Horror zvani transplantacija u Srbiji – Vladanova priča

Horror zvani transplantacija u Srbiji – Vladanova priča

ŽIVOT JE LEP…

Šta reći o svom životu?

Ja bih da počnem tamo gde mi je život počeo naglo da se menja, negde oko moje 26. godine.

Tada sam saznao da imam oboljenje bubrega.

Nažalost, isprva to nisam shvatio ozbiljno, ali se kasnije pokazalo da je to itekako ozbiljna stvar.

No, da preskočimo par godina i ukratko da opišem svoje prvo iskustvo sa dijalizom.  Na dijalizu sam gledao, od početka, kao na svog najvećeg neprijatelja.  Nisam nikako mogao da se pomirim sa tom sudbinom: da svoje najlepše godine provedem na aparatu za dijalizu.  Ali, kako je vreme odmicalo, potajno sam gajio nadu u bubreg koji ću dobiti. To mi je bila inspiracija da moram sve prepreke da izdržim i da će doći i taj dan kada ću dobiti bubreg, koji će mi promeniti život.

Vreme je polako odmicalo, a ja sam se potajno nadao.

Marta meseca 2012. godine, kasno uveče, negde oko 22 časa, zvoni mi telefon.

Kada sam se javio čuo sam glas koji me je pitao: „Jeste vi Vladan B…….ić?“

U trenutku nisam znao kako se zovem, a znao sam odmah šta je.

Pitao me je da li pijem „Tiklodiks“ tablete i čini mi se: Aspirin.

Odgovorio sam mu sa: ‘Ne’.

Rekao mi je: ’Da li ste spremni za transplantaciju?’

U tom trenutku srce je htelo da mi iskoči.

Da ne bih dužio, da skratim, dobio sam bubreg.

Transplantacija uspela, tako barem oni kažu, a ja mislim drugačije …

Na samoj poluintenzivnoj nezi imate WC, jedan mali WC gde ne možete da se okrenete, ali bukvalno. Lavabo je tako mali, da kad hoćete da se umijete, sav čovek se pokvasi.  Kako je vreme odmicalo, isprva mi je bilo sve bolje, urea je opadala, kreatinin isto tako. Rekao sam sebi: ’Uspeo si!’.

Ali, jesam đavola!

Dvadesetpet dana je prošlo, puštaju me kući.

Dolazim kući sav srećan, ne mogu sam sebi da verujem, da nema više dijalize. ‘Bože, hvala ti’, kažem u sebi, ali ubrzo po dolasku kući, ja dobijam temperaturu …

Hitno odlazim za Beograd, ostajem u bolnici, rade mi ultrazvuk stomaka i nalaze mi: hematom.

Moram na operaciju, po drugi put me otvaraju i seku po istom mestu.

To sam jako teško podneo, moj oporavak je sada već malo teži, ali sam se opet oporavio. Usput dobijam razne antibiotike, naravno, sve venski.

Ponovo dolazim kući, opet sebi kažem: „Dobro je, sve je gotovo“.

Ali, opet nisam bio u pravu.

Ni dve nedelje nisu prošle, a meni je opet loše.

Počeo sam ceo da otičem.

Dolazim na redovnu kontrolu, kažu mi, na ultrazvuku, da sad imam stazu, suženje uretera.

Opet agonija.

Opet mi kažu da me moraju, po treći put, otvoriti.

Kažem: ‘Bože kad će kraj ovoj sveopštoj agoniji koja se nalazi na klinici’? …

E sad, da se malo vratim na početak. Sa mnom je transplantiran još jedan čovek, zvao se Goran. Bio je iz Niša. Njegove patnje su se okončale njegovim prestankom života.

Nažalost, to nije jedini čovek koji je tamo ostavio svoj život.

To je bio samo početak užasa na klinici. Na odeljenju, tada kada sam ja ležao, bilo je oko 12 pacijenata-muškaraca, plus oko 3 do 5 žena. Broj je stalno varirao. Žene su imale poseban toalet, a mi muškarci smo imali svoj WC, s tim što su uz tih dvanaest dolazili i urološki pacijenti. Znači mešali su nas transplantirane sa urološkim pacijentima, a svi, nekada i svih 12 pacijenata, išlo je na jedan WC, što je nedopustivo.

Kako je vreme odmicalo, jedan po jedan pacijent je umirao.

Da ne zaboravim: nas 9 je transplantirano u martu mesecu, oko mene je samo smrt, ali bukvalno. Gledate sve te mlade ljude kako ostavljaju živote tu, gde su došli sa puno optimizma.

