaoci, izmišljotina koja služi da se sakrije praksa zavere.

Odbaciti prirodno preispitivanje podataka i ne tražiti činjenice iz više izvora – to nije logika, to je maloumnost.

A šta sad da se radi, ni Lenjin ne bi znao (iako je napisao knjigu sa takvim naslovom, ako je do sada niste čitali, nemojte ni sada).

Pametni Duško Radović je lepo rekao: „Nasip se diže dok je vodostaj nizak. To je politika. Sve ostalo je panika“.

Pošast zvana COVID-19 izbacila je na površinu mnoge naše nedostatke, nesređenosti i nesposobnosti.

Od tvrdnje da se radi o „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“, nuđenja naše vakcine protiv tog virusa, preporuka za šoping u Milanu, itd, itd, stigli smo evo do mogućeg uvođenja 24-oročasovnog policijskog časa i najave nedostatka grobnih mesta.

Klatno se zaljuljalo, žestoko. Ili je bolje reći da je to zamajac, žrvanj?

Do sada smo na ovom portalu nejednom raskrinkavali nesposobnost i korumpiranost vodećih nefroloških medicinara, pa smo možda i nehotično doprineli predstavi da je u drugim oblastima medicine situacija drugačija, ali sada nas je COVID-19, kao grom iz oblačnog neba, uverio da ni u drugim oblastima medicine nije bilo, a nije ni moglo biti, drugačije.

Pa su nam preko malih ekrana defilovale umišljene veličine, ego-manijaci, „neprikosnoveni autoriteti“, koji u sred razgovora o COVIDU-19 počnu da nam tumače geopolitiku, istoriju, matematiku, opuste se toliko da im je svaka druga rečenica „ja, pa ja“, o svemu i svačemu, jer eto došlo je njihovih 5 sati, u kojim treba pokazati svekolikoj javnosti koliko su oni „svestrano pametni“, da su i oni, iako „veliki stručnjaci“, istovremeno i „obični ljudi“, rokeri u duši, spremni da organizuju ovo društvo na ispravan način, vaše je samo da pozovete 555-333, i oni će vam sve objasniti …

Zamislite čoveka, navodni profesor univerziteta, načelnik velike državne bolnice, koji u emisiji uživo kaže: „ja sam na svojoj fejsbuk stranici objavio nešto drugačije podatke …“

Odrastao čovek, šef državne bolnice, umesto da se bavi pacijentima i studentima, kači po webu svoja pisanija, skuplja lajkove …

Gde su nestali oni stvarni autoriteti, dostojanstveni, odmereni, koji nisu neuverljivo glumatali i laprdali kao starletutke, koji su znali za meru, čija se svaka rečenica pamtila, koji se nisu razbacivali praznim rečima, pričama o svemu i svačemu, nisu se kretali iz studija u studio …

(Nađosmo, narode, teškom mukom, samo jednog takvog, i to gde, nećete verovati, u bratskoj Makedoniji: kliknuti ovde)

O ostaloj epp-bulumenti medicinara, ne vredi trošiti reči.

Kao i kod nefroloških seratora, vidimo iste poslušne robove farmakomafije, one koji slede Pravilnike, Uputstva, Smernice, koje im propisuje ta ista farmakomafija, a sopstveni mozak ne uključuju, niti se uopšte uzdaju u sposobnost logičnog razmišljanja i zaključivanja, jer to je osobina koja im je selekcijom (napredovanjem) isključena.

Krize su u medicini, kao i svugde, lakmus-papir.

Odjednom prestaju biti važni lažni doktorati, hijerarhijska mesta, naduvane reference, isprepisivani radovi, nemoralno-politička podobnost, evroatlantske orijentacije, nevladina organizovanost, zalaganje za klimatske promene, globalizam i neoliberalne vrednosti.

Ljudi počinju da se oslanjaju na intuiciju, na instinkte.

