Em kongres, em nefrologa, em peti

Ništa nije slučajno

Ili: Gatanje u dlan, na osnovu linije života bubrega …

U Beogradu je, 31.10.2019. počeo Peti kongres nefrologa Srbije.

Već iz samog naziva i datuma ovog skupa, osećate neprijatne asocijacije i značenja.

Po Srbe i Srbiju, imao je katastrofalan učinak jedan Četvrti kongres, onaj održan u Drezdenu, 1928. godine.

Ovaj sada nije bio kongres komunista (da li?), ali su neprijatne tendencije Četvrtog kongresa, nastavljene.

Iz samog naslova se vidi da to nije bio Kongres srpskih nefrologa, nego nefrologa Srbije?!

Što će reći da: nefrolozi Srbije nisu srpski nefrolozi.

I to je tačno.

Nisu.

Čak i da nam neko podastre sve papire koji govore suprotno, iz njihovog rada, ponašanja i učinka, mi znamo da nisu, i ostajemo pri izrečenoj tvrdnji.

Već smo vam više puta objašnjavali, nefrolozi Srbije deluju samo kao lakeji farmaceutsko-dijalizne industrije (tzv. Big Farme), a o njihovom moralnom kodeksu, Hipokratu, Hipokritu, humanizmu i renesansi, možemo samo da nagađamo. Po analogiji sa tzv. „Dubokom Državom“ (krupni kapital, vojno-industrijski kompleks i sigurnosne službe), ovde bi se moglo govoriti o „Dubokom Zdravstvu“, u osnovi kojeg jeste: Big Pharma.

Sigurni smo da svi znate kako to ide.

Već u ambulanti opšte prakse lekari početnici počnu dobijati novosti, časopise, reklame, plakate, zbornike, Uputstva, Smernice, Preporuke: kako i šta da propisuju. Uz vrlo malu nadoknadu: hemijske olovke, kalendare, USB-priveske, bedževe na reveru, nalepnice na vratima, poneki ručak, maksimalno.

A dalje, kako napreduju u karijeri, njihovi zadaci i nagrade, postaju sve značajniji.

Oni tada ispituju i odobravaju nove preparate, daju stručna mišljenja (uvek afirmativna), pišu „stručne“ ili „naučne“ radove, a oni na najvišim pozicijama donose propise, vodiče, Pravilnike, koji se moraju primenjivati u celoj državi.

Za takve su i nagrade basnoslovne, što se vidi i po njihovom imovinskom statusu, jer od državne (bolničke) plate ne bi mogli da voze skupe automobile, imaju nekoliko kuća, stanova, vikendica, ne bi mogli da putuju po svetu, odsedaju u najskupljim hotelima, zimovalištima i letovalištima.

U tom basnoslovnom zarađivanju, pacijenti se tretiraju, kao i svaki objekat basne, kao životinje.

Zapadna farmako-dijalizna mafija kontroliše sve: institucije, nauku, vlast, medije, zdravstvo u celini, pa je eventualna promena tako ustrojenog sistema, nemoguća.

Teme, ideje, preparati, tehnike, procedure, metode, sve se to dobije „odnekud odozgo“ od nekih velikih „uglednih“ („izvestilac“, „komesar“, „koordinator“), obavezno međunarodnih, instanci, koje zahtevaju strahopoštovanje i pokornost.

Onda se i na našim kongresima uglavnom palamudi i prežvakava ono što je već negde rečeno, izneto, dato ili inicirano, a naši se „stručnjaci“ baš upinju da na „našem materijalu“, „sopstvenim“ rezultatima, „zaliče“ na one od kojih dobijaju pohvale za „uspešne“ imitacije.

Da parafraziramo vođu gorepomenutih komunista: Kongresi su opijum za lekare.

Istorijsko-geografske, socio-ekonomske i razne druge specifičnosti ovog podneblja, stvorile su idealne uslove za olakšan rad Big Farme.

