Zaveštanje ludom radovanje

Najmanje deset i više godina pratim akcije i aktivnosti oko zaveštanja organa u svrhu transplantacije.  Jer sam i lično zainteresovan, naravno.

Nemam živog davaoca koji bi mi dao svoj bubreg, nemam ni pare da idem po bubreg u Rusiju, a u Indiju, iskreno rečeno, i ne smem. (Toliko smo loših priča čuli o transplantacijama u Indiji, da zaista ne bih da rizikujem, bez obzira na nisku cenu).

Nakon dakle, višegodišnjeg praćenja situacije u ovoj oblasti, mogu da kažem i svoje mišljenje o ovom problemu. U štampi su se ovih dana ponovo pojavili tekstovi o zaveštanju i donacijama organa, ali su ti tekstovi jednostrani i netačni.

Iz izvora neposredno bliskih osobi koja lično unosi u kompjuter evidenciju o građanima koji potpišu donorske kartice, znam da cifra o 80 000 građana koji su potpisali donorske kartice, nije ni približno tačna, nego je dva ili tri puta uvećana.  Zašto te cifre mediji, doktori ili političari naduvavaju, ne znam, ali pretpostavljam da je u pitanju želja za omasovljenjem akcije, ili je u pitanju prikupljanje političkih poena, finansijskih sredstava, ili čisto reklamiranje pojedinaca.  A čak i da je cifra o 80 000 kartica tačna, čuo sam na jednom predavanju, da tek broj od milion potpisanih kartica nam daje neku realniju verovatnoću da će program dati konkretne rezultate.  Dakle, istina je da smo daleko od bilo kakvog pomaka u ovoj oblasti.

Mnogo je pogrešnih stvari učinjeno u kampanji za zaveštavanje organa, a mnogo je i drugih otežavajućih okolnosti, zbog kojih smo na dnu evropske liste po broju učinjenih kadaveričnih transplantacija.

Pre svega, nije bio dobar način kako je akcija uopšte počela, odnosno: pogrešno je mesto odakle je počela.  Nekako mi nije izgledalo prilično da vojska pokreće akciju zaveštanja organa i potpisivanja donorskih kartica.  Iako je to bila vojna bolnica (koju oni nazivaju akademijom), ipak, pomisao da tamo neki oficir odlazi u kasarnu i propagira regrutima potrebu da potpišu karticu o davanju organa, izgledala mi je degutantno.  Mogu misliti kako su se osećali roditelji nekog od tih mladih vojnika, kad im je sin telefonom javio da ih starešine ubeđuju da potpišu donorske kartice, a prekosutra idu na bojevo gađanje, ili u bazu na jug Srbije, na primer.   Elem, neprilično.

Dalje, kada su se u akciju uključile i druge bolnice, kao nosioci kampanje pojavili su se, ne najbolji, nego najgori i najkorumpiraniji doktori.  Prosto su se tukli za parče medijske pažnje, ali ne zbog nas pacijenata, nego isključivo zarad sopstvenog reklamiranja, građenja karijere, tj. sticanja dodatnih funkcija, para i uticaja.  Kojekakve Vidže, Zodže, Midže, Bidže, prevejani humanisti, poznati po enormnom bogaćenju od „ispitivanja lekova“, od „ugrađivanja u nabavke“, od naplaćivanja dijaliznog mesta, ili bolničkog kreveta (jer „nema mesta“) i posebno po prikupljanju para za razne „zadužbine“, tipa sirotišta, crkava, manastira i slično.  Pretpostavljam da su svi oni koji poznaju te vajne propagatore ljudske solidarnosti, škrgutali zubima, znajući koliko isti imaju stanova, kuća, džipova i deviznih računa. Treba li reći da su jednog od promotera akcije zaveštanja, u novinama (dakle javno) nazivali doktor Mengele, imajući u vidu bogatstvo koje je stekao ispitivanjem lekova na bolesnicima.  Onaj drugi (ili prvi), bivši sekretar komiteta, sada vara vernike i uzima im priloge (kao) za izgradnju crkava i manastira, a javno se hvali i da je u nekoj tajnoj masonskoj loži, protarijanac, pripadnik svih mogućih društava, stranaka i konfesija, „samo neka lova kaplje“.

Čak tri domaća transplantologa su iskoristili prvu priliku da (i otvoreno) pređu na šefovska mesta u poznatu dijaliznu kompaniju, gde su im primanja veća nego u (stranih) ambasadora.  Takvi nam zaista nisu mogli omasoviti kampanju zaveštanja.

