Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo)

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo)

Za početak, jedan citat:

„Svakoga jutra, u Africi, gazela se budi i zna da tog jutra ona mora biti brža od najbržeg lava, inače će biti mrtva – pojedena. Svakoga jutra, u Africi, budi se i lav. On zna da tog jutra mora trčati brže od najsporije gazele inače će umreti – od gladi. Nije dakle, važno, da li si lav ili gazela, kad sunce izađe, najbolje ti je da počneš trčati.“ – Cristopher McDougall.

(„Every morning in Africa, a gazelle wakes up, it knows it must outrun the fastest lion or it will be killed. Every morning in Africa, a lion wakes up. It knows it must run faster than the slowest gazelle, or it will starve. It doesn’t matter whether you’re the lion or a gazelle-when the sun comes up, you’d better be running.“) – Cristopher McDougall.

Poštovani čitaoci,

Morali smo na kraju dohvatiti se i ove teme. Nije ovo naravno, kraj naših stručnih članaka, ali ova tema je toliko gurana pod tepih, godinama i decenijama, od svih nas, ili joj se pristupalo na neprimeren (senzacionalan i površinski) način, da je sada pravi izazov pisati o tome na odmeren i korektan način. Nadamo se da ćete posle čitanja teksta koji sledi shvatiti da se ovom problemu samo na ovom sajtu pristupilo stručno, pošteno i sveobuhvatno, na pravi način.

Psihičke promene su evidentne kod svih dijaliznih pacijenata, kod članova njihovih porodica i kod tima koji im vrši tretmane.

Promene psihe se viđaju i pre nego što pacijent započne dijalizno lečenje, jer i sama bubrežna bolest (povreda, operacija ili oštećenje) ima uticaja na psihu pacijenta.

Najteža i naporaznija činjenica sa kojom se dijalizni pacijent mora suočiti jeste da dijaliza ne omogućava izlečenje!!!

Dijaliza će pacijenta održavati u životu, ali dijaliza neće pacijentu zameniti sve funkcije prirodnih bubrega, pogotovo ne i onaj njihov automatski način rada.

Dijalizni pacijenti, kao i svi pacijenti, očekuju: izlečenje!  A toga sa dijalizom nema.

Dijaliza čoveku poremeti čitav život. Dezorganizuje ga potpuno.  Dijalizni pacijent odjednom počinje da drugačije gleda na svoje telo, drugačije sagledava svoju ličnost, ulogu svoje porodice, svojih kolega ili osoba koje mu pružaju dijalizni tretman.

Skoro sve priče o započinjanju dijalize liče jedna na drugu: sve su sumorne.

Pacijent oseća da ga je njegovo telo izdalo, otkazalo mu poslušnost.

Posebno je neprijatno saznanje o invazivnosti procedure: sada će svaki put da me bodu nekim debelim iglama, ili će da mi gurnu neku debelu i dugačku plastičnu cev u vrat, u prepone ili u trbuh, užas!

Zato je, kao i u mnogim drugim stvarima u životu, neophodna dobra priprema. Doktori bi trebali da znaju i da naglase pacijentima, da ne dovode sve bubrežne bolesti jednako brzo do dijalize. Na primer, cistična bolest bubrega je nasledna, ali se ciste razvijaju dosta sporo, tako da tek u petoj deceniji treba očekivati potpuni ili skoro potpuni prestanak rada bubrega. S druge strane, težak glomerulonefritis ili čak hipertenzija (povišen krvni pritisak) pred kraj trudnoće, mogu porodilju ostaviti trajno – na dijalizi.

Nije svejedno da li će porodica biti pripremljena na tako nešto ili će ih informacija o neophodnosti lečenja dijalizom pogoditi kao grom iz vedra neba.

Šokantno je saznanje koliko će dijaliza promeniti čoveku mogućnost kretanja. Osećaj doživotne vezanosti za objekat gde mu se tretman vrši je grozan sam po sebi, ali je on i izvor stalnog stresa za sve članove porodice pacijenta.

Dijetna ograničenja koja se nameću dijaliznim pacijentima, to stalno uskraćivanje vode, hrane i soli, da ne govorimo o voću, povrću i ostaloj takozvanoj zdravoj hrani (ali za zdrave osobe),  sve to predstavlja stalni izvor frustracija za dijalizne pacijente. Socijalno-ekonomski problemi, kako „sastaviti kraj sa krajem“, kako kupiti lekove, kako otići na rehabilitaciju, na godišnji odmor, sve su to nezanemarljivi uticaji na psihu dijaliznog pacijenta.

