Virusni B hepatitis u bolesnika na hemodijalizi

Virusni B hepatitis u bolesnika na hemodijalizi
1. Definicija hroničnog virusnog hepatitisa B
Hronični virusni B hepatitis je zapaljenjska bolest jetre, nastala kao posledica stalne infekcije virusom hepatitisa B, koja traje duže od 6 meseci. Ispoljava se različitim kliničkim manifestacijama, promenjivim stepenom umnožavanja virusa i povišenjem nivoa serumskih aminotransferaza i histološkim znacima zapaljenja jetre.
Ovaj virusni hepatitis smatra se jednom od najrasprostranjenijih bolesti u savremenom svetu. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije godišnje u svetu oboli oko 50 miliona ljudi, a stalno se otkrivaju novi slučajevi, pri čemu mnogi od njih nisu imali nikakve znake bolesti.
2. Prenošenje hepatitis B virusne infekcije
Osnovni put prenošenja bolesti je direktni prodor virusa iz krvi obolelog u krv druge osobe, na primer ubodom ili posekotinom nekim instrumentom na kome su bili tragovi krvi obolelog od B hepatitisa (u toku davanja injekcija, vađenja krvi, vakcinacija, tetovaža, raznih hirurških zahvata). Virus se može preneti i upotrebom zajedničkih predmeta (brijači, četkice za zube) koji su zagađeni inficiranom krvlju. Infekcija je moguća i u slučaju kada zaražena krv dođe u kontakt sa “mikroskopskim” (nevidljivim) – povredama kože, jer je dovoljan samo milioniti deo mililitra krvi da nastane infekcija. Kao veoma čest način prenošenja naveden je prenos preko sluzokože (seksualnim kontaktom), kao i vertikalni prenos (sa obolele ili zaražene majke na plod). Danas je izuzetno smanjeno prenošenje virusa putem hemodijalize, transfuzije krvi, krvnih derivata ili transplantacije organa, jer je uvedeno obavezno testiranje na prisustvo virusa, plus vakcinisanje zdravih, ali ipak prenošenje navedenim tretmanima se i dalje ne može 100% sprečiti.
Inkubacija (period od momenta zaražavanja do ispoljavanja prvih znakova bolesti) kreće se od 30 do 100 dana, a najčešće je oko 2 meseca (60 dana). Na klinički tok infekcije utiču brojni faktori od kojih najveći značaj ima uzrast i imunitet pacijenta. Kod odraslih, jedna trećina infekcija protiče bez klinički jasnih simptoma, a u 6-10 % slučajeva razvija se hronično virusonoštvo.
Ceo virus B hepatitisa je veličine 42 nm, ali i njegov površinski deo, veličine 22 nm je takođe infektivan, može da prođe i kroz dijaliznu membranu, a u spoljnoj sredini može da preživi i 7 dana. U zapadnoj literaturi navedeno je tzv. pravilo trojke: ako se zdrava osoba ubode na iglu sa krvlju bolesnika, verovatnoća da će joj se tako preneti HIV virus je samo 0,33%, a verovatnoća da će dobiti C hepatitis je oko 3,3%, dok je verovatnoća da će dobiti B hepatitis 33%. Kod nas su možda procenti malo drugačiji, ali treba imati na umu taj podatak o velikoj verovatnoći prenošenja B virusa. Zato je u svim državama obavezno odvajanje hepatitis B pozitivnih pacijenata u posebne prostorije i na aparate rezervisane samo za njih, uz posebno osoblje, koje ne sme pri tome da ulazi ili radi i u drugim dijaliznim (hepatitis negativnim) prostorijama.
U prirodnim uslovima jedini izvor zaraze je čovek oboleo od hepatitisa B, bilo od akutnog ili hroničnog oboljenja jetre uzrokovanog ovim virusom, ali izvor su i nosioci virusa koji nemaju nikakve simptome bolesti. I pored toga što virus može biti prisutan u većini telesnih tečnosti, najznačajniji izvori zaraze su krv, sperma i vaginalni sekret. Infektivnost bolesnika od akutnog hepatitisa B je relativno duga, a može biti i produžena u slučaju nastanka hroničnog nosilaštva virusa. U centrima za dijalizu u Srbiji broj hepatitis B pozitivnih pacijenata je oko 5-10%, a broj hepatitis C pozitivnih je 10-35%. Pacijenata koji su hepatitis B i C pozitivni je manje od 5% .
2. Dijagnostika hroničnog virusnog hepatitisa B
Utvrđivanje postojanje B hepatitisne infekcije i određivanje stadijuma bolesti vrši se na osnovu rezultata testova krvi na antigene i antitela B hepatitisa. Antigen je virus hepatitisa B (HBs-Ag) ili njegovi delovi, a na svaki od tih antigena organizam obolelog stvara specifična antitela (npr. Anti-HBs-At).
Sledeći testovi se koriste pri određivanju postojanja i aktivnosti B hepatitisa:
Interpretacija HBV testova1Dokazivanje postojanja i aktivnosti B hepatitisa, zasnovano je na poznavanju vremenskog redosleda pojave antigena i antitela u krvi obolelog od hepatitisa B:
Vremenske korelacije nalaza
Na osnovu rezultata izvršenih testiranja moguće je izvršiti detaljnije procene postojanja i aktivnosti HBV infekcije:
Nalazi i faze HBV
I pored svih testiranja na viruse (antigene) i na antitela (nastala na te antigene), ponekad je međutim teško biti siguran u koju grupu da svrstamo ispitivanu osobu, pa je dalje praćenje i ponavljanje rezultata jedini način da se dođe do tačne dijagnoze:
Interpretacija HBV testova
3. Zaštita od hepatitisa B:
Raširenost hepatitisa B u našim dijaliznim centrima je u opadanju, a tome su doprinela četiri ključna faktora: 1. Redovne laboratorijske kontrole virusološkog statusa pacijenta; 2. Odvajanje HBV pozitivnih pacijenata u zasebne prostorije i na posebne aparate; 3. Sprovođenje vakcinacije protiv VHB; 4. Primena eritropoetina, a ne transfuzija krvi, u lečenju dijalizne anemije.  Kada se govori o merama zaštite, one se obično razvrstavaju u opšte i specifične mere.  Opšte mere su pre svega mere lične zaštite propisane za rad osoblja u hemodijalizi, zatim održavanje čistoće i higijene, sprovođenje mera dezinfekcije materijala, prostorija i opreme, rigorozna sterilizacija medicinskih instrumenata, upotreba materijala za jednokratno korišćenje (po sistemu “jedna osoba, jedan špric, jedna igla“. A specifične mere su vakcinacija, koja je i najefikasnija među svim merama zaštite i predstavlja standardnu meru prevencije za sve pacijente i za svo osoblje bolnice.

