Moja žena je medicinska sestra. Ona je heroj.

Bio je Osmi mart.  Prelistali smo sve prigodne tekstove objavljene na tu temu i za Vas odabrali ono što nam se učinilo najinteresantnijim.  Nadamo se da Vas ni ovoga puta nismo razočarali.  Sve najbolje želimo svim našim čitateljkama.

Moja žena je medicinska sestra. Ona je heroj.

Porodica

Gospođa na slici je moja žena.

Spava.

Za sat vremena, ona će se probuditi, umiće se i biće spremna za posao.

Sve stvari i predmete koji će joj biti potrebni za njen posao ona će prikupiti i pažljivo proveravati da li joj je sve tu.

Žaliće se kako užasno izgleda.

Ja se neću složiti s tim.

Saosećajno, doneću joj šoljicu kafe.

Ona će sedeti na kauču, sa prekrštenim i podavijenim nogama, pokušavajući da pije kafu dok se srećna, igra sa bebom koja puže po njoj.

Primetiću da, tokom razgovora, povremeno zuri u prazno, prikupljajući hrabrost za smenu koja je pred njom.

Misli da nisam primetio.

Poljubiće bebu, onda će poljubiti mene, i otići će da zbrinjava ljude kojima će taj dan biti najgori dan u njihovom životu.

Saobraćajne nesreće, rane od metaka, eksplozije, opekotine, teški prelomi, sirotinja, sveštenici, narkomani, prostitutke, majke, očevi, sinovi, ćerke, cele familije … – nije ni važno ko je u pitanju i kako vam se to uopšte desilo.

Ona će se pobrinuti za vas.

Doći će kući posle 14 sati rada, izuće cipele u kojima je hodala kroz krv, žuč, suze, i trpeći bol u petama, ostaviće cipele ispred vrata.

Ponekad neće hteti ni da razgovara o tome. Ponekad ne može da čeka da govori o tome.

Ponekad će se smejati sve dok ne zaplače, a ponekad će samo plakati …

Ali nezavisno od tih “ponekad” ona će opet biti spremna za novu smenu.

Moja žena je medicinska sestra. Moja žena je heroj.

.

Bobby Wesson

Facebook

(https://www.facebook.com/photo.php?fbid=533702656795676&set=a.110313722467907.21407.100004678384282&type=3)

.

.

2.)

Осмомартовски цвет – као будали шамар

Пише: Катарина Кузмановић
8mart

Данас је Осми март, Дан жена.

Шта данас обележавамо, да не кажем, славимо?

Успомену на пожар у Америци, који се крајем деветнаестог века догодио у текстилној фабрици, кад је животе изгубило 140 жена… празник, од чијег обележавања се, тридесетих година двадесетог века, одустало у тзв. западним земљама, јер су га везивале за комунизам… празник који нам је установљен на предлог немачке политичарке и борца за људска права, Кларе Цеткин… празник Дана женских права, кад о праву жена на рад, не треба трошити речи, у условима кад, та права, у овој земљи, нема више нико, ко се није снашао на неки начин који нема, ама баш никакве везе са правом и правдом…  дан кад доливамо воду у пресахле вазе, за случај да нас неко, осмомартовским цветом, подсети да и ми имамо нека права, па макар то било и право на исти тај цвет…

Данас, нисам код куће, не јављам се на телефон, не примам поклоне…

Данас, осмог марта, 2016-те године, живим у земљи у којој је свако право, било оно мушко или женско, извргнуто руглу и преиначено у своју супротност.

Данас се за женска права, јавно „боре“ и „залажу“ жене које су за своју женску боју одабрале – црну, а против чијих је декларативних ставова 99,9% грађанки Србије.

Како то оне чине? Префидно, и до танчина прерачунато.

Окупе се у некој НВО. Преко свих медија, на сва звона, наметну утисак да је Србија земља у којој се ниједно женско право не поштује, те је потребно да им се донацијама из иностранства максимално помогне да нам оне то реше, тако што ће за почетак да разоре породицу (свесрдном, узајамном, подршком геј лобију, на пример), а онда иду и даље, и дубље: јуришајући на традицију, веру, нацију, здрав разум…

Толика прашина се дигла око женског политичког активизма, и заступљености истих у парламенту, на пример, да смо листом постали сведоци трагикомедије у скупштини Србије, где је заступљеност прешла у затупљеност, у којој жене чине јадну сценографију тог свог права. Углавном седе, ћуте, понека телефонира, а и ако се јави за реч, буде то равно читању домаћег задатка са промашеном темом.

– Јесам ли се за ово борила?“ – запитала би се Клара, кад би одгледала пренос у којем се те српске хероине грчевито боре за своју посланичку плату, тако што седе, у очигледној дилеми, да ли им је практичније да и даље сувисло ћуте, или да је време да несувисло проговоре.

Савремене боркиње за женска права, иду толико далеко од мозга, да и борбу против насиља у породици сврставају у борбу за женско право.

Мада, ни по једном важећем закону, насиље у породици није прописано као нечије право, него је као такво покривено Кривичним правом, као и сваки други злочин. Уосталом, данас, кад жена лети у космос, признаћемо, да смешно звучи прокломовање женског права: „Вас, нико не сме да бије!“

О начину на који су, својом борбом за женска права, боркиње пригрлиле ову појаву, отварањем сигурних женских кућа, било је доста речи: жену и децу потрпати у нужни смештај, а насилника оставити да се несметано башкари у кући, не силазити са тв-екрана, кад год се такав злочин догоди, говорити притом, како је нама, Србима, генетски предодређени да се злостављамо у породицама, и све то лепо и дебело наплатити.

Дакле, да се и овог осмог марта, не бисмо заваравали, време је да схватимо да се је од права жена, у овој земљи, ионако одустало, оног тренутка кад су на сцену ступиле савремене „боркиње“ за права жена, антисрба, кучића, делфина, невладиних организација… и свега оног што белосветски олош овде финансијски добрано подржава.

У таквом женско-активистичком окружењу, једино женско право за које има смисла борити се, је оно које нам је од Бога дато. То је право које не признаје црну боју, и које свакој жени даје онолико празника свог рода, колико је деце родила.

То је право из којег не проистиче ни једно друго право. Зато је, данас и овде, и сулудо очекивати више од тога. Оно чему се свака жена у Србији искрено нада, је да ће доћи време да жене почну да се боре за привилегије. Од оне коју јој је Бог дао – потомство – па све до оних које ће јој једно друштво, по свему другачије од друштва „боркиња“ и политичара, дати. Другачије, и од друштва у којем су се родиле идеје да савремена жена не треба само да рађа ратнике, него треба и да ратује. Подсећања ради, Милунка Савић, јесте српска хероина, али није у рат отишла као жена, него прерушена у мушкарца, те би се пре могло рећи да се је Милунка дохватила мушког права, него што је остварила неко женско.

Напослетку, свака жена у овој држави треба да има привилегију да буде уз своју децу до њихове треће године, и да може да рачуна на будућност за своју децу, у потпуности другачију од ове садашности.

Кад то дочекамо, ни тај осмомартовски цвет, неће нам лећи као будали шамар.

.

Катарина Кузмановић

.

preneto sa:

.

DiaBloG – 2016

.

_____________________________________________

__________________________________________________________________

_____________________________________________

Advertisements

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s