Pristup za dijalizu: AV fistula, graft, venski kateter ili peritonealni kateter, sve su to materijalne pojave koje nagrđuju telo pacijenta. Neki pacijenti ta fizička obeležja dijalize, veoma teško doživljavaju: kriju ih ili ih objašnjavaju drugim, lakšim, nedijaliznim razlozima. A šta tek reći za stalnu brigu oko toga da li će taj pristup za dijalizu ostati funkcionalan. Ko je jednom prošao ona mučenja pri stvaranju pristupa za dijalizu taj mora imati stalni strah od tromboza, zapušavanja ili infekcija, bez obzira da li se radi o fistuli, graftu, venskom ili peritonealnom kateteru.

Nekim pacijentima dijalizni tretman u početku uopšte nije bio tako strašan ili neprijatan. Taj period stručnjaci obično nazovu „medeni mesec“ između dijalize i dijaliznog pacijenta. U tom periodu pacijent izgubi mnoge tegobe koje je imao odlažući dijalizu. Nestaju mu otoci, prestaje gušenje, slabost, mučnina ili povraćanje, a pojačavaju mu se apetit i snaga. Tada pacijenti i njihove porodice počinju da podležu utisku dijaliznog izlečenja. Smatraju da više nema potrebe da taj pacijent uopšte više dolazi na dijalizu, ili bar nema potrebe da više dolazi tako često ili dugo, jer zaboga: rezultati oporavka su već očigledni.

Uzrast u kome se dijaliza započinje je jako važan za pravilno prihvatanje tretmana. Omladina je najgora. Odbijaju da prihvate bolest ili tretman, ne uzimaju propisanu terapiju, preskaču tretmane i negiraju tegobe ili komplikacije. I kao što reče Bill Peckham (dugogodišnji dijalizni pacijent), parafrazirajući Tolstoja: „Svi srećni dijalizanti liče jedni na druge, a svaki nesrećni dijalizant je nesrećan na svoj način.“

Svi srecni dijalizanti su isti

Šta je u dijalizi teško prihvatljivo za pacijente?

Sve vrste dijalize su vrlo invazivne procedure. Duboko u ljudskom organizmu vrše se ne baš male promene, koje se već pred kraj tretmana vrlo teško podnose. Dalje, pacijent je prisiljen da leži satima ili da iks puta dnevno radi kojekakve izmene tečnosti (ulivanja i pražnjenja kod perito-dijalize). To za pacijenta koji je bio pokretan i dinamičan tip može predstavljati ogromnu i nezasluženu kaznu.

Dalje, pacijent odjednom postaje okružen gomilom ljudi koji se mešaju u njegov život. Jer dijaliza postaje i njegov život. Tako, u život dijaliznog pacijenta ulaze nefrolozi, medicinske sestre, serviseri aparata, bolničarke, vozači, administratori, itd.itd.  Mnogi od njih se ne udostoje ni upoznavanja, nego rade mehanički, kao da rade sa stvarima, a ne sa živim ljudima. Taj osećaj da svi teraju svoje, a da vi ni o čemu ne odlučujete, niti vas iko pita za nešto, je jednostavno strašan.

Dehumanizacija često ide do te mere da se osoblje ponaša kao da dijalizne mašine zahtevaju napajanje i rad na prečišćavanju krvi pacijenata pa se pacijenti zato i puštaju da uđu u dijaliznu salu, inače ih ne bi ni pustili.

Aparate za dijalizu pacijenti ne doživljavaju kao tehniku koja im spašava živote, nego kao sidro kojim su vezani za dno, kao teg na lancima kojima im je uzeta sloboda. Kad pogledaju te dugačke linije pune krvi, ali njihove vlastite krvi, koja je sada u tolikom obimu izvan njihovog organizma i razvlači se po kojekakvoj plastici, na aparatu koji svaki čas štekće, svira, alarmira, krene pa stane, pa kako da ne budeš uznemiren i uplašen. Još ako i sestra ne reaguje hitno, nego dolazi sa zakašnjenjem, nervozna, neljubazna i nemotivisana za svoj posao, kako da čovek prihvati takav tretman kao terapijski?