Naši ljudi jedva čekaju da budu uzgajani i da napreduju u tom sistemu.

I kao kod Bulgakova (1,2) prodaće svoj humanizam, veru, etiku, svoju dušu, Đavolu, Satani, Big Farmi, a za malo šljaštećih krpica, firmiranih parfema, za kafućino u Rimu ili Beču, i slaviće Satanu u Noći veštica, ne misleći na nesreću, tugu, čemer i jad dijaliznih sala i pacijenata od kojih su pobegli.

Za ogroman novac koji su od naroda preusmerili ka Satani, mogli su okrečiti i renovirati sve dijalizne centre u Srbiji, unaprediti uslove u kojima se leče njihovi pacijenti, poboljšati terapiju koju im daju, ili kupiti hranu i lekove za najsiromašnije među njima.

Ali, …

Nikada nijedan dijalizni načelnik nije zatražio da te pare namenjene kongresima i svetkovinama uloži u svoj dijalizni centar, da ga učini pristojnim mestom za život i rad i za lečenje onih kojima je namenjen.

Nikada.

Nije i neće.

I da se pojavi neki takav, brzo bi ga uklonili.

Oni koji su se uklopili u Big Farma sistem, šetkali su u Noći veštica, po tapaciranim hodnicima Crowne plaza hotela, u skupim odelima, najnovijim haljinama, sa iskeženim osmesima, opijeni koktelima i osećajem pripadništva klasi, koja je malo iznad.

Iznad onih, koje zapad opisuje kao Deplorables (Jadnici).

Ali, kad se malo bolje pogleda ta, toliko puta viđena predstava, mogu se uočiti i neki detalji.

U svom tom lažnom ekskluzivitetu, sjaju, svečarstvu, pompeznosti, „uglednim“ imenima, pozdravnim govorima, napuderisanim toaletama, nameštenim konverzacijama, iskusno oko može videti i: strah.

Veliki i skoro opipljivi STRAH, koji ih čini nesigurnim i ranjivim, strah da će Satana videti da još nisu kompletno njegovi, da se kolebaju, da još nisu potpuno preverili. Strah da nisu bili dovoljno ubedljivi, strah da će biti provaljeni. Strah da će ostati bez privilegija, strah da ne budu izolovani, odbačeni, strah da ne budu deo EDTA, ERNA, ERCA, UNS, NUNS, BANTAO, ASN, ISN, i sličnih „čuvara tekovina“ koje nam je Big Farma uzgojila.

Strah da ne budu proglašeni nepodobnim, da ih ne smene, zaustave u napredovanju, da ih ne proglase nenormalnim, autsajderima, primitivcima, čudacima, Srbima.

Da, da.

Tipični sindrom konvertitstva.

Zato je na tim kongresima prisutan ceo Region.

Nema na tim kongresima ni ćirilice, ni tradicije, ni nacije – pazite, navodno je u pitanju 5. kongres srpskih nefrologa, isto koliko imaju i novoformirane države, posle ratova „koje nismo vodili, ali smo ih izgubili“(?!?).

Sindrom konvertitstva podrazumeva da dotični svim silama zatomljuju i prigušuju onaj glas sumnje, onaj trag veze sa svojim narodom, pa zato moraju što jače, što više, i što brže, širiti neoliberalne globalističke Big Farma propovedi – što dublje i što bezizlaznije utonuti u greh i zlo (a Đavo će ih sigurno iskušavati), kako bi i sama ideja o Povratku bila potpuno nemoguća.

Veliki brat sve to zna, sve prati, i ne dozvoljava im da skrenu sa njegovog puta. Zato se redovno štampaju i besplatno dele (u prigodnim besplatnim torbama, rančevima): svete knjige, Smernice, Vodiči, Pravilnici, Protokoli, Uputstva, Konsenzusi, a na svetkovinama njemu u čast: Kongresima, Simpozijumima, Workshopovima  … na kojima će govoriti o Agendi, Narativu, Formatu, Održivom razvoju, itd, itd. itd.