Vakcinacija protiv HBV za pacijente i osoblje na HD je dostupna od 1982. godine. Protokoli vakcinacije protiv HBV su različiti u pojedinim državama. Većinom se primenjuju 2 rasporeda davanja vakcina: 0-1-6 mesec ili 0-1-2-12 mesec (raspored primena rekombinantne vakcine, duple doze vakcine se daju pacijentima, a osoblju jednostruke doze, ali su rasporedi davanja isti), protokol: 0-1-2-12 navodno daje jednako brzu pojavu zaštitnih antitela (Anti-HBs-At), ali ima bolju dugoročnu zaštitu. Standardno se vakcina daje intramuskularno, u deltoidni mišić nedominantne ruke. Ipak, dokazano je da se bolji rezultati, tj. brže se i više stvaraju antitela kod intrakutane (u kožu) primene ovih vakcina. Tako da u situaciji kada se vakcinisanje mora ponoviti zbog nedovoljnog broja nastalih antitela, treba razmisliti o intrakutanom davanju iste vakcine.
Proveru HBV markera (pokazatelja HBV infekcije) treba uraditi kod svih bolesnika koji započinju hemodijalizu ili se premeštaju iz drugog centra, bez obzira da li su primili vakcinu ili ne. Proveru treba ponavljati svakih 6 meseci, ili i ranije u zavisnosti od raširenosti HBV infekcije u datom centru.