Treći razlog neuspeha ove akcije jeste mentalitet našeg naroda, tj. naš odnos prema mrtvima. Pa naš narod još uvek nije prihvatio ni obdukciju umrlih (niti kremaciju, čak), a kamoli seciranje i vađenje organa onome čije srce još radi, a mozak mu je u komi. Skoro svaka naša porodica želi da svog umrlog sahrani „integralno“ (kao žitaricu), sa svim njegovim organima i vrlinama.  Isturiti tada, pred porodice umrlih (ili komatoznih), našminkanu, mladu i zgodnu doktorku, u kratkoj beloj suknji, da im zatraži dozvolu za uzimanje organa od njihovog najdražeg, znači sprdati se sa njihovim bolom.  Čak i kada je umrli za života potpisao donorsku karticu, hirurzi se ne usuđuju ući u operaciju vađenja organa ako svi prisutni članovi porodice to i pismeno ne potvrde.  Bez obzira na sve zakone i kartice, naši ljudi su skloni tužbama i zahtevima za odštetu, jer iz iskustva znaju da je sve oko njih prevara, trampa i kriminal, pa ne žele da ih neko pravi budalama.  O sujeverju da se i ne govori.  Mnogi naši sunarodnici veruju da će potpisivanjem kartica o zaveštanju izbaksuzirati sebi neku nesreću.  To su oni koji stalno gledaju u svoju i u tuđe šolje, i viču: pu, pu, pomakni se s mesta.  I slične gluposti. Ali, nažalost, takvi smo.

Četvrti razlog lošeg uspeha ove akcije jeste sumnja u istinitost priče o pouzdanosti utvrđivanja smrti mozga. Naime, novine su pune tekstova o ljudima koji su godinama bili na aparatima, proglašeni su klinički mrtvim, a onda se desilo čudo i oni su ustali i progovorili.  Neki su čak progovorili i strani jezik koji nikad ranije nisu ni znali ni učili.  Ukratko, ništa se tu kao, još ne zna. Pa ko će posle takvih tekstova da dadne saglasnost da mu se u slučaju moždane smrti pokupe svi organi?

Peti razlog su tekstovi o trgovini organima.  I tu imamo dve vrste tekstova.  Jedni su iz naših klinika, i pišu ih i izmišljaju bolesni i paranoični pojedinci, podržavaju ih neki strani plaćenici iz kojekakvih nevladinih organizacija, a cilj im je da se medijski poništi ona druga trgovina organima, trgovina organima zarobljenih Srba na Kosovu, koja je nepobitno dokazana, ali je Zapad ignoriše i opstruira svako pisanje o tome.  Ipak, danas znamo da su se „ugledne“ nemačke klinike, našle povezane u ovim zločinačkim aktivnostima sa šiptarskim teroristima, Turskim i Izraelskim menadžerima smrti. Pa kad se danas u novinama pojavi vest kako će naša zemlja učlanjenjem u Eurotransplant lakše doći do neophodnih organa za transplantaciju, većina građana osnovano misli da će promet organa biti zapravo obrnut, od srpskih davaoca ka evropskim primaocima.

Šesti razlog, jeste naša poslovična dezorganizovanost. Liste čekanja za transplantaciju su neažurne, većina nas pacijenata, koji smo na tim listama, nema kompletirana sva neophodna ispitivanja, sistem pozivanja pacijenata je haotičan, a previše je i dokaza da je za dobijanje bubrega potrebno imati vezu kod doktora koji o tome odlučuje.  Javna je tajna da su falsifikovane i podudarnosti, i dokazi o srodnosti, i da su izmišljani „medicinski“ razlozi da se neki pacijenti odbiju, ali je sve to jako teško dokazati.  Zna se kao sigurno, na primer da pokrajinsko zdravstvo ima svoju listu čekanja i oni zovu samo svoje pacijente sa te liste, a republička lista je zajednička i beogradski centri uredno pozivaju i pacijente iz pokrajine, ako se pojavi neki davalac bubrega.  Čemu ta neravnopravnost, niko ne sme ni da pita.

Eto, najmanje šest zadataka za svakodnevni angažman novog ministra zdravlja. Za početak, potrebno je na ključna mesta u organizaciji transplantacije postaviti iskrene humaniste, čestite i skromne lekare, nepartijske i neprofiterske ličnosti (ako takvih još ima), a u centar medijske pažnje staviti samo izjave i priče porodica koje su dale saglasnost za uzimanje organa i iskaze naših koji su te organe primili.  Što manje doktora, političara i estradnih zvezda.

Da li će posle onog obducenta, možda više uspeha u sređivanju ove situacije imati gospođa psihijatar, možemo samo nagađati. Naši psihijatri su se dokazali kao politički lideri, ali u vezi organizovanja sistema transplantacije, ne znamo da li će išta znati, moći i hteti.

A dok se u to ne uverimo, tj. dok ne dočekamo bilo kakav značajniji pomak u oblasti transplantacije bubrega, red je da nam se omogući barem pristojna dijaliza.  Tačnije, hemodijafiltracija.  Svima.

S. Ž.

.

Picture1b

Advertisements

3 thoughts on “Zaveštanje ludom radovanje

  1. Da postoji samo pokrajinska i republička lista bilo bi dobro, nego svaki lekar koji odlučuje o izboru pacijenta za transplantaciju ima svoju listu!

  2. Ima tekst u jednom ranijem broju Tabloida, o doktorima koji cak i u vma uzimaju pare i sredjuju transplantacije preko veze …

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s