Jednostavno, bolje, povoljnije…

Otvaraju se sajtovi, prave se društvene mreže, instagrami, viberi, fejsbuci (knjige lica) i twiteri (cvrkuti), stvorene su već generacije šupljoglavaca kojima je normalno da dobrovoljno šire i dele ono što im se nametne, kao „moderno“, „besplatno“, „povoljno“, „mast hev“…

„Besplatan wi-fi je omogućen za sve učesnike kongresa“… radosno saopštavaju „organizatori“.

Koliko juče došlo im je tako, „odnekud odozgo“, da lek Ranisan više nije dobar? Sve novine požurile da objave, na sva zvona …

Nakon 30 godina korišćenja, tek sad se otkrilo da nije dobar?

Zašto se onda koristio prethodnih 30 godina i ko će biti podvrgnut odgovornosti za višedecenijsko korištenje navodno štetnog leka, to niko ne kaže. Kad će to javiti za ostale lekove, isto ne kažu. Kod njih nema promišljanja, niti podpitanja. Samo direktive.

A sad malo o onome što muči i njih same, učesnike ovog opskurnog skupa.

„Vojtaju nas k’o mlade majmune, kao da mi ne znamo da je centralni događaj na kongresu Obznana o tome kome je Big Farma nabacila direktnu lovu za reklamu njihovih proizvoda“ – kaže jedan nefrolog iz provincije.

Nemoguće je ne složiti se s njim, uz jednu malu opasku: ako nekog tretiraju kao majmuna, tu starost ne igra nikakvu ulogu.

Lista plaćenih, tzv. „komercijalnih“ predavanja je zato izazvala najviše interesovanja.

Čika Velja je prvi u Srbiji za dotične skovao naziv PARANEFROLOZI, nefrolozi sa nadnaravnim sklonostima ka novcu, i taj ih izraz izgleda najbolje opisuje.

Moguće je da i onaj film Lordana Zafranovića, o prazniku najstarijeg zanata, bolje dočarava trans u koji zapadaju naše vodeće nefrološkinje kad uspeju da se izbore za komercijalno predavanje, ali je, čini se, bar u jednom konkretnom slučaju primerenije poređenje sa jednom drugom (državnom) službom.

Sa carinicima.

Svi znate onaj čuveni vic o ispraćaju carinika u penziju, gde njegove kolege razmišljaju šta da mu poklone. Televizor – malo je, kažu svi. Automobil – malo je, takođe se slažu svi. Vikendicu – malo je. Kuću sa bazenom – malo je, opet su jednoglasni.

Zbilja, šta pokloniti čoveku koji već ima sve?

A da ga pustimo da sam odradi jednu smenu? – predloži neko.

A ne, mnogo mu je! – složiše se svi, i na takav kraj bi se celo društvo zacenilo od smeha.

Na 5. kongresu srpskih nefrologa, kraj je bio malo drugačiji.

Jer, na poslednje pitanje odgovor Big Farme je bio: „Dajmo joj!“

I niko se nije smejao, ali su joj, da li pod pritiskom, da li voljno, dali.

Celu smenu.

Nju će naslediti drugi paranefrološki šalabajzer, osvedočeni muljator, karijerista i umišljena veličina – sve je to već dogovoreno, Tamo Gde Treba.

Još jedan od večitih plaćenih predavača je bio tema opšteg sprdanja. Naime, protiv dotičnog je 2/3 njegovog kolektiva pisalo peticiju nadležnima. Očekivano, na njemu plaćeno predavanje nije hteo doći nijedan od njegovih kolega, lekara sa Klinike gde on šefuje. Ali, znajući za jadac, ovaj se domislio kako da reši problem.

I znate kako ga je rešio?