Jednom rečju, tamo je: katastrofa.

EVO SAMO NEKIH IMENA, koji više nisu među živima: MILENA (LAZAREVAC), MILJAN (ČAČAK), GORAN (NIŠ), JOVO (ZRENJANIN), POP NIKO.

Namerno nisam hteo da im navodim prezimena. To su pacijenti koji su u martu transplantirani, a koji više nisu živi.

Ja i jedan momak, IVAN (TUTIN) smo imali teške komplikacije. On je čak sedam meseci proveo u bolnici, i na kraju: ništa.

Pet puta je otvaran i na kraju je jedva živu glavu izvukao.

I naravno, moram da spomenem dva pacijenta, koja su još uvek živa, nadam se: Milena (Beograd) i Ivica (Niš), njima bubrezi i danas još uvek rade, barem se nadam.

Teško mi je bilo da se prisećam svih tih ljudi, većinom su svi mladi.

Teško je, nažalost, i da se prisećam njihovih patnji, koje su imali …

Nego ne mogu nikako da zaboravim one ološe od lekara, pojedine mogu slobodno da tako nazovem, a najveći među njima je gospodin R.N. koji krije istinu, o tome šta se zaista dešava na klinici. Ako od 9 pacijenata, u jednom mesecu, samo 2 bubrega uspeju, 5 umre, 2 jedva izvuku živu glavu, za mene je to: poraz, neviđen.

NASTAVAK SLEDI …

V.B.

.

Picture1b

Advertisements

7 thoughts on “Horror zvani transplantacija u Srbiji – Vladanova priča

  1. Uz dozvolu autora, ovo potresno svedočenje smo preneli sa FB.
    Vladane, šta da ti kažemo? Po svim ocenama ovo je do sada najpotresnija priča na ovom sajtu.
    Nemoj da se predaješ! Raduje nas ono završno: nastaviće se…
    Pridruži nam se na ovom blogu. Naš prvi cilj je kvalitetna dijaliza („HDF za SVE“), ali i bolja transplantacija, svakako. Srdačan pozdrav i sve najbolje.

  2. Hvala Vladanu što je učinio da se ovi ljudi ne zaborave. Strašno je kad postanu statistika.

  3. Cudi me da te ne znam,ja sam bio na transplantaciji 8 februara.Bio sam u bolnici do 25 marta,bio sam sa Milenom,Ivicom,Goranom i Ivanom.I meni nije uspelo izvadili su mi bubreg posle mesec dana stari i novi,i pustili me da idem kuci da idem na dijalizu.

  4. I ja sam svedok ovih strasnih desavanja na transplantaciji. Vlade hvala ti sto si izneo ovu pricu a nadam se da ce koristiti pacijentima koji cekaju obecani ‘‘novi zivot‘‘ posle transplantacije! Uskoro cu i ja objaviti svoje iskustvo na istu temu!

  5. žao mi je zbog iskustva koje je moglo da bude pozitivno……..ali sveopšte stanje svih segmenata društva je takvo da je ovo logičan sled……..moje iskustvo je bilo daleko lepše – transplantiran mi je mamin bubreg 1991.g……..rodila sam sina 1995.g……….sada sam ponovo na dijalizi – doduše kućnoj………borim se sve vreme sa bolešću i za sada uspevam……..vidim da neki nisu imali sreće jer su zavisili od ljudi i ustanova koje trenutno nisu u stanju da obavljaju intervencije zbog kojih postoje……..moje pitanje je zašto se to dešava i šta bi trebalo menjati?!? odgovor je verovatno dug i komplikovan…………….. zašto me to ne čudi?

  6. Zašto me ne čudi stanje kod vas? Zato jer je u DC u Bihaću čista katastrofa. U koga je dublji džep taj izlazi na nogama, a u koga je plitak ili prazan … jao njemu.

    • Pozdrav delijama sa Bihaća. Administrator našeg bloga nam je već pokazivao podatke o velikoj čitanosti koju imamo u BiH (posle Srbije najviše), ali i solidan procenat posetilaca sajta koji imamo iz Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije. (Pa čak i iz Albanije). Od evropskih zemalja najviše smo čitani u Nemačkoj, ali nas dosta čitaju i u SAD, Kanadi, Rusiji, Brazilu. (Valjda uključuju automatsko prevodjenje).

      To je samo još jedan dokaz da su muke dijaliznih pacijenata svuda iste i da samo iz neposredne razmene iskustava možemo znati koji je najpouzdaniji način da se izborimo za bolji kvalitet lečenja i bolji kvalitet života.
      Pozdrav svima, i pišite …

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s