Kako to već lepo objasni čuveni dr Grujić iz filma Variola vera, i ova kriza će nam pomoći da razlikujemo šta je karakter, a šta polni organ (link).

Jedan takav korumpirani Načelnik je ovih dana obilazio pacijente i na njihovu molbu da im da malo više HDF-a, sada kad im kao starijim treba malo više imuniteta i kvalitetnih dijaliza, dotična spodoba im je pokazivala kako u Nemačkoj ima 13%, a u Americi nema ni toliko HDF, kao da niko od naših pacijenata nije već čitao sve argumente kojima su ti stavovi opovrgnuti u tekstu: link!

Đubre istovremeno nije htelo priznati, da u fioci skriva ponudu za donaciju 40 HDF aparata, na kojima se može raditi i HD i HDF, na istom setu, po istoj ceni …

Govna dakle, ne mogu prestati da smrde, ni u vanrednoj situaciji.

Štaviše, jedan je polupismeni nefrološki isprdak, sa osmehom na licu dočekao vanredno stanje, smatrajući da je sada aboliran od kažnjavanja za mobing, pa je nastavio sa istim i još gorim šikaniranjem zaposlenih, a sve vadeći se na vanrednu situaciju i neophodnost da on radi šta on hoće.

Takvim nefrolozima je samo krivo što su ova martovska događanja (ožujska gibanja?!) pokvarila im Obeležavanje Svetskog Dana bubrega (jer i to se sponzoriše), zatim kojekakve škole, kurseve, seminare i radionice, što u Kragujevcu, što u Nišu, ili Beogradu, pa kardionefrološku povezanost sa infekcijama urotrakta (ne biste verovali kakve sve idiote doktori poslušno slede), a grupa penzionisanih nefrološkinja se lažnim radovima gurala u neku svoju „medicinsku akademiju“, jer ih u onu glavnu nikada neće pustiti.

I kad god vidite, kao „spontani“ intervju nekog nefrologa, o bilo kojoj temi, na primer o Kamenju u bubrezima, o dijalizatorima, i slično, znajte da je nesretni medij morao taj reklamerski „intervju“ da objavi kao kontrauslugu, jer je neki član njegove porodice ležao na klinici gde se za prijem pita taj korumpirani nefrolog, a urednik naravno, nije mogao da mu ponudi devize, nego samo medijski prostor u svojim novinama ili na televiziji (tipična primitivna razmena dobara i usluga).

Predsednici lažnih udruženja dijaliznih pacijenata su posebno pogođeni zabranom organizovanja izleta, obilazaka znamenitosti i pravljenja ručkova po kafanama i hotelima. Oni koji su navikli da šene onako kako im Big Pharma naloži, sebi su obezbedili kućne hemodijafiltracije i njih se COVID-19 ne dotiče, ali su nesrećni jer nema apanaže za obeležavanja, za radionice i „psihološka savetovanja“.

U dobre strane ove krize spada i potvrda naših tvrdnji da se dobar dijalizni centar može napraviti i za 7 dana, ako se hoće rešiti problem prenatrpanosti postojećih centara u Beogradu, ako se hoće oteti monopol dveju firmi na te centre, i ako se hoće smanjiti cena tretmana, a kvalitet čak i povećati.

Sada, odjednom sve to može, neće biti nikakvih birokratskih prepreka, političkih i nefrološko-mafijaških ugrađivanja, sada će centar da nikne, ne za 7 (sedam), nego za 4 (četiri) dana.

Evropski kongres nefrologa će postati virtuelan. Na webu. Nema putovanja po metropolama, baškarenja u hotelima, dobijanja dnevnica i šopingovanja, a sve preko grbače dijaliznih pacijenata i naduvanih cena potrošnog dijaliznog materijala (po tipu mašine) kojeg plaća država.

