Bio sam deo eksperimenta – Markova priča

Poštovana redakcijo:

Čestitam vam na stvaranju prvog srpskog dijaliznog bloga, na hrabrosti i beskompromisnosti koju ste pokazali. Konačno i mi pacijenti imamo mesto gde će i naša reč moći da se čuje, tj. da se vidi, i da ostane zapisana.

Imam 35 godina, i već dve godine sam na hemodijalizi.

U novembru 2010. godine osetio sam da mi se zdravstveno stanje pogoršava. Glavni problemi su mi bili otečenost nogu, povišen krvni pritisak i izraženo zamaranje. Nisam tome poklanjao posebnu pažnju zbog velikog stresa i žestokog tempa koje sam imao na poslu. Svi smo mislili da su u pitanju problemi sa srcem.

Kada su mi noge postale „preteške”, a simptomi sve izraženiji, obratio sam se privatnom internisti, koji je samo konstatovao da je potrebno uraditi dodatne analize i preglede.

Tako sam početkom decembra 2010. primljen u bolnicu, na nefrologiju. I dalje nisam znao zašto. Trinaest godina sam se aktivno bavio sportom i nikada nisam imao zdravstvenih problema.

Paradoksalno, u bolnici mi postaje još gore. Stanje mi se tako brzo pogoršalo da sam već 15-og dana od prijema u bolnicu, započeo sa hemodijalizama. Užas.

Kako i zašto mi se sve to desilo ne znam ni dan danas. Gde sam pogrešio,  ili:  šta sam bogu skrivio?  Ne znam.

Urađene su mi sve moguće analize krvi, biopsija bubrega, rentgeni, itd, itd. Ustanovili su da imam rapidoprogresivni glomerulonefritis, bez jasnog uzroka. U toku pet i po meseci ležanja u bolnici, 3 puta sam bio u sepsi i jedva sam preživeo. Tako da sam se na kraju pomirio i sa hemodijalizom, kao sudbinom.

Ali, lekari su mi tokom tog perioda uradili sve potrebne preglede da bih bio spreman za eventualnu transplantaciju. Nisam još bio načisto ni šta je to kadaverična transplantacija, ali računao sam: sve je bolje od dijalize. Priznajem, nisam bio preveliki optimista kad sam video koliko ostali dijalizni pacijenti u našem centru čekaju na tim listama za transplantaciju.

Ipak, relativno brzo, ukazala mi se mogućnost spasenja. U avgustu 2012. godine pozvan sam na transplantaciju i kao podoban, odabran sam. U suštini, sada kada analiziram te događaje, mogu vam reći samo jedno: bio sam deo nekog eksperimenta. Ne mogu reći da nisam i sam dao saglasnost, ali šta sam drugo mogao? Sve bih učinio da se otarasim dijalize, pa nisam puno ni obraćao pažnju na ono što bi svako pametan zasigurno propitao doktore. Ni doktori se nisu baš pretrgli u želji da mi razjasne koji su rizici te operacije, ali iskreno rečeno, i da jesu, ne bih se puno dvoumio. Shvatio sam samo toliko da je u pitanju i za njih nova stvar, ali bože moj: meni je reč ‘novo’ nagoveštavala da je to nešto što je bolje od starog. Da vas ne zamaram detaljima, a i u skladu sa nastojanjima ovog bloga, želim da vam ispričam problem, a ne da ističem imena i rizikujem povezivanje svega sa ličnostima, koje su samo deo problema. Uglavnom, u narednih mesec dana četiri puta sam operisan i sada opet imam samo ona svoja dva bubrega, koji ne rade. Opet je sve razjašnjeno time da niko nije kriv. Viša sila. Desilo se i pored najboljih namera. (Da li?!). Strašno sam se razočarao.

Opet na dijalizu.

U centru gde se dijaliziram imam primedbe na higijenu, na nekorišćenje maske i rukavica prilikom uključivanja i isključivanja pacijenata, ali sestre su generalno ljubazne i zainteresovane da pomognu. Nisu skotovi.

S obzirom na neuspeh koji sam preživeo u avgustu prošle godine, plašim se i potpuno sam nepoverljiv prema lekarima. Mislim da za tu skepsu imam i realno pokriće, to niko ne bi mogao da mi ospori. Ali, opet kažem: šta ja tu mogu? Mali pojedinac protiv branše, protiv sistema. A bez znanja da bih proveravao njihovu stručnost ili njihov moral. Ostaje mi samo da se nadam da ću možda sledeći put dospeti u ruke onih koji dobro i savesno obavljaju svoj transplantacijski posao.  Da.  Čekam novu priliku i neću da se predam.

Na hemodijalizu idem tri puta nedeljno po 4 sata. Odlazim i vraćam se privatnim prevozom, jer mi je tako lakše i brže. Sanitet koji razvozi pacijente puno kruži i dešava se da mi treba puno vremena da stignem kući, a veoma mi je potreban odmor, jer teško podnosim dijalizu.

Ostvario sam pravo na invalidsku penziju prve kategorije, telesno oštećenje i tuđu negu i pomoć. Iako ostvarujem sva tri prava iz oblasti socijalne zaštite, često se nalazim u stanju da nemam dovoljno finansijskih sredstava za najjednostavniji život.  A imam četvoro dece i važno mi je da što duže budem živ, zbog njih.

Marko

.

Picture1b

Advertisements

2 thoughts on “Bio sam deo eksperimenta – Markova priča

  1. Mislim da su ovde radile neke urednicke ili cenzorske makaze. neko je izgleda isekao detalje koji opisuju u cemu se sastojao eksperiment …
    a sve da se ne bi prepoznali neki „strucnjaci“
    Pa nije valjda da su toliko mocni da zaustave i internet …
    mislim da ova prica, pored one Vladanove, nema sanse da bude citana …
    Moze li nam neko dati neke detalje ili objasnjenje?

  2. Pa, ako je 4 puta operisan za mesec dana, znači da je hirurg, odnosno da su hirurzi zajebali stvar.
    Koga još otvaraju svake sedmice, na operativnom stolu. A sa hirurzima se očigledno ni na internetu ne smete zajebavati, jer će vas pronaći i premlatiti. što lično, što preko posrednika …

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s