Vakcinaciju protiv HBV treba obavezno uraditi kod kompletnog osoblja u dijaliznom centru. Koristi se režim davanja vakcine Engerix B od 20 µg: 0, 1, 2 i 6-meseci. Obavezna je i provera ostvarenog titra antitela kod vakcinisanog osoblja. Kod svih osoba koje nisu napravile zaštitini titar (više od 10 IU/ml) treba dati dodatnu, „booster“ dozu vakcine, a ako ni to ne bude dalo veći titar antitela, onda treba ponoviti kompletan postupak vakcinacije (uraditi revakcinaciju).
Bolesnike sa progresivnom hroničnom bubrežnom insuficijencijom treba zaštiti od B hepatitisa pre započinjanja lečenja hemodijalizom. Bolesnici koji nisu ranije vakcinisani treba da prime vakcinu. Testiranje nivoa anti-HBs antitela preporučuje se 1-2 meseca posle kompletiranja primarne serije vakcine, a potom 6-12 meseci posle, zavisno od lokalne raširenosti HBV infekcije. Dodatnu „booster“ dozu vakcine (2 doze Engerix B vakcine od 20 µg, tj. 40 µg odjednom) treba dati bolesnicima koji nisu razvili zaštitni titar (više od 10 IU/ml), a ako ni to ne bude dalo veći titar antitela, onda treba ponoviti kompletan postupak vakcinacije (uraditi revakcinaciju). Kasnije rutinsko testiranje preporučuje se na svakih 6 do 12 meseci.
5. Terapija hroničnog virusnog B hepatitisa:
Pre započinjanja antivirusne terapije treba uraditi sledeće preglede i analize: klinički pregled, pregled trbuha ultrazvukom, biohemijske analize: serumske aminotransferaze (ALT, AST), protrombinsko vreme, bilirubin, krvna slika, ukupne belančevine, elektroforeza proteina, alfa-1 fetoprotein. Virusološke analize: minimum: HBsAg, Anti HBc IgM, HBeAg; optimum: minimum + Anti HBe, HBV DNK (PCR), genotipizacija (po potrebi, rezistencija), Anti-HDV-IgG, Anti HCV, Anti-HIV. – Imunološke analize:TSH, antitireoidna antitela (antitireoglobulinska, antimikrozomalna), ANA, SMA, anti-LKM, AMA. Biopsija jetre: biopsiju jetre treba uraditi, uvek kada je to moguće, jer ona pomaže da se bolje sagledaju aktuelno stanje i buduća prognoza bolesti kao i da se isključe druga hronična oboljenja jetre. Histopatološki nalaz je veoma poželjan, ali ne i apsolutni preduslov za odluku o terapiji.
5.1 Ciljevi terapije virusnog B hepatitisa:
– normalizacija nivoa aminotransferaza
– serokonverzija: HBeAg => anti HBe; HBsAg => AntiHBs;
– postojana supresija replikacije HBV (HBV-DNK: Ø)
– smanjenje histoloških znakova zapaljenjske aktivnosti u jetri
– dugoročni cilj je sprečavanje nastanka ciroze jetre i HCC (karcinoma jetre).
Terapija može početi odmah nakon utvrđivanja dijagnoze hroničnog hepatitisa B.
5.2 Lekovi koji se primenjuju za lečenje HBV infekcije:
Interferon-alfa, u dozi od 3 miliona jedinica, tri puta nedeljno, 3 meseca, sa eventualnim produženjem 9 meseci, eventualno i do 4 godine. Lamivudin, tablete od 100 mg, 1×1 dnevno, ili na II dan, očisti organizam od HBeAg u roku od 10-14 meseci, kod 20% bolesnika. Većina bolesnika zahteva lečenje duže od godinu dana. Za one koji razviju otpornost na Lamivudin, primenjuje se Adefovir (10 mg dnevno), ili noviji Tenofovir.

Osim što se teško podnosi, terapija interferonom ima i brojne kontraindikacije. Apsolutne kontraindikacije za primenu interferona su: dekompenzovana ciroza jetre, autoimune bolesti (autoimuni hepatitis, tireoiditis, reumatoid artritis), aktuelna psihoza, endogena depresija, broj leukocita manji od 1.500/μl, broj trombocita manji od 50.000/μl, trudnoća, upotreba droga i alkohola, funkcionišući transplantat bubrega. Relativne kontraindikacije za primenu interferona su: postojanje antitireoidenih antitela, epilepsija u anamnezi, broj trombocita manji od 100.000/μl, broj leukocita manji od 3.000/μl, hepatocelularni karcinom, psihoza/depresija u anamnezi, nekontrolisani dijabetes melitus, cerebrovaskularna bolest, koronarna bolest, deca mlađa od 6 godina, psoriasis vulgaris, lichen ruber planus, imunosupresija (HIV infekcija), imunosupresivna terapija.

.

DiaBloG – 2014

.

.

.     .     .

Picture1b

.     .     .

Advertisements

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s