Naredio je da sa Klinike dođu sestre, sve koje mogu ostaviti posao u tom trenutku. Logika je jednostavna: šta zna Sponzor (onaj koji mu je dao pare za predavanje) ko je od publike sestra, a ko doktorka, bitno je da u publici ima i neko od „njegovih“.

Tako su i sestre razrogačenih očiju gledale slajdove o tome kako je lepo pacijentima kad sa Aranespa pređu na Sandozov lek.

„A što ćemo ljubav kriti, kad nas plate Binokriti …“ – pevalo je sa svakog slajda.

Može li život nefrologa da bude bajka, a da za pacijente ostane samo basna?

Ko je gledao film „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ (3), neizostavno će mu se nametnuti i poređenje: Šta sve možeš u Srbiji kad si dijalizni pacijent?

Jer, u trenu kad stupaš u redove dijaliznih pacijenata, znaš da je i ka tebi odapeta „fatva“. I dok gledaš kako ti cimeri iz HD sale nestaju jedan po jedan, shvataš da je samo pitanje dana kada će Crni kosac doći i po tebe.

I nefrolozi to znaju.

Neki zbog mortaliteta saosećaju sa pacijentima pa su stalno mortus pijani.

Oleše se, zbog empatije, kao.

Kongres je prilika i za to.

Kao i za razne promocije.

I na ovom kongresu se napadno promovisao Region. Isti se raširio preko cele bine, pa su pred svima raspravljali o tome čiji je veći. Napredak na polju hemodijalize.

Teško je to. Valja govoriti, satima, danima, praktično uvek, o nečemu, čega nema.

Ali ima stručnih radova, pisanih ili usmenih saopštenja.

Ako u bilo kakvom (kon)tekstu pomenete čarobne reči: povezanost, prediktori, faktori rizika, uticaji, markeri, cost-benefit, varijabla, evaluacija, korelacija, genski polimorfizam – onda možete biti sigurni da će vam „rad“ garantovano biti primljen i nikada nikakva komisija (za razliku od nesrećnog Siniše) neće proveravati valjanost vaše stručnosti ili vaše diplome.

Najblentaviji ispadnu „autori“ koji pokušavaju da budu inovativni, atraktivni,  „nekonvencionalni“, pa im predavanja o nekom farmaceutiku (nazovimo ga „X“) imaju naslove poput:

Terapija sa farmaceutikom X – gde smo bili i gde smo sada“, „Farmaceutik X –stari poznanik u novom odelu“, „Farmaceutik X – šta svaki nefrolog treba da zna“, „Terapija farmaceutikom X – šta je novo“, „Farmaceutik X – iskustva i perspektive“ „Terapija Farmaceutikom X – ima li svetla na kraju tunela?“, „Terapija Farmaceutikom X – vaše mišljenje je važno“ (Mišljenje je kao i dupe, svako ga ima. Ali za pacijentovo mišljenje ih zabole dupe).

Ovakvih naslova puni su svi kongresi medicinara.

Zašto?

Zato što „odgovore“ na sva gore postavljena „pitanja“ daje Big Farma, kroz svoje studije, svoje „koordinatore“, „opinion lidere“, „oktroisane eksperte“ i „experienced usere“.

Tako smo i sada, po ko zna koji put, prisustvovali palamuđenju: kada započeti akutno dijalizno lečenje i kome, da li je bolja intermitentna, kontinuirana, sled, ili PIRRT ……..

PIRRT je skraćenica od „Prolonged Intermittent Renal Replacement Therapy“ …. (svake godine nova skraćenica, kad već nema ništa drugo novo).

Te ima li efekta raditi ili ne raditi plazmafereze, npr. u vaskulitisima, kada i kome (jedan dijabolik mudro prosra: „treba biti oprezan sa plazmaferezama“?!?), te opet o nedovoljnim mogućnostima za rimtutuksimiziranje u srpskoj nefrologiji, pa onda opet red Sirolimusa, da li sjeničkog ili zlatarskog, ne rekoše.

