Sve bilo je muzika …

Veliki broj pacijenata se zaljubljuje u nosioce belih mantila. Naročito u one koji ih pregledaju ultrazvukom.   „Prigušeno svetlo, prava atmosfera …“   Malo gela, sonda cela i eto pokretnih slika. Za mnoge, neodoljivo. Radiolozi, koji to najčešće rade, sad su na vrhuncu popularnosti. To su oni što nose male crne pločice na mantilu. Oni kao da nečim zrače. Jer, kako drugačije objasniti narodnu pesmu:

„Mila majko, šalji me na EHO,

jer me moj dragi, jer me moj dragi,

jer me moj dragi, pokraj sonde čeka.“

Ipak, i radiolozi su samo ljudi. Tako je jedan neispavani radiolog svoj izveštaj započeo pomalo neuobičajeno, sa:

„Nad aortom žlezda se nadvila …“

ali ga je šef oterao kući, pre nego što je završio.

Medicina nije svemoguća. Doktori greše, pa i oftalmolozi, naravno. Ipak, samo jedan je to priznao i pred pacijentkinjom zavapio:

„Šta me je to prevarilo u pogledu tvom …“

Iz naših brdskih krajeva, ostala je u pesme upisana (a to znači u večnost) izabrana lekarka, vrlo humana zdravstvena radnica, kakve se danas više ne sreću:

Oj vesela, doktorice,

veselo ti imaš lice.

Koga god si pogledala,

svakome si uput dala.

Jedan pedantni dijabetičar ovako se obratio svojoj dragoj:

Ja nikad,  u životu,

u hipo-glikemiji

nisam bio,

a opila me tvoja lepota,

k’o vino da sam pio.

I na kraju, naše, to jest, dijalizne popevke. Zagovornicima češćih ili noćnih hemodijaliza, a u koje spada ceo naš stručni konsultantski tim, osmislili smo i muziku za popularisanje njihovih nastojanja.  Evo refrena te pesme, u izvođenju gudača svetog Đorđa:

„Jao što je dijaliza zgodna,

leči radost i samoću,

k’o da mi je kuća rodna,

šteta što ne radi noću.“

Neke od pesama nose i određeni kritički naboj i vapaj za poboljšanjem aktuelne situacije u oblasti stručnosti i znanja dijaliznog osoblja. Tako se među nama pacijentima (u poverenju) i danas može čuti onaj omiljeni citat:

„Jedan krvni pristup, da ostane meni,

i njega bi dušo, sjebali kreteni.“

 

Već je postalo običaj da se pacijent koji odlazi na transplantaciju, pre polaska obrati svojim dojučerašnjim kolegama, prigodnim rečima:

„Doviđenja društvo staro,

nek vas ova pesma teši,

čuvajte mi moje mesto,

i transplantolog može da pogreši.“

O zaveštanju organa nema mnogo pomena u našoj poeziji, a i to što ima je u znaku nerazumevanja suštine ove akcije. Tako, npr. potencijalni donatori ispoljavaju tendenciju da unapred određuju ko može primiti donirane organe, jer, na primer, jedan od njih kaže:

„Tebi moja verna drugo, moja srećo, moja tugo, tebi daću srce ludo, sve sam dao, nemam drugo.“

Ima toga još:

„Al’ ranjena ptica ne može da peva,

ni presahli izvor, putnika da svrati …“

.

Picture1b. . .

https://www.youtube.com/watch?v=gXA7VEuBCXc

Advertisements

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s