Iako smo i o tome trubili već 7 godina, sada smo evo i to dočekali. Dokle će biti tako, ne znamo, ali nismo previše ubeđeni da se dijalizna farmakomafija neće konsolidovati i nastaviti po starom ili još gorem scenariju.

Da se vratimo na Koronu.

SIMPTOMI i ZNACI

Mnogi simptomi i znaci COVID-19 su kao kod klasičnog „gripa“. Oboleli imaju groznicu (98%), kašalj (76%), zamor i bolove u mišićima (18%), glavobolju (8%), vrtoglavicu (8%) i gubitak čula mirisa i ukusa (8%), a u krvnoj slici pad broja leukocita (25%) i limfocita (63%). Skoro 50% pacijenata nije imalo respiratorne nego probavne smetnje: mučninu, povraćanje i proliv. Curenje iz nosa i iskašljavanje „šlajma“ su retki.

Oko 20% obolelih razvije tešku upalu pluća i zahtevaju lečenje u intenzivnoj nezi. Znaci težeg oblika bolesti su: pad krvne Saturacije kiseonikom na manje od 93%, broj respiracija veći od 30/minut, pad parcijalnog pritiska kiseonika u krvi (PaO2) i šok.

TERAPIJA

Mnogi su lekovi probani u terapiji COVID-19. Od glukokortikoida, plazme konvalescenata (bolesnika koji su počeli da se oporavljaju), hlorokina (Resochin), azitromicina (Hemomycin), japanskog leka Camostat, monoklonskih antitela (Tocilizumab), antivirotika (Remdesivir), beta-interferona, itd, itd. ali o njihovoj stvarnoj efikasnosti i/ili nuspojavama ćemo istinu saznati kada se završe validne kliničke studije.

Interesantno, jedan od isprobanih lekova se zove isto kao naš poznati nefrolog, peritonealne provenijencije: LOPINAVIR 🙂

PREVENCIJA

Ultravioletno zračenje i toplota (56oC tokom 30 min) ubijaju virus, kao i dezinficijensi: 70%-ni alkohol, hipohlorit, peracetat, hloroform, a hlorheksidin ne.

Izvor zaraze je oboleli od COVID-19, sa ili bez vidno izraženih simptoma bolesti. Virus se prenosi kapljičnim putem (aerosolom) i kontaktima. Na različitim predmetima i površinama virus može opstati od nekoliko sati do nekoliko dana.

COVID-19 i HD-PACIJENTI

U Wuhanu, gde otprilike ima hemodijaliznih centara i pacijenata koliko i u celoj Srbiji, oko 16% HD pacijenata je obolelo od COVID-19, a 12% osoblja na HD. Interesantno: težina bolesti je u dijaliznih pacijenata bila manja, nego u njihovih vršnjaka koji nisu na dijalizi.

To su dobre vesti, iz kineskih iskustava.

Kina zaista, počinje da nas impresionira, u svakom pogledu. Za one koji nisu znali, neka pogledaju i kako je završio čovek odgovoran za bombardovanje kineske ambasade u Beogradu (link).

O MASKAMA

Na kraju, i ono što vas najviše interesuje: Uputstvo za rad dijaliznih centara za vreme pandemije COVID-19 (daćemo ga u posebnom, sledećem, našem postu), a sada slede Uputstva za dijalizne pacijente.

SAŽETAK UPUTSTAVA ZA HD PACIJENTE

PROGNOZA

Prognoze su, kao što svi kažu nezahvalne. Ali, po dosadašnjim saznanjima, izgleda da ćemo se najviše uzdati u Boga, tj. u Sunce. Dolaskom toplog i sunčanog perioda, epidemija će prestati.

Otuda i naslov:

I tako predložismo gore navedeni naslov, jer muzika i tekst nam odnekud svima izgledaju poznato …

Savremeno.

… iz naših tužnih soba, oči u oči sa svetom kompjutera i robota, slušamo sve same laži i prazninu svih iluzija …

.

.

Toliko za ovo javljanje.

Studio?

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.