Takođe, neki „stručnjaci“ su stalno u teranju, jer su im najčešće reči Mabtera i Teranova, – ma terajte se …

No, ne misle svi da su pare Big Farme jedini pokretač medicinara.

Jedan drugi naš saradnik (ne onaj iz provincije), imao je takođe, originalni komentar. Po njemu, ovo je bio Sajam veštačke inteligencije. Sve je to, kao zbog bodova, kaže. „Licemerje je dovedeno do savršenstva. Oni se prave da su nam profesori, a mi se pravimo da im verujemo. I ako malo bolje pogledaš te lakeje i njihove livreje, otpozadi, ispod Extreme Intimo rublja videćeš praziluk, naš, domaći, neprskani…  Iz toga možda nešto i nikne. Hoću da kažem: ne možeš ni te doktore za sve kriviti. Mnogi od njih osećaju da nešto nije u redu. Mnoge bi babe sad dale i 2 dinara da izađu iz tog kola, ali … kako sada izaći i gde? Šta je alternativa? Da se umesto po hotelima i kafanama posećujemo po bolnicama i gledamo šta je ko i kako naučio da radi i primenjuje? Nema toga. To niko i ne nudi.“

Tako kaže naš (ovde) često citirani saradnik, koji se takođe nije previše eksponirao na ovom performansu.

U jednom momentu, na istoj klupi, u publici, pojavili su se jedan do drugoga: Hrvatčević, Vidža, Jovanović, Đoka i Splješa. Priznajemo, bilo nam je zanimljivo videti ih na istoj klupi. Čovek se nekako, sentimentalan, ipak, ozari. Samo je klupa bila pogrešna.

Za neočekivanu (da li?) pojavu jednog para predavača endokrinologa na ovom skupu (i bukvalno su par, i to bračni) niko nije imao racionalno objašnjenje, ali se najčešće pominjao jedan raniji članak u Tabloidu, čiji je Insajder izgleda provalio otkud vetar duva (link).

Dojajen vojne nefrologije, čuveni dr M. Radojević, takođe nije ni privirio na ovaj skup, jer verovatno, neće čovek da se blamira, pred kraj karijere …

Veliko iznenađenje je bilo i aktivno učešće Milana Radovića, za koga većina veruje da nije korumpiran i da se moralno razlikuje od ostatka nefrološke vrhuške, ali i Milan je nekim putem, kako – ne zna se, ipak bio uvučen u priču.

Zato je jedan drugi nesumnjivi autoritet, direktorka Nefrologije KCS, prof. Biljana Stojimirović, uspešno izbegla pojavljivanje i slikanje u društvu ozloglašenih (i od FBI traženih) dijaliznih kriminalaca (kod nas nažalost, neosuđivanih).

I to bi bilo to.

Pa se vi sad o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, konsultujte sa svojim nefrologom.

I neka vam poslednja rečenica bude brza.

.

.

.

izveštači redakcije

http://www.dijaliza.wordpress

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

A sada, malo opuštenije.

Kad već ne možemo ništa da promenimo,

možemo i mi da zasviramo, znate već kome.

Evo jedne prave srpske kompozicije

koju je izabrao naš muzički urednik,

praveći aranžman po tekstu

Milosava Buce Mirkovića (link):

.

.

U Srbiji varoš velika

ka njoj teče reka nefrologa,

u njoj smo se dušo našli mi,

sreli smo se i razočarali.

.

.

Uz mikrofon Naum duva,

Stara Nada tajnu čuva,

niko znanje ne mora da zna.

.

.

FBI im mrežu plete,

naneli su svima štete,

al’ na jesen ide penzija.

.

.

U Crowne plazi gužva velika,

i profesor Goce će zasvira,

Kad zasvira stvarnost zaboraviš,

lagano da Farmu ne budiš.

.

.

.

Kraj

.

.

.

.

.

.

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s