Problem o kojem dijalizni pacijenti ne vole da govore (i najmanje i govore o tome), a koji nimalo nije nevažan, jesu problemi seksualne prirode. Svima, muškarcima i ženama, na dijalizi se smanjuje seksualna želja (libido), a muškarcima opadne potencija. Statistike pokazuju da 63% dijaliznih pacijenata uopšte nema seksualne odnose. Razlozi nisu samo fizičke prirode, nego se za to okrivljuju i depresija, zamor, nervoza i posebno taj neki osećaj ispranosti izazvane dijalizom. Danas se za fizički problem impotencije nađu rešenja u vidu tableta koje omogućavaju ili pojačavaju erekciju, ali psihičke probleme: depresiju, zamor ili nervozu, pacijenti i dalje kriju. Na to se nadoveže i konkretan osećaj nevoljenosti ili neatraktivnosti za suprotni pol, pa situacija postaje još gora. A šta tek reći za planiranje porodice ili potomstva. Istina je da je na dijalizi moguće dobiti decu, ali su takvi slučajevi još uvek veoma retki (link).

Biti na dijalizi, biti dijalizni bolesnik, u ovoj zemlji je već samo po sebi vrlo neprijatna i nepoželjna predstava, a kamoli priznanje da ti još treba i pomoć psihijatra.

Biti na dijalizi znači živeti sa manjim ili većim BOLOVIMA. Bilo da su u pitanju punkcije iglama (na hemodijalizi) ili ulivanja tečnošću (na perito-dijalizi), sve to izaziva manji ili veći bol. Taj bol osoblje mora razumeti i pokušavati da ga ukloni ili umanji, na primer razgovorima ili lekovima, ali ne i potcenjivanjem pacijentove ličnosti. Nipošto se ne preporučuju izrazi: „Ajde bogati, to nije ništa“, „Ne budite detinjasti“, „Samo stisni zube i ne brini“, „Kao pčela da te ubode“ i slične gluposti. Takav pristup ima samo kontraproduktivne rezultate, trajno se izgubi poverenje pacijenata, a onda svima tretman postaje izvor problema i komplikacija.

Poremećaji sna su vrlo česti kod dijaliznih pacijenata. Neispavan čovek, i ako je bio zdrav, postaće bolesnik. Uskraćivanje sna se i danas koristi od strane diktatorskih režima kao metoda mučenja. U dijaliznih bolesnika je nedostatak sna veoma čest problem. Tom problemu su posebno izloženi pacijenti koji su dugo na dijalizi, kao i oni starije životne dobi. Ponekad su poremećaji spavanja udruženi sa depresijom i nervozom. Sindrom nemirnih nogu (o kome smo već pisali u tekstu: Polineuropatija …) udružen sa nesanicom i preranim jutarnjim buđenjem, često je pogoršan pušenjem i aterosklerozom.

Šta učiniti da se problemi smanje?

Pripreme, pripreme i što više dobrih priprema. Dobra priprema pacijenta za dijalizu podrazumeva i pravovremeni obilazak dijaliznog centra, te razgovore sa drugim pacijentima, sa članovima njihovih porodica i sa osobljem centra. Jako je važno da pacijent i njegova porodica učestvuju u izboru modaliteta tj. vrste dijalize (HD ili PD), ali tako da zaista budu pošteno upoznati sa prednostima i nedostacima i jedne i druge vrste dijalize. Kod nas ih doktori obično usmeravaju na onu metodu koja njima trenutno odgovara, svesno skrivajući argumente koji idu u prilog one druge metode. To se najčešće radi da bi se poželjan pacijent zadržao na metodi koju kontroliše taj doktor ili, ako je pacijent nepoželjan, da se kao takav „uvali“ kolegama sa drugog odeljenja, na kome taj doktor ne radi. Zabeležen je i slučaj jednog hemodijaliznog centra u Srbiji, koji je pred najavu o privatizaciji (odnosno prelasku pod upravu ozloglašenog Freseniusa) čak 60% svojih pacijenata preveo na peritoneumsku dijalizu! Uz svo poštovanje borbe protiv ozloglašenog privatnika, takvo poigravanje sa pacijentima verovatno nije zabeleženo u istoriji srpske dijalize. Neki kažu, da se i sada u Beogradu indikacije za peritoneumsku dijalizu namerno favorizuju, samo da bi se rasteretili već prepunjeni svi BG hemodijalizni centri. Ne samo da takvi postupci ne služe na čast nefrološkoj branši, nego su i neproduktivni u osnovnoj nameri: naime, Fresenius dominira i u prodaji perito-opreme i materijala. Štaviše, naši pouzdani izvori nam tvrde da u toj oblasti ostvaruje još veću zaradu po pacijentu, nego na hemodijalizi.

Pacijentova odluka o izboru vrste dijalize je jako bitna za njegovu dalju saradljivost (komplijansu) u lečenju.

Za kućnu hemodijalizu treba podsticati mlađe, radno-aktivne i edukovanije pacijente, koji kod kuće imaju sve neophodne tehničke uslove, ali koji imaju i nekoga ko bi im bio pomoćnik i podrška u sprovođenju tih tretmana.

Značaj odnosa dijalizni pacijent – dijalizni nefrolog, ne može se dovoljno naglasiti.

Zamerke pacijenata su najčešće da su lekari površni, nezainteresovani, samo otaljavaju „preglede“, nemaju saosećanja sa pacijentima, često i ne slušaju uopšte na šta im se pacijenti žale. Činjenica da lekara zaista i nema dovoljno u dijaliznim centrima, ne bi smela biti opravdanje za ovakvo ponašanje Hipokratovih sledbenika.

S druge strane, lekari tvrde da ih pacijenti namerno smaraju uvek istim zapitkivanjima, da su bolesno sebični, samoživi i da misle kako bi cela bolnica trebala samo oko njih da se vrti, a da pri tome ovom društvu i društvenoj zajednici skoro niko od njih nije ni izbliza privredio onoliko koliko sad država troši na njihovo lečenje.

Obe grupe su saglasne samo u jednom: jednako su nezadovoljni svojim finansijskim primanjima: pacijenti su nezadovoljni sa invalidninama i nadoknadama za tuđu negu i pomoć, a lekari sa visinom ličnih dohodaka, nadoknadama za dežurstva, pripravnost ili rad na mestima opasnim po zdravlje. Nažalost, ta zajednička crta nije pomiriteljska među tim grupama, nego naprotiv, doprinosi intenziviranju problema u dijaliznom centru.

Imati u jednom centru tako konfrontirane načine razmišljanja, ili ne daj Bože ponašanja, znači neminovnost angažovanja stručnjaka psihijatrijske struke.

Danas se smatra da 50% dijaliznih pacijenata ima jasne psihijatrijske tegobe. Na to utiče i dužina i vrsta dijaliznog lečenja, radna sposobnost pacijenta, njegovo okruženje u porodici, na poslu ili u dijaliznom centru. Čiste i komforne sale za dijalizu, sa modernim aparatima, sa dnevnom svetlošću, u prizemlju, u prirodnom zelenilu i cveću, blizu mesta stanovanja, ideal su za uspešnu psihičku rehabilitaciju dijaliznih pacijenata.

Najčešći psihički problemi dijaliznih pacijenata su sledeći: depresija, nervoza, psihoza, bipolarnost, zavisnost, delirijum, maladaptacija i nesaradljivost.

Više o tome u sledećem nastavku: Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

 

DiaBloG – 2015

.



.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .

Misljenja pacijenata.     .     .     .     .     .

Dijalizne emocije i strahovi

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .



Deprozepam terapija doktora za ljubavne probleme

.     .     .     .     .     .



Advertisements

One thought on “Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo)

  1. Jeste teska bolest, sam proces dijalize, a pogotovo bolnicke dosta vezuje za mesto stanovanja, ali nije bolest od koje se umire (sem ako uzrok propadanja strukture i gubitka funkcije nije posledica raka, mada mislim da je mali procenat raka bubrega do sada zabelezen u svetu). To je na prvom mestu bitno, jeste tesko stv, posebno na pocetku dok se covek ne navikne i ne pomiri sa time. Moj tata je na primer svih tih godina od kada se razboleo krenuo na ples i folklor po raznim skolama, to mu je dosta pomoglo. Jeste tesko kada neko sa strane prica i daje savete kako ostati stabilan, ja bih ga na prvom mestu gadjala necime da mi tako soli pamet, ali jedino se sa pozitivnim mislima moze dalje i boriti sa bolescu.

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s